Top Lista Poznatih

Aleksandar Aca Stepic - Diskografija


04.

Cveta Radisavljevic - Behu nekad isti snovi ( A. Stepic - M. Nikolic - arr. i ork. A. Stepic )


Cveta Radisavljevic - Desilo se, eto ( A. Stepic - M. Nikolic - arr. i ork. A. Stepic )


Cveta Radisavljevic - Dokle da se igras samnom ( A. Stepic - M. Nikolic - arr i ork. A. Stepic )


Cveta Radisavljevic - Ne pitaj me kako mi je ( A. Stepic - M. Nikolic - arr. i ork. A. Stepic )


Cveta Radisavljevic - Sutra mi se dragi zeni ( A. Stepic - M. Nikolic - arr. i ork. A. Stepic )


Hasim Kucik - Hoki - Kad bi znala koliko te volim ( A. Stepic - Mladen Nikolic - arr. i ork. A. Stepic )


Ljubica Jestrovic - Buba - Idem putem koji sreci vodi ( A. Stepic - G. Jovanovic - arr. i ork. A. Stepic )


Ljubica Jestrovic - Buba - Kuda cemo kad se rastanemo ( A. Stepic - G. Jovanovic - arr. i ork. A. Stepic )


Meho Puzic - Iskrena ljubav ( A. Stepic - Rade Vidic - arr. i ork. A. Stepic )


Mila Matic - Kroz moj vocnjak putic vodi ( A. Stepic - Mladen Nikolic - arr. i ork. A. Stepic )


Mila Matic - Otis`o si kad nisam zelela (A.Stepic - Jagoda Markovic - arr. i ork. A.Stepic)


Mila Matic - Polomljene ruze ( A. Stepic - S. Djuric - arr. i ork. A. Stepic )


Mila Matic - Sto mi dragi ne dolazis (A.Stepic - Draga Pantic - arr. i ork. A.Stepic)


Zora Drempetic - Isprati me sa osmehom ( A. Stepic - Mladen Nikolic - arr. i ork. A. Stepic )


Zora Drempetic - Jos se secam kad sam tvoja bila ( A. Stepic - Aca Stepic - arr. i ork. A. Stepic )


Zora Drempetic - Na proplanku pokraj vrela ( A. Stepic - Mladen Nikolic - arr. i ork. A. Stepic )


Zora Drempetic - Oj mladosti, kad bi se vratila ( A. Stepic - S. Gavrilovic - arr. i ork. A. Stepic )








Bajo Roganovic - Ja sudbinu svoju krivim ( A. Stepic - Grada Jovanovic )


Bajo Roganovic - Na svadbu cu tvoju doci ( A. Stepic - Ostoja Stojicic )


Bajo Roganovic - Ne poklanjaj ljubav svoju ( A. Stepic - Sekib Kalaba )


Bajo Roganovic - Oprosti mi ljubavi ( A. Stepic - Nedjo Mitrovic )


Bajo Roganovic - Ostavi me, napusti me ( A. Stepic - Sekib Kalaba )





Mustafa Ezic - Asik, asiklija (A.Stepic - Predrag Kojdic - arr.i ork. A.Stepic)


Mustafa Ezic - Dal` si bolan, mili sine (A.Stepic - D.Vincetic - arr. i ork. A. Stepic)


Mustafa Ezic - Jedna rana na mom srcu (A.Stepic - arr. i ork. A.Stepic)


Mustafa Ezic - Lepotica Fata (A.Stepic - D.Vincetic - arr. i ork. A.Stepic)


Mustafa Ezic - Ne tuguj ljubavi (A.Stepic - Mladen Nikolic - arr. i ork. A.Stepic)


Mustafa Ezic - Pijem da te zaboravim (A.Stepic - Rade Vidic - arr. i ork. A.Stepic)


Mustafa Ezic - Samo se jednom voli (A.Stepic - Z.Milosavljevic - arr. i ork. A.Stepic)


Mustafa Ezic - Sta bih Bosni poklonio (A.Stepic - D. Hadzic - arr. i ork. A.Stepic)


Mustafa Ezic - Tvoje crno oko (A.Stepic - D.Vicentic - arr. i ork. A.Stepic)


Mustafa Ezic - Vracam ti se majko (A.Stepic - Mladen Nikolic - arr. i ork. A.Stepic)





Ljubomir Djurovic - Jos me peku suze tvoje (A.Stepic - Mladen Nikolic - arr. i ork. A.Stepic)


Ljubomir Djurovic - Nikada ti oprostiti necu (A.Stepic - Mladen Nikolic - arr. i ork. A.Stepic)


Ljubomir Djurovic - Pevaj, sviraj prijatelju (A.Stepic - D.Jovovic arr. i ork. Aca Stepic)


Ljubomir Djurovic - Ranila si srce moje (A.Stepic - Mladen Nikolic - arr. i ork. A.Stepic)





Mica Jakovljevic - Da nije bilo ljubavi (A.Stepic - Mladen Nikolic - arr. i ork. A.Stepic)


Mica Jakovljevic - Ja sam momak za zenidbu ( A. Stepic - Mladen Nikolic - arr. i ork. A. Stepic )


Mica Jakovljevic - Ljubav nije samo za bogate ( A. Stepic - Draga Pantic - arr. i ork. A. Stepic )


Mica Jakovljevic - Povodjanka ( A. Stepic - Mladen Nikolic - arr. i ork. A. Stepic )

Sonja Kocic


Ime i prezime:Sonja Kocić

Rođendan:13. 07. 1985.

Karijera:
Prvi veliki korak u njenoj karijeri je prvi solistički album „Sama“ objavljen 2005. godine. Karijeru nastavlja zapaženim nastupima na mnogobrojnim festivalima; festival u Budvi, Sunčane skale, Radijski festival...

Zanimanje:pop pevačica


Mini biografija:

Pop pevačica koja je svojim poslednjim albumom ,,Bivša” dokazala svoje mesto na pop sceni


Od malih nogu muzika je njena strast. Završila je srednju muzičku školu „Stanislav Binički“, teoretski odsek i klavir, a zatim i Akademiju lepih umetnosti u Beogradu. Prvi veliki korak u njenoj karijeri je prvi solistički album „Sama“ objavljen 2005. godine. Karijeru nastavlja zapaženim nastupima na mnogobrojnim festivalima: u Budvi, "Sunčane skale", "Radijski festiva"...

