Milovan Vidakovic

[Rada]

MILOVAN VIDAKOVIC

[Samo registrovani clanovi mogu videti ovaj sadrzaj. ]

(Nemenikuće, 1780 — Pešta, 28.10.1841)

Milovan Vidaković (Nemenikuće, 1780 — Pešta, 28. oktobar 1841) je bio srpski pisac, smatra se za začetnika
srpskog romana i jednog od najčitanijih srpskih pisaca svoga vremena.
Bio je protivnik Vukove reforme.

Milovan Vidaković je rođen 1780. godine u Nemenikućama, u Šumadiji. Zbog rata 1788. prebegao
je sa porodicom u Ugarsku. Najveći deo svog života proveo je u Pešti, kao profesionalni
književnik i domaći učitelj. Jedno vreme bio je profesor Novosadske gimnazije.

Vidaković je počeo poezijom religioznog karaktera i na biblijske teme. Ipak, tek njime je
srpska književnost dobila romansijera u pravom smislu. Sledbenik Atanasija Stojkovića, autora
prvog srpskog romana Aristid i Natalija (1801), Vidaković je marljivo i ambiciozno pisao
uglavnom pseudoistorijske romane, oslanjajući se kao i drugi njegovi savremenici na Istoriju
Jovana Rajića. Ono što je Stojković zasnovao u svom romanu, sentimentalizam kao poseban stilski
pravac, idealizujući prirodu, selo i porodični život, sa patetikom i izraženom poetičnošću,
Vidaković je razradio i razvio u svojim romanima, dajući im nova svojstva. Svojim junacima u
romanima, uglavnom poznatim istorijskim ličnostima iz srednjeg veka, on je davao svojstva ljudi
svoga doba, o čemu je pisao i Vuk Karadžić u kritikama Vidakovićevog književnog postupka.
Po svemu sudeći, kako inače književni hroničari i ističu, Vidaković je sledio tradiciju viteških,
avanturističkih, ljubavnih i moralističkih romana, povlađujući najčešće ukusu čitalačke publike.
Ipak, najveći uticaj na njega izvršili su Dositej Obradović i Atanasije Stojković. On nije bio
samo rado čitan pisac, nego je imao i svoje sledbenike u dugom periodu, sve do Sterije, Atanackovića
i Jaše Ignjatovića.

Vidakovićeva prva pesnička knjiga, spev Istorija o prekrasnom Josifu (1805), doživela je osam izdanja.
Napisana je u desetercu i kazuje legendu o Josifu. Veću slavu postigao je Vidaković romanima Usamljeni
junoša (1810), Velimir i Bosiljka (1811), Ljubomir u Jelisijumu, u tri dela (1814, 1817, 1823),
Kasija carica (1827), Siloan i Milena (1829), Ljubezna scena na veselom dvoru Ive Zagorice (1833) i
nedovršeni roman Selim i Merima. U njima se Vidaković oslanja na poznoantički ljubavni i na barokni
viteški roman, ali se prepoznaju i elementi sentimentalističkog i pedagoškog romana XVIII veka.

riznicasrpska

[Rada]

Fabule Vidakovićevih romana smeštene su u srpski srednji vek, u doba Milutinovo, Dušanovo, despota
Đurđa Brankovića i despota Stefana Lazarevića. Među njegovim književnim junacima su Dušan, Uroš,
Vukašin, Marko Kraljević, ličnosti iz istorije i narodne epike. Izuzetno popularni i čitani, njegovi
romani su imali po više izdanja. Stiče se utisak da su pisani lako i bez velikih književnih ambicija.

Pored Istorije o prekrasnom Josifu, Vidaković je objavio sledeće spevove: Mladi Tovija (1825),
Putešestvije u Jerusalim (1834), Pjesn proičeska o svjatom velikomučeniku Georgju (1839). Njegovu
nedovršenu Autobiografiju, otkrio je, trideset godina posle Vidakovićeve smrti, 1871, Stojan Novaković.
Koliko kazuje o jednom periodu piščevog života u Nemenikućama, pre odlaska u Ugarsku 1788, toliko i o
njegovom književnom postupku, stilu, jeziku i vremenu.

