Tema: Psihologija

Abraham Hiks-Ko povlaci konce


Kratka vežba pre spavanja koja menja odnose

Dok ležete u svoj krevet pre spavanja, ako budete mislili na neke lepe misli iz vaše prošlosti ili sadašnjosti, ili ako čak spekulišete o budućnosti, vi ćete time postaviti ton vaše jutarnje vibracije u kojoj će te se probuditi. Ujutro, u trenutku kada se vratite u svoju svest, pokušajte da se setite šta je ono o čemu ste sinoć razmišljali, I načinite trud da ponovo uspostavite taj pozitivni trend misli. Ova malena vežba promeniće način nakoji vam se obraćaju svi koje sretnete u novom danu. I kako budete praktikovali tu vežbu iz noći u noć, I iz jutra u jutro, novi obrasci razmišljanja zameniće stare I vaši odnosi će se promeniti.

Jaka zena


aka žena je ona koja će se nakon što je bačena u ponor krvavim rukama uspeti uz liticu reći:“Ma nije mi ništa, preživjeću!“…

Jaka žena je ona koja tješi druge u njihovom bolu dok niko ne čuje njene krike…

Jaka žena je ona koja će ispoštovati druge u njihovoj tugi i umjeti da ih sasluša, dok ti isti njenu ne prepoznaju i ne slute kroz šta sve prolazi…

Jaka žena je ona koja zbija šale i gromko se smije dok se sve u njoj ruši i vapi za pomoći…

Jaka žena je ona koja vidi kroz tuđe laži i obmane, i mirno čeka trenutak izdaje i prevare, sudbinu-dželata… sama u svom srcu i duši, ne tražeći tuđe razumijevanje i pomoć…

Da, jaka žena je ona koja živi od prošlosti, al’ ipak je čvrsta u sadašnjosti…

Jaka žena je ona koja se raduje samo sjećanjima a ipak hrabro korača ka budućnosti…

I vjerujte, jaka žena je ona koju je bol učinila najljepšom…

Jaka žena je ona u čijim nozdravama je opori miris cigareta i sopstvene krvi, a koja ipak miriše na svježe ruže…

Jaka žena je ona koja i dalje umije da se raduje zraku sunca u rano jutro…i orhideji u svom prozoru…i omiljenoj melodiji…iako je cijelu noć provela u košmarima i bunilu…

Jaka žena je ona koja te nježno miluje svjom očima u kojima vrcaju suze od juče, prekjuče..od ko zna kad…a ti ih ne vidiš, samo ih naslućuješ…i ne usuđuješ se da je upitaš zbog čega su potekle…

Da, jaka žena je ona čiju stamenost prepoznaješ, a nježnost osjećaš…

Jaka žena je ona sa čijih se usana čuje najdražesnija muzika dok se iza zatvorenih vrata te iste krive u neizdržljivi i nezaustavljivi jecaj.


Jaka žena je onaj čiji je dodir sačuvao svilu i pored svih grubosti koje je dotakla i koje su dotekle nju.

Jaka žena je ona koja se oblači u najsvjetlije boje, dok se u sebi bori sa najtežim mrakom…

Jaka žena je ona koja nije izgubila svoju ženstvenost i pored muških udaraca i borbi u kojima se morala boriti „muški“,

Jaka žena je ona koja nije izgubila vjeru u ljubav i ljude…pošto su je iznevjerili oni u koje je uložila najviše vjere i ljubavi…

Jaka žena je ona koja se, i pošto joj se desilo najgore, i dalje nada najboljem…

Jaka žena je ona koja je umrla po ko zna koji put, i koja po ko zna koji put teži svome preporodu….i strpljivo čeka i čeka…da se njeni snovi ostvare.


Srce u kojem ljubav caruje,pobedi sve pa i smrt!

Covek ponekad misli-ali uvek oseca


-I- deo

Možda iz tih razloga u našim odlukama razum doprinosi sa svega 20, a emocije sa 80 odsto.

Do sada je biti pametan značilo imati visok stepen inteligencije, ono što zovemo IQ (koeficijent inteligencije). Potpuno ostvarenje ličnosti, međutim, pripada emocionalnoj inteligenciji (EQ), sposobnosti da se saoseća sa drugima, stvaraju dobri odnosi, da se bude privlačan, kao i drugim emocionalnim veštinama koje su presudne da se neko zaista uklopi u društvo i bude uspešan. Ukoliko smo pod uticajem pozitivnih emocija, verovatno je naš život inspirativan i nadahnut. Ukoliko smo pod uticajem negativnih, nosimo breme na plećima. Ovako za “Život plus” priču o emocijama, njihovom značaju, našem snalaženju ili nesnalaženju sa njima započinje Ljiljana Trlaja, specijalista medicinske psihologije.

Šta su, zapravo, emocije?

Većina ljudi veruje da zna šta su emocije. Misle da su to specijalna vrsta osećanja, kao što su reči srećan, tužan, ljut ili iznenađen. Oni prepoznaju da su emocije stalno ispoljene, na direktan ili suptilan način. Jasno je da su emocije deo pejzaža našeg svakodnevnog života. One boje referentni okvir života i definišu lični doživljaj blagostanja i sreće. Stoga su emocije naše blago ili kamen spoticanja.

U kakvom su odnosu razum i emocije? Jesu li emocije razumne ili su emocije strasti?

