Printable View
POVRATAK IZ RATA
Kad smo u tu ravnu vraćali se zemlju,
daleku od zvezda i nebeskog mleka,
pevali smo tada neku pesmu memlju,
lečeći se žitom ukraj gromih reka.
Naše žene čarne u vrbama vlažnim
čekahu nas dugo i već vrlo slepe,
u večernje neko, kad poče da daždi,
zaspaše u mutnim potocima lepe.
Ni usne im modre ne stigosmo taći,
niti kose rosne, niti lrste tanke.
Rekoše: na nebu sve ćemo ih naći
gde pevaju pesme iz ratne čitanke.
TAJNA VEČERA UDVOJE
I
GRAD
Tamo je grad kao buket koš vene,
ispušta isparenja i poslednju žar,
zvezde gore i do nas doleće njihova čađ,
pada na postelju, na stolnjak i po ramenu.
Naša lica po sobama su bledela
zagledana u slike koje će doći s večeri;
krunilo se srce i ptice preletale grad
u jatima, u ćutnji i u bolesti.
Bez vazduha i bez ljubavi. Dolazi noć
sa rđom u očima i lažnom pozlatom.
Tvoja ruka se otvarala i u njoj videh
malu svetlost sličnu maloj aveti.
II
VEČERA
Večerali smo ćuteći, pili vino,
još uvek u daljini padao je gar,
onda smo se digli od stola, pospani,
bez laku noć, bez dobro jutro, bez dobar dan.
Legli smo u hladnu postelju a mesec
nije izgrevao još. Na istoku možda je svitalo,
ali u našoj sobi još uvek bube večernje
sletale su na vazu, na plahtu i u našu lobanju.
Taj truli mir kao podnevni spavač
u travi. Bez misli i bez kostura.
Samo tišinom, samo umorom ogrnuto telo
i duša što se poput magle rastura.
RUKA
Mrtvi su prozori one kuće
s jezerom što čini davnu daljinu,
zaćutala su vrata i sad jedino
suvi vetar leta unutra noćiva.
I tajno uvodi jednu belu ruku,
tu ruku koja se ne otima,
i šta li radi sa njom onamo,
šta u to doba nesvesnog mraka?
Kako se ponaša njena nežnost
u dnu praznih soba, s paučinom samo,
zar nije našla način da izađe
i da se opet jezerom okupa?
VUKOVA ŠTULA
Kuda god hodiš ti štulu vodiš
a ona odzvanja sve pred tobom
i zove jezik da oslobodiš
i pred ljudima i pred Bogom.
Za tobom vetrovi i psi laju,
nemušti krmci na štulu grokću,
bisere — reči u nem muljaju
mutavi suci što drzno cokću.
Hteli bi štulu da ti izgore
i na čengele jezik ti suše,
međ' svinjski groktaj uobore
govor naroda, lepotu duše.
Al' kuda hodiš ti štulu vodiš
a ona odzvanja sve pred tobom:
u neko sunčano vreme brodiš
više jezikom a manje nogom.
DVE KRISTALNE ČAŠE
Ja sam video (i nisam video) sve stvari
govorile su svojim jezikom lutalica.
Ali: dve divne kristalne čaše stajale su
jednog popodneva na ivici stola i posmatrale
taj svet što se zbivao pred njima i pred
samim sobom. To je bio trenutak. I te
dve divne itd čaše na leđima jednog grubog stola
nikom nisu smetale, nit bole oči, čak su
postojano bile dobre i ćutljive, koliko noću,
toliko danju, i služile svojim nemuštim bićem
ljudskoj strasti, kao sve što je izmišljeno.
Ali: dve divne itd čaše koje su stajale
jednog popodneva na ivici već znate kakvog stola,
dohvatio je svojom vrednom proleterskom rukom jedan čovek,
koji je metale poznavao kao svoju ženu, i
u njih svoju dušu pretakao svom snagom
svoga radničkog i ratničkog srca, — dohvatio je
dve divne kristalne čaše i potezom koji
obećava uništenu ličnu sreću, tresnuo te dve
nemušte čaše o betonski pod, potom najslužbenije
isplatio njihovu kristalnu vrednost u novcu
i otišao kao mrav čiste savesti svome domu.
