Top Lista Poznatih

Velibor (Bora) Spuzic Kvaka


Poslednji Romantičar Srpske

Komponovane Narodne Muzike

10.11.1934. - 09.03.2002.

Život je pretekao pesmu.
A onda mu se stih iz jedne od tih pesama pretočio u život: "Sudbina se poigrala samnom..."


In Memoriam

Bora Spužić Kvaka 09.03.2002.-09.03.2012.
10 godina od smrti

Skromno obeležje slavnom pevaču...


Bora Spužić Kvaka je preminuo 09.03.2002. godine u bolnici u Požarevcu, a dva dana kasnije, 11.03.2012. sahranjen je na Požarevačkom groblju, na grobno mesto svoga oca Todaora, a pored mnajke Olge na čije grobno mesto je 2007. sahranjen i Borin zet Božo, suprug najstarije ćerke.

Nekoliko godina je Borin grob bio bez obeležja, kada je njegova supruga Ranka u teškim materijalnim mogućnostima podigla skronmo obeležje - spomen ploču postavljenu ispred roditeljskog spomenika.


,,Bora je bio jedan od legendi kafanske pesme, covek koji je uistinu pevao srcem i dusom. U njegove pesme ugradjeno je toliko emocije i ljubavi, da niko ne moze ostati ravnodusan kad ga slusa.,,Mir tvojoj dusi, Boro!,

Dj.Vesna za forum:[Samo registrovni korisnici mogu videti linkove. Kliknite ovde da se registrujete...]

Velibor (Bora) Spuzic Kvaka



Velibor Spužić je rođen 10. 11. 1934 godine u Orahovcu na Kosovu.

Otac Todor i majka Olga Spužić imali su šestoro dece, 4 ćerke i 2 sina. Velibor je bio peto dete u porodici.

1941 porodica Spužić mora da se seli sa Kosova i nastanjuju se u Ćićevcu.

1945 u Ćićevcu u dečijoj igri penjući se na drvo pao je i iščašio kuk. Posledica toga je da mu je leva noga kraća za 25 cm. Mnogo kasnije Kvaka je izjavio da je samo jednom na jednom koncertu negde u Bosni čuo iz publike pogrdne reči na račun svog hendikepa. Sledeća pesma koju je otpevao na tom nastupu je bila "Nesrećno detinjstvo". Posle toga je pola publike bilo sa suzama u očima.

Iz Ćićevca se sele za Zemun u Hrecegovačku ulicu, ali ubrzo pelaze u Požarevac, gde mu se otac zapošljava kao činovnik u poreskoj upravi.

Kao dete, Bora počinje da uči da svira na komšijskoj harmonici. Bio je član KUD-a "Abračević", odakle je poneo i nadimak "KVAKA", ali ne zboh hoda ili naglašenijeg nosa, no zato što ga je drugar tako nazvao želeći da kaže da je fakin (mangup).

Napušta četvrti razred gimnazije školske 1952/53 i ulazi u svoj prvi kafanski angažman. U kafani "Dunav" u Velikom Gradištu kupuju mu harmoniku, koju treba da otplati sviranjem, i da u kafani ostane da isplate poslednje rate. U ovoj kafani počeo je i da peva, naročito meksikanske pesma. U njoj je dobio i autogram od CUNETA, tada prvog našeg pevača meksikanskih melodija.


1956 Kvaka se ženi sa Jelicom koja mu rađa ćerku Svetlanu. Posle dva meseca od Svetlaninog rođenja, Bora i Jelica se razvode, a Svetlanu uzima Borina majka Olga.

Zatim se ženi Verom koju sreo u kafani Novi Beograd.

1968 dogodilo mu se nekako u isto vreme prva ploča i drugi razvod. Pevao je u Pančevu u Domu armije. Tu ga pronalazi Budimir Buca Jovanović, tada već poznati kompozitor narodnih pesama. Kvaka tada sa Budimirom snima svoju prvu singl ploču za Jugoton, na kojoj se nalaze četiri pesme:

-Dođi ublaži bol srca mog

-Oj Dunave plavi

-Na rastanku

-Kad dođe dan


Kvaka ovu svoju prvu ploču snima u 34 godini života i stiče veliku popularnost, ponajviše zahvaljujući pesmi "Na rastanku (Pođimo krčmu staru)". Ova ploča je prodata u 400.000 primeraka. imala je srebrno i zlatno izdanje. Priča se da su ljudi čekali u redovima da bi je kupili.



U leto te 1968 godine Rade Mumin, direktor Beogradske estrade, ponudo mu je ugovor i tako je dočekao beg iz kafane. Kasnije je Rade izjavio: "Kvaka je Jugoslovenski Tom Džons, a Američki Rej Čarls. Gde god se pojavi, moji pevači imaju tremu i zato mora uvek poslednji da peva".


Te 1968. godine je imao prvi ozbiljniji nastup u Domu sindikata sa pesmom Buce Jovanovića sa ove ploče "Pođimo u krčmu staru"... i napravio je lom . . .




U jesen 1968 učestvuje na festivalu SOKO BANJA '68 i sa pesmama, koje je komponovao Budimir Jovanović "Ako draga sretneš majku moju" i "Nezaboravna ljubav" osvaja prvu nagradu publike.