Gordan Kičić


Rođen sam 1977, ceo život išao sam u Hrvatsku, imali smo kuću tamo, i 1991. počinje rat. Kako, pitao sam se, kako? I onda sve one godine ludila posle, zbog toga sam morao da shvatim šta se tu stvarno dešavalo. I tako je nastao film „Ustanička ulica”. Iz čiste radoznalosti. Otišao sam u Specijalni sud i rekao: „Dobar dan, ja sam Gordan Kičić, želeo bih da saznam malo više o tome što radite.” Upoznali smo se, pričali tri-četiri dana zaredom, onda sam se upoznao i s Filipom Švarmom, pričali, čitali, istraživali, upoznavali se s ljudima, i posle dosta vremena naišli na jedan patern koji se ponavlja u većini priča. Uvek je postojao taj neki tip koji je tu negde, pa je tu, pa je ishendlovao stvar. Tu su i svedoci, i porodice tih ljudi koji su nestali, jebiga, oni imaju samo ovaj život i to je pakao. Nepovrat. A tu su i tužioci koji žive živote tih ljudi, i to ne danas, već pre dvadeset godina. Nije ni čudo što nemaju svoje privatne živote. I što kaže jedan od njih: „Ovaj što čisti ulicu, okrene se i vidi čistu ulicu. Mi čistimo, okrenemo se, a ono još prljavije” — objašnjava Gordan Kičić, glavni glumac i producent filma „Ustanička ulica” kako je nastalo ovo ostvarenje.


Radoznalosti i mašte nikad mu nije manjkalo. Oni malo stariji sećaju se kako čuveni reditelj Branko Kičić vodi za ruku kroz grad svog malog sina Gordana, a on drži ispruženu pesnicu zamišljajući da leti kao Supermen.
Mrtav ozbiljan. Spasava svet.
— Imao sam fascinaciju superherojima oduvek, a prva ljubav mi je bio Supermen. Najviše sam se ložio na njega, taj film, prvi deo Ričarda Donera, gledao sam hiljadama puta. Imao sam i plašt, sašili su mi ga, ono, ful oprema. Osamdesetih godina, kad sam ja rastao, ta pop kultura bila je prilično snažna i kod nas, negovao se taj kult heroja i u stripovima, i u filmovima, i u životu. Tako sam bio zaluđenik za „Ratove zvezda”, „Rokija”, „Konana”, „Pobesnelog Maksa”... To su sve heroji i antiheroji koji se bore za nešto, imaju neke svoje misije u životu. I kasnije, već kao odrastao, shvatio sam koliko je to dalo pečat mom razmišljanju i poimanju. Pa evo, i ovaj film je posledica, opet glumim nekog heroja koji se bori za pravdu i istinu.



Karate i gitara

Za razliku od mnogih kojima su roditelji govorili „sine, prestani da se glupiraš”, Gordan je u svojim idealima i maštanjima imao podršku porodice.
— Otac reditelj, majka sudija, pa potom advokat, ljudi koji su šezdesetih odrastali u Beogradu, flower-power generacija, normalno je da su takvi ljudi imali razumevanja za moje želje i potrebe. Nisu me nigde zaustavljali ni sputavali. I gitaru sam svirao, ma sve sam radio. Sve što sam pomislio. Ali ni na čemu se nisam zadržavao previše osim u Radio Beogradu, glumačkoj grupi Mike Aleksića. To je bila konstanta koja mi je, ispostaviće se, odredila život. Sve živo sam trenirao: karate, košarku, hokej, sve po dve nedelje. Tenis sam igrao ko lud, to su me terali. Svirao sam violončelo, klavir. Završio sam nekoliko godina za ove instrumente, a onda počeo gitaru. Imam baš dobre gitare, belog stratokastera, a nedavno sam se počastio gibsonom. Ozbiljna priča. Napravio bih svirku, ali nemam kad. Kapiram da sam tu podlogu opšteg obrazovanja i širinu interesovanja za razne stvari razvijao od malih nogu.


Kad je reč o glumi, otac ga isprva nije shvatao ozbiljno.
— To je bila samo jedna vanškolska aktivnost kod Mike Aleksića, a on je bio vrlo bitan za moje životno određenje. To nije samo škola glume. To je mala škola života. Terao nas je da razmišljamo, da se suprotstavljamo, da gradimo svoje stavove i borimo se za njih, da razmišljamo na pravi način i imamo širinu. Razbijao nam je sujetu i razvijao disciplinu. On je i dan- danas moj veliki prijatelj, viđamo se, posećujemo, čujemo se, on stvarno ima moje veliko poštovanje. Respekt. Ipak, ni to nije bilo dovoljno da ga u potpunosti opredeli.



Pubertet u Rusiji

— Kad si klinac, ne znaš baš ni šta ćeš, nisi siguran, kapiram da sam se gotivnije osećao sa dvanaest godina nego sa sedamnaest. Sa dvanaest tačno znaš šta hoćeš, a sa sedamnaest više ni u šta nisi siguran, ni u sebe,
ni u svoj izgled, šta sad, koja škola, šta će ti odrediti život. U gimnaziju sam krenuo u Moskvi jer mi je majka dosta radila tamo, a ovde u Srbiji bila je ona zloglasna ’92. Baš je bilo gadno, a meni se otvorila mogućnost da tamo idem u gimnaziju i otišao sam na dve godine. Zapravo, nisam znao koliko ću ostati. Godinu dana sam išao u američku školu, a sledeću godinu u običnu rusku jer sam vrlo brzo naučio jezik. Meni je to bilo bitno iskustvo jer sam iz nekog ušuškanog društva, odavde iz „Drinke”, otišao negde gde ne znam nikog. To je bilo zdravo za mene, došao sam u drugu sredinu koja govori drugim jezikom, i, kao, ajd sad snađi se. I išlo je. Prvo sam se družio s tim Amerima, posle s tim Rusima, svirali smo, igrali košarku, bilo je okej. Rusi imaju jedan razred gimnazije manje, jer imaju spojenu osnovnu i srednju školu koja traje 12 godina, a završavaju sa 17, i zato je gomila Rusa završila po dva fakulteta. Ranije počnu, pa su sa 20 završili jedan, i do 24 imaju vremena da završe još jedan. I tako sam ja sa 17 godina završio gimnaziju. Na leto sam došao u Beograd sa pitanjem da li ću ići u Ameriku kod svog ujaka, jer je bilo nekih takvih ideja, ili da se vraćam u Moskvu. Pošto je bio maj, meni je palo na pamet da konkurišem na glumu. Niko nije verovao da ću da se upišem, pa se roditelji nisu nešto obazirali previše na to, kao, hajde da proba, ali ja sam se upisao iz prve i, eto, ostao ovde. Mama nije baš bila presrećna zbog toga jer je, živeći pored mog oca, znala kakav je to posao, sumanut, krvav, nema pravila ni oko čega, i to u zemlji kakva je bila Srbija 1995.


