Top Lista Poznatih

Kralj Petar Karadjordjevic

Karadjordjev unuk, skolovao se u Srbiji i u Svajcarskoj, a u Francuskoj je zavrsio vojnu skolu.1870\71 ucestvovao je u francusko-pruskom ratu, na strani Frncuske.Pod imenom Petar Mrkonjic ucestvovao je u ustanku koji je izbio u Hercegovini i Bosni 1875.Na presto u Srbiju dolazi tek u svojoj pedesetoj godini, nakon Majskog prevrata,kada je oborena dinastija Obrenovic sa prestola. Znao je da teznja za samovlascem i nezadovoljstvo naroda moze dovesti do propasti kao sto je njegove prethodnike iz dinastije Obrenovica. Petar je ustanovio ustavnu-monarhiju,skupstinsku i vise stranacku slobodu. Njegova odluka da vlada demokratski,kao i iskreno i lojalno sprovodjenje te odluke, resilo je u Srbiji mnoga unutrasnja pitanja.Za vreme njegove vlade Srbija je dozivela veliki privredni napredak - razvijao se vodeni,zeljeznicki,drumski saobracaj,trgovina i zanatstvo.

Za Petra I kaze se da je vodio najpametnije ratove u istoriji naroda , a to su:1912.-Prvi balkanski rat i 1913.-Drugi balkanski rat.

1914. pod uticajem organizacije Crna ruka,Petar napusta presto, a na vlast dolazi njegov sin Aleksanadar. Kralj Petar je stvorio kraljevinu Srba,Hrvata i Slovenaca. U narodu je ostao poznat kao omiljeni i pravedni vladar koji je Slovenima donio oslobodjenje od Austrije nakon Prvog svjetskog rata.

Mileva Marić

Srbijanska matematičarka i prva supruga Alberta Einsteinarođena je 19. prosinca 1875. u mjestu Titel (Vojvodina). Bila je najstarija od troje djece (Zorka 1883., Miloš 1885.) u obitelji austro-ugarskog časnika. Pri rođenju došlo je do komplikacija i Milevi je išćašen kuk tako da je cijeli život imala kraću lijevu nogu. Nedugo nakon njezina rođenja otac je okončano vojnu karijeru i zaposlio se prvotno u Rumi (Vojvodina) da bi se kasnije preselio u Zagreb. Nakon završene osnovne škole 1886. se upisuje u žensku gimnaziju u Novom Sadu, a dvije godine kasnije (1988.) prelazi u gimnaziju u Srijemskoj Mitrovici gdje će i matuririati 1890. godine. Poslije mature upisuje se u Kraljevsku srpsku školu u Šapcu, a nakon očeva preseljenja u Zagreb zajedno s obitelji seli se i ona. U Zagrebu dobiva posebno dopuštenje da pohađa školu za dječake.

Na sveučilištu u Zürichu upisuje studij medicine ( 1896.), a u listopadu se prebacuje na Državnu politehničku školu na studij matematike i fizike. Tako je postala tek peta žena koja je primljena u ovu visokoškolsku ustanovu. Na studije je upoznala Alberta Einsteina s kojim će se kasnije i vjenčati. Milevini se roditelji nisu protivli ovoj vezi, ali Albertovi jesu. Njima je smetalo što je Mileva bila od njega starija više od tri godine i nije bila Židovka.

Iako se na početku studija činilo kako će Mileva prilično lako završiti školovanje Mileva nije uspjela u roku položiti sve ispite. Kako bi uspjela položiti sve potrebne ispite tijekom rasputa je ostala u Zürichu radeći kao asistentica u laboratoriju. Albert je pak diplomirao i otišao kući. Naredni njihov susret zbit će se na jezeru Como, a nekoliko tjedana kasnije Mileva će otkriti da je trudna. U srpnju 1901. opet će pasti na ispitima.