Jedna pretpostavka je da su emocije iracionalne i da osoba nije odgovorna za svoje ponašanje dok je pod uticajem intenzivnih, jakih emocija. Po tom shvatanju emocija je razarajuća aktivnost, kao neka slepa iracionalna misao. Francuski filozof Paskal pisao je da srce ima razloge koje razum ne može shvatiti. Tako jaka emocija (strast, pasija) savlađuje rasuđivanje i volju i to obično u okvirima erotske ljubavi, sve do erotomanije. Takva je i slepa ljubomora kada može doći do zločina iz strasti. Verovatno zato postoji deset starozavetnih zapovesti radi pokušaja obuzdavanja, potčinjavanja i pripitomljavanja jakih emocija. Na primer – “poštuj bližnjega svoga”, “ljubi bližnjega svoga kao samoga sebe”, “ne ubij”… Iz tih razloga ljudi treba još u detinjstvu da nauče da kontrolišu svoje emocije. Drugo shvatanje je da su emocije prirodan način rešavanja problema. Radost, ljutnja, strah i tuga ne unose samo nemir u organizam, racionalan dnevni život, već su i adaptacije koje pomažu ljudima da izađu na kraj sa opasnim, ili naročito važnim događajima. Recimo, ljutnja često plaši druge i čini da učine ono što osoba traži od njih. Tuga često donosi i olakšanje.

Ma koje stanovište vam je bliže (da je emocija slepa iracionalna misao, ili da je emocija adaptacija na životne uslove), u svakom slučaju emocija je nosilac psihološke ravnoteže ili neravnoteže osobe i doprinosi zdravlju ili bolesti. Toksične emocije dovode naše zdravlje u pitanje isto koliko i stalno pušenje, dok emocionalna uravnoteženost može da zaštiti naše zdravlje i donese blagostanje.

Covek ponekad misli-ali uvek oseca


-II- deo

Kako uspostaviti ravnotežu između emocija i razuma?

Mnogo je starih izreka i poslovica koje ukazuju na to da je mudro razmisliti pre nego što se nešto učini: “Budi pametan, pamet u glavu”, “Dvaput meri, jednom seci”, “Ispeci pa reci”, “Sve što je brzo to je i kuso”… Sve ove izreke nas upozoravaju da emocionalne navike, ukoliko nisu uravnotežene, mogu da razruše i najbolje namere.

To znači da svojim odnosima s drugim ljudima dajete doprinos ili ih pak trujete.

Šta utiče na naše emocije?

Utiču uverenja osobe, očekivanja. Svako od nas ima specifičan, individualni filter kroz koji propušta svoje misli, zahteve, osećanja. Taj filter ima epidemički karakter i on je taj koji ubacuje u nevolju. Još je Šekspir rekao da ništa nije dobro ili loše, ali ga razmišljanje čini takvim. Događaji u našem životu imaju samo onaj značaj koji im mi pridajemo. Emocije utiču na uverenja, ali i uverenja utiču na emocije.

Šta su individualni filteri?

Svi mi gledamo svet kroz svoje individualne filtere. To su naši karakteri, naši stilovi koji utiču na to kako interpretiramo događaje koji nam se u životu dešavaju. Neki filteri su zdravi i konstruktivni, dok su drugi deformisani i destruktivni. Opaska da se “lepota nalazi u očima posmatrača” priznaje da se ljudi razlikuju u opažanju.

Verovatno ste primetili da ima ljudi koji, kada su suočeni sa stresom ili zahtevima, podležu panici, počinju otežano da dišu i bivaju rastrojeni. Postoje i oni koji se u trenucima krize ponašaju kao riba u vodi. Zašto? Zato što jedna osoba provlači krizu kroz filter koji prouzrokuje da je ona opaža kao sveopštu i nekontrolisanu, dok filter druge osobe kaže „ovo je prilika da zablistam“. Ljude sa neobičnim filterima često etiketiramo kao ludake. Istina je da se mnogi od njih nalaze u neuropsihijatrijskim bolnicama, a sa nekima od njih se susrećemo u svakodnevnom životu. To ne znači da ljudi ne umeju da rasuđuju. Jednostavno, polaze od drugačijih pozicija, budući da je njihov filter drugačiji. Međutim, i mi i duševno obolela osoba činimo bitnu grešku – ne proveravamo svoje pretpostavke pre nego što počnemo da ih prihvatamo kao istinite.

Zašto smo neuspešni dok smo nezadovoljni?

Zato što su negativna uverenja slepe mrlje koje stvaraju veliku rupu u našem pogledu na svet. Problemi vremenom ne postaju lakši. Ne može da se izmeni ono što se ne priznaje. Ono što se ne priznaje, samo se pogoršava sve dok se ne prizna. Ukoliko poričete postojanje problema, žanjete trenutnu korist, koju donosi izbegavanje bolne teme, ali to poricanje ubija snove.

Na primer, stav “nisam lepa“ čini da izbegavam razna okupljanja, da budem povučena… Stav “šta mogu da učinim da se osećam lepom” je početak rešavanja problema. Da li svi ljudi veruju da nisam lepa? Gde piše da nisam lepa? Ako mi se ne dopada oblik mojih usana ili očiju, „šta ću uraditi da to promenim“.