Dve kristalne čaše iz jednog popodneva leže sada
na čuvenom đubrištu pokraj reke i ne govore više
jezikom lutalica, a ja, koji sam sve to video
samo jedno znam — i to mi je rekao onaj čovek,
Čovek što im je tako lako oduzeo kristalnost i pamet —
rekao je. "Njihova postojbina je utroba zemlje, isto kao i paklu"
MINUŠE PTICE SVETOM
Lepe to ptice minuše ovim svetom, nebom minuše
ljubljenog mog Balkana. Niz jug se spustiše zlatne,
spustiše srebrnog perja, i samo, spomen od
vetra, od samog vazduha nujnog niz oko im lagano, još lakše
niz glatko njihovo telo nekud u prostor skliznu. O,
božanstvene tajne, nebo se od vašeg lakog, od vašeg
vazdušnog hoda na dva razlomi smisla, na dva nemila
dela. Na jednom osta oblak, i dažd, i nešto bola i
dosta srca moga. A s druge strane — prosto mu uvek
bilo — sunce se žuto sredi i dve lepotice zvezde kojima
ništa neću, kojima i ne mogu.
U kući su mi stanovale, zob su zobale zlatni lepe
te ptice što ovim minuše svetom, što nebom ovim
minuše ljubljenog mog Balkana. U kući su mi stanovale,
zob su zobale zlatni i ruke moje mlade, pa sad, dok
sivo nebo pod oknom mi romori, ka uspomeni leta oči bih
da okrenem. Al' nigde takvog smisla, nigde da snage
smognem bar perje da spomenem, bar žitne ptičje oči.
Sad bos u noći stojim i puštam krikove lude:
hoće li ptice čuti? Otvaram rebro bledo: nije li
ptica tamo? Gde sunce, gde zvezde one plamte? O,
lud li kamen to srce moje soči, il' možda pesak truli
gde behu nekad mi oči? . . .
Lepe to ptice minuše ovim svetom, nebom minuše
ljubljenog mog Balkana. Niz jug se spustiše zlatne,
spustiše srebrnog perja i samo spomen od vetra, od
samog vazduha nujnog niz oko im lagano, još lakše
niz glatko njihovo telo nekud u prostor skliznu . . .
GROKOTANKA
Spavaj moje čedo drago, o spavaj mi nemo,
živo, klano, nedoklano, ugoj mi se majci,
moj rošavko, otrovanko, mi sad gremo, putujemo
da nađemo ljudsku decu, slatku ko okrajci.
Tebi, čedo, krče creva, aždajačka ladna creva,
ona đubrad, oni ljudi, ostaviše tebe gadno,
spavaj moja mala alo, uhvatiće tebi keva
nekoliko slatkih ljudi, nećeš biti majci gladno.
Pa ćeš rasti i porasti, moj ponosu, moja hrano,
aždajatu do stremena, Aždajkinu do ramena.
Zalogaju moj smrdljivi, meso moje neoprano,
kad ogladni tvoja majka poješće te pre vremena!
AŽDAJINO ČEDO ZVANO ALČE
A kad se dete rodilo, onako slepo, ljigavo,
tek što se ispod majčice oždajkilo,
namah je htelo da ždere i, mada još balavo,
hitro je sisu našlo i oko nje se pripilo.
Halapljivo čedo grizlo je majčicu zmajski
dok se hranljivi otrov slivao niz sekutiće;
mala usrana ala uživala je rajski,
zabivši u telo majke svoje oštre noktiće.
Jao radosti njene! Joj lednog materinstva!
Ko sam Aždajkin da se stara o njenom čedu:
nadimalo se alče i raslo od detinjstva
u izobilju kalskom, u blatu, mulju i ledu.
DAŽDEVNJAVKA
Duša koja u bogatom neredu spava,
u kojoj se odmara đavo sa decom,
duša u kalu Zemlje, u kljunu vasiliska,
ona koja je nekad pevala pod mesecom;
nju je našao jedan stari daždevnjak
i čuvao je ispod hladnog žutog stomaka,
nije se micao od nje iz pećine i memle,
ljubio je ljigavim jezikom kao jedinca majka.
Pazio je da joj se šta ne desi,
da je ne ukradu neki bezdušni ljudi,
da ne dođu hijene i odnesu je deci
i pevao joj je daždevnjavke da se ne probudi.