Printable View
ŽENA PLAČE POSLE RATA
raskidali ste moju zemlju
na podivljale ponjavice
sakate
vuku se ko psi uličari
po svetu tražeći gospodara
sa repom među nogama
dete ste mi moje izagnali
u ravnodušni beli svet
veru u moj narod oduzeli
rođenog me roda postideli
strašno
skladni život
spokoj
dostojanstvo
ponos
ko da ih do juče nije bilo
nikad
samo beda laž grabež i leševi
ram su za moju sliku
1994.
MAČ SE RAĐA
čelo tvoje na mom čelu
tvoje telo u mom telu
stoji jeka
zverka čeka
bilo isto
mač se rađa
slepa svetlost
oslobađa
LJUBAVI MOJA
ljubavi moja
ti što si kraj mene u postelji
neka je slavno telo tvoje
i neka bude volja tvoja
i neka bude carstvo tvoje
u meni
hleb naš ljubavni uzmi danas
i oprosti mi nesavršenosti moje
kao što ja tebi tvoje opraštam
i ne dopusti mi da se izbavim
od lukave i gladne mreže
u koju me splete krv moja
kao što tebe ja ne ispuštam
u iskušenja van ove sobe
u slobodišta van ove smrti
amin
KUCANJE SATA2
Sat kuca u tišini noći.
Otkucaji se pretvaraju u balvane koji se raspoređuju po sobi
popreko, od zida do zida, na ravnomernim rastojanjima jedan
od drugoga.
Tako se soba od poda do tavanice ispunjava pravim, lepo
obrađenim balvanima, svetlim, jer kora drveta tek što je
skinuta.
Bezbolno prolaze kroz sav nameštaj — postelju, orman,
stolice, luster i kroz nas.
Iako sijalica nije upaljena, soba svetli, toliko da se oseća
komešanje zlatnih mlazeva prašine. Takođe jako miriše na svežu jelovinu.
PROHLADNO SRCE1
Srce se ukazalo kao veliki mračan
prostor, veoma visoko zasvođen. Kao
unutrašnjost katedrale čiji je tlocrt
proizvoljan, neodređen, verovatno
promenljiv.
U srcu je prohladno. Ono se ne može
sagledati spolja jer je okruženo telom, ali
malo difuzne svetlosti odnekud neodređeno
prodire. Možda je to fosforesciranje creva
ili bioelektricitet neurona.
Najjači je, ipak, utisak praznine: i sasvim
lagani koraci dugo i glasno odjekuju.
NE VALJA SE STANOVATI
NA NOVOM BEOGRADU
prave srpske glave
neće preko save
pređu li na drugu stranu
nisu sasvim na balkanu
Balkan mora bit nam sudba
ko što nam je sudba Udba
deset s luka gibanica
to je slatka srbijica
i najlepša ptica
naša je prasica
Srbinu je radost prava
kad se slavi krsna slava
i da o Svetoj Trojici
crkne krava Milojici
bre govori srpski bre
da te svaki razume
ne uzimaj ništa novo
novo zdravo za gotovo
pleti konac
ko što ti je otac
i ne spoznaj štogod tuđe
jer će tuđe da ti uđe
Opalo lišće
MAKEDONIJA
bejaše i moja — od sepije i cinobera
i od bistrog snega i pastrmki
koju iz vremena još gledaju Heleni
— sa lepote oka ne skidaju —
i Vizantijci i Seldžuci i Tračani
i noćom šeće Kraljeviću Marko
na htonskom Šarcu — oba vinopije
s Prilepom Vardarom Šarom Nerezima
Ohridom Bitoljem Skopjem i muzikom
makedonskom
iz utrobe
leb i sol
sada dršće
goloruke osmehe šalje u svim pravcima
a četiri jahača Apokalipse
atove propinju na njenim granicama
i njište kao krmače i zolje
da l da je rastrgnu ili ne rastrgnu
KAMELEONI U CIPELAMA
Evo guštera koji glume zmije
opet svlače košulje
i one prljave
lete na sve strane
kao uzvrištao kiseli kupus
što iz solitera leti kroz prozore
u rano proleće
umesto da nam kukurek svetli
i jagorčevina pevuši u razvigoru
Ja volim taj prkos Mirjane Stefanović, tu kočopernost, taj muški inat, taj slobodarski dijalog sa sudbinom, sa ljubavlju i sa smrću, mada mi se kadikad učini da se suštastveni bol postojanja tako prebija nadvoje-natroje, tj. da i ta glasna drskost može postati svojevrsan vid konformizma. Pesnikinja, istini za volju, i ne pokušava da nam ovaj svoj odnos nametne kao vrhovnu sponzaju. Ona zameće kavgu, izruguje se, huli, skrivajući i transformišući bol. Ima u toj igri, ima u toj kavzi nečega salutarnog, higijeničnog.