Počeo sam da studiram glumu i imao paklenih problema s gradskim prevozom do Novog Beograda jer su autobusi išli svakih... nikad. Moja klasa, kod profesora Bajčetića, bila je generacija zanimljivih ljudi od kojih se mnogi danas, nažalost, više ne bave glumom. Pa da, tad je počela ona najluđa turbulencija: studentski protesti, pa se tri meseca ne ide na faks, demonstracije, i na kraju bombardovanje. Ja sam sve vreme bio u fazonu „čekaj, da li je ovo moguće”. Sloba jaše, batinaši, i još na kraju bombing. Bio sam dežuran u pozorištu „Duško Radović” kad je pogođen RTS u Aberdarevoj, na 30 metara od mene, pa smo vadili ljude, ludilo se dešavalo.

Gordan Kičić

-nastavak

Prvo sam poginuo

Paralelno sa spoljnim ludilom, Gordan je proživljavao i svoje profesionalne početke.
— Na drugoj godini Akademije uskočio sam u predstavu Ateljea 212 „Sveti Georgije ubiva aždahu” umesto Rastka Lupulovića, koji se zamonašio. Tako sam sa 18 godina dobio prvu ozbiljnu ulogu i počeo da se šunjam po profesionalnim pozorištima, a onda su usledile i druge uloge. Nekako u isto vreme, na kraju prve godine, dobio sam i prvu filmsku ulogu u ostvarenju „Do koske”, ali tu se pojavljujem u dva kadra, ubiju me odmah. Skerla me odmah likvidirao. Nakon toga sam snimao mnogo studentskih filmova i praktično iškolovao generacije reditelja, scenarista, direktora fotografije i montažera koji su kasnije postali moji prijatelji, a i radili sa mnom „Ustaničku ulicu”. Tad je to bio totalni haos, snimati studentske filmove ’96, ’97, ’98. Na VHS-u smo radili.


Postojala je digi-beta, al’ to kad dobiješ... Filmsku traku nikad nismo ni videli, to je bila mislena imenica. Prva veća filmska uloga bila mi je u „Nebeskoj udici” kod Ljubiše Samardžića, a onda me je „Mehanizam” Đorđa Milosavljevića prikazao kao ozbiljnog mladog glumca. Đorđu sam se, evo, odužio za to kao producent. Onda su se, zahvaljujući tom filmu gde igram pored Nikole Koja, koji je tad već bio velika zvezda, pojavile brojne uloge i na filmu i na televiziji i u pozorištu, koje mi je najvažnije.


Igrao je u ogromnom broju filmova i predstava, proslavio se i kao komičar, živeo je brzo, dok se svojim „sitroenom sakso” nije slupao. Na sreću, bez posledica. Ne zna se koliko je to uticalo na njegove potonje
odluke, ali izgleda da jeste: kad je bio najomiljeniji kod devojaka, Kičić se oženio.



Kult ručka



— Zaljubio se, i eto. Bili smo jedno godinu i po dana u vezi, i nema tu šta da se razmišlja. Rodilo se dete, ja postao ćale, sve do jaja. Mora čovek da vidi šta mu prija, šta mu odgovara, meni je ovo super. A i ovi što, kao, neće da se smire, na kraju se smore. Meni je dete dalo kvalitet života koji nisam imao. Gledam da svaki dan budem kod kuće po nekoliko sati, ma koliko posla imao. U pola tri smo svi tu, zajedno, na ručku, a posle ko gde mora. I trudim se da u pet ponovo budem kod kuće, da budem s detetom do uveče, dok ne legne u krevet. Vikendom idemo na pijacu. Čak i kad sam snimao seriju u Novom Sadu, koristio sam svaki trenutak da se došunjam do Beograda. Detetu će sad četiri i po godine i bitno je da mu budem tu, da slušamo muziku, crtamo, zezamo se. Posebno zbog toga što je vreme ovakvo, ubrzano, što letovanje planiraš u januaru, a zimovanje u avgustu, svi imaju rokovnike, ja bez ovog telefona na koji mi stižu i pozivi i poruke i mejlovi ne smem da mrdnem i neophodno je da čovek odvoji trenutke za sebe. I moja supruga radi, dete ide u obdanište, trudimo
se i žena i ja, uleće kad ko može. Ali to je život. Dvadeset četiri sata imaš dnevno, pa ti vidi šta ćeš.

Srđan Valjarević


Ime i prezime:Srđan Valjarević

Rođendan:16. 07. 1967.

Porodica:neoženjen

Karijera:
Napisao pet romana: „List na korici hleba“ „Zimski dnevnik“, „Komo“, „Ljudi za stolom“, „Dnevnik druge zime“ i dve zbirke pesama: „Džo Frejzer i 49 pesama“ i „Džo Frejzer i 49 (+24) pesama“. Dobitnik nagrade „Biljana Jovanović“, međunarodne stipendije, poslednja knjiga mu je svrstana među deset najboljih romana jugoistočne Evrope (op. aut.)

Zanimanje:pisac


Najlepša stvar je boriti se za život



Školu nije voleo, na fakultet nije išao, kasno je počeo da čita, još kasnije da piše, a postao je jedan od najboljih savremen ih srpskih pisaca. U svakom svom romanu dao je deo sebe, u svakoj priči, u svakoj pesmi. Ono što je preživeo i doživeo, za mnoge je tragedija. Za njega, to je srećan period života


Zovem se Srđan Valjarević
rođen 16. 7. 1967. Beograd
imam male šake i debele usne
imam hiljadu dolara
zarađenih u mašinbravarskoj radionici
čitam Šervuda Andersona
veoma sam loš udvarač
ne studiram ništa
ne govorim razgovetno
volim flomastere
volim kad žensko nosi
mušku košulju
volim Patagoniju
volim punjene paprike
mislim da sam dripac
Ovaj odlomak pesme „Klinč“ iz zbirke poezije „Džo Frejzer i 49 (+ 24) pesama“ bolje od svih novinskih tekstova opisuje Srđana Valjarevića.


Čovek bez karijere


Ona narodna, ili čija već izreka kako nikad nije kasno, obično nema smisla. Ali, u slučaju Srđana Valjarevića, ispostavilo se da, ipak, ima. I te kako. Valjarević je kasno počeo da čita, još kasnije da piše, a dogurao je do toga da ga mnogi svrstavaju među najbolje i najznačajnije savremene srpske pisce. Do sada je objavio pet romana i dve zbirke poezije.



Njegov poslednji roman „Dnevnik druge zime“ letos je svrstan u deset najboljih romana jugoistočne Evrope, dobitnik je književne nagrade „Biljana Jovanović“, koju dodeljuje Srpsko književno društvo, Oleg Novković je po motivima njegove proze režirao film „Normalni ljudi“, njegova dela prevođena su na švedski, francuski, engleski... U najkraćem, čovek od ugleda i karijere.
–Nemam karijeru –kaže, onako bez foliranja, iskreno, kroz poluotvorene usne i prilično smušeno, kao da ga mrzi da go-vori.