Covek ponekad misli-ali uvek oseca


-III- deo

Svako od nas katkada sakriva emocije. Zašto to činimo?

Naučili smo da budemo obazrivi prilikom prihvatanja bez razmišljanja osećanja drugih. To je zato što smo svesni da cenzurišemo naše misli i osećanja, a pretpostavljamo da i drugi rade isto, zbog raznih socijalnih razloga. Tako izbegavamo zbunjenost i kriticizam drugih, a istovremeno uzimamo od njih ono što nam treba: dobru volju, poštovanje, prihvatanje i priznanje. Iz tih razloga smo naučili da se osmehujemo i zadržavamo osmeh u neprijatnim situacijama. Učimo da se smešimo čak i kada smo tužni ili ljuti. Znamo da verbalno saopštenje može biti nameran pokušaj obmanjivanja drugih zbog, recimo, lične koristi.

Treba li korene sakrivanja emocija tražiti u detinjstvu, grdnjama i povređivanju zbog nekih iskazanih osećanja?

Svaka porodica ima repertoar dozvoljenih i zabranjenih ispoljavanja emocija. U nekim porodicama dozvoljeno je biti agresivan, ali ne i tužan, i obrnuto. Ipak, osoba sa kojom provodimo najviše vremena jesmo mi sami. Mi smo ti kojima je potrebna snaga da bismo napravili optimalni nivo pozitivnih emocija i neutralisali negativne.

Koliko smo postali bezosećajni u eri elektronskih pomagala? Čini se da su ljubavna osećanja u pismima bila intenzivnija, možda zbog rukopisa, mirisa… Kako danas osvojiti neku osobu ili šta učiniti da se ona zainteresuje za nas?

Važno je da osoba, koja je predmet interesovanja, uvidi sličnost između vas, vaših i sopstvenih vrednosti. Bez obzira na to da li su u pitanju vaši roditelji, deca, bračni drug ili šef, morate da ih poznajete da biste ih pokrenuli. Važno je saznati informacije o toj osobi: čemu pridaje najveću vrednost (da li vrednuju snagu ili saosećajnost, da li im je etika važna, da li ih definišu novac ili uspeh), koja su njihova uverenja u pogledu toga kako bi život trebalo da funkcioniše, koje strahove imaju, koje će pozicije, pristupe ili filozofije najverovatnije prihvatiti ili odbiti. Ako znamo te činjenice o drugoj osobi i ako smo u stanju da joj priđemo sa njenog stanovišta, velike su šanse da ćemo osvojimo tu osobu. Naravno, to se ne postiže SMS-om, ni ostalim elektronskim pomagalima.

Covek ponekad misli-ali uvek oseca



-IV- deo

OSECANJA I EMOCIJE

Osećanja i emocije su dve reči koje se često koriste da bi se objasnio isti smisao, mada svaka od njih predstavlja različitu pojavu u nama. Najbolji primer za ovakvo brkanje pojmova je kad upitate ljude kako se osećaju u vezi nečega, oni vam tad obično opišu ono šta misle, a ne ono šta osećaju. Ovo se dešava zato što većina ljudi nije uopšte svesna svojih osećanja.

Osećanje je fizička senzacija u našem telu koju osećamo. Intelektualni opis iskustva te fizičke senzacije je ono što nazivamo emocija. Drugim rečima emocije su niz naučenih reči, ”etiketa” kojima obeležavamo nešto vrlo živo i realno u nama. S vremenom mi se toliko unesemo u proučavanje tih etiketa da se potpuno odvojimo od pravog uzroka njihovog postojanja, odnosno svog tela. Pri tome se nadajući i misleći da učeći nove i nove nazive, boje i oblike etiketa, možemo promeniti ono što ih izaziva, odnosno ono što osećamo. To je prosto rečeno nemoguća misija.

Naša osećanja su izazivači i kreatori intelektualno lingvističkih vratolomija koje nazivamo emocije, s kojima pokušavamo da dočaramo različite fizičke senzacije u našem telu. Pri tome nikad ne uzimamo u obzir ono što je tako očigledno, da bez tih telesnih senzacija i osećanja nema ni emocija, samo prazne sterilne reči. Drugim rečima emocije i razna emotivna stanja su direktna posledica telesnih, fizičkih senzacija koje osećamo.

Savremeni sistem vaspitanja i edukacije nas od malih nogu uči da potiskujemo i ignorišemo ono što osećamo (umesto da to iskažemo i oslobodimo), pa se mi automatski okrećemo proučavanju hipotetičkih objašnjenja tih naših, potpuno prirodnih, telesnih senzacija koje potiskujemo i ignorišemo. To je pravi razlog zašto većina ljudi nije svesna svojih osećanja, nego je prosto izdresirana da ih opisuje apstraktnim, intelektualnim etiketama kao što su: ”Anksiozan” ili ”Depresivan” ili kako već.

Ovakav način razmišljanja nam ne objašnjava ništa i pri tome nas sve više odvaja od naših telesnih reakcija – osećanja, a samim tim od nas samih. Osećanja su ono što izaziva naša raspoloženja, a samim tim naše reakcije i ponašanja. Koliko ste se puta zapitali: ”Zašto se ne osećam bolje sad kad sam otkrio i saznao šta je problem?” Odgovor je da saznanje o nečemu ne menja postojeće, činjenično stanje. Jednostavno rečeno: ”Da bi ste se osećali bolje, neophodno je da prvo oslobodite svoja osećanja u vezi problema, koja su učinila da se osećate loše. Tek tad ćete moći da osetite osećanja koja za vas znače ”bolje”.