Mića Danojlić
Idući svojim putem Mirjana Stefanović je dospela do ozbiljnog, zamišljenog, filozofskog smeha nad životom. To je ono osećanje sveta koje ima, na mahove, Vinaverova rana poezija, a još više njegovi prevodi Rablea i Vijona. Taj kvalitet naslutili su beogradski nadrealisti u našim narodnim umotvorinama.
U toj viziji život se pokazuje kao šareni ringišpil, kao igrarija; pa daj onda da i mi to malo poguramo, nek se vrti sve bešnje, luđe, bolnije, sve krvavije — kud puklo da puklo.
Poezija je bila dugo, dugo usamljena i predstava o pesniku kojeg obožavaoci nose na rukama kao filmsku zvezdu, ili sportskog asa, ponovo je oživela. Evo pesnikinje, evo Mirjane Stefanović koja napušta svoj imaginarni kabinet i izlazi na ulicu, odlazi na gradilišta, na stadione, među ljude sa severa i juga, zemljoradnike i planinare, ratnike i ljubavnike, rudare i ljude koji jedva čekaju da je čuju. Sa humorom, ljubomorni poeta preporučuje sebe i svoje reči kao nasušnost ravnu hlebu i vinu. Miting nije više samo mesto za političku, nego je izvesno, i za pesničku propoved.
Bez obzira na srodnost Mirjane Stefanović sa Branislavom Petrovićem ili Matijom Bećkovićem, na primer, svako od njih se na svoj način, različitim temperamentima i iskustvima, oslobađa dela nasleđa poezije i jezika koji im se predstavlja kao lepa uzaludnost i dopadljivo stilizovana konvencionalnost i himera. U dobu u kojem je na periferiji, poeziji nije lako da očuva predanost i poverenje u sebe samu. Njena gordost i beskompromisnost slabe, i to je cena probijanja zida privremene ili nametnute usamljenosti.
PROHLADNO SRCE
Srce se ukazalo kao veliki mračan
prostor, veoma visoko zasvođen. Kao
unutrašnjost katedrale čiji je tlocrt
proizvoljan, neodređen, verovatno
promenljiv.
U srcu je prohladno. Ono se ne može
sagledati spolja jer je okruženo telom, ali
malo difuzne svetlosti odnekud neodređeno
prodire. Možda je to fosforesciranje creva
ili bioelektricitet neurona.
Najjači je, ipak, utisak praznine: i sasvim
lagani koraci dugo i glasno odjekuju.
U traganju za funkcionalnošću, poezija je danas, ili bar jedan njen deo, spremna na radikalno samorazaranje, gotovo je da drastično poriče istoriju i rizikuje svoju budućnost ne bi li našla načina da poboljša svoj status, efekat i ugled u sadašnjosti. Opsesija celishodnošću i praktičnošću osvaja savremenu poeziju, pošto su ove već osvojile život. Večnost je neizvesna i nesigurna, a i religiozni instikt je oslabio. Pomanjkanje vere i perspektive oseća se svuda, pa i u konceptu ove poezije koja jedva da naslućuje svet koji bi želela da afirmiše. Bez svojih ideja i mitova ona je, dobrim delom, samo kritika i parodija poezije koja je mogla da bude celovita vizija sveta.
Naša poetesa Mirjana Stefanović, u predvečerje svog stvaralačkog proleća nije oklevala da se okrene i dečijoj poeziji. Dečiji i narodni književnici nisu hteli da shvate da dopušteni minus njihovih sposobnosti ima svoje veliko plus. Oni ne moraju sami iznalaziti istine, nego saopštavaju već objavljene (a ni ove se ne mogu dobro znati bez sposobnosti za naučno istraživanje, bez prisnijih odnosa s naukom); ako je njima dopušteno da budu manje originalni i manje duboki umetnici, oni sve te odsutne više osobine moraju nadoknaditi solidnošću nižih osobina. Njihov plus mora neizostavno biti jak u davanju oblika, kakav je pristupačan deci i narodu, a davanje oblika iznosi polovinu, možda i više, literarnih osobina. Bez solidnih literarnih sposobnosti, dakle, ne može se biti ni dečiji ni narodni pisac.
DECA RASTU
Deca ludo rastu
I jure
Deca jure kao mlada salata
Četrnaestogodišnjaci kao od čistog stakla
Nadiru
I svojim jarećim telima
Cepaju vreme i tesne košulje
Altovski odjekuju medeni cepovi
Kao žute linije
U vreme
U vazduh
U našu svest
Deca rastu
Džigljaju
U varoš
U trolejbus
U kesten i u Topčider
Bujaju šesnaestogodišnjaci
Kao revolucija
Požar benzina
I geometrijska progresija
Toplo se šire
I rastu i rastu i rastu
Pune prostor
Pevaju pesme
Prelaze brzine
Duboko dišu
Rumena i nežna
Širom otvorenih farova na licu
Nadiru svojim prozračnostima
Svojom mekom upornom njuškom
I svojim glatkim bogom mladosti.