Vidaković je objavio i druge radove: Istorij slaveno-serbskago naroda (1833—1837), rađenu prema
Jovanu Rajiću, Gramatiku serbsku (1838), kojom se još jednom suprotstavio Vuku Karadžiću i njegovoj
reformi jezika i pravopisa, zatim nekoliko članaka i pesama u svesci Smesice nove (1841).

U žestokim polemikama koje su dvadesetih godina XIX veka vodili Jovan Hadžić i Vuk Karadžić, a zatim
Milovan Vidaković i Vuk, nije poražen samo klasicizam nego i predromantizam koji se, kako o tome piše
Milorad Pavić, "definitivno utopio u romantizmu".

Vidaković je zastupljen u antologijama Mladena Leskovca, Miodraga Pavlovića, Zorana Gavrilovića i Petra
Milosavljevića, odakle su njegove pesme i preuzete za ovo izdanje.

Umro je u Pešti 1841. godine.

[Rada]

Milovan Vidaković


VIDIM NEBO OTVORENO

Vidim nebo otvoreno
i jedan svetli zrak
Koji se spusti ustremljeno
na gust neki oblak;
Koga temnost svetlošću
najedanput rasu,
I ja smotrim s radošću
tihu neku rosu,
Koje kaplje sad biserne
padnu mi u oči,
Kô brilijant lučezarne
da se čisto ukoči!
Svetlost malo rastvori se,
kad al' novo čudo
Na oblaku pojavi se,
naspram koga ja stado';
Ljubopitno ustanovim
sad ja vzor moj na ovaj,
Kad al' cerkov neku vidim
na vozduhu, kao raj;
Koja tiho u svetlosti
na zemlju se pusti,
I iščezne svet nebesni
i oblaci jasni
Ja se na to sad približim
u snu, da ju vidim...

[Rada]

BELI SVETE, SAV MI POMRČAVAŠ


Beli svete, sav mi pomrčavaš,
Tiha noćca, ti se približavaš,
Svetlo Sunce, za goru zalaziš,
Vladenije Luni sad predaješ;
Ti ćeš sutra opet voskresnuti,
Al' ja bedni neću dočekati.
O, vesele šume i doline
I livade cvetmi ukrašene,
Radostan sam po vami hodio,
I veselo pjenje sam slušao
Po grančicam' svakojakih ptica
U sladostnom čuvstvu moga srdca.
Ali moja radost iščezava,
Poslednji se konec približava,
Slatki brate, da se poljubimo,
I večito da se rastanemo;
Jer se teško od sveta rastati
I u večnost noći nakanuti.

[Rada]

U MESTU PRIJATNOM, TIHOJ PUSTINJI


U mestu prijatnom, tihoj pustinji,
Gdi slavuji poju, šuma zeleni,
U žalost pogružen i sveta udaljen
Suze prolivam.

Ujedinjenije pita moju žalost,
Niti serce moje zna za drugu radost,
Oko mene sad svi predmeti veseli
Sa mnom tuguju.

Oni isti ptični glasi umilni
S kojima se svaki srećan veseli
Nisu već za mene; jer mi serce vene
Za mojom ljubeznom.

Na pervom stepenu moga života
Žalost me poseti, i baš do groba
Hoće da me prati, dok ne preda smerti
U ruke hladne.

[Rada]

DELA


Vidaković je bio vrlo plodan pisac i verovatno najčitaniji srpski autor svoga doba.
Pisao je pesme, spevove i romane, a pisao je (ali nije dovršio) i autobiografiju koja
je objavljena tek posthumno. Na Vidakovićevo stvaralaštvo uticaj su ostvarili srpsko
epsko pesništvo, istoriografski rad Jovana Rajića, zatim dela Pavla Solarića i Atanasija
Stojkovića i dela mnogih nemačkih romanopisaca niže književne vrednosti.

