Vojislav Ilic - Najlepse pesme

Lara Laj

Pre mnogo tamnih leta
Gde Rajne trepti sjaj
Gde tihi Baharah
Živeše Lara Laj
Tajnama njenih čari
Očaran beše tad
Mnogi kaludjer stari
I mnogi vojnik mladi
U drevnom zamku njenom
Poročni vlada kal
Pod zamkom smutnom tremom
Žubori burni val
Lepotom ženskih draži
Nudila svakom raj
Al’ zato srce trazi
Veštica Lara Laj
Iz drevnog zato grada
Gospodar ili rob
Bez srca osta tada
I sramni nadje grob.
Simboli svete tajne
Za nju su simboli zla
I vali tihe Rajne
Nadezda večnog sna.
Nevinost preli suze
I prizva bočju vlast
I Gospod onda uze
Od Lare njenu strast.
Borama pokri čelo
Naraslabi njezin glas
Isusi njeno telo
I snegom pokri njezinu vlas.
Prezrena ode Lara
Gde vali biju grad
Iz grada odozgora
U Rajnu skoči tad.
Al’ od tad svake noći
S obale šumi vaj
To jeca u samoći
Veštica Lara Laj.

Na Vardaru

Suro, večito stenje gordo se u nebo diže,
Nad urvinama tamnim orli se s oblakom bore;
A dole sa strašnim šumom, Vardar se peni i stiže,
I pada kroz uske klance, u sinje Jegejsko more.
O vali, o reko srpska! Stoleća tako se gube
I kao talasi tonu u more večnosti tavne…
Al’ tvoje biserne kaplje kamena podnožja ljube,
Gde spomenici stoje narodne prošlosti slavne.
Ali će, ko rajski feniks, sinuti sloboda mila,
I ja ću stojati vedar, gde sada pogružen stojim,
I nas će oro beli široko razviti krila
Nad urvinama tvojim.

Na Drini

Kroz tučna polja i pitome ravni,
Srditim tokom, u nedogled tavni,
Ti širiš tvoja šuštajuća krila,
O, Drino, vodo mila!
Obale tvoje šarenilo krasi,
Ko ljupki venac nevestinske vlasi,
Al’ tvoj se talas ravnodušno kreće,
Ostavlja rosno cveće.
Talasi mili ravnodušno tako
Ostavljah i ja što sve ljubljah jako,
I gonim – jurim – a gde li ću stati,
- Sudba će, možda, znati.

Pećina na Rudniku

Triput crni gavran zagrakta i prhnu
Nad mračnim kulama Ostrovice grada…
A despota Lazar podiže se tada,
Mračan pogled baci u daljinu crnu.
Sumorno graktanje kao krik se hori
I gubi se naglo u neme daljine,
Niti potok šumi nit listak šumori,
Počivaju mirno rudničke planine-
Al` njegovu dušu crna slutnja para,
I Branković dozva sveštenika stara.

Kad sveštenik stari u odaju dođe,
A despot ogrnut crnim ogrtačem,
Pa niti se dize, nit mu ruci pođe,
No nemirno zvecka mamuzom i mačem.
Voštanica tiho na stolu mu gori,
Oboren mu pehar i vino prosuto…
Nalakćen na stolu on je mračno ćut`o,
Kao tajni užas da mu dušu mori-
No bezumno ruka poletela maču,
Kad se krik užasni još jedanput začu.

“Zvao sam te noćas, sedi svešteniče,
Jer sodomski greh mi um i dušu mrači.-
Čuj, nad mojom glavom crni gavran kliče,
Krik njegov užasni moj svršetak znači.
Neće mnogo proći, a ja ću umreti,
Opusteće sjajni Brankovića dvori:
Ali tajnu svoju ja ne smem poneti,
Tajnu što me muči i dušu mi mori!
Ispovest mi treba,zato sam te zvao:
Oče,- ja sam svoju majku otrovao…

Kad se Rudnik pređe i malena reka,
Ima jedno divlje i sumorno mesto,
Na koje sam nekad odlazio često,
A na tome mestu pećina je neka,
I u njoj jezero. Sa njenih visina
Ne vije se bršljan, ne šumori cveće,
Hladna pustoš bije iz njenih dubina,
A jezero mrtvo nikad se ne kreće.-
No kad kamen padne ili reč se rekne,
U hladnoj praznini stokratno odjekne.

Kada samrt stegne moje grudi bolne,
I potone duša u večnome mraku,
Vi pođite tamo, razmaknite volne,
I na dnu jezera kopajte mi raku,
I tamo sahran`te. Preko moga groba
Nek se metne teška krstača gvozdena,
Da mi nema traga za poznije doba.
Da mi grob ne kunu u seda vremena.
Sve sam sada kaz`o, sad umreti mogu,
A ti moju dušu preporuči bogu.”

Tako despot svrši. A kad treće noći
Počivaše Rudnik u krilu tišine,
Gluv nekakav šum se razli po samoći,
Kao val ogromni na sinjoj pučini -
I potonu u noć…Celo ovo veče
Sanovnici srpski stojahu na dvoru;
Mučio se despot do pred samu zoru,
A u zoru čelnik izađe i reče:
“Gospodo vitezi! Svršene su muke,
Despot dade dušu u božije ruke.”

