Vojislav Ilic Mladji

[Vesna]

Vojislav Ilic Mladji


Vojislav Ilić Mlađi rođen je 7. oktobra 1877. godine u Oreovici kao prvo dete Julijane i Jovana Ilića. Školovao se u rodnom selu, u Požarevcu i Beogradu gde je završio Pravni fakultet na Velikoj školi 1903. godine. Službovao je u svojstvu sudskog pisara u Čačku, Kruševcu, Jagodini, Aleksincu, Ćupriji. Za sekretara Apelacionog suda u Beogradu postavljen je 1919. godine. Od 1920. radio je kao inspektor u Ministarstvu pravde do penzionisanja. Umro je 1944. godine.

Vojislav je počeo da piše još kao gimnazijalac, a prvu zbirku pesama objavio je 1909. godine. Pisao je osobene rodoljubive pesme kojima je svedočio o velikom junaštvu i stradanjima naših boraca u oslobodilačkim ratovima od 1912. do 1918. godine. U svojim pesmama nije zaobišao ni dobrotvore, hrabre ljude iz drugih zemalja koji su Srbima pomagali za vreme ratnih stradanja.

Stvarao je Voja i pesme radosti i zanosa, očaran prirodom... Manje je možda poznato da je napisao i jedan nadahnuti tekst o velikom naučniku Mihailu Pupinu, a nije zaboravio ni svog učitelja Tasu kome je za Spomen knjigu zahvalnih učenika napisao jubilarni pozdrav. Mnoge pesme Ilića Mlađeg našle su svoje mesto u antologijama.



...Bio je najstariji od sedmoro dece Julijane i Jovana, oreovačkog prote, kasnije sveštenika u crkvi Svetog Marka u Beogradu i dvorskog sveštenika obeju dinastija. Vojislav Ilić Mlađi, pesnička duša, prevodima bisera svetskog pesništva, približio je Srbiji Puškina, Ljermontova, Getea, Šilera, Molijera, Gotijea, Lamartina i druge velikane. Već time se dovoljno odužio svom rodu. Međutim, Ilić mlađi bio je pesnički gorostas, jedan od najvećih, koje je iznedrio srpski narod. Njegovi stihovi uklesani su u kamen veličanstvenog mauzoleja na srpskom groblju Zejtinlik u Solunu. Vojislav Ilić Mlađi, ispisao je stihove "neprolazne vrednosti". Ovaj stvaralac nizao je rodoljubive, kraljevske, religiozne i ljubavne stihove. Bili su snažni, otmeni, gorljivi i iskreno nacionalno obojeni, tako da su novi vlastodržci, 1945. godine, odlučili da proteraju Ilićevu reč iz srpske književnosti. Ipak, heruvimsku muziku njegovih stihova nije uspela da prekrije poluvekovna ideološka tama.

[Vesna]

Pesme Vojislava J. Ilića ostavljaju dvostruk, vrlo pomešan utisak. Ima u njima razvijanja vrlo opštih, gotovo banalnih "pojetskih" tema, i to u vrlo običnim i osrednjim stihovima. U dobroj polovini knjige čitalac je u iskušenju da neljubazno primeti piscu: da mu nije bilo potrebno na koricama potpisati se kao Vojislav J. Ilić-Mlađi, jer nije bilo nikakve opasnosti da se njegovi stihovi pripišu Vojislavu J. Iliću pravom, Vojislavu J. Iliću jedinom... Zatim, dale bi se činiti vrlo nepovoljne primedbe o tačnosti i poetičnosti priličnog broja prevoda iz Viktora Iga, Lamartina, Alfreda de Misea, Lekonta de Lila, Teofila Gotjea i drugih. Ali, ne bi bilo pravo naročito se zaustavljati na tim slabostima, jer u Ilićevoj knjizi ima nečega boljega, i to mnogo boljega.

Ima u ovoj knjizi ceo jedan niz pesama potpuno ličnih i najintimnijih, gde je velika iskrenost našla vrlo jak i impresivan izraz. Ilić je imao jednu veliku nesreću u svome životu, i nema nikakve nedelikatnosti pominjati je kada je ona vrlo otvoreno i u pojedinotima ispričana u celom jednom nizu jakih pesama: Noćna svirka, Iz jedne šetnje, Nad izvorom Timoka, Zvoni, Njen venčić, Iz bolničkih časova, U poštanskim kolima. I čudna stvar, Ilić, koji je u opštim poetskim motivima bio sasvim osrednji stihotvorac, kada je dodirnuo krvavu ranu svoga srca, kada je stao jecati svoju tragediju, "početu pesmom, završenu grobom", popeo se do pesničke visine. Nije moguće bez stezanja u srcu, bez gotovo nekoga fizičkoga osećanja bola, čitati ovakve stihove:

Eto i sunca! Kroz zastor rujni
krajičkom oka glednu;
kako je divno: u svoje biće,
u dušu svoju žednu
primiti svetlost, koju ne može
ni sami grob istrti!
O, al' je sladak, privlačan život
uoči same smrti!
Sunce! O, sijaj! Ne još za dugo!
Pusti melemnu, toplu i blagu
još samo zraku koju!
Dok budem tupim sečivom strug'o,
dok krv ne raspem svoju!. . .

Kako smo van laži literature u pesmi Zvoni!. . . On, iz čije još skorašnje rane kaplje rumena krv, zaustavio se sa svojim čuvarom na sredi druma, posred žita kao zlato žutih i spržene trave iz koje cvrčak peva.

. . . Moj čuvar skide kapu s glave!
Kud ga to misli daleko odnose?
Šta slušaš, brate? upitah pun strave,
a on mi reče: "Zvoni . . . sad je nose . . ."

Ne pitah više. Samo sam uzda'n'o.
Ko da me strela kroz prsa probola.
Ležah ko mrtav . . . a, zatim, lagano,
s još dva čuvara, uđosmo u kola.

I tad, ko dusi, juriti uzesmo
preko mostova, brda i dolina,
u divljem trku . . . i pred veče besmo
pod kršnim Rtnjem, slikom ispolina.

Pa, napred! Vozar ludo uzmahuje
i bičem šiba, znojnu kljusad goni.
Stražari ćute . . . Ah, da l' se to čuje
kako odnekud zvoni . . . zvoni . . . zvoni ? . . .