Krajem siječnja ili početkom 1902. Mileva je u Novom Sadu rodila kćerku Lieserl. Tada je Milevi bilo 27 godina te se s nezavršenim fakultetom i izvanbračnim dijetetom počela osjećati kao sramota obitelji. U međuvremenu Albert je dobio posao u patentnom zavodu u Bernu (Švicarska) i uskoro su se njih dvoje vjenčali (6. siječnja 1903.). No, prije vjenčanja Lieserl je oboljela od šarlaha i potom joj se gubi svaki pisani trag. Nije jasno da li je umrla ili je dana na usvajanje. Čak i sam podatak da su Albert i Mileva imali kćerku otkriven je tek 1986. godine. Sam početka braka nije bio najsretniji jer je Albert veći dio vremena provodio u patentnom zavodu, a u slobodno se vrijeme posvećivao fizici. Istovremeno Mileva se teško nosila s gubitkom dijeteta i neuspjehom na fakultetu. Bolja vremena za njihov brak došla su kad je Albert dobio povišicu i kada je rođen sin Hans Albert. Godine 1910. rođen je i drugi sin Eduard, a godinu dana poslije (1911.) obitelj se seli u Prag. Tu je Einstein dobio mjesto redovnog profesora na sveučlištu Karl Ferdinand. Godinu dana kasnije (1912.) vraćaju se u Zürich, ali tu ne ostaju zadugo jer 1914. Einstine prihvaća mjesto stalnog člana Pruske akademije znanosti i mjesto redovnog profesora na svečilištu u Berlinu. U to vrijeme njihov je brak već ušao u novu krizu jer je Albert imao imao ljubavnicu Elsu Löwenthal koja mu je ujedno bila i rođakinja. Situacija se zaoštrila toliko da je Einstein napravio listu svojevrsnih "pravila ponašanja“ za Milevu među kojima je stajalo, između ostalog, i "odgovaraj mi samo kada ti se obratim“. U sprnju 1914., dan prije izbijanja Prvog svjetskog rata, Mileva je odlučila ne trpiti više takva poniženja i s djecom se vratila u Zürich.

Albert je ostao u Berlinu i ljubovao s Elsom, a dvije godine kasnije (1916.) zatražio je razvod od Mileve. Nju je to pak toliko pogodila da se razboljela. Stoga je skrb o djeci preuzela njezina sestra Zorka koja će kasnije doživjeti živčani slom i dvije godine provesti na psihijatrijskoj klinici. Tek 1918. Mileva je pristala na razvod, a zauzvrat Einstein se obvezao Milevi prepustiti novac od bilo koje buduće Nobelove nagrade. Službeno su se rastali 14. veljače 1919., a već 2. lipnja 1919. Albert se vjenčao s Elsom. Sukladno dogovoru nakon što je dobio Nobelovu nagradu i novac koji se dobiva uz nju Milevi je prepustio sav novčani iznos. Ona je za taj novac kupila tri stana u Zürichu i plaćala njegu za sina Eduarda koji je 1930. obolio od shizofrenije. Crni niz za Milevu se ubrzo nastavio – na dočeku nove 1935. umire joj majka, a sestra Zorka 1938. Iste godine stariji sin Hans Albert s obitelji emigrira u Sjedinjene Države gdje Milevin najmlađi unuk Klaus Martin umire u roku nekoliko mjeseci.

Skrb za bolesnog sina Eduarda dovela ju je u dugove te je morala prodati dvije kuće, a prijetila je opasnost da ostane i bez treće. Stoga se obratila Albert za pomoć te je on preuzeo vlasništvo nad kućom. Međutim, osam godina kasnije iznenada je prodao kuću za 85 tisuća švicarskih franaka pod uvjetom da kupac Milevi dopusti ostanak u kući. Na dočeku Nove godine (31. prosinca 1947.) Mileva dobiva obavijest da je njezin najam istekao te da se mora iseliti. U proljeće 1948. iznenada joj je pozlilo tijekom jednog Eduardovog nasilnog napadaja te se onesvijestila. Zbog teškog stanja prevežena je u bolnicu gdje je tri mjeseca kasnije umrla (4. kolovoza 1948.). Sahranjena je na groblju Northeim u Zürichu.

Nakon što je prvi sin Alberta i Mileve, Hans Albert, učinio javno dostupnim korespodenciju Alberta i Mileve na svjetlo dana izašli su podaci sukladno kojim je može zaključiti kako je Mileva Marić koautorica, ako ne i idejni tvorac, čuvene teroije relativiteta. Prema fizičaru Evanu Harrisu Walkeru osnovna ideja relatviteta potiče od Mileve. Njemački lingivst Senta Troemel-Ploetz tvrdi pak kako je ideja možda Albertova, ali da je Mileva ta koja je odradila matematički dio posla. Biograf Abram Joffe tvrdi kako se je izvorni spis teorije relativiteta potpisan s "Einstein-Maric". Sam Albert u svojim pismima teoriju relativiteta naziva "našom teorijom" i "našim radom". U jednom od svojih pisama Einstein o Milevi piše: "Bez nje ne bih započeo moj posao, niti ga završio."