To ”bolje, dobro ili loše” osećanje je u stvari naša telesna reakcija na informacije od kojih je sastavljena svaka situacija u našem životu. Međutim, kao što sam već rekao, mi smo od malih nogu istrenirani da ne obraćamo pažnju na svoje telesne senzacije nego da se bavimo intelektualnim definicijama i hipotezama. Kao posledica ovakvog treninga mi svesno ignorišemo naše telesne senzacije koje prethode svakoj našoj mentalnoj aktivnosti (razmišljanju) nego samo konstatujemo činjenično stanje koje je posledica primljenih informacija. To naše činjenično stanje, je u stvari naše telesna reakcija na primljene informacije i ono obično glasi: Osećam se ”bolje ili gore” ili osećam se ”dobro ili loše”.

Zaključak se prosto sam nameće: Misli koje nazivamo ”emocije” nisu osećanja! Emocija u stvari predstavlja niz reči koje same po sebi ne znače ništa, sve dok ne pokrenu neku memoriju koja je prepuna naših osećanja. Pri tome je taj proces potpuno neprimetan za našu svest, zato što smo izdresirani da svesno ne obraćamo pažnju na naše telesne senzacije – osećanja. Kad nam se desi, da u toku neke priče ili razmišljanja o nekoj situaciji konstatujemo da se ”osećamo loše” to je siguran pokazatelj da u našem telu postoje neke zarobljene senzacije-osećanja i da bi se ”osećali dobro” potrebno je direktno se pozabaviti tim telesnim senzacijama: osetiti – iskazati – osloboditi”, a ne potiskivati ih dajući im pri tome razne etikete, nadajući se da će nestati same po sebi. Prihvatajući ovaj proces ”oslobađanja osećanja” kao vašu svesnu, telesnu realnost, pružićete sebi priliku da se stalno osećate ”Dobro”.

Covek ponekad misli-ali uvek oseca


-VI- deo

Učenje i praktikovanje novih veština, uvek nas vodi do novih rezultata. ”Emotivni Fokus” je veština koja se ogleda u premeštanju fokusa sa uobičajenog procesa razmišljanja na konkretan rad sa svojim osećanjima. Vreme je da umesto stalnog ponavljanja naučenih, suvoparnih, misaonih definicija o vašim telesnim senzacijama, počnete konkretno da se bavite telesnim senzacijama, odnosno svojim osećanjima. Vreme je da naučite kako da se pomerite iz svoje glave, uđete u svoje telo ”primetite-osetite-oslobodite” te senzacije-osećanja koja vam ne dozvoljavaju da se osećate ”Dobro”.

Kad jednom počnete da koristite ovaj proces pozitivni rezultati se osećaju odmah. Ljudi koji nose etiketu ”Anksiozni” obično kažu da u sebi primećuju pritisak i stiskanje u grudima, lupanje srca i plitak dah. Ove senzacije nedvosmisleno pokazuju da je anksioznost mnogo više nego samo ta apstraktna reč. Za njih je to nešto vrlo živo što se može i te kako fizički osetiti. Kad jednom to što fizički osećamo, konstatujemo i oslobodimo, tad dobijamo olakšanje koje nas inspiriše i daje nam osećaj lične vrednosti i sposobnosti. Drugim rečima: Sve što telesno osećamo, a ne sviđa nam se, možemo iskazati i osloboditi i olakšanje dolazi odmah.

Isto tako većina ljudi koji nose etiketu ”Depresivni” četo primećuju u svom telu senzacije kao da ih nešto pritiska, guši ili pak neku prazninu koja prosto isisava snagu i volju iz njih. Pa ko se ne bi osećao depresivan sa takvim senzacijama u svom telu? Ljudi koji su tužni, osećaju nekakvu težinu i bol grudima u predelu oko srca. Sve one koje muči strah, pričaju o nelagodnosti i nervozi u svom stomaku ili dijafragmi. Pitanje bi bilo: Šta se prvo javlja, senzacije ili njihova definicija tj. etikete? Odgovor je prosto očigledan: Kad nema telesnih senzacija, nema ni potrebe za definicijama tj. etiketama.

Sve te etikete, dijagnoze i stručne definicije su samo niz reči koje niti menjaju niti rešavaju činjenično stanje tj. postojeće telesne senzacije odnosno osećanja. To je situacija u kojoj su nas psihologija i savremena medicina potpuno izneverili. U osnovi zdravim ljudima koji traže pomoć zbog svojih neprijatnih telesnih senzacija tj. osećanja poput: tuge, straha, besa, nesigurnosti ili nečeg sličnog, rutinski se prepisuju hemijski preparati koji samo privremeno umrtvljuju njihove telesne senzacije, odnosno osećanja.

Dodavanjem hemikalija u naše telo dobijamo privremeni efekat da se osećamo bolje dok ih uzimamo, ali ovi lekovi u suštini ništa ne leče. Oni samo blokiraju naš prirodni mehanizam osećanja sopstvenih telesnih senzacija, koji nam pomaže da prepoznamo i zadovoljimo naše potrebe. Osim toga, dijagnoze ili etikete koje dobijamo vrlo često postaju ograničavajući epiteti naše ličnosti i samo-ispunjavajuće prognoze naše neadekvatnosti. Zbog njih se osećamo nemoćno i stičemo uverenje da smo bez tih hemikalija prosto hendikepirani. Kakva tužna i patetična neistina. Osećanja su sastavni deo našeg života zato što su ona govor našeg tela i bez njih se ne može živeti.

Zašto je važno prihvatiti i osetiti sva svoja osećanja?

Na samom početku života, dok smo bili mali, imali smo isključivo sposobnost da osećamo “Fizičke telesne senzacije tj. osećanja” bez ikakve mogućnosti da ih svesno analiziramo ili tumačimo. Ovaj proces osećanja senzacija je i dalje prisutan u svakome od nas i potpuno se spontano dešava bez ikakvog svesnog napora.

Naša iskustva generišu osećanja. Osećanja generišu naše stavove o situcijama. U procesu razvoja svakog čoveka, prvo postoji sposobnost da oseća senzacije, a potom dolaze svesne analitičke sposobnosti. Naš nervni sistem prvo razvija sposobnost osećanja različitih telesnih senzacija. Te senzacije koje se fizički manfestuju u našem telu nazivamo Osećanjima.

Svako naše sadašnje razmišljanje u odnosu na situaciju u kojoj se nalazimo posledica je onoga šta osećamo u vezi te situacije. Upravo to osećanje koje imamo u nekoj situaciji, pokazuje nam kako naše telo doživljava tu situaciju. Što će reći naša telesna interpretacija situacije u kojoj se nađemo definiše naše ponašanje, odnosno našu automatsku reakciju.

Dopuštajući sebi da osetimo i iskažemo sva svoja osećanja kako pozitivna tako i negativna, dajemo sebi šansu da uspostavimo svoj telesni mir i harmoniju koja se zove zdravlje. Menjajući naš inicijalni način reagovanja na negativna osećanja, umesto odbijanja takvih osećanja, izaberemo da ih prihvatimo “osetimo-iskažemo-oslobodimo” izazivamo domino efekat koji u potpunosti ruši kulu sazdanu od tih nagomilanih naizgled negativnih osećanja.

Covek ponekad misli-ali uvek oseca


-VII- deo

Stavovi se kreiraju kroz naša iskustva

Uzrok – Posledica je prirodni zakon koji važi i u nama. Uzrok Našeg Ponašanja i Stavova o svemu u životu su Posledica naših životnih iskustava i uticaja ljudi kojima smo okruženi.

Kad se neko oseća loše (strah, napetost, strepnja, itd.) u određenim situacijama, tad znamo da po zakonu Uzrok-Posledica njemu se u životu već desilo nešto što čini da se oseća tako. Desilo se nešto što je stvorilo podsvesni “Neprijatno mi je” stav, obično kao reakciju zaštite. Da nije tako, u tim situacijama bi postojao otvoren istraživački stav umesto tog neprijatnog.

Stav koji u sadašnjosti izaziva neku negativnu reakciju programiran je prošlim iskustvima, da nije tako jednostavno ga ne bi ni bilo. Neko ko ima napade panike i ne može da diše već je imao neko loše iskustvo – praćeno velikim osećanjem straha gde je pomislio da će umreti.

Apsolutno sva naša mišljenja, uverenja i reakcije su posledica naših iskustava kako realnih tako i onih zamišljenih. Na osnovu tih i takvih iskustava formiraju se naši stavovi o svemu, a ti stavovi izazivaju naše reakcije, kako dobre tako i loše.

Upravo zato je toliko teško promeniti stavove svesnim naporom i logičkim razmišljanjem. Naši stavovi nisu deo naše svesti. Stavovi se nalaze u našoj podsvesti, a podsvest ne poznaje “Dobre ili Loše stavove” ona poznaje samo naša iskustva sa situacijama. Pri tome naša podsvest pamti sva naša iskustva od trenutka kad smo rođeni sve do sad.

Naša Podsvest je posvećena očuvanju naših već usvojenih definicija sveta – čak i onih koja nam sad svesno deluju loše. Da bi se neka naša definicija promenila, potrebno je uspostaviti emotivnu harmoniju, a to se postiže oslobađanjem nagomilanih osećanja u vezi te definicije. Tek kad se uspostavi emotivna harmonija, moguće je promeniti sadašnje, postojeće stavove i reakcije.

Ovo je neophodno razumeti, zato što kad je neko osećanje u vezi nečega ili nekoga prihvaćeno od strane podsvesti, ono je prihvaćeno kao zakon po kome baš tako reagujemo na sve slične situacije. Od trenutka kad je podsvest prihvatila neko osećanje u vezi nekoga ili nečega - to osećanje postaje naša automatska reakcija na sve slične situacije i to je tako.

Što će reći, bez obzira šta naša svest misli o nekoj našoj naizgled automatskoj reakciji, kad je neko osećanje izazvano dovoljan broj puta određenim situacijama ili uticajima to osećanje postaje naš stav i program ponašanja. Pri tome naša podsvest stvara sve naše stavove i programe ponašanja na osnovu naših prvih iskustava, bez obzira dali su ona bila zadovoljstvo, bol, dobra ili loša. Naša podsvest radi na osnovu familijarnosti (šta joj je već poznato) i asocijacija, a ne na osnovu logike dali je nešto dobro ili nije.