Srđana Valjarevića do sada su u životu zanimali samo fudbal, muzika, piće, pisanje i hodanje. I o svemu tome detaljno je pisao u svojim romanima i pesmama. Svaki svoj korak, svoje ponovno rađanje i stajanje na noge posle veoma teške bolesti koja je posledica prekomernog pića, opisao je u svom poslednjem romanu „Dnevnik druge zime“.




Metalostrugar i crnkinja


Pre nego što je, kako ga mnogi etiketiraju, postao kultni pisac, pre svega beogradski pisac, bio je metalostrugar i radio u jednoj mašinbravarskoj radionici na Zvezdari. I obožavao je fudbal.


Pa, kako je onda postao pisac?
–Nemam pojma. Prva priča koju sam napisao, mislim čak da je negde i imam, zove se „Smrt u Sibiru“. Stvarno nemam pojma kako mi je to palo na pamet! Znam samo da se cela priča vrtela oko neke kolibe u kojoj ja, kao, vodim ljubav s nekom crnkinjom. Niti sam u životu bio u nekakvoj kolibi, niti sam bio u Sibiru, niti sam vodio ljubav sa crnkinjom. Ali, tim pisanjem ja sam sebi ispunio te tri želje! Video sam da mogu da stvorim neki svoj svet i to mi se dopalo.
–Mislim da sam prvu knjigu u životu pročitao sa sedamnaest godina. Ne računam lektiru. Prva knjiga koja mi je nekako bila najbitnija jesu „Van Gogova pisma bratu“. Ne znam zbog čega, ali mi je bila najvažnija. Nije me pokrenula ka slikanju, bilo bi to nekako logično, zar ne, ali nije ispalo tako, ta knjiga me je pokre-nula ka pisanju priča.

Srđan Valjarević


-nastavak

Detinjstvo
Odrastao sam na uglu Simine i Skadarske. Tu sam, praktično, rođen, i ono čega se prvo sećam jeste upravo to, taj ćošak, ta kaldrma. U vreme kada sam ja bio mali, nije, naravno, bilo saobraćaja kao ovo sad, tako da sam po ceo dan provodio tu oko tog ćoška i sećam se da su me čuvali ljudi iz komšiluka. Zanimljivo je to... Jer, toga više nema, nema tih komšijskih odnosa. Zamisli sad neko dete, u bilo kom delu grada, da ga čuva ceo komšiluk. Ja sam se osećao kao u nekom sokaku, potpuno bezbrižan i slobodan –priča.


U pisanju je, kažu oni koji ga obožavaju (a ima ih sigurno na hiljade), veličanstven. Da se ne zove Srđan Valjarević, mogao bi, kažu, da uzme pseudonim –Čovek Emocija. Ko je čitao njegove knjige, zna tačno o čemu je reč. Ko nije čitao, propustio je mnogo. Iz svake njegove rečenice, pa makar ona govorila o običnom opušku ili grumenu natrule zemlje, izbija emocija. Kod Valjarevića sve ima dušu.


Pre dvadeset i kusur godina išao je u jednu srednju školu u kojoj se učilo slikanje, ali nikada nije naučio da slika, ni četkicom, ni bojicama, ni tako tim. Valjarević je čovek koji ume da slika slovima. Ako vam nije jasno, knjigu u šake i –sve će vam se kasti samo.
–Ja nisam imao dedu i babu na selu, recimo, pa da ponekad odem kod njih, da tamo provedem deo detinjstva, već sam uvek bio tu u kraju oko Skadarlije. Najbolji prijatelj mi je bio deda Andreja, advokat, živeo je na ćošku gde je sad restoran „Guli“. On je pazio na mene preko dana i mi smo se družili kao pravi drugari. Kupi on sebi cigarete, a meni one „cigarete“ žvake i nas dvojica sedimo, pušimo i razmišljamo... Dok se moji ne vrate s posla.


–Ćale je bio službenik u „Cen-trotekstilu“, a keva takođe službenik, ali u opštini. Ne, nisu bili strogi roditelji. Bili su kao i svaki ćale i keva i prema sestri i prema meni, onako obični.
–Kad je trebalo da pođem u školu, moji se presele na Konjarnik. U to vreme Konjarnik je bio baš, baš periferija, možda i mnogo više nego neki današnji pojam periferije. Ali, meni to ništa nije značilo. Mislim, šta zna dete od šest godina šta je periferija. Samo sam promenio mesto za igru, eto.
–Imao sam lepo detinjstvo, baš lepo. Kad čovek kaže da je imao lepo detinjstvo, znaš šta to znači? To znači puno otvorenog, slo-bodnog prostora, puno zelenila. Mislim, bilo je zgrada oko kojih smo se provlačili i igrali kao klinci, ali kada si onoliki, odnosno onolicni, onda ti svaki parkić, svaka šumica, svaki travnjak izgleda kao nepregledno prostranstvo, i sve svoje slobodno vreme možeš da koristiš na raznorazne načine. Ja sam ga koristio na samo jedan. Na fudbal. Napuniš stomak, staviš loptu pod mišku i ostatak dana provedeš napolju. Ili ti napune stomak, pa istrčiš napolje.



Nisam bio dobar đak


–Nisam bio dobar đak. Nije da sam bio nemiran nego me škola, jednostavno, nije interesovala. Baš me nije interesovala. Bio sam fokusiran samo na loptu, samo na fudbal.
To što sam bio loš đak meni uopšte nije teško padalo, kažem, nije me interesovala škola, i to moje neučenje mnogo je teže palo mojim roditeljima nego meni. Otac je vrlo brzo prestao da odlazi na roditeljski, da se ne nervira, pa je morala da ide keva. I stalno joj je bilo neprijatno. Mislim da ona mnogo bolje pamti moje školovanje od mene.

Zaposlio se sa 16


–To s pisanjem došlo je mnogo kasnije, nije to imalo veze s mojim školovanjem. Ja sam sa 16 godina već počeo da radim. Završio sam taj metalostrugarski zanat, to sam rekao za tu vašu „ličnu kartu“ u „Pulsu“. U to vreme bilo je pravilo da radiš šest meseci kao šegrt i posle šest meseci odeš s vlasnikom radionice, a ja sam radio kod privatnika, odeš da ti to overe u radnoj knjižici, da imaš dokaz da si završio to šegrtovanje, i stave ti u knjižicu ono KV, kvalifikovan radnik. I to je to.