Stevan Stojanovic Mokranjac

Стеван Стојановић Мокрањац (Неготин, 28.12.1855/9. јануар 1856 — Скопље, 28. септембар 1914) је био српски композитор и музички педагог, класик српске музике, њена најистакнутија личност на прелазу из XIX у XX век, заслужан за увођење српског националног духа у уметничку музику.

Рођен је 9. јануара 1856. године у Неготину. Завршио је гимназију у Зајечару; уписао се на природно-математички одсек Велике школе. Као гимназијалац био је члан Српског певачког друштва. Уз помоћ Друштва, 1879. године отишао је на музичке студије у Минхен, код Ј. Рајнберга. Привремено је прекинуо студије 1883, али их је наставио 1884. у Риму, код Паризотија, а од 1885. до 1887. на Конзерваторијуму у Лајпцигу.

Године 1884. постаје хоровођа певачког друштва Корнелије Станковић, а 1887. године диригент Београдског певачког друштва. Од 1887. до 1900. радио је и као наставник музике у Првој београдској гимназији и Првој нишкој гимназији „Стеван Сремац“ а од 1901. као предавач појања уБогословији. Заједно са Станиславом Биничким и Цветком Манојловићем оснивач је прве сталне музичке школе (1899) – Српска музичка школа у Београду (данашње име „Мокрањац“), чији је директор био до своје смрти. Његовом заслугом основан је први гудачки квартет у Србији.

Године 1906. изабран је за дописног члана Српске краљевске академије (данас: Српска академија наука и уметности).

Најпознатија његова дела су свакако Руковети – петнаест сплетова песама заснованих на фолклорним мотивима из различитих делова Србије, Босне, Македоније, Бугарске, Приморски напјеви, духовити скерцо Козар, као и музика за православна богослужења: велелепна Литургија, из које је најпознатија Херувимска песма, најзначајније остварење хорске музике у Срба, Опело у фис-молу, Три статије, Тебе Бога хвалим, Величаније светом Сави...

Вредно је радио и као мелограф: познати су његови записи Народних песама и игара са мелодијама из Левча, као и две значајне збирке записа са српским црквеним напевима: Осмогласник и Страно пјеније.

Умро је 28. септембра 1914. у Скопљу.


Wikipedija, slobodna enciklopedija.

Stojan Stiv Tešić


Stojan (Stiv) Tešić (engl. Steve Tesich; 29. septembar 1942 — 1. jul 1996 Uzice Srbija) bio je srpski scenarista i dobitnik Oskara, pisac komada i romanopisac.

Stiv Tešić rođen je kao Stojan Tešić u Užicu, Jugoslavija, sada Srbija, ali se sa svojom porodicom preselio u Sjedinjene Američke Države kada je imao 14 godina. Smestili su se u istočnom Čikagu, Indijana, i Tešić je kasnije i diplomirao na Univerzitetu Indijana, gde je bio član "Fi-Kapa-Psi" bratstva. Otišao je da uradi svoj diplomski rad na Kolumbija univerzitetu, gde je takođe napisao i svoje prve komade.

Pišući i za pozornicu i za ekran, on je doživeo mnoge velike uspehe, između ostalog, nagrađen je i od strane Američke filmske akademije Oskarom za scenario filma "Breaking Away". Umro je od srčanog udara, u svojoj 53. godini, u Sidneju, Nova Škotska, država Kanada.

2005. godine, Ministarstvo za dijasporu vlade republike Srbije ustanovilo je nagradu Stojan Stiv Tešić, koja se dodeljuje jednom godišnje i kojom se nagrađuju pisci srpskog porekla koji pišu na drugim jezicima.

Scenariji

Breaking Away (1979.)
Eyewitness (film) (1981.)
Four Friends (film) (1981.)
The World According to Garp (1982.)
American Flyers (film) (1985.)
Eleni (film) (1985.)


Igrani komadi

Nourish The Beast
The Carpenters
Division Street
Square One
Out on the Open Road
Arts and Leisure
The Speed Of Darkness


Romani

Summer Crossing (1982.)
Karoo (1996.)


Izvor;Wikipedija

Milica Bakrač


Milica Bakrač (Nikšić, 6. mart 1977) je srpski književnik i pesnik.


Milica Bakrač (devojačko prezime Nenezić), rođena 6. marta 1977. godine u Nikšiću. Diplomirala je na Filozofskom fakultetu u Nikšiću, na Odseku za srpski jezik i književnost.

Član je Udruženja književnika Crne Gore, Književne zajednice Mirko Banjević.

