Odgonetanje Tita: Paktiranje sa nacistima


Tito je tokom Drugog svetskog rata bio zaokupljen više borbom za vlast nego otporom fašizmu, što najbolje pokazuju pregovori koje je marta 1943. preko svojih bliskih saradnika vodio s Nemcima. U tim pregovorima nacistima je predočeno da bi bilo u „obostranom interesu ako bi neprijateljstva (između Titove i Hitlerove vojske) bila obustavljena“.



Titovi pregovarači su, po njegovom nalogu, bili još konkretniji:

„Partizani izjavljuju da se ne bore protiv hrvatske (kvislinške) države (NDH) i ni u kom slučaju protiv Nemaca, već isključivo protiv četnika. Oni su spremni da sa oružjem u ruci istupe protiv svakog neprijatelja na kojeg Nemci ukažu, pa isto tako i protiv Engleza prilikom iskrcavanja.“

Kad su se uverili da su Titove namere ozbiljne, Nemci su predložili da se pregovori podignu na viši nivo. Tito je to prihvatio, pa su nacisti Titove pregovarače Milovana Đilasa i Vladimira Velebita iz Bosne avionom prebacili u Zagreb, na višednevne razgovore sa Hitlerovim poslanikom u NDH Zigfridom Kašeom i generalom Glezom fon Horstenauom, nemačkim vojnim opunomoćenikom kod Ante Pavelića.

U razgovorima, kojima su prisustvovali i italijanski i ustaški predstavnici, Titovi emisari su otvorili karte do kraja:

„U nacionalnom četničkom pokretu mi vidimo našeg najvećeg i najopasnijeg neprijatelja, pošto oni teže da stvore Veliku Srbiju, a nas da istisnu. Pod takvim okolnostima mi nemamo više nikakvog povoda da se borimo protiv nemačke vojske, niti da nanosimo štete nemačkim interesima u čitavoj zemlji, bili oni vojne ili privredne prirode, a takođe i interesima saobraćaja. Mi ne tražimo nikakvu protivuslugu. Treba nam samo dati priliku da se borimo protiv četnika da bismo ih uništili.“

Sledila je ključna tačka Titove ponude:

„Spremni smo – bez protivusluge – da obustavimo neprijateljstva u Slavoniji i istočnoj Bosni.“

Ukratko, da obustave neprijateljstva ne samo protiv nemačkih nacista, već i protiv NDH, jer su obe te oblasti bile u sastavu marionetske ustaške države.

Tito nije ostao na rečima. Svom partijskom izaslaniku u Bosni i Hercegovini odmah je naredio da bosanski partizani „čiste teren od četnika“, a da se „ne sukobljavaju sa Nemcima“ i da protiv njih „ne preduzimaju ma kakve akcije“.

A štabu Prvog bosanskog korpusa, svoje najjače jedinice u Bosni i Hercegovini, krajem marta 1943. naredio je da ne sme „praviti nikakve akcije“ ne samo protiv Nemaca, već ni protiv snaga NDH. I da „svu svoju borbu upotrebi protiv četnika“.

Tih dana Tito je i od svojih vojnih izaslanika u Slavoniji tražio da svojim diverzantskim grupama „smjesta narede da ne vrše diverzije na prugama, a osobito ne na pruzi Beograd-Zagreb“.

Nemcima je to odgovaralo zbog slanja vojske i oružja na sovjetski front, a ustašama zbog zaštite koncentracionog logora u Jasenovcu, u kojem su na bezočan način pobile stotine hiljada Srba, Jevreja, Roma i hrvatskih antifašista.

Nemačke interese za kolaboraciju s Titom najpotpunije otkriva telegram koji je Kaše sredinom aprila 1943. godine iz Zagreba poslao Hitlerovom ministru inostranih poslova Joakimu fon Ribentropu:

„Borbe između Titovih bandi i Mihailovićevih četnika, koje neposredno pratimo, jako slabe obe strane, a nas pošteđuju žrtava. Ako sada posmatramo borbe između Tita i Mihailovića i ne mešamo se, raspašće se snage koje izazivaju nemire i onemogućiće se opšta želja za ustankom srpskog stanovništva, do kojeg bi došlo ako bi se oni udružili i zajednički istupili protiv nas.“

Iako je fon Ribentrop krajem marta, a potom i u drugoj polovini aprila 1943. godine, naložio Kašeu da se „ubuduće uzdrži od svakog direktnog ili indirektnog kontakta ili pregovora sa Titom“, kolaboracija je nastavljena. Ne samo u centralnoj i istočnoj Bosni, već i u Slavoniji, Titove jedinice ni u aprilu ni početkom maja 1943. „nisu imale nikakvih akcija“ protiv Nemaca i ustaša.

Sovjeti su u to vreme za svog agenta već uveliko zavrbovali bana Hrvatske banovine Ivana Šubašića. Događaj se odigrao 1942. godine u Sjedinjenim Američkim Državama, a vrbovanje je obavio šef tamošnje sovjetske rezidenture Vasilij Zarubin, koji je Šubašića krstio agenturnim imenom Seres.

Osim Šubašića, Zarubin je za sovjetsku tajnu službu tad pridobio i jednog od najvažnijih članova kraljevske jugoslovenske vlade Savu Kosanovića, kome je dao pseudonim Kolo.

Šubašić i Kosanović su tad o trošku jugoslovenske kraljevske vlade boravili u SAD, a zadatak im je bio da se bore za očuvanje demokratskog poretka u Jugoslaviji. Obojica su bila na vezi sa sovjetskim obaveštajcem Vladimirom Pravdinom, čije je kodno ime u Americi bilo Sergej.

Dve godine kasnije, sredinom 1944, Šubašić će postati predsednik, a Kosanović vodeći član poslednje jugoslovenske kraljevske vlade, koja je trebalo da zaštiti Jugoslaviju od pretvaranja u sovjetski protektorat.

Već posle njihovih prvih kontakata, Englezi će primetiti da se Šubašić prema Titu ponaša „kao stidljiva i verna nevesta na venčanju koja se povlači pred svojim lepim i samouverenim mladoženjom“.



Iz feljtona „Odgonetanje Tita“ Pere Simića


Izvor: Official sajt Predraga Andjelica