–Bila je to jedna radionica na Zvezdari. Držali su je Ljuba Ristić i Miša Andrić. Njih dvojica dugo su radili u Nemačkoj i došli ljudi da ovde otvore radionicu. Kako sam se zaposlio baš tu i već sa šesnaest godina? Vrlo jednostavno. Ja sam po ceo dan igrao fudbal, nisam voleo da učim, i jedino što sam radio bilo je da trčim za loptom i praznim frižider svojih roditelja. Bio sam gladan od tolikog trošenja energije. I, jedan dan, uđem ja u kuću s fudbala, otvorim frižider, a ćale me pita: „I, je li, šta ćeš sad sa tim?“ „Pa“, reko’, „da jedem“. „E, pa“, kaže mi on, „jede onaj ko ide u školu ili ko radi.“ I ja sam prihvatio da radim.


–Posle nekog vremena smučio mi se život od tog i tolikog rada. Video sam da svi moji drugari vode lagodniji život...
–Pazi, nije tu najteže to rano ustajanje, kad si mlad to ti i ne pada teško. Ali, stajati po ceo dan za mašinom, iznositi đubre, čistiti radionicu, ići po burek i raditi sve ono što je nekako prirodno da radiš kad si najmlađi u firmi, to te zamori. I ja odlučim da nastavim školovanje. Ipak. Video sam da je lagodniji život ići u školu i upišem nekako srednju dizajnersku. Pokojni ujak me upiše. E, tamo je trebalo da znaš da crtaš. A ja jedino što sam znao da crtam bila je lopta. I golman kako brani. Nisam bio talentovan za crtanje, ali sam u toj školi, mada moram da kažem da sam zbog te pauze bio malo stariji od drugova iz razreda, imao sam sedamnaest godina, upoznao neke ljude s kojima sam i danas prijatelj. I to je ono dobro što mi je škola donela

Bio sam dovijač



–Živeo sam ceo život u Beogradu. Naravno, nisam živeo samo od pisanja. Bio sam po zanimanju ono što je bilo i sedamdeset-osamde-set posto radnog naroda u Srbiji, a to je –dovijač. Radio sam sve i svašta. Jedno vreme sam i krečio, bio sam moler. Radio sam i kao autolimar, pa u jednoj plastičarskoj radionici u kojoj su pravili kace za kupus, pa... Uglavnom, bio sam dovijač i pisac. Devedeset sedme počeo sam da pišem u listu „Danas“ i prestao sam da radim sve te poslove. A onda sam 2001. potpuno prestao da pišem. Eto, onako. Kažem, mene nikada u životu nije zanimala karijera pisca, našao sam bio posao od koga sam mogao da živim, trgovina fotokopir mašinama i tako tim, i prestao sam da pišem.


–Zarađivao sam dobro i trošio pare na pogrešan način. U stvari, meni to tada nije bio pogrešan način. Pio sam, mnogo sam pio. Mislim, nisam ja to tad kapirao da je to pogrešno, ništa ja tu nisam kapirao, nego mi je organizam totalno pukao od alkohola. I jednog dana sam završio u bolnici i shvatio da... shvatio sam da nešto mora da se menja.Upala kičmene moždine


–Imao sam samo jednu posledicu tog opijanja: otkazale su mi noge. Imao sam upalu kičmene moždine i bio sam nepokretan neko vreme i u kolicima.
–Od onog trenutka kada sam se probudio u bolnici onako nepokretan, radio sam samo jedno: psovao sam i psovao i psovao samog sebe zbog toga šta sam doživeo. Niko mi nije bio kriv. Sve sam to samom sebi uradio. U bolnici je sve bilo u redu; doktor je bio sjajan, sestre su bile odlične, osim što sam ja, eto, bio nepokretan. Ali, kažem, to sam ja samom sebi uradio. Mislim da me je dosta izvuklo to što sam se dugo bavio sportom, što sam igrao fudbal, pa mi se organizam izborio s bolešću. Skroz sam prestao da pijem. Sam. Nisam išao da se lečim, jednostavno sam prestao.


–Taj period u bolnici, to le-čenje teklo je postepeno. Prvo sam bio u kolicima, pa sam hodao s onim pomagalima, pa sam jedno godinu dana hodao uz pomoć štapa. U bolnici sam proveo jedno mesec dana, posle još jedno dvadeset u banji, i tu mi je mnogo pomogao Vlada kiropraktičar, čovek koji mi je pokazivao vežbe. Bio mi je i lekar i trener. Mnogo mu hvala.
–To kad sam se totalno uništio od alkohola i otišao da se lečim, rešio sam da se promenim, bio sam disciplinovan pacijent. Možda ovo ljudima zazvuči kao nesrećna priča, ali nije –ovo je srećna priča. Izvukao sam se iz svega.


–Kad čovek pročita tu moju knjigu, taj „Dnevnik druge zime“ i te dve godine tog mog lošeg stanja i lečenja, on tu vidi jednu tešku priču. Ali, on u ruci drži jednu lepu stvar, a to je knjiga. I u toj knjizi vidi jako puno volje i jako puno borbe za životom. I kada bih ja sad pričao o tom svom periodu života koji je trajao dve godine, možda bi ljudi shvatili da je to, u stvari, moj najlepši deo života. Jer, ne postoji lepša stvar u životu osim da se boriš za svoj život. Ne postoji! Problem, međutim, nastaje tek kada ozdraviš. Tada dolaziš do pitanja –a šta sad? Suočavaš se sa nekim besmislom. Kao, šta sad da radim bez alkohola? Onda vidiš da možeš i bez toga. Dakle, moja životna priča je srećna priča –objašnjava Srđan Valjarević.


Gledajte svoja posla


O tome zbog čega ga nema često u medijima, zbog čega ne voli da daje intervjue, da se pojavljuje na „prestižnim mestima u gradu“ i tome slično, kaže:
–Ovde sve, dobro ne baš sve, ali mnogo toga o čemu pričaš ili čime se baviš, dobije ili političku ili estradnu konotaciju. A kada se baviš pisanjem, ne gine ti i jedno i drugo. A i jedno i drugo je sviranje... znaš već čemu. Ja ne osećam potrebu da odgovaram na pitanja ni novinara ni publike. I kada pišem, ne kalkulišem, ne pišem za ne znam koga, pišem za sebe.
–Neko će o meni reći, eto, on je pio pa je najeb’o. Drugi će reći, e, nije najeb’o, izvuk’o se. Svako ima pravo da tumači kako hoće. Ono što mene jedino zanima u čitavoj toj priči jeste samo dobra komunikacija s ljudima. Želim da živim od posla koji volim i da s ljudima imam dobru komunikaciju. I to je to.
–Naravno, pitaju me kad ću da se ženim. To će doći samo od sebe. Možda se ne oženim nikad, možda se oženim sutra. Poslednjih dvadeset godina, ko god da me to pita, bilo da su to roditelji, rodbina, prijatelji, je li, Srđane, kad ćeš da se ženiš, ja im kažem, gledajte svoja posla.

Željko Vasić


Ime i prezime:Željko Vasić

Rođendan:10. 12. 1979.