Većina naših stavova i automatskih reakcija koji nam se danas ne sviđaju, nastali su u vreme kad nismo imali ni dovoljno znanja ni životnog iskustva da ih definišemo na ovaj današnji logički način.

Šta su to Negativna ili Loša Osećanja?

Takozvana “negativna osećanja” su ona osećanja koja čine da se osećamo loše. Da budem još precizniji, to su osećanja koja nam onemogućavaju da se osećamo dobro i na taj način nas sprečavaju da budemo i radimo najbolje što možemo.

Negativna osećanja se tako nazivaju, zato što ona izazivaju neprijatnu telesnu reakciju. Ovakva osećanja su uvek praćena nekim oblikom tenzije, nemira i nelagodnosti u našem telu. Ona nam oduzimaju jasnoću misli, moć koncentracije i smireno logičko razmišljanje. Ova naša osećanja koja su “stručnjaci” nazvali negativna osećanja čine naš život nepodnošljivim sve dok ih ne oslobodimo.

Ova zadnja karakteristika je ključna. Zato što naš otpor takvim osećanjima je ono što je najbolnije u vezi njih. Svim drugim osećanjima koja nam prijaju mi potpuno automatski dopuštamo da ih osetimo i iskažemo i kao posledica toga ona kratko traju i povlače se nazad u ležište.

Primer: Osećanje radosti, zadovoljstva, sreće, seksualnog uzbuđenja itd. Svim ovim osećanjima mi ne pružamo nikakav otpor, naprotiv odmah ih prihvatamo i iskazujemo. No, bez obzira koliko nam se ta lepa osećanja sviđala, ona jako kratko traju i pošto smo ih osetili i iskazali ona se povlače.

Covek ponekad misli-ali uvek oseca


Ovo nas dovodi do sledećeg zaključka: Osećanja koja odbijamo da prihvatimo ne nestaju nego i dalje traju u nama i gomilaju se. Znači sva osećanja koja ne iskažemo nego pokušamo da odbacimo ili potisnemo sve jače guraju nazad da bi ih osetili i iskazali.

Upravo zbog toga maksimalno osećamo snagu zakona “Uzrok-Posledica”. Mi ne možemo promeniti svoje reagovanje na nešto sve dok držimo osećanja u vezi toga potisnuta i zarobljena u nama. Naša osećanja apsolutno uvek nadjačaju naše svesne misli i logiku. Zato svaki put kad dopustimo sebi da osetimo i iskažemo svoja osećanja tad nema pritiska koja ona stvaraju ako pokušamo da ih ignorišemo i potisnemo. Kad su osećanja iskazana, potpuno automatski se vraćaju u ležište i tad naša logika ima punog smisla u definisanju situacije na način koji nama odgovara.

Problem je otpor osećanjima – Rešenje dolazi kroz emotivno pražnjenje

Odupiranje i otpor našim osećanjima je daleko ozbiljnija stvar nego što većina ljudi misli. Sva naša osećanja su dizajnirana da se kreću ciklično: Situacija – Osećanje – Iskažemo ga – Oslobodimo ga – Završen ciklus. Pokušavajući da ignorišemo i “Ne Osećamo” neko naše osećanje automatski izazivamo unutrašnji pritisak i nelagodu u nama.

Održavanje ovog otpora i čuvanje osećanja potisnutim crpi ogromnu količinu naše životne energije. I kako se potisnuta osećanja gomilaju u nama, tako se sve više iscrpljujemo telesno i mentalno. To je kao da pokušavate non-stop da plivate uzvodno. Samo je pitanje vremena kada ćete potpuno iscrpeti svu svoju energiju i potonuti.

Pružajući otpor sopstvenim osećanjima prekidamo naš prirodni ciklus kruženja životne energije: Situacija – Osećanje – Iskažemo ga – Oslobodimo ga – Završen ciklus. Kao posledica ovog prekida kruženja energije, energija koja bi bila usmerena na održavanje savršenog rada svih sistema i organa našeg tela usmerava se na otpor osećanjima i to nas automatski čini slabima. Ta slabost se potom manifestuje nepravilnim radom naših normalnih telesnih funkcija koji se naziva bolest.

Emotivno Pražnjenje – Oslobađanje Nagomilanih Osećanja se može desiti samo ako Vi to dozvolite. Sva naša osećanja traju kratko, osim ako se ne odupiremo osećanju tih osećanja. Da zaključimo: Sva naša osećanja kako dobra tako i loša traju vrlo kratko, osim ako im se odupiremo.

Prvi korak u procesu ”emotivnog pražnjenja” je pronalaženje i prihvatanje svojih osećanja, odnosno konstatovanje sopstvenih telesnih senzacija, kako dobrih tako i loših. Ovo je izuzetno važno zato što kad nema neprijatnih (loših) telesnih senzacija, tad nema ni potrebe za etiketama tj. dijagnozama. Ova nova sposobnost da primetite, osetite i prepoznate sopstvene telesne senzacije (osećanja) vam pruža mogućnost da ih iskažete i oslobodite. Onog momenta kad su telesne senzacije iskazane i oslobođene, tad svest automatski gubi svaku potrebu da se dalje bavi emocijama, odnosno raznim objašnjenjima.

Neke vrlo popularne metode i pristupi rešavanju ovakvih ljudskih problema propagiraju teoriju: ”Pozitivnih misli” uz obrazloženje da ćete misleći pozitivne misli vrlo brzo dobiti željene rezultate. Sigurno je da ste i vi poželeli da stalno mislite lepe i inspirativne misli o sebi i svom životu. Da stalno zamišljate i govorite sebi kako ste: “Lepi, vitki, uspešni, dobri, privlačni, neodoljivi, itd”. Ali, ko će onda umesto vas da: ode na posao, skuva ručak, sredi kuću, uči sa decom, pere, pegla i uradi na hiljade drugih, svakodnevnih, obaveznih poslova, koji vam ne deluju baš lepo i inspirativno? Uostalom, verovatno ste dosad već isprobali tu teoriju, ali siguran sam da vam rezultati nisu bili baš zadovoljavajući.

Rezultati koje ste postigli bili su nezadovoljavajući, zato što razmišljanje kakvo god bilo, bez aktivnog učešća rada jednostavno ostaje samo čisto maštanje. Pozitivno razmišljanje o čistoj kući, neće očistiti vašu kuću, sve dok Vi ne zasučete rukave I ne uradite sve ono što treba da se uradi da bi kuća bila čista. Isto tako, pozitivno razmišljanje o sreći i zadovoljstvu, neće promeniti ništa u vašem životu sve dok ne uradite ono što treba da se uradi, a to je da iskažete i oslobodite svoje telesne senzacije (osećanja) koja su vaš dokaz da niste srećni i zadovoljni.

Za većinu ljudi ovaj u suštini vrlo jednostavni postupak iskazivanja i oslobađanja sopstvenih neprijatnih (loših) osećanja ispočetka baš ne polazi za rukom. To se dešava zato što oni jednostavno nisu naučili da prihvate sopstvene telesne senzacije, odnosno osećanja. Čitav svoj život oni su proveli u svojoj glavi, učeći znanja i veštine koje su neophodne u spoljnom, realnom svetu, pri tome potpuno zaboravljajući svoje telo i njegov unutrašnji svet. Ono malo osećanja što su uspeli da osete u svom životu, oni su uspešno potiskivali i ignorisali sve dok ih njihovo telo nije podsetilo na neki vrlo živopisan način (strah, panika, bes, uznemirenost, tuga, itd.) da je tu i da postoji.

I šta tad oni rade? Pa sve ono što su radili i do tad: kreću da uče razne dijagnoze, neverovatne lingvističke vratolomije u pokušaju da sebi objasne te senzacije. Kad se kao rezultat tog oficijelnog pristupa desi – ništa, onda pribegavaju alternativi: ponavljaju pozitivne afirmacije, trude se da misle pozitivne misli i zamišljaju divne sunčane obale….

Ali gle čuda, bez obzira na sav taj njihov mentalni napor, te dosadne telesne senzacije, koja su stručnjaci nazvali: “negativna osećanja” i dalje su tu, živa i realna u njima. I nastavljaju da uporno zbunjuju njihovu glavu, čineći da se oni i dalje osećaju loše i zagorčavaju im život. Šta da se radi, takva su ta naša osećanja, dosadna i uporna, prosto traže da ih konstatujemo, osetimo i oslobodimo. Naša osećanja nikad nisu zainteresovana za stručna objašnjenja, ona bi htela samo jedno: Da ih prihvatimo – iskažemo – oslobodimo.

Većina ljudi shvata da smo mi robovi navika, ali ono što ne shvataju jeste da zapravo postoje dve vrste navika: navike da nešto radimo i navike da nešto neradimo. Sve ono što sada neradite, a znate da bi ste trebali je pokazatelj da imate naviku da to neradite. Jedini način da se ovakva navika promeni u naviku da radite je da počnete sa radom i nastavite da ga ponavljate. Razmišljanje će vam pomoći u donošenju odluke, ali pravi rezultat dobijate tek kada sa razmišljanja pređete na praktičnu fizičku primenu, odnosno rad. Ukoliko ste zaista ozbiljni u svojoj želji da uspete, dokažite to sebi i krenite u akciju.

Čitajući ovaj tekst i misleći pozitivne misli vi nećete ubediti svoje telo da oslobodi vaša neprijatna osećanja, pogotovo ako ste ih ignorisali i potiskivali godinama. Da bi ste oslobodili ta svoja osećanja, neophodno je da pored mentalnog uključite i telesni-fizički rad da bi ste postigli željene rezultate. Osim toga vaša svest još uvek nije ubeđena da je oslobađanje neprijatnih (loših) osećanja toliko jednostavan proces. Vaš prvi izazov će biti u tome da pokrenete sebe i uradite konkretan fizički deo posla, bez obzira šta vi o njemu mislili. Zato što je to jedini način da probijete barijeru otpora, koja se javlja u nama svaki put kad dovodimo u pitanje naše postojeće stavove o bilo čemu. To je ona čuvena ”kritička osobina svesti” na delu.