Sa rudničkog visa, po sumornoj noći,
Mrtvački se sprovod polagano slazi.
Tupo zvoni doboš u nemoj samoći,
Dva i dva se kreću po uzanoj stazi.
Napred ide četa snažnih kopljanika,
a za njima sluge s rujnim buktinjama -
I mrtvački sanduk. I hor sveštenika
Oglašava ponoć svetim molitvama.
U crnome ruvu, spram buktinja sjajni`,
Izgledaju oni k`o duhovi tajni.

Mrtva, pusta ponoć, nigde ziva znaka!
Samo katkad sova krikne i poleti,
Preplašena mozda od rumena zraka,
Od potmule lupe i pesama sveti`…
Kad stigoše mestu, blizu do obale,
Hor otpeva onda sumorno opelo;
Ustavama jakim razmakoše vale;
Iskopaše raku i spustiše telo,
I krst preko njega. I nad mračnim grobom
Zašumori voda i pokri ga sobom.-

I mir večni nasta… Mrki kopljanici
Oboriše ćutke koplja naopako,
Pogasiše sveće sedi sveštenici,
I krenuše natrag pogruzeni jako,
a ostade pusta i prazna pećina…
Nju ne krasi bršljan niti rosno cveće:
Hladna pustoš bije iz njenih dubina,
A jezero mrtvo nikad se ne kreće,
No kad kamen padne ili reč se rekne,
U hladnoj praznini stokratno odjekne.

Poslednji dan

Pod čudnim znancima osvanu današnji dan. Nebo
je sumorno bilo.
I sjajni točak svoj, na burnom ishodu svome
Zadrža večitost tavna. Svu zemlju, prirodu celu,
Mrtvački prožma mir i gusta obuze tama,

Ah, sudni osviće dan! U divljem užasu svome,
Svirepe čekahu zveri i ljudi čekahu sunce,
A mračno dolazi podne – i nebom zvezdanim samo
Treptanje strašnije biva; početak tiho se ljulja.

I tama zavlada adska… S pucnjavom zapad se pali,
Prostranstvom ljudstvo sve sa plačem podiže ruke
Al strašni konac je tu. Okovi spadoše redom,
I silni svetovi k središtu jurnuše. Burno

Oluja razmanu krilom. Kroz tamu zviždanje bruji.
I mutne pučine val srdito podiže pene -
U smrtnom jauku tom molitva umire blaga,
I vrelo srce mre i um se u kamen stvara!

I samo jedan glas prostranstvo potresa širom,
Glas večne pravde je to. Anđeo smrti se bliži,
I nemi njegov hod očajni udarci slave:
Strepi od gneva tog, jer bog se u gnevu stresa!

Priviđenje

Božanstvena slika njena
sinoć mi se u snu javi:
imala je zelen venac
na sumornoj, bledoj glavi.

Ugašeno oko milo,
svetilište od miline,
duh, što sumnja, podizaše
u bezkrajne, u daljine…

Tako duši tonu, blude,
sa svetinjom doba stara,
tako nebo snove budi,
da silnije razočara.

Starac

Star sam, slab sam, iznemogo,
Prožima mi dušu stud;
Borbe beše vrlo mnogo,
Sad odmora hoće grud
Zaman, što me razgovara
Prošlih dana spomen znan:
Mene muči i obara
Neodoljiv neki san -
Svršeno je… Pogled tužan
Ukočeno na svet sja:
Vidim da već nije nužan
Nit’ ko meni, – ni kom ja
Star sam, slab sam, iznemogo,
Prožima mi dušu stud;
Borbe beše vrlo mnogo,
Sad odmora hoće grud -
Al’ me ipak radost neka
Utešiti lepo zna:
Mnogo milih mene čeka
U državi večnog sna…

Sumoran dan

Kiša sipi… U daljini
povila se magla gusta;
dan prolazi u tišini,
gora nema, polja pusta.
U mrtvilu sve počiva,
nigde nema stvora živa.

Svuda pustoš i dosada
caruje i vlada,
niti srce štogod želi,
nit se čemu nada.
Rasejano pogled bludi,

tromo idu časi,
iz daljine zvono gudi,
razležu se glasi -
odjekuju nadaleko…
Mora da je umro neko.

Turska

Ko izumrli davno, preda mnom gradovi leže
I mirna, uboga sela. Sa mračnih domova njini
I drevnih, kamenih platna, vinjaga gusta se vije
Il šumi na visini,
I kao prastaro groblje lisnatom vrežom ih krije.
Eno na surom visu urvine vekovne stoje
Ko strašan, ogroman skelet… Kroz okna njihova
pusta
Sanjivo šumori vetar i noče visoka trava
Sumornog zaborava.

Izgleda kao da čovek ni rukom dotako nije
Što su stoleća burna odbila u mračnom hodu
Sa kula i platna gradskih. Tu gnezdo jejina vije,
I zmija odvratno mili i gušter po travnom podu.

U poznu jesen

Čuj, kako jauče vetar kroz puste poljane naše,
I guste slojeve magle u vlažni valja do…
Sa krikom uzleće gavran i kruži nad mojom glavom,
Mutno je nebo svo.
Frkće okiso konjic i žurno u selo grabi,
I već pred sobom vidim ubog i stari dom:
Na pragu starica stoji i mokru živinu vabi,
I s repom kosmatim svojim ogroman zeljov s njom-
A vetar sumorno zviždi kroz crna i pusta polja,
I guste slojeve magle u vlažni valja do…
Sa krikom uzleće gavran i kruži nad mojom glavom,
Mutno je nebo svo.