Zimska ishrana pcela

ZIMSKE ZALIHE HRANE I NJIHOVO KORIŠĆENJE

Dr med. Rodoljub Živadinović,


Količina, kvalitet i raspored zimske zalihe hrane imaju veliki uticaj na prezimljavanje. I nauka i praksa su definitivno pokazale da zalihe meda moraju biti prirodne, obilne i dobro raspoređene, sa dovoljno perge na bar 2–3 rama. Apsolutni minimum zaliha početkom novembra ne sme biti ispod 20 kg, a najsigurnije je da se kreće od 25–30 kg meda, kada ne treba razmišljati ni o bilo kakvom prolećnom stimulativnom prihranjivanju. Farrar (1966) je za južne predele SAD-a preporučivao minimum od 27 kg meda za celo zimovanje, a za severne 40 kg. Pčelar u praksi količinu meda ne može nikada precizno da izmeri, već samo orijentaciono. U prosecnim zimama, medna kapa na ramu sa najmanje meda ne sme biti ispod 12 cm. Pojedinih godina, i to je nedovoljno, pa je dobra praksa onih pčelara koji se osiguraju većim mednim kapama, te mirno spavaju. Primedba da velika medna kapa smeta pčelama ne stoji, jer savremeni pčelari čuvaju pčele u višekorpusnim košnicama, i uvek ispod nastavka sa medom mogu da drže nastavak sa praznim saćem, gde će se tokom zime nalaziti deo klubeta.
Što se tiče preporuke za obezbeđenje velikih količina hrane, treba reći da je K. G. Ribahuk iz Petrograda utvrdio da hrana nije važna sama po sebi, već da ima jedno veoma važno, samo naizgled sporedno značenje. Med je savršeni akumulator toplote. Danju upija toplotu iz vazduha, a ispušta je tokom hladnih noći. Obimne zalihe potpomažu stabilizaciju toplote legla i održavaju snagu i energiju društva. Ako je razlika izmedu dnevne i noćne spoljne temperature 14 °C (-1 °C do +13 °C), ona će se pri zimskim zalihama od 20 kg smanjiti za 7 °C (+3 °C do +10 °C). Sprovedena istraživanja su pokazala definitivnu prednost zalihe meda od 30–35 kg, u odnosu na ranije preporuke od 20–25 kg.

Pokazan je veliki uticaj genetskih faktora na sakupljacku aktivnost i razboritost trošenja rezervi hrane od strane radilica, kao i na sledstveno stvaranje odgovarajućih zimskih rezervi meda i perge (Cale, Rothenbuhler, 1975; Kulincevic, 1974; Milne, 1977; Free, 1980).
Što se tice potrošnje hrane tokom zime, o tome je dosta pisano u mnogim knjigama. Interesantan je zakljucak dr Gerhard Liebig-a, koji je izveo posle višegodišnjih istraživanja i merenja, da on, i pored velike upornosti, nije uspeo da pronađe pravilo potrošnje hrane koje bi važilo za sva društva. Jednostavno, potrošnja hrane je toliko različita, nevezano ni za jačinu ni za lokaciju društva, kao ni za kvalitet hrane ili pčela, da se ne može utvrditi ni jedan aksiom kojeg bi pčelari mogli pouzdano da se pridržavaju. Jer, ni društva koja su slična po snazi i drugim uočljivim parametrima nemaju istovetnu potrošnju. On navodi primer najjačih društava, koja su po nekim preliminarnim razmišljanjima trebala da troše približno istu količinu hrane, a trošila su u rasponu od 6,5–12 kg što je, priznaćete, razlika koju ništa od onoga što smo do sada saznali o pčelama ne može da opravda. Pokušavao je i da utvrdi uticaj okoline i klime, ali bez posebnog uspeha. Zaključio je i preporučio pčelarima jedino to da nikada ne donose zaključke na osnovu merenja jednog jedinog društva.
Do slicnog zaključka je došao P. Lavi (1954) i za druge parametre, kada je empirijski utvrdio da temperatura zajednica sličnih po snazi i rezervama hrane, tokom zime može da se razlikuje i za 9 °C. Društva najjača po snazi i sa velikim rezervama hrane nisu uvek bila i „najtoplija“.

Pomenuti dr Gerhard Liebig je merio potrošnju meda tokom zimovanja od 1989. do 1993. godine kod 100 pčelinjih društava na 15 pčelinjaka na različitim nadmorskim visinama, od 290–800 metara. Sam Institut za pčelarstvo se nalazi u Hohenheim-u na 407 metara nadmorske visine. Prosečna potrošnja meda od septembra do februara je iznosila od 8–13 kg, sa opštim prosekom od 10 kg. U tom periodu potrošnja se nije razlikovala na toplijim i hladnijim lokacijama. Do razlike je došlo tek u martu i aprilu. Pojedinih godina, kada je februar bio topliji od proseka, dolazilo je do vece potrošnje meda u ovom mesecu, bez sumnje zbog većeg razvoja legla.
Pčele zimi troše samo onoliko hrane koliko im je neophodno, i to jača društva troše mnogo manje po jednoj pčeli nego slaba. Albert (1975) je pokazao u merenjima koja su trajala 145 dana, da društvo mase 1 kg prosečno troši dnevno po kilogramu pčela 50 g meda, društvo od 2 kg troši 30,5 g, dok jaka društva sa više od 3 kg pčela dnevno pojedu 25 g meda po kilogramu pčela. Sve u svemu, do početka marta, zajednice utroše desetak kilograma hrane. Tada dolazi do naglog razvoja legla, pa i potrošnja naglo raste.
Prema M. V. Žerebkinu (1979) količina utrošene hrane tokom zime značajno zavisi od jacine društva. To nam slikovito pokazuje sledeća tabela: