Top Lista Poznatih

RADOJKA ZIVKOVIC

1923 - 2002


O harmonici...

A kad umrem plači tiho. Žali za mnom, žali ti.
Tvoju tugu samo želim: harmoniko, ljubavi.


U prvim poratnim godinama kada pocinje da se razvija estradni zivot sirom Jugoslavije, u isto vreme kada Mija Krnjevac postaje idol harmonikasa na radio-talasima sviraju i deluju na estradi harmonikaski par Radojka i Tine Zivkovic. U godinama pred rat Radojka je kao "cudo od deteta" vec bila poznata u Beogradu, a Tine je pre svoje duetske karijere svirao harmoniku u orkestru Vlastimira Pavlovica CAREVCA. Njihovo raspevano, mekano i nadasve umilno sviranje postaje prepoznatljivo i prihvaceno od najsire publike pa i muzickih strucnjaka. Vise nije bilo sporno to da li je harmonika instrument na kojem se izvanredno uspesno interpretira narodna muzika ! Pedesetih godina se vec moglo reci da pored "Mijinog stila" postoji i "Radojkin stil" sviranja na harmonici. Mozda u tom stilu nema neke izuzetne virtuoznosti toga tipa (kakvo je Mijino sviranje, ili kasnije Petkovicevo sviranje), ali to kako svira Radojka Zivkovic zvuci stvarno - LEPO !
Radojka i Tine Zivkovic se pored svog duetskog nastupanja opredeljuju i specijalizuju za pracenje pevaca na estradi. Formirali su i svoj manji sastav sa ritamskom sekcijom i povremenim ucescem celista, ali sa dominantnom ulogom dueta harmonika.


14. avgusta 2002. u Beogradu je preminula RADOJKA ŽIVKOVIĆ, poznati harmonilaš i kompozitor. Sa svoim mužem TINETOM i njihovim orkestrom dugo godina su bili muzička pratnja mnogim poznatim pevačima.
Bora Spužić Kvaka je sa njihovim orkestrom snimio dve singl ploče na kojima su pesme
"Neću te kleti draga, Čekanje" i
"Dođi dođi, Ko to noćas peva našu pesmu"


Radojka Živković
srpsko ime zapisano u vremenu


Trostruki kompakt disk je muzicko delo snimljeno u vremenu od 1964. do 1997. godine. Na prvom disku su tradicionalne i komponovane instrumentalne melodije, pesme i kola, snimljene za muzicku produkciju radio Beograda i produkciju gramofonskih ploca. Na drugom i trecem disku su, vecim delom, kompozicije u duhu folklornih melodija, snimljene za produkciju gramofonskih ploca RTS. Sve ove melodije, bilo da su tradicionalnog karaktera ili pak komponovane, nose pecat jednog licnog stila i iskustva, koji prepoznajemo kao muziku Radojke Živković.

Ona je svoju ljubav i znanje preme narodnoj muzici ostavila zavestanje svome narodu, oplemenila mu dusu. Zato ovaj narod ne sme zaboraviti njeno ime.

RADOJKA ZIVKOVIC


1923 - 2002


Iz biografije Radojke Zivkovic

RADOJKA ŽIVKOVIĆ
1923 - 2002

Radojka Živković, kćerka Tihomira Tomića, rodila se 1923. godine u selu Globoderu, pored grada Kruševca. Tika ''Globoderac'', poznati svirač i učitelj harmonike, nije želeo da mu dete svira – ''bavi se muškim poslovima'' – kako je govorio, mada je devojčica pokazivala izuzetnu sklonost prema muzici. Ali sudbina ide drugim tokom. Marta meseca 1932. godine Politika na sedmoj strani donosi: ''Juče posle podne u dupke punoj dvorani hotela Union... priređena je utakmica na kojoj je učestvovalo dvadeset šest harmonikaša, uglavnom iz Srbije i Vojvodine... Glavni aplauz je požnjela izvan konkursa osmogodišnja Radojka Tomić''. I eto, to je verovatno bio prvi umetnički korak male ''harmonikašice'' koji će joj otvoriti put ka blistavoj karijeri u srcima mnogih ljudi širom Kraljevine Jugoslavije. Ubrzo, Radio Beograd je angažuje u emisijama narodne muzike, a posle rata postaje istaknuti solista ove kuće. Do kraja života ostaće na programima Radio i Televizije Beograd, čvrsto vezana dušom i telom za ovu instituciju. Poslednji snimak realizovan je 1997. godine u Studiju 6. Radio Beograda. Brojne su njene nagrade i priznanja: Langolen – Engleska, prvo mesto u grupi za narodnu muziku (1954), dokumentarni muzički film ''Radojka'', snimljen za Unesko (1956), nacionalna muzička nagrada ''Carevac'' (1966), više puta osvojen ''Zlatni mikrofon'' kao i prvo mesto na učešću u konkursu ''Talenti sveta'' održanom u Americi.

Radojka se pamti kao veliki narodni umetnik, zaljubljenik u harmoniku i muziku. Srpskom narodu je podarila prelepa kola i pesme. Njen način stvaranja i muzičko mišljenje toliko je blisko tradicionalnoj melodiji da se skoro od nje i ne razlikuje. Narod je njenu muziku prihvatio kao svoju, a to je nešto najlepše što se jednom stvaraocu može dogoditi. Ona je svoje kompozicije gradila po modelu folklornih melodija – seoskog ili gradskog tipa, srbijanskog, vojvođanskog ili bosanskog melosa, pa zato i ta ogromna snaga tradicionalnog u njenoj muzici.

Upoznavši vrlo rano Carevca, violinistu i legendu naše narodne muzike, mlada harmonikašica pod njegovim uticajem stvara svoj način sviranja, gradi estetiku i izgrađuje stil. Jednostavnost i savršenost, koju ćemo osetiti u slušanju njenih kola, dopiru do nas kao veliki dar Tvorca. Gradeći vrlo pažljivo i sa puno ljubavi svaku muzičku frazu ili rečenicu, ova žena stvorila je prava umetnička dela. Njena kola odišu čistotom, prozračnošću, a nadasve elegancijom, odmerenom melodijom i filigranskom ornamentikom. Ženska suptilna osećajnost stvorila je snažna, muška kola, koja se igraju punom nogom.

Za njom je ostalo puno snimljenih traka i ploča. Održala je na hiljade koncerata. Njena muzika slušana je rado na mnogim radio stanicama širom sveta... Ali, to su bila samo spoljna obeležja ove ličnosti. Ono suštinsko, nemerljivo, jeste dar koji nam je ostavila: kola i pesme, bogatstvo naše sadašnje nacionalne muzičke kulture. Radojka, kći i učenica Tihomira Tomića, osetila je muzički treptaj svoje Šumadije i prenela ih u nasleđe onima koji su za njom došli. Danas je po ugledu na njen način sviranja stasala jedna vrsna generacija muzičara, harmonikaša, koji iskazuju sebe u novim muzičkim folklornim formama i oblicima.

Ona je svoju ljubav i znanje prema narodnoj muzici ostavila u zaveštanje svome narodu, oplemenila mu dušu...

Zato ovaj narod ne sme zaboraviti njeno ime.

NADA MAMULA


1927 - 2001

Nada Mamula je bila velika pjevačica, širokog glasa, dugog alta, nedostižnog osjećaja za sevdah i sevdalinku.




NADA MAMULA



Nada Mamula je jedna od naših najboljih izvođača sevdalinki.
Svoju karijeru započinje u Radio Beogradu, gdje, kao Nada Vukićević (djevojačko ime) polaže audiciju 1946. godine. Ubrzo nakon udaje za Nikolu Mamulu i prelazi u Sarajevo. Na Radio Sarajevu je odmah primaju. Prva sevdalinka koju je otpjevala bila je "Ah meraka u večeri rane".


