Jovan Ilic

JOVAN ILIC

[Samo registrovni korisnici mogu videti linkove. Kliknite ovde da se registrujete...]


Jovan Ilić (Resnik, 15. avgust 1824 — Beograd, 12. mart 1901) je bio srpski književnik, ministar pravde i državni savetnik.

Rođen je 1824. godine u Resniku. Gimnaziju je učio u Kragujevcu, licej u Beogradu,
a filozofiju u Eperješu i Beču. Još kao đak, Ilić se istakao u slobodoumnim i
slovenofilskim omladinskim krugovima. Pobratim je Branka Radičevića, prijatelj Sime
Milutinovića Sarajlije, aktivan je član kao član napredne omladine, a 1848. sa
dobrovoljcima Stevana Petrovića Knićanina učestvovao u borbi protiv Mađara. Član je
Liberalne stranke, borben na Svetoandrejskoj skupštini. Bio je pisar Državnog saveta
(od 1847), korektor Srpskih novina, profesor u Negotinu, Šapcu i Beogradu, član Velikog
suda (od 1859), ministar pravde (1869 — 1871. i državni savetnik (1873—1882). Umro je 1901.
godine u Beogradu. Njegovi sinovi su književnik Dragutin Ilić i pesnik Vojislav Ilić.

riznicasrpska

Književni rad i kritički osvrt


Ilić je objavio tri zbirke lirskih pesama i romantično-idilični spev Pastiri. U rukopisu
je ostavio zbirku Slijepac.
Prva zbirka njegovih pesama ispevana je u duhu psevdoklasične, poučne i bezlične lirike
četrdesetih godina. U drugoj zbirci se oslobađa ranijih uticaja, prima Vukove ideje i
piše sasvim u duhu narodne pesme. On toliko podražava i ton i oblik narodne pesme, da
su mnoge njegove pesme ušle u narod i teško ih je razlikovati od narodnih. Naročito je
s uspehom podražavao bosanske sevdalinke i dao je celu jednu zbirku istočnjačkih pesama
Dahire.

Romantično-idilični spev „Pastiri“ ispevan je po jednoj narodnoj legendi, sasvim u narodnom
duhu, prosto i neusiljeno.
Spada u pevane pesnike srpske književnosti, na čije stihove su komponovali Stevan Mokranjac
(Pembe Ajša, Prva Rukovet), Stanislav Binički (Kad ja videh oči tvoje), Jenko Davorin
(Dvori Davorovi), Vladimir Đorđević (Dilber-Ana).
Jovan Ilić najbolje predstavlja one srpske romantičarske pesnike koji su se trudili da u
duhu i ruhu narodne poezije stvore umetničku poeziju. Od svih njih konačno je uspeo samo
Njegoš, ali se i Ilić ipak odvaja od običnih podražavalaca. On je, sem toga, stvorio
priličan broj dobrih orijentalskih pesama. Iako ne ide u red velikih pesnika, Ilić je
jedan od onih koji su izgrađivali naš novi književni jezik i književnost na nacionalnim
osnovama.

Živeći povučeno i skromno, na starinski tradicionalan način, u maloj kući na Dorćolu,
koju je Antun Gustav Matoš sugestivno opisao, Ilić je sa svoja četiri sina, stvorio od
svog doma mali književni centar u kome su se okupljali najistaknutiji predstavnici
književnog, umetničkog i pozorišnog sveta (Stevan Sremac, Janko Veselinović, Antun Gustav
Matoš, Toša Stanković i dr.)radi plodne izmene misli i prijateljskog razgovora.

Bibliografija


Zbirke pesama:

Pesme - Beograd 1854,
Pesme (II) - Novi Sad 1858,
Pastiri (ep) - Beograd 1868,
Dahire - Beograd 1891,
Pesme (III) - Beograd 1894,



Stručne rasprave:

Kratka istorija Grka i Turaka za mladež - Beograd 1853
Pogled na sadašnje stanje naše - Beograd 1859,
Srpska pismenica, Novi Sad 1860

KAD JA VIĐEH OČI TVOJE


Kad ja viđeh oči tvoje,
Ja kakve su oči klete?
Mal' ne rekoh: "Zbogom, svjete!"

Kad ja viđeh oči tvoje,
Moj zumbule! Moj Cvijete!
Poda me se zemlja krete,

Kad ja viđeh oči tvoje,
S'tvog čardaka, s'tvog saraja,
Ja pomislih: eto raja!

Zlo ti minuh mimo dvore!
Od sevdaha vas izgoreh,
Zlo ti minuh mimo dvore!
Od sevdaha vas izgoreh.