Februara 1969 snima i drugu singl ploču pod nazivom "Neverna ljubav" na kojoj su pored naslovne zapažena i pesma "Zašto majko nisi večna". Ove dve kao i "Pesmu Požarevcu" komponovao je on sam, dok je četvrtu pesmu na singlu "I poslednja nada beše ti" komponovao Budimir Jovanović




Iste 1969 godine učestvuje na festivalu Ilidža '69 sa pesmom Silvera Pašića "Stara Pjesma" i osvaja prvu nagradu stručnog žirija.





Njegova popularnost već tada vrtoglavo raste. Te godine je proglašen za muškarca godine u tada popularnom listu ČIK.

Velibor (Bora) Spuzic Kvaka


Zatim slede singl ploče sa pesmama "Čekam Čekam" i "Najlepša uspomena" Kvaka osvaja više glasova publike nego svi pevači zajedno.


1970 godine sreće svoju treću suprugu šapčanku Nevenku. Nevenka je pisala muziku i tekstove za njegove nove pesme. Po pisanju njegovog kuma Branislava Bana Novovića, Nevenku je najviše voleo, s njom je proveo 15 godina u braku i imaju ćerku Olju.

Iz sedamdesetih godina i života sa Nevenkom - Nenom ostaće upamćene pesme sa njenim tekstovima: Ti si proleće ; Ne želim više suze u oku; Izgubljene nade ; Rođena u maju ; Gubim te .

1971 godine u izdanju Jugotona izlazi mu prva LP ploča na kojoj su pesme sa prvih pet singl ploča.

1972 godine pojavljuje se i druga LP ploča pod nazivom "Svirajte mi noćas" takođe u izdanju Jugotona.

Krajem 1972 menja izdavačku kuću i prelazi u Beograd disk i snima za njih Dve singl ploče "Štaće mi novac, kad sreće nemam" i "Gubim te". Ponovo izdaju 1977 god. singl "Gubim te". Izdali su još samo kasetu 1979 i LP ploču 1980 pod nazivom "Ako darga sretneš majku moju". Na žalost Beograd disk je bio u propadanju.


U ovom periodu imao je mnogo upona i padova, novac se mnogo i brzo zarađivao, ali još brže trošio. Kvaka je uvek voleo kafanu i dalje je često pevao u njima kao i na svadbama i vašarima.

1975 snima narodnu pesmu pesmu Navali se Šar planina za novu kuću PGP RTB i obnavlja svoju posustalu popularnost i veru u sebe. Narednih godina izdaje singl ploče: -O mladosti, -Neću te kleti draga, -Dođi, doći ljubavi (festival "SABOR '75").

Velibor (Bora) Spuzic Kvaka


Novembra 1975 od pesama sa ovih singl ploča PGP RTB izdajaje LPploču.

Od 1976 slede singl ploče: -Volim majko (festival "SABOR '76"), -Život piše romane, -Od noćas smo kao braća, -Gde si sada kako ti je (festival "HIT LETA '77"), -Tajna (festival Beogradski sabor '78), i zadnji singl -Kaži sinu da i ja postojim (festival Hit parada '79).


Iste godine snima i ploču sa izvornim narodnim pesmama "Goranine, čobanine"

1982 godine u Beogradskom Domu sindikata održava tri koncerta, 11, 12, 13 Februara. Na ta tri koncerta došlo je više od 4500 ljudi.

Takođe tokom februara te godina nedeljni list TV NOVOSTI objavljuju feljton o njemu u četiri nastavka, iz pera Anastasa Nešića.
1980 izdaje novu LP ploču sa naslovnom pesmom "Zdravo, zdravo imenjače mali". Ploča je imala veliki komercijalni uspeh.


Tokom 1982, snimio pesme za LP plocu pod nazivom "Za sina da nađem majku, ne mogu nikada" sa istoimenom naslovnom pesmom kompozitora Žarka Pavlovića Valjevca.
Ploču izdaje JUGODISK.

Marinko Rokvić, tada pevač u povoju, pitao je Kvaku dali može da snimi tu pesmu na nekoj svojoj kompilacijskoj ploči, što mu je ovaj odobrio nadajući se da pomaže mladom pevaču. Ali, Jugodisk, Kvakina izdavačka kuća, iz tehničkih razloga kasni sa pločom više od četiri meseca, a Marinko Rokvić pred novu 1983 godinu snima ploču sa tom pesmom, ali pod nazivom "Da volim drugu ne mogu" , i ploča se već u Januaru 1983 pojavljuje na tržištu i doživljava veliki uspeh, a Kvakina ploča kada se pojavila Aprila 1983, ostaje totalno nezapažena.

1984 godine, Aprila meseca, izlazi mu tek osma LP ploča pod nazivom "Ti si prava žena".


Posle ove ploče ne snima nove pesme sve do 1990 godine, a u međuvremenu se pojavljuju ploče sa starim hitovima.


1986 izdaje ploču i kasetu sa starim hitovima "Na rastanku". Pesme su smimljene u novim aranžmanima


1985 i 1987 kasete sa starim "Hitovima".


1990 izdaje ploču "Lažno srce" sa šest novih pesama.

1992 Jugodisk izdaje kasetu sa 12 starih hitova.

1994 učestvuje na festivalu Šumadijski sabor u Aranđelovcu, gde iako najstariji pevač učesnik, osvaja drugu nagradu publike i prvu nagradu stručnog žirija kao i pehar od kolega pesmom "Suza siromaha". Tada je Kvaka pevao, kao da je znao šta ga čeka:

Boriću se sa životom
Do poslednjeg daha
O sudbino moja
Suzo siromaha.

Na žalost ova pesma nikada nije objavljena na nekom nosaču zvuka.

1994 pregovara sa produkcijom STIG iz Požarevca oko izdavanja video kasete. Neznam dali se ta kaseta ikada pojavila.


1995 na Šumadijskom saboru peva pesmu "Tuga beskućnika". Ovo je verovatno poslednja nova pesma koju je otpevao, ali ni ona nije nikada objavljena na nekom nosaču zvuka.

27. marta 1997 godine poslednji put je javno peavčki nastupao kao gost na koncertu Dragana Kojića Kebe u Loznici.


16. Juna 1997 godine doživeo je moždani udar (šlog). Oduzela mu se cele desna strana tela i moć govora.

Krajem 1997 izavačka kuća Renome iz Bijeljine izdala je do sada najveću ediciju Kvakinih pesama pod nazivom "Bisernica Najlepših pesama" koja se sastoji od tri kasete i dva CD-a.

Marta 1998 održan je veliki homanitarni koncert u Hali sportova u Požarevcu. Sav prihod je usmeren na Kvakino lečenje. Najzaslužniji za održavanje koncerta su Zoran Kalezić i Zorica Brunclik.

17. Februara 1999 dobio je epi-napad, dolazi do preloma podkolenice leve nogea, te biva hitno podvrgnut operativnom zahvatu u Požarevačkoj bolnici. Radi se o onoj nozi koja mu je kraća (za 25cm) i koja ga je mučila i proganjala, posle pada u ranoj mladosti i iščašenja kuka, kroz ceo život.

Živeo je u porodičnoj kući u Požarevcu i delio zlo svoje bolesti sa četvrtom suprugom Rankom.

Umro je 9. marta 2002. godine u 8 časova u 68 godini života.

Velibor (Bora) Spuzic Kvaka


Još neki detalji vezani za Kvakin život:

Neki su svoje kafane po njemu nazvali.

Jedan podoficir, pevač amater, iz Paraćina promenio je ime u Borivoje Spužić (neznajući da je pravo ime Velibor), pa mu se sada i deca zovu Spužići.

Za njega su govorili da je pevač s' dušom. Čak je i pred njim položila oružje i Tereza Kesovija. Ostala je zabeležena njena izjava: "Svi mi, pevači zabavnih i narodnih pesama, pevamo sa manje ili više uspeha, ali Kvaka peva sa toliko duše da posle njegovog nastupa mi ostali nemamo šta da tražimo".

Zvali su ga doktor za kafanski štimung. To je bio teren na kojem ga je bilo nemoguće nadmašiti.

Na Hit paradi 1980, jedan njegov kolega je izjavio "Kvaka je mrak, za sve nas. Gde se on pojavi, nema nama mesta...".

1969 godine od popularnog i tiražnog lista "Čik" bio proglašen za muškarca godine!

U Sarajevu su govorili: " Tito pa Kvaka".

Kvaka je bio član predsedništva Bokserskog kluba Mačva u Šapcu.

Krsna slava mu je Sveti Jovan.

Iako nije uvek morao, Kvaka se rado odazivao pozivima da peva u kafanama, pod svadbarskim i vašarskim šatrama.


Stari svirač
kopmpozitor Zoran Starčević

Da se čudo, mogu ponovo
U detinjstvo malo vratiti
Za svoju dušu, kad' sam svirao
Al' nisam znao patiti

Noćas za novac ovo radim
Kao što radi svako
Prazno me srce moje pita
Zar moraš tako

Tek ponekad, pogledam krišom
Kroz ovaj kafanski dim
Na sve one, pijane ljude
S kojima do jutra bdim

Noćas za novac ovo radim
Kao što radi svako
Prazno me srce moje pita
Zar moraš tako

ZVONKO MILENKOVIC


1956 - 2008

(Kruševac, 8. maj 1956 — Beograd, 17. septembar 2008)
srpski muzičar, bio je i član grupe „Rokeri s Moravu“ u kojoj je bio poznat kao Sisoje.


Dakle, ja sam Zvonko Milenković. Čarapan. Selo Kukljin, kod Kruševac. Sto metara od Moravu.
Inače, ekonomski tehničar. Je l' kratko? – predstavio se Zvonko u jednom od poslednjih novinskih razgovora


Biografija

Zajedno sa Borisom Bizetićem izvodio je pesme grupe „Rokeri s Moravu“. U grupi je bio od osnivanja, 1977. godine, pa do prekida, 1991. Grupa se ponovo okupila i objavila album „Projekat“ 2007. godine, a Bizetić i Milenković su bili jedini članovi. Pojavio se i u filmovima „Tesna koža 2“ „Tesna koža 4“ ,,Svemirci su krivi za sve,, ,,Dama koja ubija,, i ,,Gnjurac,,.

Milenković i Bizetić su se upoznali u vojsci, u Rijeci, gde su započeli saradnju. Milenkovića je otac poslao u Rijeku u vojsku, jer je to bilo najudaljenije mesto od Kruševca, kako bi ga razdvojio od devojke u koju je Zvonko bio zaljubljen. Kako je emotivan čovek, sprijateljio se sa Borisom koji je razumeo njegovu patnju. Tu je nastala i prva pesma, kao i dogovor o budućoj saradnji.


Karijera

Po povratku u Kruševac, Zvonko je počeo da radi u kombinatu, ali je usledio poziv od Borisa Bizetića za snimanje. Zvonko se obratio svom direktoru Miroslavu Miškoviću sa molbom da ga pusti na neko vreme. Mišković mu je dao odobrenje, kao i mogućnost da se vrati ako ne uspe.

Zvonko Milenković je otpevao većinu pesama grupe „Rokeri s Moravu“ (koje je napisao Boris Bizetić), glumio je u skečevima koji su snimani za emisiju „Bebevizija“ (TV „Politika“) i učestvovao u mnogim emisijama, projektima, spotovima. Kao mlad pobeđivao je na raznim takmičenjima u pevanju narodne muzike.

Posle duge i teške bolesti umro je 17. septembra 2008. u prvoj hiruškoj klinici u Beogradu.


19. septembar 2008. mnogi mediji u Srbiji su preneli vest o smrti Zvonka Milenković


BEOGRAD - Posle duge i teške bolesti, na Prvoj hirurškoj klinici u Beogradu juče je umro Zvonko Milenković, vokalni solista ansambla "Rokeri s Moravu".

Milenković je rođen 8. maja 1956. u Kruševcu, a u Beogradu je živeo od 1977. godine, kada su i formirani "Rokeri" s kojima je snimio 20 albuma, sedam singl-ploča, pet video-kaseta i dva DVD izdanja. Kao pevač folk-muzike, objavio je tri singla i jedan LP, a kao glumac igrao je u nekoliko filmskih komedija, objavile su "Večernje novosti".

Za sobom je ostavio suprugu Snežanu, ćerku Minu i sina Marka.

"Jedan od onih koji je rođen na radost drugih, bio je i moj drug iz vojske, prijatelj, saradnik i kum", rekao je njegov saradnik iz "Rokera" Boris Bizetić.

"Uvek rado viđen u društvu i spreman da u svakom trenutku otpeva set 'starih, dobrih' izvornih narodnih pesama (u čemu je bio majstor), Zvonko je uvek bio oran za šalu, po čemu će ga prijatelji i saradnici pamtiti. Meni, koji sam (pre 32 godine) sa njim proveo vojničke dane, a kasnije, estradno obišao čitav svet i bivšu Jugoslaviju, izuzetno je teško da se pomirim sa činjenicom da ga više nema. Srećom, ostali su audio i video-zapisi kao dugovečan trag njegovog udela na našoj muzičkoj sceni", reči su Borisa Bizetića.

DRAGAN TOKOVIC


1932 - 2002


Dragan Toković (kršteno ime Dragoljub), jedan od naših nekadašnjih najboljih pevača zabavne muzike, čuveni đez pevač evropskih klubova, ljubitelje dobre pesme zadužio je, možda ponajviše, "Lelom Vranjankom".
Potiče iz porodice sveštenika i intelektualca.
U mladosti je živeo burno, boemski, uz alkohol i muziku, a završio je u domu za nezbrinuta lica.


Dragan Toković, vrsni muzičar i jedan od najpopularnijih autora i interpretatora zabavne muzike, kraj života je dočekao takoreći kao uboga sirotinja. To što su njegove kompozicije čak i danas prepoznatljivi evergrin naše muzičke scene, što ih još izvode proslavljeni zabavljači razmaženih gostiju ekskluzivnih svratišta svetskog džet-seta, ili ih plagiraju novokomponovani a bezobzirni, nije ga spaslo bede. Jer, izgleda da je živeo, stvarao i pevao — u pogrešno vreme i za pogrešne "kupce". Dragan je bio najpopularniji jugoslovenski pevač i kompozitor, pa su zlobnici, da bi mu napakostili, tada smislili priču da je Ivo Robić autor kompozicije "Stranac u noći", koju je, navodno, uspeo da proda oduševljenom Frenku Sinatri za ogromnu dolarsku sumu (Frenki boj se zbog te izmišljotine verovatno i danas prevrće u grobu).

Dragan Toković i Zoran Gajić ostavili su neizbrisiv trag u narodnoj muzici. Dragan je bio jedan od naših najboljih pevača zabavne muzike, pobednik brojnih festivala, poznat u Evropi kao klupski pevač džez i evergrin standarda. Našoj kulturnoj baštini ostavio je pesme "Zorice, Zorule", "Rastao sam pored Dunava" itd. Većinu ovih pesama otpevao je Zoran Gajić, Kragujevčanin, a pesmu "Lela Vranjanka" maestralno je otpevao Staniša Stošić.

Dragan je dugo pevao u Egiptu, u noćnim klubovima. Kad se vratio stalno je spominjao muzičku temu koja ga je proganjala. U jednoj kafani u Vranju, zanesen lepotom nepoznate devojke, zapitao ju je kako se zove: "Ja sam Lela Vranjanka" — odgovorila je. U tom trenutku je počeo da pevuši frazu koja se pretvorila u jednu od naših najlepših pesama. A taj istaknuti umetnik, koji je burno živeo u mladosti, a potiče iz ugledne porodice sveštenika i intelektualaca, završio je u domu za nezbrinuta lica. Živeo je boemski, uz alkohol i muziku. Da je mogao da priušti sebi skupog advokata, obezbedio bi i sebe i širu porodicu zahvaljujući nadoknadi za ukradenu melodiju"Lela Vranjanka" koja se koristi samo sa izmenom jednog polutona u filmu "Petparačke priče". Tamo je "Lela" izvedena u pank obradi, kao instrumental.

DRAGAN TOKOVIC


Iz zivota Dragana Tokovica


Dragana Toković - Tarantinu uspeh, našem kompozitoru beda

Samo dobri poznavaoci zabavne i narodne muzike danas se sećaju Dragana Tokovića, nekada velike muzičke zvezde, retko talentovanog čoveka koji je bio i vrhunski interpretator i još bolji kompozitor. Otac mu je bio sveštenik, majka profesor, a on se posvetio muzici. Voleo je džez i rano se otisnuo u svet, gde je pevao po klubovima. Jedno vreme živeo je u Egiptu, a onda se vratio u Srbiju. Od njegovih hitova pamte se „Rastao sam pored Dunava", „Zorice, Zorule" i „Lela Vranjanka".

Međutim, Toković je i pored ogromne slave i uspeha završio kao beskućnik, klošar i umro je u domu za nezbrinuta lica. Tražeći muzičku podlogu za svoj sada već kultni film „Petparačke priče", čuveni Kventin Tarantino angažovao je ekipu vrsnih muzičara koji su, na još misteriozan način, došli do pesme Dragana Tokovića, „Lela Vranjanka" i tu melodiju pretvorili u instrumental po kojem je ovaj film, uz ostalo, poznat. Toković je imao pravo na tužbu, navodno je i razmišljao o njoj, ali nije imao para za advokate.


Dragan Toković, vrsni muzičar i jedan od najpopularnijih autora i interpretatora zabavne muzike, kraj života je dočekao takoreći kao uboga sirotinja. To što su njegove kompozicije čak i danas prepoznatljivi evergrin naše muzičke scene, što ih još izvode proslavljeni zabavljači razmaženih gostiju ekskluzivnih svratišta svetskog džet-seta, ili ih plagiraju novokomponovani a bezobzirni, nije ga spaslo bede. Jer, izgleda da je živeo, stvarao i pevao - u pogrešno vreme i za pogrešne „kupce”.
Dragan je bio najpopularniji jugoslovenski pevač i kompozitor, pa su zlobnici, da bi mu napakostili, tada smislili priču da je Ivo Robić autor kompozicije „Stranac u noći”, koju je, navodno, uspeo da proda oduševljenom Frenku Sinatri za ogromnu dolarsku sumu (Frenki boj se zbog te izmišljotine verovatno i danas prevrće u grobu).


Iz autobiografije Tome Zdravkovića
„Došli smo prvo u Beograd - pričao je Toma Zdravković novinaru Draganu Gajeru jula 1971. u „Politici ekspres". - U ono vreme bio mi je dobar prijatelj Dragan Toković koji je pevao u kafe-baru „Terazije". Obratio sam mu se za pomoć i zamolio ga da me preporuči nekom lokalu. Toković, veoma popularan, nije više hteo da peva u Bezistanu, pa me je upoznao sa šefom ba-ra. Misleći da sam na nivou Dragana Tokovića, ponudio me je da ga zamenim. Sutra-dan je održana proba.


Dragan Toković je nastupao u tri filma, uglavnom u ulozi pevača:
- 1976 - Vagon li
- 1970 - Burdus
- 1962 - Medaljon sa tri srca


Vranjanka” S. Stošića
Dragan Toković napisao je evergrin „Volela me jedna Vranjanka” koju je pevao Staniša Stošić. U pesmi se prepoznala sada sedamdesetogodišnja Jelena Đorđević, koja je 1972. u Vranju upoznala Tokovića. Jelenu su u to vreme zvali Lela Numerka.


Grupa "BANANA" (Beograd)

Grupa Banana osnovana je 1985. godine i kroz nju je prošao priličan broj muzičara sve dok se nisu ustalili u postavi: pevačica Aleksandra Toković (kćerka poznatog kompozito*ra narodne muzike Dragana Tokovića), basista Boban Šaranović, gitarista Dragan Lončar, klavijaturista Srđan Cincar i bubnjar Igor Borojević. Debi LP "Ponoćni pasaži" snimili su 1986. godine uz pomoć gitariste Dušana Bezuhe, klavijaturiste Saše Loknera i Bogdana Dragovića (ex Zamba) koji je pevao prateće vokale. Pesme su radili Šaranović, Cincar, Bezuha, Dragović i Vladimir Đurić Leta 1987 godine grupa je svirala u Čehoslovačkoj Početkom 1988, godine objavili su drugi LP "Banana". Produkciju ploče radio je Đorđe Petrović koji je u to vreme i nastupao sa nji*ma. Aleksandra Toković se potpisuje kao autor sedam kompozicija promovišući svoje viđenje tinejdžerskog power popa.