U arhivama Radio Beograda, Radio Novog Sada i Radio Sarajeva je ostavila preko 150 interpretacija sevdalinki, kao i tradicionalnih pjesama sa prostora Srbije. Bila je jedan od najpopularnijih pjevača ondašnje Jugoslavije.


Njena diskografska zaostavština nije velika (izuzimajući trajne snimke u arhivama radio stanica): dvije velike LP ploče izdate za diskografsku kuću "Jugoton" iz Zagreba, četiri LP-ja izdata u Americi, Kanadi, Holandiji i Bugarskoj, te desetak singl ploča. Nada Mamula je bila velika pjevačica, širokog glasa, dugog alta, nedostižnog osjećaja za sevdah i sevdalinku. Umrla je u Beogradu 2001. godine.

LJILJANA PETROVIC

1944 - 2010

"Ja sam Ljiljana Petrović-Buttler, zvezda ciganske muzike bivše Jugoslavije. I dokazala sam da posle petnaest godina pauze mogu da postignem i svetsku slavu. Dokazala sam da vredim nešto. Bezobrazna sam, ali kad mogu kojekakvi pevačići, jedanput mogu i ja"


Priča o Ljiljani Petrović-Buttler bez sumnje je filmski materijal, no takav bi film zbog osobnih i općih kulturnih specifičnosti, umjesto na klasični Holivud, kako bi se moglo pomisliti, vjerovatno prije ličio na nekadašnji domaći "crni talas".

Za socijalističke Jugoslavije Ljiljana je bila jedna od najpoznatijih romskih pjevačica. Iz kafanskog andergraunda došla je na televiziju, snimala albume, imala goleme tiraže. Pjevala je jednako na romskim svadbama i za naše književnike. I njoj je rat promijenio život: s troje djece otišla je u Njemačku gdje je, prestavši pjevati, godinama živjela u anonimnosti, radeći i fizičke poslove – sve dok je Dragi Šestić, producent i menadžer Mostar Sevdah Reuniona, jednog od najuspješnijih bosanskih i eksjugoslavenskih etno-produkata, slučajno nije pronašao u Dizeldorfu. Nakon dugog i upornog odbijanja da se vrati muzici, Ljiljana je na kraju ipak popustila i u Šestićevoj produkciji za holandsku World connections etiketu snimila album Mother of Gypsy Soul (2002).

Danas svira koncerte po najprestižnijim evropskim dvoranama, na BBC-ju je nedavno prikazan i dokumentarac o njoj i mostarskom bendu, a nijedan festival tzv. world muzike kao da ne može proći bez ove kombinacije bosanskog sevdaha i Ljiljaninog naročitog pjevačkog stila.


Osamdesetih godina prošlog stoljeća ljubljanska Založba kaset in plošč, jedna od najhrabrijih diskografskih kuća bivše Jugoslavije, izdala je prvi album romskog pjevačkog genija Šabana Bajramovića. Ta je ploča osim kultnog imala i velik komercijalni uspjeh pa je ljubljanska kuća nakon toga tražila "žensku verziju" ovakvog originalnog i nepatvorenog romskog zvuka. Ljiljana Petrović (koja je, stvarajući time do danas konfuziju, dijelila ime i prezime s novosadskom kantautoricom i našom prvom takmičarkom na Pjesmi Evrovizije), već tada jedna od najčuvenijih pjevačica kafanskoga "podzemlja" – bila je upravo to. Nakon pojavljivanja, albuma Otkako sam tuđa žena i čestim nastupima na televiziji – za razliku od njenog najvećeg takmaca Šabana Bajramovića, koji je uglavnom propuštao da se pojavi na dogovorenim televizijskim snimanjima – Ljiljana je ubrzo postala daleko najpoznatija romska pjevačica u zemlji. Uvijek ozbiljna lica, bez suvišne gestikulacije i estradnog prenemaganja, s diskretnom, gotovo misterioznom pojavom i, najvažnije, prepoznatljivim bogatim altom kojim je pjevala u dubokim, muškim tonalitetima, afirmirala je na više načina jedan drugačiji romski zvuk i svijet od onoga kakav je, na primjer, više decenija predstavljala tada već pomalo zaboravljena Esma Redžepova, koja je u nas dugo bila samim sinonimom romske muzike i kulture. Ljiljanin zvuk, visoko urban, na trenutke gotovo džezistički rafiniran, a opet s osjetnom sirovom autentičnošću, osvojio je i prosječnog konzumenta ali, što je posebno, i onaj sofisticiraniji dio publike u socijalističkoj Jugoslaviji – umjetnici i intelektualci gotovo su redom bili ljubitelji Šabanove i Ljiljanine muzike. Takav "konsenzus ukusa", u kojem se kulturna elita s jedne te najšira publika s druge strane mogu pronaći na istim izvođačima, na istom kulturnom izboru dakle, danas je, treba li reći, teško zamisliv.

