Jovan Ilic

PET PESNIKA BEZ NASLEDNIKA

Pesnička kuća Ilića — otac Jovan i njegova četiri sina Milutin, Dragutin, Vojislav i Žarko —
ostavili neizbrisiv trag u srpskoj kulturi. Dom Ilićevih nalazio se u Beogradu, u današnjoj
Dalmatinskoj ulici. Prema zapisu Branislava Nušića, bio je to pravi književni salon kroz koji
je prošlo nekoliko generacija najznačajnijih srpskih pisaca. Najurednije delo ostavio je
Vojislav, unoseći u srpsku poeziju evropski duh.

OTAC i četiri sina — i svi književnici! Jeste da iver ne pada daleko od klade, ali takve
umetničke porodice kakva je bila porodica Jovana Ilića, pesnika, istoričara, političara,
ministra i člana Državnog saveta, veoma su retke i u svetu.

Prvih pet godina ovog veka protiče u znaku nekoliko godišnjica porodice Ilić. Početkom marta
navršiće se vek od smrti Jovanove kćeri Milice. I ona je bila umetnik — lepo je pevala. Stevan
Mokranjac je od nje zapisao dve narodne pesme. Prošle godine obeležena je 110. obletnica smrti
Vojislava Ilića, pretprošle 140-godišnjica Žarkova rođenja i 180-godišnjica rođenja Jovana
Ilića. Prva godina 21. veka bila je stogodišnjica Jovanove smrti.

Porodica Jovana Ilića (1824-1901) bila je brojna — rodilo mu se šestoro dece. Dve kćeri, Jelena
i Božica umrle su već u detinjstvu. Milica je živela 41 godinu (1864—1905), a ni tri sina nisu
bila dugovečna: Vojislava je odnela tuberkuloza u trideset četvrtoj, Milutin je živeo trideset
šest, a Žarko četrdeset četiri godine. Dragutin je imao najduži vek — 68 godina, mada je otac
Jovan, koji je umro u 77. godini, bio najdugovečniji. Majka Smiljana, rođena Nikolić, kojom se
Jovan oženio 1849, dočekala je 61. godinu (1830—1891). Tako je ova znamenita porodica poživela
vek i malo duže (1824—1926) i nije ostavila umetničkih naslednika.

Ilići su u srpskom književnom svetu bili veoma omiljeni, u političkom mnogo manje: kao
slovenofili i liberali često su bili u sukobu s vlastima. Dragutin je, čak, bio u izgnanstvu,
a Jovan, razočaran, Žarku je zabranio da o njegovoj smrti obavesti Dvor i da bude sahranjen o
državnom trošku. No, njihova beogradska kuća bila je na glasu kod pisaca i drugih umetnika,
pravi književni salon, poput nekih čuvenih francuskih. Nalazila se u današnjoj Dalmatinskoj
ulici, blizu Botaničke bašte, s pogledom na banatsku obalu Dunava. Mnogi su je opisali,
Branislav Nušić možda ponajbolje:

DEFILE KNJIŽEVNIKA

"Pesnička kuća Ilića bila je osamdesetih godina (19. veka) jedini književni klub u prestonici...
Kroz tu kuću, na kojoj su i danju i noću vrata bila otvorena, prošlo je nekoliko generacija
književnika, na pragu te kuće susretali su se stara romantičarska književnost, koja je već izumirala,
i nova realistička, koja se mesto nje javljala; kroz tu kuću, jednom rečju, prodefilovala je cela
naša književnost sedamdesetih i osamdesetih godina. Počevši od Matije Bana, Ljube Nenadovića, Čede
Mijatovića i Jovana Đorđevića, ja sam lično u Ilićevoj kući sretao Vladana Đorđevića, Lazu Kostića,
Đuru Jakšića, Lazu Lazarevića, Milorada Šapčanina, Zmaja..."

Česti gosti kod Ilića bili su i Milovan Glišić, Janko Veselinović, Simo Matavulj, Svetolik Ranković,
Stevan Sremac, Radoje Domanović, Aleksa Šantić, Jovan Skerlić, Anton Gustav Matoš, a i kompozitori
Stevan Mokranjac i Josif Marinković. Marinković je Vojislavu bio kum na venčanju.

Jovan se po ocu prezivao Nikolić. Rodio se u Resniku kraj Beograda. Bez oca je ostao kad je imao samo
četiri godine. Prezime Ilić uzeo je po očuhu Iliji, koji mu je omogućio izvanredno školovanje, u
Kragujevcu, Beogradu, Prašovi, Požunu i Beču. Tako je Jovan već u mladosti postao pripadnik privilegovanog
činovničkog gradskog sloja, ali je zadržao neke neobične navike. Nije želeo da stanuje na Terazijama,
gde i najugledniji Beograđani, već je kuću našao u tadašnjem palilulskom predgrađu. Dom mu je uvek bio
pun rodbine i prijatelja, pa je visoka činovnička plata jedva doticala da se preživi! Celog života
nosio je narodno srpsko odelo, od fesa i čibuka se nije odvajao, iako je uvek bio na visokim državnim
položajima: ministar pravde, član Velikog suda, državni savetnik...

Iako je morao biti svestan blagodeti obrazovanja nije mnogo mario za školovanje svoje dece! Nijedan
od sinova nije se isticao u školi. Vojislav nije završio ni srednju školu. Ali...