Porodica:supruga Ivana, sin Andreja, ćerka Lenka, tata Zoran, mama Jasmina, brat Miloš

Karijera:
pesma koja ga je obeležila „Žena kao ti” nije dobila nijednu nagradu; dobio nagradu na „Beoviziji” 2004. za debi album „Intro”; za album godine; pevač godine 2008; pobednik Festivala u Vrnjačkoj banji i Ohridu; održao nebrojeno humanitarnih koncerata

Zanimanje:pevač


Mini biografija:

Iza uspeha koji postiže, krije se njegova velika ambicija, upornost i doslednost oca, ali i godine ljubavi, strpljenja i podrške jedne žene


Da je i kod nas moguće postati poznato pevačko ime, uspeti bez mrlje u karijeri, bez skandala i afera, bez makar jednog albuma godišnje, dokazuje osamnaestogodišnja karijera Željka Vasića.


— Danas je kod nas sve ozbiljno naopako okrenuto, ali nikada nisam poželeo da dignem ruke od svega. Utabao sam stazu, imam kontinuitet na koji sam ponosan. Izdao sam samo dva albuma, a i dalje sam svež, nastupam i po Srbiji i po inostranstvu. Ko se bavi ovim poslom mora vrlo ozbiljno da ga shvati, nije dovoljno da zna da peva, ili da samo lepo izgleda, mora da ima i nešto čime će zainteresovati ljude. Možda živim u zabludi, ali i dalje verujem u ljude. Tako gledam i na svoj posao, ako me cene danas, ceniće me i sutra. Dobro je da u moru ove muzike ljudi prepoznaju šta je dobro, a šta loše, i to je neka moja zvezda vodilja u poslu.



Harmonikaš



Pomenuta zvezda vodilja Željka prati od najranijeg detinjstva.
Od malih nogu znao sam kuda idem i čime ću se baviti. Iz muzičke sam porodice i otac me je odmalena usmeravao, a deda mi je za peti rođendan kupio malu harmoniku. S njom sam maltretirao sve ukućane, sve dok nisam pošao u nižu muzičku školu i naučio da sviram. Nažalost, harmoniku nemam od 1994, kada sam je prodao. Sada kad mi treba, pozajmim je od prijatelja, ali planiram da kupim dobar komad. Otac mi je muzičar, pevač, ali neafirmisan, nije imao ambicije kao ja. Ljudi iz manje sredine teže se odlučuju da krenu da popularizuju muziku, ali ja sam igrom slučaja iz rodnog Zaječara došao u srednju muzičku školu u Beograd. Otac me je uvek podržavao, a kritikuje me i danas, kaže da se nedovoljno pojavljujem u javnosti, a ja tvrdim da me ima kad treba.



- Za razliku od mlađeg brata, koga su razmazili, ja sam bio mnogo poslušniji, a roditelji su bili stroži prema meni, znalo se šta smem, a šta ne. Bio sam mirno dete bez preteranih nestašluka, osim ponekog u školi po sistemu kud svi Turci tu i mali Muja. Bilo je batina, moja majka imala je laku ruku, ne znam ni da li sam zaslužio svaku ćušku. Kao klinac od 14 godina imao sam rok grupu, Zaječar je grad „Gitarijade”, a otac me je terao da učim pesme Lea Martina, Dragana Stojnića, što je za mene tada bio smor. Naterao me je da se najšire upoznam s muzikom, morao sam da se vratim 50 godina unazad, da naučim sevdalinke, crnogorske, makedonske pesme, rok i džez, repertoar „Pro arte”, da bih stigao do Zdravka Čolića. Danas ne znam koliko pesama znam, i to samo zahvaljujući mom ocu.


Šibicari i taksisti



U 14. godini otišao je iz roditeljskog doma i došao u Beograd u srednju muzičku školu.


— Odlazak od kuće bio mi je izuzetno bolan, mojim roditeljima još više. Sada kada imam svoje klince, i sama pomisao da ih pustim da odu, pogotovo iz male sredine u veliki grad, ispuni me jezom. U Beogradu nikog nisam poznavao, a u sećanje mi se urezala autobuska stanica, štajga, na kojoj se prvo sretnete sa šibicarima i taksistima. Prva asocijacija mi je na prevarante taksiste i prvu vožnju od stanice do Ulice Moše Pijade. Delio sam stan s drugim stanarima, snalazio se kako sam znao i umeo. Mama nije htela da me odvoji od kašike, pa mi je u početku slala šerpice s hranom, ali brzo sam naučio da kuvam. To radim i danas, sa zadovoljstvom.



- Počeo sam da nastupam sa 14 godina, vrlo mlad sam stasao i morao sam brzo da odrastem. Ozbiljno sam shvatio svoj posao, otac me je naučio da budem profesionalac. Zarađivao sam, ali su me u početku i roditelji pomagali. Bilo je naporno što sam s nastupa morao da idem u školu, ali profesori su mi gledali kroz prste. Nisam studirao jer sam se razočarao u sistem muzičkog obrazovanja koji ni danas ne dozvoljava veliku slobodu klincima koji se bave muzikom. Suviše je koncentrisan na klasičnu muziku, a nju tada nisam voleo kao danas. Vojsku nisam služio, uspešno sam je eskivirao. Nisam tip koji voli autoritet i nasilne komande.

Željko Vasić

-nastavak

Pevanje iz nužde


Pevačko vatreno krštenje desilo se u Zaječaru, kada se nije pojavio pevač u kafiću u kome je Željko svirao.


— Počeo sam da pevam iz nužde. Gazda kafića rekao mi je da moram da mu pomognem, da izvrtim to što znam sat vremena da ne propadne nastup. Otpevao sam i svi su bili oduševljeni, a ja zbunjen. Posle toga gazda me je angažovao da pevam samostalno, a i otac je voleo da mi uvali vruć krompir, da me ostavi na svirci i pusti me da se borim s vukovima. Bavim se samo muzikom, od toga živim i izdržavam svoju porodicu. Nije to baš uvek slatko. Da ne bih ostao bez posla, moram da pevam i ono što ne volim. Imao sam prilike i da sviram na svadbama, pod šatorom. Iskusio sam kao klinac vlaške svadbe oko Negotina koje traju po tri dana. Mislim da su te svadbe nešto najteže što muzičari rade, uspeh je ako spavaš deset sati za tri dana. Ne mogu da nabrojim na koliko sam svadbi svirao za sve ove godine, ali one nose i lepo iskustvo. Upoznao sam mnogo ljudi koji se bave muzikom, kao i razne muzičke žanrove, što me čini bogatijim i objektivnijim kad je muzika u pitanju.



Zdrave glave kroz životna iskušenja prošao je zahvaljujući jednoj ženi.