Gvozden Radicevic


Gvozden Radicevic pripada prvoj poratnoj generaciji pevača narodne muzike koja je svoj muzički stil formirala na tradicijama izvorne narodne muzike. Na tekstovima i kompozicijama Budimira Buce Jovanovića, Dobrivoja Ivankovića, Radoja Mitrovića, Aleksandra Stepića, Novice Negovanovića i na svojim otpevao je nezaboravne pesme: „Poleti golube moj“, „Uzmi sve što ti život pruža“ i druge s kojima je pobeđivao na tradicionalnoj Pesmi leta i Beogradskom saboru. Neke od njegovih pesama danas se smatraju izvornim.
Pevao je u duetu sa Nadom Mamulom, Lepom Lukić i Anđelkom Mandić. Za razliku od većine pevača narodne muzike, nije pevao izvorne narodne melodije.


Najpoznatiji hitovi_

01. Sjecas li se ratni druze
02. Seja kose raspletala
03. Poleti golube moj
04. Jedan dan jedna noc
05. Bolujem ti moja mati
06. Cim' devojko lice mijes
07. Otisla si, vise moja nisi
08. Samo jednu curu volim
09. Sivi soko
10. Zavicaju mio
11. Ne secaj se mene
12. Ne tuguj mi zlato moje
13. Ne gledaj me, cedo milo
14. Voleo sam tebe tajno

Aleksandar Aca Ilic


Ime i prezime:Aca Ilić
Rođendan:05. 05. 1961.
Porodica:supruga i sin
Karijera:poznat po brojnim hitovima
Zanimanje:pevač


Iz biografije
Aleksandar Aca Ilić je svoju muzičku karijeru započeo 1983. godine kada je objavio album “Isplači se na grudima mojim”. Objavio je ukupno deset albuma a poslednji 2009. godine “Zato idem u kafanu” za Gold Music. Oženjen je Biljanom Jevtić, takođe pevačicom sa kojom je često nastupao, a sa kojom ima i nekoliko snimljenih dueta. Stjepa Radovanović 1983. godine došao je na ideju da napravi turneju sa Acom i Biljanom tako da je on zaslužan za to što su se njih dvoje kasnije venčali jer ih je ta turneja zbližila. Biljina kuma je Suzana Mančić poznata srpska glumica i misica, a Acin kum Milutin Tešović. Aleksandar Aca Ilić sa Biljanom Jevtić ima sina Ivana..

Aleksandra Perovic


Ime i prezime:Aleksandra Perović

Rođendan:04. 04. 1978.