Ubrzo posle objavljivanja druge ploče grupa prestaje sa radom Igor Borojević pre*lazi u Partibrejkerse i radi kao snimatelj i producent Aleksandra Toković postaje voditelj na Trećem kanalu RTS, a krajem 1997. go*dine Srđan Cincar privodi kraju snimanje sa*mostalne ploče

STANIŠA STOŠIĆ


1945 - 2008



STANIŠA Stošić, Pavaroti vranjanske pesme, kako su ga zvali, umro je u utorak ujutru u Beogradu od posledica moždanog udara, u 63. godini. Iako nikada nije bio zvezda, Staniša je bio i ostao među najboljima, zahvaljujući pre svega pevačkoj perfekciji koju su cenili i publika i kritika.

Poreklom iz sela Vrbova kraj Vranja, baš odande gde je Koštana šetala između kuća sa drvenim doksatima i igrala čoček, Staniša je život posvetio zavičajnim pesmama. Punim čežnje, tuge, ljubavi i patnje, koje su njegov zaštitni znak, "Lela Vranjanka" (koju je za Stanišu napisao Dragan Toković), "Dimitrijo, sine Mitre", "Simbil cveće", "Zbog tebe, mome ubava", "Stani, zoro, stani", "Belo Lenče", "Šano dušo, Šano mori, otvori mi vrata"...

U muzičkoj istoriji ostaće ubeležen kao prvi muškarac koji je pevao vranjanske pesme (do tada se podrazumevalo da ih pevaju isključivo žene). Ovaj melos zavoleo je u Učiteljskoj školi u Vranju, gde je svirao violinu, bio solista u horu i imao prve časove pevanja. — Kada sam se opredelio za pevanje, znao sam ko su mi bili pradedovi, šta su pevali i šta znače koreni - govorio je Staniša Stošić. — Mi smo taj pojam zaboravili, a on je jako bitan u opstanku svakog naroda. Pevač treba da ostane u granicama svog zavičaja.

Prvi put Stošić je zapevao 1963. u Radio Beogradu. Za RB uradio je 150 trajnih snimaka muzejske vrednosti. Najviše od svih kolega. Ploče nije brojao. Tri godine kasnije pobedio je na festivalu "Zlatiborski narcis" sa pesmom "Stojanke, bela Vranjanke". Legendarnu "Vranjanku", koja je stigla i do filma "Petparačke priče", snimio je 1972. I svakog puta ju je otpevao drugačije.

Repertoar ovog istaknutog umetnika činilo je 3.000 pesama od Triglava do Đevđelije. Nije želeo da snima istant-hitove. Odbio je mnoge ponuđene pesme, jer je hteo da zadrži nivo, čak i po cenu da ne bude zvezda. Oženio se tek u 43. godini i, po sopstvenom priznanju, pogrešio što to nije učinio ranije, jer su mu supruga Ljiljana i sinovi Stefan i Dušan, uz prijatelje, bili najveći imetak.


Staniša Stošić, najpoznatiji interpretator pesama vranjanskog melosa
Staniša Stošić bio je pevač koga su za života nazivali Pavarotijem vranjanske pesme. I ne samo vranjanske jer su se na njegovom pločama nalazile pesme iz svih krajeva juga Srbije .Od Toplice do Pirota i od Niša do Prizrena. Ono što ga je, osim anđeoskog glasa i sposobnosti da vrhunski otpeva bilo šta, činilo drugačijim od ostalih pevača jeste činjenica da se nikada nije polakomio za novcem i nije hteo da snima “tralalala pesmice”. Tokom karijere pevao je isključivo pesme iz svog kraja.

Staniša je rođen 1945 u selu Vrbovo, kraj Vranja, baš tamo gde je Koštana nekad šetala između kuća sa drvenim doksatima i igrala čoček. Pesme koje je pevao tokom života, pune čežnje, tuge, ljubavi i patnje i čuvenog “žala za mlados’” bile su njegov zaštitni znak. Samo on je mogao da otpeva „Lela Vranjanka“, „Dimitrijo, sine Mitre“, „Simbil cveće“, „Zbog tebe, mome ubava“, “Karakoca”, „Stani, zoro, stani“, „Belo Lenče“, „Šano dušo“… tako da trezan čovek pusti suzu.
Iako nije bio velika zvezda, Stanišino umeće nikada nisu mogli da poreknu ni publika, ni kritika, a ni kolege.

Osim po pevačkoj perfekciji, u istoriji muzike ostaće upamćen i kao prvi muškarac koji je pevao “južnjačke” pesme”, jer su ih do tada pevale isključivo žene. Melos svog rodnog kraja, zavoleo je u Učiteljskoj školi u Vranju, gde je svirao violinu, bio solista u horu i imao prve časove pevanja. “Kada sam se opredelio za pevanje znao sam ko su mi bili pradedovi, šta su pevali i šta znače koreni. Mi smo taj pojam zaboravili, a on je jako bitan u opstanku svakog naroda. Pevač treba da ostane u granicama svog zavičaja” – govorio je.