Određujući se prema tradiciji našeg narodnog pesništva i usmenog epskog izraza uopšte, Mirjana Stefanović deluje kao stvaralac koji je u najprisnijem dosluhu sa logikom jezičkog razvitka. Izdašne poetske mogućnosti našeg jezika u njenoj poeziji ostvarile su svoj maksimalni poetski efekat. Gledan u celini, jezik Stefanovićeve poezije nosi sve one karakteristike a ne nadovezuje se na jezik usmene tradicije svojim spoljašnjim obeležjima, ne usvajajući i njegovu milozvučnost i rustikalni štimung kao rekvizite već prevaziđene romantičarske poezije, jezik Mirjane Stefanović nastavlja se na predhodni svojim unutrašnjim svojstvima i osobenostima, koristi njegovu potencijalnu mnogoznačnost i prelive bremenite humorom i slikovitošću. To nije jednosmeran i jednodimenzionalan jezik, već jezik paradoksa kako bi rekao Klint Bruks.
Poezija za decu u vremenu koje prethodi Mirjani Stefanović delovala je svojim zakasnelim jezičkim arsenalom kao pseudoromantičarska; opterećena preživelim zvukom i značenjem, puna lažne seoske idiličnosti i nepotrebno jarkih boja, oficijelna poezija nije mogla da uspostavi komunikaciju sa jezičkim sluhom jedne patrijahalno već razbijene sredine. Na taj način ona je odricala mogućnost pevanja za decu na jeziku koji je nosio elemente urbanizovanog i industrijalizovanog mentaliteta čitalaca. Jezik uopšte, pa prema tome i jezik pisane reči, u poznim godinama prošlog veka nije više bio raspevan i epski širok u svojim tokovima. On se zgusnuo i stvrdnuo, postao ekonomičniji i precizniji u govornoj upotrebi. Poezija Mirjane Stefanović, pak, pokazuje da ona tim svojim izmenama nije ništa izgubila od poetskih mogućnosti, već da je samo zahtevala drugačiji poetski izraz koji bi bio u skladu sa njenom urbanom konstitucijom i ustrojstvom. Ona se borila da takva ideja opstane, da zaživi. Naša poetesa bila je svesna opasnosti koja bi proistekla od gušenja poetske slobode kod metaforisanja, kod nezavršivog, kod svih asocijativnih serija kojima jedna, menjajuća reč, menja druge reči menjajući se i sama (otkrićem njihovog prisustva u sebi samoj). Ideja, ma kakva bila, određuje krug asocijativnih serija, ako već ne i same te serije. Ona ih ograničava, a time ograničava i punoću bića pesme kao bića totalizacije što se vrši ovim asocijativnim serijama. Ideja koja nameće rečenicu reči; ona nam jemči prevlast rečenice nad rečju, ali samim tim i izvestan raskol po volji između rečenice i reči, a sa njime i izvesnu nesraslost među njima.
Najkraće rečeno, svojim poetskim izrazom naša poetesa je sledila logiku jezičkog razvitka; njoj nije bilo teško da stvara na modernom gradskom jeziku jer je, kako je već primećeno, po prirodi svog pesničkog bića ona gradski pesnik. Odbacujući sve što je zvučalo nesavremeno i demodirano u poeziji za decu, čitav arsenal okamenjenih pojmova, iskaza, pesničkih figura i jezičkih obrta, ona oslobađa jezik poezije okova u koje ga je rutinski i zastareli izraz uglavljivao, i na taj način (u drugom vremenu i na drugom mestu) vršila onu istorijsku misiju koju su svojevremeno velikani našeg romantizma ostvarili na planu osvajanja živog narodnog jezika za poeziju.
Mirjana Stefanović, naša draga poetesa, svesna je da danas u ovom zahuktalom turbulentnom vremenu, njena poezija stoji čvrtsto na svojim stabilnim nogama. Svesna je da njena poezija može da odoli svemu onome što njeno poetsko stvaranje — u toj suverenoj, nezavisnoj, beskonačnoj i polimorfnoj oblasti poezije koju nikakava estetika, nikakva poetika i nikakva prozodija ne mogu da ograniče ni da normativno odrede pa ni da definišu — čine jednom posebnom, izuzetnom zonom, koja kao da je oko same sebe zaokružena, u samu sebe skovitlana: spirala jedne pojedinačne galaksije koja je zakonitošću poetske dijalektike neumitno uključena u sveopštu gravitaciju ljudskog govora među zvezdama, ljudskog postojanja među ljudima i među svim živim bićima čoveku nesklonim: među ljudima, među vukovima, muvama ili mikrobima. Jer je poezija pre svega jedan element tog postojanja, konkretno: tog kosmičkog, društvenog i duhovnog postojanja, i to i onda, i možda i najpre onda kad o tom postojanju ne govori eksplicitno, kad na njega ne misli. (Sačuvaj nas bože od filozofskog pesništva!) Poezija može da bude sastavni deo i delujući faktor kosmičkog postajanja čoveka i kada je negacija, i kad je samoća, i kad govori, bolno zatvorena u svom očajanju, u svom poricanju, u svom mučenju.
Piše: Milosav Buca Mirković
riznicasrpska