Kad ja viđeh oči tvoje.
Oči tvoje.

Najplodniji je kao pesnik. U tome je najbolji i u tome je — cast srpske knjizevnosti.
Njegove su pesme cetiri puta stampane u posebnim knjizicama a jednom su sabrane u
svesku — ali izdanja kakvo je Ilic zasluzio jos nemamo.

U poeziji je Ilic srecan liricar. O njemu kao pesniku odavno je izrekao sud srpski
citalacki svet koji je svaku njegovu pesmu — kad bi se javila u kom listu — na izust
ucio. Taj je sud usvojila i sredina i knjizevna kritika po kojoj saopstavamo ona
obelezja Iliceve poezije. "Ono sto odlikuje J. Ilica od drugih pesnika nasih, to
je cisto nacionalni karakter njegova pevanja; i ako je istina da knjizevnost svakoga
naroda treba da nosi na sebi pecat njegova duha, onda medju svima novijim pesnicima
nasim nema ni jednoga koji bi dostojnije nosio ime srpskoga pesnika no J. ilic.
U tom pogledu on pristaje uz najvece pesnike nase: uz Njegosa, Branka i Sarajliju.
J. Ilic pripada jednom vremenu koje je proslo; on pripada onome vremenu kada je nasa
nacionalna individualnost bila odredjenija, kada su nam nacionalne teznje bile jace
i zivlje, i mi bili vise svoji no sto smo danas... Vrlo je veliki deo svojih pesama
ispevao Ilic po narodnim pesmama. Od njih je on, vrlo cesto, pozajimao motive, razmer,
pojedine slike i poredjenja, pokadsto i citave stihove, tako, da mu ove pesme, u svemu
izgledaju kao narodne... On od narodnih pesama nije uzimao samo spoljnu formu; on je
umeo uci u duh narodne poezije, jer i sam u tome duhu oseca... No Ilic, pogadjajuci
svakada motive narodne poezije, ne ostaje samo na tome da ih pozajmljuje i kopira —
on iznalazi i nove, u duhu njenom."

Najveca je Iliceva pesma "Pastiri", idilski spev osobite lepote. I on je postao na
osnovi narodnoga pevanja. I sam je predmet uzet iz jednoga prastaroga predanja
narodnog koje ima daleko istocansko poreklo... Dva momka vole jednu devojku, koja
ne zna izabrati zarucnika drukcije vec ce uzeti onoga ko joj prvi uz Kosmaj dotrci.
Obojica umiru u nadmetanju a devojka se od tuge ubija. Taj je maleni dogadjaj pesnik
obradio u deset odeljaka u kojimaje niz beskarajno lepih slika idilskoga zivota i
bajne prirode.

Zasebnu, i najpoznatiju, vrstu cine njegove ljubavne pesme. I one su po narodnim pesmama,
ali te "narodne pesme po kojima je Ilic ispevao ove svoje ljubavne pesme, to su one lepe,
carobne i zanosljive sevdalijske pesme, sto ih je ispevao onaj deo nasega plemena koji je,
s verom i obicajima, primio od Istoka i njegov nacin osecanja. I Iliceve ljubavne pesme
su sve prave sevdalijske pesme; bilo da u njima peva cari drage svoje, bilo da u pesmi
kazuje svoje strepnje i nadanje, bilo da jada svoje jade ljubavne, ili da kune dragu sa
nevere — njihov je ton svakada ton onih jedinstvenih pesama bosanskih; u njima je ona
ista toplina osecanja, onaj isti strasni ton i onaj isti zanosni dah Istoka sto veje kroz
one jedinstvene pesme bosanske, i cini ih najlepsim cvetom nase narodne muzike... To su
najlepse ljubavne pesme sto ih je mogao ispevati srpski knjizevni pesnik".

Takodjer su dobro poznate i istocnjacke pesme Iliceve. "Istocnjacke pesme njegove tako
su srecno ispevane u duhu istocnom, da se mogu ne samo meriti sa glasovitim pesmama sto
ih je Nemac Bodenstet ispevao pod imenom pesama Mirze Safija, no da ih i nadmasuju."

Ukupan pak sud o poeziji njegovoj moze se svesti u nekoliko reci: "Ilic je srpski pesnik;
srpski po osecanju i srpski po duhu svojega pevanja. U ovome nacionalnome karakteru
njegove poezije, koja je obuhvatila sve delove naseg jos neujedinjenog plemena, i snaga
je i slava njegova". (Lj. Nedic, Iz novije lirike srpske.)