Prvi put Stošić je zapevao 1963. u Radio Beogradu, za čiju fonoteku je uradio više od 150 trajnih snimaka muzejske vrednosti. Nikada nije pristao da snima instant-hitove, a odbijao je mnoge ponuđene pesme jer je hteo da zadrži nivo. Čak i po cenu da ne bude zvezda.

Staniša Stošić je preminuo 08.04.2008. Iza sebe je ostavio suprugu Ljiljanu i sinove Stefana i Dušana. Njegov stariji sin je bolestan, a porodica živi samo od Ljiljanine penzije u iznosu od 15.000 dinara. Tužno. Eto kako prolaze vrhunski umetnici u Srbiji…

Da se ne zaboravi

Najveci hitovi Stanise Stosica


Zapisano u vremenu CD 1

01. Dimitrijo, sine Mitre
02. Petlovi pojev
03. Sto si Leno na golemo
04. Otvori mi belo Lence
05. Jovane, sine Jovane
06. Svu noc sedim na kapiju
07. Ne goni konja more momice
08. A kude si bila Karakoco
09. Stanika mi bolna legnala
10. Iz banju idu
11. 'Ajde, mori, Gajo, sto se ne odavas
12. Kisa pada, mori, Cone
13. Sto ti je Stano mori
14. Svu noc odim nano'le
15. Prevari se stari Meta
16. Nema te, more nema te
17. Kroz carsiju prodje moje Lence
18. Dojce, sine Dojce
19. Sinocke te vido', lele, Zone


Zapisano u vremenu CD 2

01. Milkano, dado mori
02. Gajtano, mome mori
03. Dude, mori Dude
04. Pisti, place Milica devojka
05. Puce puska
06. Crno grozje drenovica
07. Dzam Stojanke
08. Dremka mi se, dreme milo nane
09. A sto su ti sele
10. Dimitro'le, ruse kose
11. Simbil cvece
12. Sto mi je merak
13. Kolika je nojca
14. Alt' no kad'no
15. Po drum idem
16. Rosa rosi, kisa pada
17. K'd ostado siromasce
18. Zasto Vase, zasto ujnin Vase
19. Dugo se polje zeleni
20. Pokraj, pokraj ruske
21. Jane mi kundre nemalo
22. Oj Nisavo, vodo mutna

Pocivaj u miru!

ALEKSANDAR STEPIC (Veliko polje, 1932)


Biografija

Aca rođen je 1932. godine u Velikom polju, kod Obrenovca. On je jedan od umetničkih stvaralaca u oblasti narodne muzike, koji je, kao kompozitor i rukovodilac afirmisanog estradnog ansambla, u periodu od 40 godina, ostvario rezultate koji će ostati zabeleženi u našoj savremenoj etnomuzikologiji.

Aca Stepić pripada plejadi muzičkih stvaralaca koji stvaraju u duhu izvornog narodnog melosa kao što su: Miodrag Todorović-Krnjevac, Radojka Živković, Dragan Toković, Petar Tanasijević i dr.

Stvaralaštvo Aleksandra Stepića nerazdvojno je vezano sa našom izvornom narodnom muzikom. Njegove kompozicije obogaćene su suptilnim osećanjima za lepotu zvuka, jer je ponikao u kraju gde svaki ton nove pesme ili kola podleže detaljnoj analizi naroda, koji je najbolji kritičar narodnog melosa.

Po završetku srednje škole, ne odlazi na fakultet, već ostaje sa svojom harmonikom, koja ga uvodi u svet narodne muzike 1950. godine.

U prvo vreme gostuje u poznatim restoranima i hotelima, tada vrlo cenjene muzičke scene u Beogradu.

Zapaženo je njegovo gostovanje u Sarajevu, gde upoznaje i svoju usnešnu saradnicu, pevačicu Silvanu Armenulić. Posle Sarajeva prihvata angažman u Beogradu u hotelu "Grand", gde dovodi i Silvanu Armenulić da zajedno sa Darom Ružić nastupa svako veče sa njegovim orkestrom.

Posle 'Grand"-a, Aca i Silvana prihvataju angažman u čuvenoj "Skadarliji", gde ostaju oko dve godine, a potom prihvataju angažman u restoranu "Zvezdara", gde i završavaju sa radom po restoranima, i 1964. godine potpisuju ugovor sa koncertnom agencijom "Beogradska estrada", koja je u to vreme vrlo profesionalno organizovala koncerte.

Godine 1962. bio je angažovan da kao harmonikaš svira u našem najboljem narodnom orkestru Radio-Beograda, pod rukovodstvom Vlastimira Pavlovića - Carevca. Na tom poslu je ostao oko godinu dana.