— Moram da priznam da je moja glavna kočnica i savest u životu bila moja supruga, tadašnja devojka Ivana. Imao sam 18, a ona 20 godina kada smo se upoznali, ona je tada bila na fakultetu a ja sam završavao srednju školu. Prošlo je 15 godina od tada i veoma sam ponosan na to. Poznaje me izuzetno dugo, zna sve moje mane i vrline, bila je sa mnom u vreme uspona i padova i to je moje bogatstvo. Nemam boljeg prijatelja od svoje žene. Ona je psiholog i pravo je blago imati psihologa u kući, počevši od našeg odnosa do vaspitanja dece koja su prepuštena njoj jer ja mnogo odsustvujem. Mnogo mi znači njeno mišljenje. Nikada nismo imali problem zbog mog posla, ili što se dopadam ženama. Valjda je to prevazišla još na početku veze, uvek mi je pružala podršku.



- Naš sin Andrej ima šest, a ćerka Lenka dve godine. Trudim se da budem drugar s njima, s Andrejom imam izuzetan odnos, on je dobro, poslušno dete, lepo vaspitan, podseća me na mene, a i liči na mene, isti ja, ali ne pokazuje interesovanje za muziku. Ima sluha i jedno vreme sam ga „maltretirao” da svira klavir, ali to njega smara, više voli gitare, pa sam prestao. Lenka voli muziku, voli da đuska, izuzetnog je temperamenta, ne sluša nas, svojeglava je, moramo da vodimo računa gde je vodimo jer pravi haos. Neka nam je bog u pomoći.



Ožiljci i rane



Devedesete godine napravile su i na njemu mnogo ožiljaka kojih se nerado seća.


— Imao sam dosta teških trenutaka u životu. Svirao sam po beogradskim splavovima i klubovima u nevreme, onda kada su svi nosili oružje. Bio sam svedok konflikata u kojima se vadi oružje, a posle dan-dva video bih u novinama da su ti isti mladi ljudi, vođeni pogrešnim idejama i idolima, izgubili glave u međusobnom obračunu. Bio sam nešto malo stariji od njih, ali mnogo zreliji. Tog perioda ne želim da se sećam. Moj život odredilo je to što sam 2000. godine otišao s beogradskog splava „Lukas” na kome sam dugo nastupao i prelomio neke stvari u životu. Teško sam podneo smrt bake i oba deda, jer su me za njih vezivala najlepša sećanja na detinjstvo. Desilo se da sam morao da sviram isto veče kad mi je umro jedan, a kasnije i drugi deda. To što verujem ljudima neki prepoznaju kao slabost, a ne kao dobru nameru i kvalitet. Dešavalo se da me ljudi iznevere, da se razočaram, pa dignem ruke od njih. Ponekad sam vrlo eksplozivan, temperamentan, malo sam nervčik, nekad reagujem previše emotivno, ne znam da li je to dobro ili loše. Te osobine prepoznajem i kod svog sina. Ispunjen sam i zadovoljan svojim životom i porodicom.


U rodnom Zaječaru tokom svih 18 godina karijere Željko nije imao nijedan solistički koncert.


— Žao mi je što u mom rodnom gradu nisu spremni da dele moj uspeh, a ja sam veoma spreman da ga podelim s njima. Uspeh se ne oprašta, tu nema diskusije. Još nisu ni popričali sa mnom, a već su dali komentar: „Vidi ga ovaj, šta sad glumi na televiziji?” Volim mnogo svoj grad, imamo ski-stazu, park, golf terene, Radmilovićeve dane... Za sve ove godine nisam imao koncert, osim jednog gde sam se sam pozvao, a prihod je išao za dečje odeljenje bolnice gde mi je klinac jednom zaglavio. Nisam mogao da im kupim medicinsku opremu, ali sam hteo deci da olakšam boravak i kupio sam im televizore i DVD, da mogu bar crtane filmove da gledaju.

Žare Berber


Ime i prezime:Žare Berber

Rođendan:06. 08. 1969.

Porodica:Oženjen, ima jedno dete

Zanimanje:Voditelj


Mini biografija:

Voditelja popularnog TV šoua “Koj te šiša” gledaoci u Makedoniji znaju kao čoveka oštrog jezika. U svojoj emisiji Žarko Bogutinov, zvani Žare Berber, ugostio je brojne poznate ličnosti iz regiona, a niko od njih nije ostao uskraćen za provokativna pitanja koje popularni voditelj “sipa” kao iz rukava. U šou programu Žare često i zapeva.


Oženjen je i ima jedno dete. Za sebe kaže da je druželjubiv, a njegovi prijatelji misle da ima puno negativnih osobina. Žareta ljuti ljudska glupost, a opušta se uz skijanje, skvoš, dobro društvo i povremeno pecanje.



Po sopstvenom priznanju, članovima svoje ekipe bi najviše mogla da bude od koristi njegova dobra energija. Na ostrvu će mu najviše smetati ćutljivi i anemični ljudi.

Đorđe David


Ime i prezime:Đorđe David

Rođendan:05. 11. 1964.

Porodica:devojka Ana

Karijera:
serije „Doktorka na selu” i „Vuk Karadžić”, filmovi „Groznica ljubavi”, „Šmeker”, „Tamna strana sunca”, bendovi „Generacija 5”, „Fuzzbox”, „Gang”, „Death saw”, više uloga u teatru i nekoliko muzičkih i pozorišnih nagrada, među kojima i ona na Beogradskom proleću

Zanimanje:pevač


Jedan od najmoćnijih glasova na našoj sceni uvek je bio u drugom planu, a za to je uglavnom krivio svoju nezgodnu narav i menadžere koji ne žive od rokenrola već od prodaje drvne građe. Prekretnica u njegovom životu bilo je to što je prisustvovao pogibiji oca, pa se, umesto za pravo, medicinu ili bankarstvo, opredelio za to da bude srećan


Kada ga vidi kako uz jak gitarski zvuk ulazi u kafe „Čorba” dok se duga plava kosa vijori za njim, čovek nikad ne bi rekao da je stvaran lik s više nego teškom biografijom. Izdepiliran, istetoviran, šamponiran i apsolutno spreman za intervju, pre nalikuje nekom napaljenom devetnaestogodišnjaku nego četrdesetsedmogodišnjem hardrokeru. Pije guaranu, ali se čini pre da bi on guarani mogao da doda malo energije. Nikad, ali nikad niko ne bi rekao da je ovaj doterani ljubitelj hevi metala imao hrabrosti da golim rukama (doduše, ima idealne mačo mere, dva metra i sto kila) zaustavi pljačkaša radnje na Bulevaru despota Stefana koji je imao pištolj. Međutim, ako posmatrač odbaci predrasude, vidi pred sobom jednu sasvim originalnu pojavu.