Takom pesniku najbolji i najtrajniji — veciti — spomenik podizu same pesme njegove!

SONETI

IV

Leti, leti, pjesmo moja mila,
Glas tvoj nek se do neba izvija!
Nosi želju na ljubavna krila,
Da si dragoj slađa i milija!

Ja kakva je, žalosna ne bila!
Kad je vdjeh — sunce me ogrija!
Ta ljepša je, nego bjela vila,
Nego alem dragi kad zasija.

Ono oko — oko sokolovo,
Ono grlo — grlo labudovo,
Ona usta — ah, željice draga!

Sam anđelak da s neba zablista,
I nebesa da s' otvore ista,
Ne bi ljepšeg ja video blaga!


"Poskoči, momo, poskoči,
"Rujno mi vince natoči,
"Daću ti puce srebrno
"I vito pero zlaćano!" —
""Ne mogu, momče, ne mogu,
""Bratac mi stao na nogu!""
Oj jagnje belo, prebelo,
Povedi kolo veselo!

"Poskoči, momo, poskoči,
"Rujno mi vince natoči,
"Daću ti nizu dukata
"I moga konja đogata!" —
""Ne mogu, momče, ne mogu,
""Tatko mi stao na nogu!""
Oj jagnje belo, prebelo,
povedi kolo veselo! —

"Poskoči, momo, poskoči,
"Rujno mi vince natoči,
"Povolim tebe, neg' sebe,
"Daću ja mene za tebe!" —
Tri plota moma preskoči
Momčetu vinca natoči;
Oj jagnje belo, prebelo,
Povedi kolo veselo!

EMBE — AJŠA

Protužila Pembe Ajša:
"Dertlija sam nego paša!
"Otkud neću dertli biti
"Kad na srcu jad mi gori?
"Kako neću suze liti,
"Kad me teška tuga mori ?
"„Akšam ide, noć se sprema,
"A za mene sanka nema;
"Hodža viče: Saba zora!
"A ja dremam kraj prozora.
"Jad jadujem, ne kazujem,
"Bona nisam, a bolujem;
"Koga hoću, ne daju mi,
"Koga neću, nameću mi.
"Al' tako mi sveca moga,
"Ne imala dina svoga!
"Bolovaću i umreću,
"Nametnika ljubit' neću!
"Volim s gorom drugovati,
"Neg' s nedragim živovati.
"Volim s lista vodu piti,
"Neg' nedragom ljuba biti!"
Pa od derta, teške muke,
Ode mlada u hajduke.
Malo vr'jeme dugo, ne bi,
Dobar lovak ulovila,
Baš pašina sina mila,
Mlado momče prema sebi.
Majka stara poručuje.
Ajšu kara i svjetuje:
"Vrat se amo, kud se tepaš,
"Te svileno ruho c'jepaš !"
Ajša majci odgovara:
"Ne brini se, majko stara!
"Ne cjepam ga četujući,
"Već s pašićem sevdišući!"
Paša sinu poručuje
Po svojemu vjernom agi:
"Vrat' se amo, sine dragi!
"Ko će s babom da pašuje?" —
"Dosta aga ti imadeš,
"Pašuj, babo, kako znadeš;
"Volim moje Pembe drago,
"Neg' sve tvoje silno blago!
"Milija je meni Ajša,
"Nego da sam carev paša!"

SRBIJI
(Odlomak)

Srbija je moja domovina,
Blaga, mila, lepotna i krasna,
Treptajući kano zvezda jasna
Što razgoni vijek podli tmina.

Srce moje igra od milina,
Jer' je tako divna, milostasna,
Plemenita, i prostotom časna,
Ko lik ruže il' bijela krina.

Anđeli te, divnu, okitiše,
Besmrtija venac ti je s' više,
Glas ti dade posestrima vila.

Usred onih zvezda nebrojeni',
Tvoj je prestol slavom okrunjeni:
Napred, dakle, tako sretna bila!

NA GROBU LUKE LAZAREVIĆA
Bivšeg komandanta grada Šabačkog

Krepkom mišcom, srcem viteškijem,
U najgore doba po Srbina,
Kad procvilje malo i veliko,
I Srbija zemlja ponosita,
Krvavijem suzam' proplakala,
Rodu svome posluživši vjerno.

Ovdje leži Lazarević Luka,
Štit Pocerja, c'vjet srpskih junaka,
A posinak vrla Karađorđa!
Prosta zemljo, koja ga pokrivaš,
Svojom te je otkupio krvlju.