Posle ovog angažmana uspešno se bavi stvaralaštvom i reprodukcijom u narodnoj muzici koje traje neprekidno od 1965. do 1995. godine. Kao stalni saradnik učestvuje u brojnim emisijama i akcijama Radio-televizije Srbije, kao što su: Selo veselo, Subotom uveče, Veselo veče, Vrti se vreteno, Nedeljno popodne i dr. Učestvovao je i u mnogim kulturno-umetničkim manifestacijama i festivalima kao što su:

— Septembar u Ivanjici 1967., kasnije se zvao Nušićijada u Ivanjici,
— Beogradsko proleće 1970. godine,
— Karavan smeha (putujući festival),
— Ilidža 1970., 1971., 1974. (festival narodne muzike i pesme),
— Pesma leta 1972. godine (putujući festival Jugoslavije),
— Izbor mis Jugoslavije u Haludovu 1974. godine.

Učestvovao je, takođe, na bezbroj besplatnih koncerata, kako za svoje Udruženje, tako i za bolesnike, za decu u obdaništima, za vojsku, za pomoć poplavljenima u Kragujevcu, za Crveni krst i dr.

U sklopu kulturne razmene susednih zemalja gostovao je u Mađarskoj, Bugarskoj i SSSR-u. U SSSR-u je gostovao tri puta u organizaciji Jugokoncerta — Beograd, i to 1974., 1975. i 1976. godine sa našim najeminentnijim pevačima kao što su — Leo Martin, Radmila Mikić, Živan Saramandić, Zvonko Bogdan, Gordana Runjajić, Miša Marković, Sandra Kulijer i Vjekoslav Jut.

U organizaciji Radio Beograda i Jugotursa, Stepić je učestvovao sa svojim ansamblom na koncertima pod nazivom "Večeras zajedno" za naše radnike u inostranstvu, i to od 1972. do 1980. godine. Nastupao je i za naše radnike u Kuvajtu i Iraku sa pevačima kao što su Silvana Armenulić, Cune Gojković, Beba Selimović Leo Martin, Majda Sepe, Gordana Runjajić.

Za vreme svog plodonosnog umetničkog rada Aleksandar Stepić je komponovao oko 500 pesama i oko 20 kola u duhu narodnog melosa. Da je ova muzika bliska narodu svedoči veliki broj snimljenih, i u višemilionskom tiražu prodatih, ploča u produkciji mnogih diskografskih kuća u zemlji i inostranstvu, kao što su npr. "Pate Markoni" iz Francuske i "Filins" iz Holandije.

Uspešna Acina saradnja sa mnogim solistima svrstala ga je među najangažovanije kompozitore i rukovodioce ansamla, koji stvaraju i rade u duhu narodnog melosa. Treba istaći da su započeli svoju karijeru sa Stepićevim kompozinijama, koje su postale hitovi, pevači:

— Zoran Kalezić - MOJ ŽIVOT JE TUŽNA PRIČA,
— Milena Plavšić - TI NE ZNAŠ A JA TE VOLIM,
— Savo Radusinović - ŠESNAEST TI LETA BEŠE,
— Silvana Armenulić - SAMO JEDNA KAP LJUBAVI,
— Ljuba Aličić - NOSILA SI BURMU, MOJE MAJKE,
— Vesna Zmijanac - TUGUJ, TUGUJ, OSTAVLJENA ŽENO,
— Milanče Radosavljević - ZA LJUBAV SAM MLADOST DAO,
— Snežana Đurišić - JA NOĆAS PLAKATI NEĆU,
— Asim Brkan - JEDNOM SAM I JA VOLEO,
— Mirjana Barjaktarević - ZAŠTO DA DUŠA PATI I BOLI,
— Ljuba Đurović - JOŠ ME PEKU SUZE TVOJE.

Za rad na muzičkom polju dobijao je razne pohvale i nagrade. Radio Beograd je 1971. godine organizovao konkurs za pesmu o izgradnji pruge Beograd — Bar na kojoj je Stepićeva kompozicija "Beograde, Bar te zove" pobedila i dobila I. nagradu radio slušalaca. Pesmu je pevala Lepa Lukić, koja se, zajedno sa Stepićem, odrekla novčane nagrade, kao i autorskih i izvođačkih tantijema u korist izgradnje pruge Beograd-Bar.

Godine 1980., "EKSPRES POLITIKA", je raspisala konkurs za tekst pesme "JUGO, MOJA JUGO", radnice Milenije Radovanović koja je otišla u inostranstvo da radi da bi izdržavala bolesnog muža i dva sina na školovanju.

Po završetku konkursa Stepićeva melodija je sa najviše glasova pobedila.

Po želji Milenije, da Silvana Armenulić snimi tu pesmu, sa čim se složio i Aca Stepić, pesma je snimljena za produkcijsku kuću Jugoton u Zagrebu.

Posle snimanja Stepić kao i Silvana odrekli su se izvođačkih i autorskih tantijema u korist radnice Milenije Radovanović. Zato Radio Beograd i Jugoturs, kao organizatori, dolaze na ideju da u emisijama "Večeras zajedno" koncerti ponesu naziv po pesmi "Jugo, moja jugo"

Mnoge njegove pesme postale su hitovi i danas su često slušane na radio programima. Skoro pola estradnog staža Aleksandar Stepić je proveo u statusu umetnika i istaknutog estradnog umetnika.