Karijera:
Pevačku karijeru počela je u grupi “Moby Dick”. Po izlasku iz benda, izdala je jedan solistički album i nekoliko singlova. Asistent je na fakultetu "Alfa" .
Zanimanje:Pevačica, asistent na fakultetu za menadžment u sport

Počela je kao manekenka, nakon čega se upoznala sa Srđanom Čolićem, frontmena grupe "Moby Dick" u periodu kada je Ana Stanić otišla iz benda. Aleksandra je dala sve od sebe da uspešno zameni Anu. Pre šest godina rešila je da počne solo karijeru. Iako se u medijima spekulisalo o burnom razlazu članova benda, upravo Srđan joj je dosta pomogao oko njenog prvenca.


Atraktivna pop pevačica na javnu scenu Srbije došla je kao manekenka, a pevačku karijeru započela je kao pevačica grupe Mobi Dik. Nakon raskida sa bendom nastavila je solo karijeru, koja traje šest godina.


Izdala je jedan solistički album, snimila nekoliko singlova i imala zapažene nastupe na domaćim festivalima.


Aleksandra je asistent na fakultetu za menadžment u sportu "Alfa" gde predaje čak četiri predmeta.



Uvek odmerena u izjavama i ponašanju, poznata je i po savršenoj figuri i negovanom izgledu. Vežba svakog drugog dana, po dva i po sata. Ni Aleksandra nije oslobođena sitnih poroka. Nije pušač, ali razume ovisnike o nikotinu, jer je i sama navučena na – čokoladu!
“Kad čujem kako pušači protestuju radi zabrane pušenja na javnim mestima (kojih je sve više), uvek pomislim kako bi meni bilo kad bi neko na takav način zabranio da jedem čokoladu“, objasnila je jednom prilikom.

Anita Mancic


Ime i prezime:Anita Mančić
Rođendan:30. 09. 1968.
Porodica:Suprug Bojan

Karijera:
filmovi i TV serije: „Zaboravljeni“, „Gorila se kupa u podne“, „Kolubarska bitka“, „Bulevar revolucije“, „Porodično blago“ itd

Zanimanje:glumica


Više od dvadeset godina je na daskama i pred kamerama, a njen život nikada nije bio tema žute štampe, niti su je pratili skandali i tračevi. Ostvarila je nezaboravne uloge, njena moć transformacije je neverovatna. U braku je od 2001. godine, iako je sa svojim suprugom Bojanom, pre braka bila u vezi više od deset godina. Rođena je Zemunka, ali je dobar deo detinjstva provela u Pirotu...


Glumica Anita Mančić, i pored dvadesetogodišnje pozorišne i filmske karijere, misli da joj i dalje predstoje savršeni trenuci u poslu.
–Najviše adrenalina u meni se rađa na probama, dok stvaramo predstavu. Već same generalne probe i premijera su mi nešto što je rutina, završen posao, što je već igranje. I to je daleko manje uzbudljivo –kaže glumica koja je karijeru započela još na drugoj godini Akademije u „Pozorištu na Terazijama“. Na malim ekranima prvi put se pojavila u ulozi Bilje u TV seriji „Zaboravljeni“. Iako je neki još uvek prepoznaju kao Bilju, Aniti ta uloga ipak nije ostavila glumački nadimak.
–Glumac ne bi trebalo da bude obeležen samo jednom ulogom, da bi mogao i dalje da stvara. Zamislite na šta bi to ličilo da sam posle „lude Bilje“ iz „Zaboravljenih“ stalno bila „luda Bilja“?! Kako bih mogla da igram neku komediju, ili neku ljubavnu priču. Dobro je da glumac ima svoje ime i pre*zime, a uloge dođu i prođu. Volela bih da me ljudi pamte po mojoj sposobnosti transformacije, a ne po jednoj jedinoj ulozi –priča poznata glumica o svojoj prvoj velikoj ulozi. Osim ove, Anita je veće uloge ostvarila i u filmovima i TV serijama: „Bulevar revolucije“, „Gorila se kupa u podne“, „Porodično blago“, „Naša mala redakcija“, „Drugo stanje“, „Premijer“, „Ulica lipa“...