Dnevnik poniženja
Već dvadeset godina neprestano je tu, na sceni, ali nekako u drugom planu. Ima sve predispozicije za superstara: od jednog od najmoćnijih glasova koji su se ikad čuli kod nas, preko visine od dva metra, brojnih tetovaža, uočljivog scenskog šarma izbrušenog na glumačkoj akademiji, pa sve do upečatljivih detalja iz biografije među kojima se mogu naći iskustva s teškom drogom, ali i betmenovsko hvatanje i savladavanje pljačkaša prodavnice nasred ulice. Ipak, nikad nije postao superstar. Igrao je u šest filmova i više pozorišnih predstava i nije postao glumačka zvezda, svirao je u četiri ili pet bendova i nastupao solo, nikad nije postao rok star. U čemu je stvar?


— Nalazio sam razne razloge za to, od toga što nemam konotaciju stare Jugoslavije, što u Srbiji ljudi ne praštaju multitalente, jer kod mene su tu gluma, muzika i slikarstvo, pa do toga što imam preku narav, što sam nepristupačan, ali to su u stvari sve opravdanja. Problem su mi bili ljudi u Srbiji, oni s kojima sarađuješ, s kojima si u kontaktu. Ne mogu da radim s menadžerima koji ne samo što nisu fokusirani na jednu vrstu muzike, već rade i narodnjake i rokere i hiphopere i sve živo, već su u poslednje vreme počeli i da prodaju kola, drvnu građu, eksere ili prašak. Te stvari unižavaju ovu vrstu profesije. Nikad u životu ni za kakvu uslugu nikom nisam tražio deset posto, a kad bi meni neko ponudio deset posto za uslugu, istog trenutka sam prekidao svaki kontakt s tom osobom. Ali zato napušim sve prijatelje koji me zovu na nešto što se ne plaća, a na ono što se plaća ne, između ostalog i zbog toga što ja njih zovem isključivo kad se plaća. Umem da budem izuzetno iskren u takvim razgovorima, a istina, izgleda, najviše boli. I eto, tako sam postao osoba za izbegavanje.



Smrt oca



Potekao je iz jake porodice veoma visokog staleža, pre svega po obrazovanju: bankari, lekari, pravnici... Reklo bi se da je nemoguće da neko s takvim pedigreom krene drugim putem, što su u ovom slučaju gluma, muzika, slikarstvo. Ali, preokret je kod Đorđa izazvan dramatičnim događajem na prelasku iz detinjstva u mladost:


— To se desilo kad sam imao četrnaest godina i jedanaest meseci. Bio sam s ocem u kolima kad smo doživeli saobraćajnu nesreću ovde kod Gazele. Moj otac je umro dva dana posle sudara, a meni bukvalno dlaka s glave nije falila. On je bio visoki zvaničnik SFRJ, tvorac male privrede, i sve to što se desilo bilo je, u stvari, jedno fantastično izrežirano političko ubistvo. Meni niko do dana današnjeg nije objasnio zašto je to moralo da ide tim putem, ali to je organizovao čovek koji je takođe bio visoki politički zvaničnik, koji je danas isto dva metra pod zemljom. Po sistemu „ko se mača lati, od mača će i poginuti”, vrlo brutalno je završio devedesetih godina, od strane tadašnje vlasti. Tu je negde pravda, što se moje porodice tiče, zadovoljena. Praktično, od tog trenutka verujem da je pravda uvek dostižna, samo je važno biti strpljiv jer, kako se kaže, hitar sreću preskočio. E, u tom trenutku sam iz bunta rešio da budem slobodan, pa koliko god to da me košta: da radim ono što volim celim svojim bićem i da budem srećan. A ako dođe i novac, to je plus u celoj toj priči. Mislim da je to eliksir psihičke stabilnosti.



Okrznut drogom

Majka, naravno, nije mogla gledati blagonaklono na taj njegov izbor.


— Ona me je stravično kritikovala. I dan-danas kaže: „Moja najveća kazna je što je moje dete, za koje sam se jedva u životu izborila, odlučilo da bude klovn.” Međutim, to je jedina rokenrol mama u pravom smislu te reči posle mame pokojnog Preleta. Ona je svaki svoj dinar, bilo da je reč o plati, ušteđevini ili penziji, upotrebila da meni obezbedi, barem u okviru tih 90 kvadrata u kojima živimo, topli dom, pun frižider i plaćene račune, što je danas u Srbiji privilegija ravna sedmici na lotou. I lako je meni da se bavim rokenrolom kad imam tako jaka leđa, ne predsednika države, tajkuna ili nekog velikog sponzora. Majka je za mene, pa samim tim i za bendove koji su sa mnom radili, i sponzor i kuvarica, i žena koja teši, i daje inspiraciju i snagu da se najteži trenuci izdrže. A to što stalno kritikuje, to joj je valjda u krvi. Bila je sportista ceo život i vrlo je beskrupulozna u kritikama.


Imala je majka i te kako zašto da ga kritikuje jer je osim sa svojim životnim putem eksperimentisao i s narkoticima.


— Na veliku sreću, svoju avanturu sa teškim drogama imao sam u vreme kad to još uvek može da ne ostavi neke ozbiljne posledice na telo i um čoveka, a to je bilo nešto posle gubitka oca. Organizam je tada mlad, može da se obnovi, a i interesuje te mnogo stvari, pa imaš i neku mogućnost da izađeš iz toga. Što je čovek stariji, podložniji je zavisnosti. Zato mi je potpuno beslovesno videti čoveka koji sa dvadeset pet godina počinje da se drogira. Njemu povratka uglavnom nema. Mislim da su to ljudi koji su promašili temu. Ali najcrnje mi je što sam saznao da su neki ljudi koji su ozbiljni političari na teškim drogama. Sudbine velikog broja ljudi su u njihovim rukama, a oni koriste narkotike. Ne mogu to da shvatim. Ne podržavam, ali mogu da skapiram glumca, muzičara, umetnika koji to radi, ali ovo ne mogu čak ni ako je iz zezanja. Ispade rokenrol najčistiji po tom pitanju... Zato mislim da klinci ne smeju da izgube nadu i da prestanu da se bore. Da bih im pomogao sa svoje strane, kad idem sa svojim bendom po malim gradovima u Srbiji, uvek tražim od organizatora da na našoj sjajnoj bini, sa našim profi ozvučenjem i fenomenalnom rasvetom, nastupi još nekoliko lokalnih bendova koji imaju autorske pesme, da osete to na pravoj sceni, da osete za šta se bore i da će u tome uspeti. Evo, sad 2. decembra sviramo u Trsteniku, 10. decembra u Doljevcu kod Niša — nabraja Đorđe, a čovek ne može da se ne zapita kako sa 47 godina ima energije za sve to.