Najpoznatiji je kao romanopisac. Iako nije prvi pisac romana (pre njega su se u ovoj,
tada još u srpskoj sredini novoj formi, ogledali Atanasije Stojković i Nikola Šimić) on
je već samom obimnošću svog opusa sasvim izrazita pojava na književnoj sceni tog doba.
Prvi se romanom profesionalno bavio i utvrdio ovu vrstu književnosti kod Srba ostavivši
za sobom čitavu školu pisaca koji su se ugledali na njega. Za uzor su mu služili nemački
romani popularne književnosti.

Birajući pustolovne i egzotične teme, Vidaković u svojim delima teži da razonodi, ali
ujedno ne odustaje od namere da vaspita, te su njegovi romani puni moralnih i životnih
pouka. Jezik njegovih dela je izveštačeni rusko-srpski i zbog njega će imati najviše
problema sa nastupajućim mladim piscima romantičarske provenijencije.

I pored toga što mu je Vukova kritika uništila reputaciju pisca, Vidakovićevi romani
ostali su među najčitanijom prozom na srpskom 19. veka, a poslednja izdanja pojavila
su se na osavremenjenom jeziku između dva svetska rata.

Najpoznatija dela su mu:
"Usamljeni junoša" (1810),
"Velimir i Bosiljka" (1811),
"Ljubomir u Jelisijumu" (1814, 1817, 1823),
"Siloan i Milena" (1829),
"Putešestvija u Jerusalim" (1834),
"Pesn iroičeska" (1839) i
"Selim i Merima" (nedovršeno, 1839).

Napisao je i prvu biografiju Dimitrija Davidovića ubrzo nakon
Davidovićeve smrti 1838. godine. Napisao je i jedan udžbenik latinskog jezika kao i
više poetskih dela.

[Rada]

ZANIMLJIVOSTI

Prve književne kritike u Srba napisao je Vuk Stefanović Karadžić na Vidakovićeve
romane Usamljeni junoša i Ljubomir u Jelisijumu u kojima je žestoko napao njegov,
po Vukovom mišljenju, izveštačeni stil.

U manastiru Tresije održava se svake godine manifestacija "Dani Milovana Vidakovića",
između Ivanjdana (7. jul) i Petrovdana (12. jul).


SPISAK DELA Originalni sastavi

Istorija o prekrasnom Josifu (spev; Budim, 1805)
Usamljeni junoša (roman; Budim, 1810)
Velimir i Bosiljka (Budim, 1811)
Ljubomir u Jelisijumu (u tri knjige; Budim, 1814, 1817, 1823)
Mladi Tovija; pripovetka u stihovima (Budim, 1825)
Kasija Carica (Budim, 1827)
Siloan i Milena Srpkinja u Engleskoj (Budim, 1829)
Ljubezna scena u veselom dvoru Ive Zagorice, pripovetka iz srpske istorije (1834)
Putešestvije u Jerusalim (spev; Budim, 1834)
Gramatika srpska (Pešta, 1838)
Pesan istoričeska o Sv. Đorđu, u stihovima (Novi Sad, 1839)
Selim i Merima (nedovršeni roman; Novi Sad, 1839)
Smesice: 10 raznih članaka (Pešta, 1841)
Istorija srpskog naroda, po Rajiću (u 4 knjige; Beograd 1833—37)
Avtobiografija Milovana Vidakovića, Glasnik Srpskog učenog društva 1871,30

[Rada]

PJESN

Ah, prestan'te, nevine,
Okol' mene ptičice!
Komu vi sad pojete?
Eda li se rugate
meni?

Ja sam bedna Serbija,
Koja sam vam stradala.
Gde su moji sinovi,
Hrabri oni heroji?
Pali!

Pogledajte Marsovo
Polje ono krovavo!
Pogledajte s Avale
Sinov' mojih grobove
svuda!

Sestra moja Vengrija
Za me zaboravila,
Nit' velika Rosija
Čuje vozdihanija
moja.

Moji mladenci nevini,
Vitlejemskim podobni!
Meč Irodov vas kosi
I krov mene svu rosi
vaša.