Anegdote

GUSTAV KRKLEC


Ispričao nam je događaj iz mladosti, kad je kralj Aleksandar ukinuo Ustav. On je bio mlad pesnik, tek počinjao, a boem. "Zapio se ja s društvom," priča starčić pa se društvo razišlo, a ja nemam gde prespavati. Odem u park. Slatko sam spavao na klupi kad me nečija ruka kucnu po ramenu. Probudih se, vidim policajac.

"Gospodine, ličnu kartu" - traži strogo, a ja nemam.

"Kako se zovete, molim?"

"G" - kažem, a on se čudi, misli provociram ga.

"Kako?" začuđeno pita.

"Gospodine, ja se sada zovem G."

"Vi se sa mnom sprdate, ljuti se policajac, a hvata se za pendrek. Prepao sam se i požurio objasniti

- Gospodine, ja sam do juče bio Gustav, a pošto je kralj juče ukinuo Ustav, ja sam sada samo G."

GUSTAV KRKLEC

Gustav Krklec imao je prelepu kćerku. U tu šarmantnu lepoticu bili su zaljubljeni mnogi mladi pesnici, među kojima i Brana Petrović. Jednom su se na vrhu kalemegdanske tvrđave našli Gustav, njegova kćerka i Brana. U jednom trenutku Brana se nadneo preko vrlo visokog zida, odakle su mnogi izvršili samoubistvo, i glasom vatrenog zaljubljenika kliknuo lepotici:

- Ako ti kažeš da skočim u ambis, odmah ću skočiti!

Gustav je požurio da posavetuje kćerku:

- Nemoj mu ni u šali kazati da skoči. Koliko je lud, on bi to i učinio!



GUSTAV KRKLEC

Gustav Krklec je bio najlakši i najveseliji gost u kafanama. Stari gospodin je bio vazda raspoložen i spreman da ispriča poneku anegdotu. Bilo mu je važno samo da ima gemišt i ništa više, stalno je čaša bila pred njim, a nikad nije bio pijan. Znao je održavati stanje kad vino drži čoveka na onoj čarobnoj granici, pa mu sve lepo i on zadovoljan i raspoložen, a pamet potpuno trezna. "Piješ li ti, Gustave, ikad vodu?" pita ga Jan, a namigiva nam: "Kad mi je bilo dvadeset godina napio sam se vode i dobio upalu pluća. Otad nikad", odgovara šeretski i primiče čašu s gemištom.

LUJ XV

Državnici u istoriji, osim malobrojnih, nesu bili naročite štediše. Za vreme francuskog kralja Luja XV (1710-1774) važilo je načelo: "Uživajmo! Posle nas može doći i potop". Prilike su bile tako očajne da čak ni dvorski činovnici nesu primali platu na vreme. Kada su se požalili kralju i operski pevači, on im reče:

- Gospodo moja! Najpre moram umiriti one koji plaću, tek onda dolaze na red oni koji pevaju.

LEONIDA, SPARTANSKI KRALJ

Pred slavnu bitku kod Termopila (480 pne) brojčano jači Persijanci htedoše da se narugaju malobrojnim Spartancima i saopštiše im po kuriru:

- Ima nas toliko da će od naših strela potamneti sunce.

Spartanski kralj Leonida, heroj Termopila, ne ostade im dužan odgovora:

- Tim bolje, borićemo se u hladovini.

LUJ XIV

Kralj Luj XIV upita jednom svog dvorskog budalu:
- Kako bi ti se dopalo da si ti francuski kralj, a ja tvoja budala?
- Veoma bih se stideo, odgovori budala.
- Kako? Ti bi se stideo da budeš francuski kralj?
- Ne to! Stideo bih se svoje dvorske budale.

LUJ XIV

Francuski kralj Luj XIV (1638-1715), čije su omiljene reči bile: "Država - to sam ja", jednom reče okupljenim dvorjanima:

- Kraljevi imaju vlast od Boga. Ako vam naredim da skočite u Senu, morate to bez ustezanja učiniti.

Na te reči vojvoda od Giza uputi se vratima. Kralj ga upita:

- E, kuda, vojvodo?

- Idem da učim plivanje.

ANTUN GUSTAV MATOŠ

Matoš je voleo postavljati svojim poznanicima neobične zagonetke tako je jednom prilikom u društvu izrekao i ovu zagonetku: - U jednu rupu ulaziš, na dvije izlaziš i kada misliš da si izašao tek se onda nađeš unutra. Što je to?

Niko nije znao odgovor.

- Točan odgovor je: hlače.

DESANKA MAKSIMOVIĆ

Ostaće zabeležena i anegdota o susretu dve dive pisane reči, onako kako je ispričala Astrid Lindgren.

- Gospođa (Desanka Maksimović) je sigurno veoma dobar pisac, žao mi je što nisam pročitala ni jedan njen stih. E, kako smo se samo lepo "ispričale". Ona je sedela sa moje leve strane, a ja slabo čujem na levo uvo. Sve vreme mi je govorila nešto na francuskom, a ja od svih jezika najmanje znam francuski, pa sam joj sve vreme odgovarala na nemačkom.

MARŠAK

Prema jednoj anegdoti, ruski pesnik Samuil Jakovljevič Maršak je, prilikom prvog boravka u Londonu 1914. godine, sreo čoveka na ulici i upitao ga: "Šta je vreme?" Maršak je, u stvari, hteo da sazna koliko je sati ali, pošto još uvek nije dobro govorio engleski, umesto "What time is it?" pitao je "What is time?" Zbunjeni prolaznik je odgovorio: "Pa to je filozofsko pitanje. Zašto ga meni postavljate?"

MONTESKIJE (MONTESQUIE)

Svojom knjigom "Duh zakona" Montesquie je izazvao pravu revoluciju duhova. Jednom se prepirao s parlamentarcem iz Bordeauxa zbog jedne filozofske uzrečice. Političar je po svaku cenu hteo biti u pravu i na kraju će:

- Ako ne bude tačno tako kao što kažem dajem vam svoju glavu.

Na to će Montesquie: - Primam je, maleni pokloni učvršćuju prijateljstvo.