"Od moje gimnazije pa kroz ceo fakultet i sve do 28. godine mogu reći da mi je on (otac) bio stalni
učitelj. Vredim li sada što i nalazi li se u mojim književnim i drugim poslovima kao i u karakteru
ičega, našto bi se mogla ozbiljna pažnja obratiti, to je isključivo njegova zasluga", piše Dragutin
Ilić.

Dragutin je bio najsvestraniji stvaralac od braće Ilića. Završio je prava a u književnosti ga smatraju
rodonačelnikom gradskog romana. Sedamdesetih godina 19. veka bio je najznačajniji dramski pisac.
Uređivao je više književnih časopisa, među njima i znamenito "Brankovo kolo", čak je i pisac prve
srpske biografije proroka Muhameda ("Poslednji prorok"). Proputovao je Evropu, što kao putnik, što
kao izgnanik.

ŽENIDBA IZ INATA

Za kratkog života Milutin Ilić je objavio jednu zbirku stihova, nešto prevoda sa ruskog i napisao četiri
komedije. Najmlađi od Ilića — Žarko bio je neobična pojava. Matoš ga je opisao kao najboljeg feljtonistu
svoga vremena koji nije napisao nijedan feljton! Svoj kratki život najvećim delom je proveo po beogradskim
kafanama, u kojima je u društvu Sremca, Domanovića, Nušića, Čiče Ilije Stanojevića, Milorada Mitrovića,
Brane Cvetkovića bio nenadmašni kozer, kadar da na dušak izgovori i podužu satiru. Kad bi prijatelji
tražili da to napiše, on je uvek obećavao, ali obećanje nikad nije ispunio. U nekrologu koji mu je napisan
u "Večernjim novostima" kaže se da je priču o zubu iz Sremčevog "Pop Ćire i pop Spire" Žarko mnogo ranije
ispričao.

Sva četvorica Ilića bili su prevodioci. Svi su znali ruski, koji su za vreme Srpsko-turskog rata, naučili
od ruskih oficira dobrovoljaca, koji su takođe boravili u njihovoj kući. Preveli su više značajnih pesama
Ljermontova, Deržavina, Puškina, Ševčenka i Romanova.

Najznačajnije književno delo ostalo je, ipak, od Vojislava Ilića. On je u srpsku poeziju uneo evropski duh.
Evropa mu je, u izvesnom smislu, odgovorila. Ljiljana Banjanin-Koradi otkriva nam, recimo, da je od 1904.
do 1906. na italijanski prevedeno čak šesnaest njegovih pesama, da bi se taj broj do danas gotovo
udvostručio!

Koliko god su Jovanovi sinovi u književnosti bili među najboljima, u privatnom životu nisu uvek bili za
uzor. Najstariji Milutin oženio se bez očevog znanja — iz inata, učiteljicom Jelenom Jočić, a Dragutin je
izazvao skandal ženidbom sa bliskom rođakom! Vojislav je takođe rasrdio roditelje oženivši se bez odobrenja
maloletnom ćerkom Đure Jakšića Tijanom. S njom je imao dve kćeri i sina, ali je i decu i majku za kratko
odnela tadašnja najopakija bolest tuberkuloza. Posle ove tragedije Vojislav je započeo vezu sa Tijaninom
mlađom sestrom Milevom. Zbog toga je morao da beži preko Save od gnevnog devojčinog brata. Ova se veza
ipak nije završila brakom. Tek posle toga (1888.) veliki pesnik se "smirio" i oženio po volji rodbine i
javnosti Zorkom Filipović, ćerkom uglednog lekara. U ovom braku Vojislav je dobio još jednu kćer. I
najmlađi Žarko je navukao gnev najbližih, oženivši se kućnom pomoćnicom.

Ali, danas se malo ko zanima za intimni život braće Ilić; sve ovo je zaboravljeno — ostalo je samo njihovo
delo, svako na svoj način značajno.

A Vojislav je za sva vremena u vrhovima srpske poezije.

SLAVNE PORODICE Institut za književnost i umetnost u Beogradu organizovao je krajem 2000. godine
međunarodni naučni skup "Porodica Jovana Ilića u srpskoj književnosti i kulturi". Referati koji su
tada saopšteni objavljeni su u istoimenom zborniku, koji nam je, najvećim delom, poslužio kao izvor
podataka za ovaj tekst.
— Bilo je još značajnih srpskih umetničkih porodica i mi ćemo nastaviti da održavamo ovakve skupove —
kaže dr Miodrag Maticki, direktor Instituta.
Ništa manje zanimljiva od porodice Ilić nije ni porodica Nastasijević, slikar Živorad, kompozitor
Svetomir i književnici Momčilo i Slavomir.

LETI, LETI, PESMO MOJA MILA Koliko god je dom Ilićevih bio u znaku književnosti, toliko nije mogao da
se zamisli ni bez muzike. Pevanje je za starog Jovana Ilića bilo neodvojivo od poezije. Josif Marinković
i Stanislav Binički komponovali su muziku na nekoliko Dragutinovih i Vojislavljevih pesama. U Mokranjčevoj
"Drugoj rukoveti" je Jovanova "Protužila Pembe Ajša", ali danas malo ko zna da su njegovi i stihovi iz
pesama "Leti, leti, pesmo moja mila", ili "Podskoči, momo, podskoči". Mnoge Jovanove pesme su se
ponarodile. A pesma o oslobođenju Beograda od Turaka "Knjigu piše Ašir-paša" zapisana je kasnije u
nekoliko varijanti u Beogradu, istočnoj Srbiji, Hercegovini, Vojvodini i na Kosovu. Zanimljivo je da
su i zapisivači verovali da su stihovi narodni!