Potpuno je normalno da kad prvi put nešto radimo, mi ne znamo to da radimo. Zato sumnjamo u sebe i nerviramo se jer sebi delujemo trapavi i nesigurni, kao totalni amateri. Pomozite sebi da prodjete kroz to početno stanje učenja i nespretnosti, zato što to je to apsolutno neizbežan korak na putu do znanja. Ta prva, početna iskustva svim ljudima deluju frustrirajuće. Sa svakim novim ponavljanjem bićete sve bolji u tome što radite – ključ uspeha je u ponavljanju i istrajnosti. Što više vežbate i ponavljate osnovne korake i radnje bićete sve sigurniji u sebe. Ne postoji prečica do znanja i osećanja sigurnosti. Zato šta god želeli da promenite u svom životu, počnite da radite, a ne samo razmišljate i ovog puta budite uporni, ponavljajte i vežbajte osnovne korake.

Hipnoza je potpuno prirodni način da ostvarite svoje emotivno pražnjenje. Uz pomoć hipnoze se najlakše otkrivaju i oslobađaju potisnuta, sputana i pri tome nagomilana osećanja koja nazivamo negativna. Hipnoza vam pruža mogućnost da se oslobodite destruktivnog naboja tih potisnutih osećanja i tako dopustite vašoj životnoj energiji da slobodno teče kroz vaše telo. Kao rezultat tog procesa osetićete neverovatno telesno i mentalno olakšanje i sposobnost da ponovo dišete punim plućima. Drugim rečima vratićete svoj unutrašnji mir i harmoniju i bićete ponovo zdravi.

Covek ponekad misli-ali uvek osca


Možda iz tih razloga u našim odlukama razum doprinosi sa svega 20, a emocije sa 80 odsto.

Do sada je biti pametan značilo imati visok stepen inteligencije, ono što zovemo IQ (koeficijent inteligencije). Potpuno ostvarenje ličnosti, međutim, pripada emocionalnoj inteligenciji (EQ), sposobnosti da se saoseća sa drugima, stvaraju dobri odnosi, da se bude privlačan, kao i drugim emocionalnim veštinama koje su presudne da se neko zaista uklopi u društvo i bude uspešan. Ukoliko smo pod uticajem pozitivnih emocija, verovatno je naš život inspirativan i nadahnut. Ukoliko smo pod uticajem negativnih, nosimo breme na plećima. Ovako za “Život plus” priču o emocijama, njihovom značaju, našem snalaženju ili nesnalaženju sa njima započinje Ljiljana Trlaja, specijalista medicinske psihologije.

Šta su, zapravo, emocije?

Većina ljudi veruje da zna šta su emocije. Misle da su to specijalna vrsta osećanja, kao što su reči srećan, tužan, ljut ili iznenađen. Oni prepoznaju da su emocije stalno ispoljene, na direktan ili suptilan način. Jasno je da su emocije deo pejzaža našeg svakodnevnog života. One boje referentni okvir života i definišu lični doživljaj blagostanja i sreće. Stoga su emocije naše blago ili kamen spoticanja.U kakvom su odnosu razum i emocije? Jesu li emocije razumne ili su emocije strasti?Jedna pretpostavka je da su emocije iracionalne i da osoba nije odgovorna za svoje ponašanje dok je pod uticajem intenzivnih, jakih emocija. Po tom shvatanju emocija je razarajuća aktivnost, kao neka slepa iracionalna misao. Francuski filozof Paskal pisao je da srce ima razloge koje razum ne može shvatiti. Tako jaka emocija (strast, pasija) savlađuje rasuđivanje i volju i to obično u okvirima erotske ljubavi, sve do erotomanije. Takva je i slepa ljubomora kada može doći do zločina iz strasti. Verovatno zato postoji deset starozavetnih zapovesti radi pokušaja obuzdavanja, potčinjavanja i pripitomljavanja jakih emocija. Na primer – “poštuj bližnjega svoga”, “ljubi bližnjega svoga kao samoga sebe”, “ne ubij”… Iz tih razloga ljudi treba još u detinjstvu da nauče da kontrolišu svoje emocije. Drugo shvatanje je da su emocije prirodan način rešavanja problema. Radost, ljutnja, strah i tuga ne unose samo nemir u organizam, racionalan dnevni život, već su i adaptacije koje pomažu ljudima da izađu na kraj sa opasnim, ili naročito važnim događajima. Recimo, ljutnja često plaši druge i čini da učine ono što osoba traži od njih. Tuga često donosi i olakšanje.Ma koje stanovište vam je bliže (da je emocija slepa iracionalna misao, ili da je emocija adaptacija na životne uslove), u svakom slučaju emocija je nosilac psihološke ravnoteže ili neravnoteže osobe i doprinosi zdravlju ili bolesti. Toksične emocije dovode naše zdravlje u pitanje isto koliko i stalno pušenje, dok emocionalna uravnoteženost može da zaštiti naše zdravlje i donese blagostanje.Kako uspostaviti ravnotežu između emocija i razuma?Mnogo je starih izreka i poslovica koje ukazuju na to da je mudro razmisliti pre nego što se nešto učini: “Budi pametan, pamet u glavu”, “Dvaput meri, jednom seci”, “Ispeci pa reci”, “Sve što je brzo to je i kuso”… Sve ove izreke nas upozoravaju da emocionalne navike, ukoliko nisu uravnotežene, mogu da razruše i najbolje namere.To znači da svojim odnosima s drugim ljudima dajete doprinos ili ih pak trujete.