Anita Mancic


Popularnost


Ipak, svoje najbitnije uloge Anita Mančić odigrala je u pozorištu, gde je za svoje umeće dobila nekoliko značajnih nagrada. Poslednja je Sterijina nagrada za ulogu Jele u predstavi „Tako je moralo biti“, režisera Egona Savina. Nagrade su joj važne, kaže, ali i aplauz publike posle predstave.
–Nagrade su potvrda da je dobro ono što radiš, da kolege poštuju tvoj rad. Meni je ipak najveća potvrda iskreni aplauz u toku, ili posle predstave. I takav aplauz, od srca, prosto se oseća. Ne pravim razliku između te nagrade i ove zvanične, osim što profesionalne nagrade daju stručni ljudi koji su u poslu –kaže Anita.
Međutim, njene uspehe nije pratila odgovarajuća medijska pažnja, odnosno popularnost.
–Sve to je moja zasluga, jer ja i ne želim da budem popularna. Retko dajem intervjue i ne pojavljujem se na mestima na koja se ide jedino da bi se bio viđen. Angažmane dobijam samo zahvaljujući svom kvalitetu, a ne zato što sam popularna. To ima i negativnu posledicu, na*ravno. Jer, dok me se sete ljudi koji snimaju filmove i serije, prođe mnogo vremena. Možda je popularnost dobra zato što si u centru pažnje, što si nekom ispred nosa, ali mislim da u mom poslu najviše donosi kvalitet. Do sada sam se uvek nosila tom idejom i nisam imala trenutke u kojima nisam imala od čega da živim.


Život bez skandala


I ona druga, negativna strana popularnosti, nekako ju je zaobilazila. Njen život nikada nije bio tema žute štampe, niti su je pratili skandali i tračevi.
–Prvo, moj karakter nije „skandalozan“, a i ja se istinski trudim da probleme izbegnem. Inače sam jako povučena osoba. Iako, kažem, nisam takva, ne garantujem da neće biti tuče i skandala, jer ako me neko bude napao, sigurno ću se braniti. Nikad ne znaš šta te čeka iza ćoška, život je čudo, ha-ha-ha. Možda i ja odlepim jednog dana. Ali ako od mene bude zavisilo, skandala sigurno neće biti. Crta mog karaktera je da vodim jedan uravnotežen, miran i harmoničan život. Nisam incidentna osoba, ne volim da se svađam. Kad vidim da ulazim u sukob, prosto okrenem leđa. Ne zato što me je strah, već zato što ne podnosim ljude koji ne mogu da prihvate da neko drugi ima različito mišljenje. Ako ispred tebe stoji budala, nema svrhe ubeđivati ga u nešto. Sa budalama neću da imam posla! Kada vidim da sam u okruženju kome ne pripadam, prosto izađem iz njega. Ne pokušavam da menjam ljude oko sebe, niti ću da se menjam zbog njih. To je negde i moja životna deviza –govori glumica sa čvrstim ubeđenjem.


Svlačenje


Jasne stavove ova glumica ima i kada su kompromisi u pitanju. Kaže da je kompromis poguban, jer jedan povlači za sobom drugi. Pored ostalih, kompomise nije htela da pravi ni kada se od nje zahtevalo da se skine na sceni.
–Nikada nisam prihvatala uloge u kojima se od mene traži da se svučem, samo da bih se svukla. Ako postoji cilj, ako vidim smisao, mogu i da razmislim. U suštini, samo me smisao i zanima. Inače, veoma me nervira ljudska glupost. Pod ljudskom glupošću računam i to da se od mene očekuje da se skinem, samo da bi mi neko video guzicu! To me uopšte ne zanima. Ipak, čak i da ima smisla, nisam sigurna da bih prihvatila takvu ulogu. Mislim da bi svi primetili koliko mi je neprijatno u kadru i pošto sam veoma, veoma stidljiva, mislim da to ne bih mogla –priznaje Anita.

