Bozidar Timotijevic

O KONJU IZ II RATA

O stari nemarni vetru s dušom lutalice,
u tebi još živi svetlo oko onog konja
što ubili su ga u II ratu. O, lutalico,
zašto podsećaš potomka crnog srca na
strašnog detinjstva mračni pir?
Zar nema utehe za tvoga roba što često
čuje ga kroz tešku noć?

O, mali konju iz mrzlog rata, iz tvoje
senke već su izrasli drugi grčevi što
podsećaju one žive na staru kob, a
moje srce na jednu reč koja bi bogove
ubijala. O, beli, konjiću, iz tvoje vene
pod ovim svodom izraslo mnogo je
gustog plača, dok ti u oku kruži bajka
o dugom spavanju nalik na cvet...
A oko senke tvoje grive, što si je dao
trnu i glogu, svet se diže, vode dišu,
polja lete i neka daleka svirka sunca
nad tvojim prostim imenom travnim,
imenom ratnim.

O, mali konju, što ubili su te u II ratu,
neka mi tvoje kopito lako oprosti
što vezah čuvenu istoriju za tvoje prazne,
za tvoje gladne drvene jasle...

1956.

KAO DA SAM TE SANJAO

Kao da sam te sanjao ili pevao, kao da sam te
voleo iznenadnu, kao da sam te prizivao pa zaboravio,
zaboravio da se setim, iz lupeštva svoga da se
povratim. Zamoran ovaj dan je, nije ljubav, nije
ni umiranje, zamoran, kažem i zato slučajnu
vatru oprosti mi i zameni, ako uspeš, za zlato neko
koje ti godi. Jer tako malo je stvari u mojoj sobi
s kojima prijatelj mogu da budem, tako malo, a ipak,
sumrak se dana u mom predgrađu sve gušće ovog trena
hvata, k'o tajna hoće da me sledi, da trulna sada
svetlost mi bude. Na stolu tvoje ruke ćute, korak se
tvoj sad preozbiljno na pragu ružnom predomišlja.
Ja nikog ne smem ništa da pitam, a ništa ne umem
ni da slutim, tek jedne male sa zida oči, što noću
dolaze da me bude, u košmar leta da stavljaju me,
želim da pamtim, sudijom svojim sada da zovem. O,
kao da sam te sanjao ili pevao, kao da sam te dugo
voleo iznenadnu, kao da sam te prizivao pa zaboravio,
zaboravio da se setim, zaboravio iz lupeštva
nežnog da se povratim...