Anita Mancic


Nenormalni gen


Zbog te svoje sramežljivosti, Anita Mančić jedva je pristala da se uda. Iako je sa svojim suprugom u vezi trinaest godina, u braku su tek od 2001.
–Znam da je mnogim ženama san da se udaju, ali ja jednostavno nisam od tih. Zato mi je muž govorio: „Ti si izgleda jedina žena koja neće da se uda“. Došli smo u glupu situaciju, u kojoj ja nisam mogla da mu dam nikakav odgovor kada će to biti. A bilo mi je glupo da mu kažem da se stidim. Ne bih znala da objasnim šta je to konkretno zbog čega sam se stidela, jer ni svom mužu nisam mogla da objasnim. Imam valjda taj neki nenormalni gen i nemam potrebu da kao sve žene maštam o velikom venčanju, beloj venčanici, romantici. Međutim, kad sam se udala, shvatila sam da to nije bilo ništa strašno, naprotiv. Nije loš taj osećaj da zvanično postajete, onako, jedna porodica. Eto, ge*neralni zaključak bi bio da sam do te mere stidljiva, da me je bilo sramota i da se udam. To ne znači da se stidim svog muža, naprotiv, ha-ha-ha.


Muž, realan čovek

Anita tvrdi da iza svake uspešne žene stoji uspešan muškarac i da je njen suprug Bojan upravo takav. Njihov brak sjajno funkcioniše, iako se po mnogim interesova*njima veoma razlikuju.
–A negde smo i veoma slični. Ne mogu baš sve to precizno da objasnim. O svetu, okruženju, moralu, životu, isto mislimo, ali nas zanimaju potpuno različite stvari. Bojan je, onako, jedan vrlo realan čovek, na zemlji. Zanima ga nauka, astronomija, priroda... A ja sam žena koja lebdi jedan metar iznad zemlje. Mislim da nam je balans u tome da ja njega malo dignem, a da on mene malo spusti i da taj naš brak zato tako dobro funkcioniše. Bojan je inače umetnik i bavi se grafičkim dizaj*nom. Za jednog glumca je vrlo, vrlo dobro da ima pored sebe nekog ko je stabilan i ta njegova stabilnost meni veoma znači. On se kao vizuelac suštinski razlikuje od nas nekih, kako da nas nazovem, emotivaca, duhovnih ljudi... Dece nemamo.



Srednje dete


Iako je rođena Zemunka, najdraži deo detinjstva provela je kod svoje bake Nade u okolini Pirota. Svoju porodicu predstavlja kao sasvim prosečnu, u kojoj je troje dece moralo da se bori za svoj životni prostor.
–Imam brata i sestru, a ja sam srednje dete. Kada je troje dece u kući, to je otimačina oko prostora i svega ostalog. Rodelji nas nisu mazili, što je fantastično, znali su da se sa nama lepo igraju i trudili su se da nam u to vreme obezbede sve što nam je bilo potrebno. Kada nešto dobijemo, znali smo čime smo to zaslužili, i dobro i loše. Ono što pamtim iz detinjstva je da roditeljima nikada nije bilo teško da se sa nama igraju i da nam se maksimalno posvete –seća se Anita.
U ranoj mladosti Anita Mančić družila se uglavnom sa dečacima. U periodu kada je od devojčice postajala devojka teško je prihva*tala tu transformaciju, pa je skrivala svoju ženstvenost ispod velikih majica i džempera.
–Nisam bila muškarača, mada mi se ženske igre sa lutkicama i te neke lukavosti nikada nisu sviđale. Nikada nisam bila u fazonu takmičenja –koja je lepša ili koja šta nosi. Uvek su me zanimale igre koje iziskuju neku aktivnost i raspiruju maštu. A kada sam počela da se razlikujem od dečaka, počela sam da se ponašam kao oni. Verovatno iz straha da ne izgubim muško društvo. Sećam se da sam krivila noge, jer muškarci imaju krive noge. Ha-ha-ha!