Dela

„Nek me ptice krikom bude” (1996.),
„Žig” (1998.),
„Soneti i pisma” (1999.),
„Od zlata jabuka” (2004.),
„Azbučnik” (2007.),
„Arsenije Čarnojević po drugi put među Srbima” (2010.)



Песма о Драгој
- о Видовдану -

Кроз модри освит Видова дана,
девојка чудна у сан се јави...
Кревет јој беше трешњина грана!
Јастук од ситних цветова плавих!

Негде је гледао ово цвеће...
Никако не може да се сети...
Над главом су јој гореле свеће,
около, златни руковети,

певаху песму о силном боју,
на Видовданак што ће се збити!
Ја не дам девојку! Косовку моју!
Пре но што одем – ја ћу је скрити...

Пре но што одем пут Поља бојна,
ја сакрићу је, нек' сније санак,
Нек' чека мене док прође војна,
и овај судњи Видови данак!

Кроз модри освит Видова дана,
далека зора очи му мори,
а Арсеније с хиљаду рана,
док јутро чека, са собом збори:

Зар опет, Господе, чудни снови!
Негде сам видео цветове плаве!
Зови ме, Косово, себи зови!
А зашто свеће, њој изнад главе?

Тек кад му јутро напуни плућа,
далеко сунце уђе у зене,
он кликну: Тамо моја је кућа!
И Видовдан је! Морам да кренем!


К Н Е З Л А З А Р
по други пут међу Србима

Чекајући јутро свесрпско да сване,
и да видовдански огласе се петли,
кад звезда водиља знак дадне,засветли,
опет ћу обићи Високе Дечане,
на Јутрење поћи, да затекнем браћу,
причест од њих примим, загрлим Стефана,
па да ме научи како ћу и шта ћу,
након шест векова овог Видовдана...

Исповедићу се, да ме тешке муке
целог рода свога нетремице море!
Ко себрима мојим везао је руке?
Ко ме то дочека? Зашто сви роморе?
... А од Пећаршије па до Грачанице,
и од Девича, преко Поља пуста,
спустила се беше нека магла густа,
па видех само божуре, и птице...

Да ми је да сретем старог Југ Богдана!
Рекао би мени каква је то тмина,
или бар једнога од девет му сина,
да их питам, камо јато ће гаврана?
Милице ми јутрос у сретење нема...
Од Царице моје чекао сам вести!
Хоће ли ме ико, Боже, јутрос срести?
Топлица сетан, Косанчић, зар дрема?

Помози Господе, где је племе моје?
Помози Мајко, да Косово видим!
Не дајте, рођени, да се бојим, стидим!
Победи, Анђеле, ове неспокоје...


Како су настале
П Е С М Е о Косову?

Пре шест векова, на вечери давној,
на вечери тајној, пре Косовског боја,
остаде запис у Књизи староставној:
Ко је уз Лазара, и српског је соја,
на Видовдан у Пољу погинуће смело!
И издају му неће спознат рука,
да корен божура постаће му тело!
И лек ће му дати Косовкина рука!

Па беше то Поље копаља и рана!
И страда онај што не изда веру!
Тад настаде славље звери и гаврана!
И оних, што слепо продаше вечеру!

Запева се потом нека ПЕСМА нова:
из девојачких грла и грактања птица...
И данас се пева, јер док је Косова,
минути неће песма – тужбалица...
У њој још потомак присећа се претка!
И кроз њу преци тајне своје поју...
- Косово је место краја и почетка...
Зар смо опет близу Косовскоме боју?


Izvori;
Srpskenovicecg i
Vikipedija, slobodne enciklopedije

Marko Somborac


Rođen je u Smederevu 05.07.1976. godine. Završio je srednju dizajnersku školu i Višu likovnu u Beogradu.

Autor stripova, grafički dizajner i ilustrator. Spada u grupu najpoznatijih strip autora u Srbiji zahvaljujući dnevnom političkom stripu u novinama “Blic”.

Rođen je u Smederevu 05.07.1976. godine. Završio je srednju dizajnersku školu i Višu likovnu u Beogradu.

U periodu od 1993-2005. godine bio je zaposlen kao likovni umetnik i scenarista na raznim stripovima, ilustracijama, video igrama i reklamnim kampanjama poznatih klijenata.

Od 5. decembra 2005. godine počeo je da izlazi “Blic strip” svakog radnog dana na trećoj strani novina “Blic”. Postao je vrlo popularan zahvaljujući vrlo originalnom i duhovitom pristupu i prikazivanju naše političke scene pre svega. Sve stripove Marka Somborca možete pogledati na sajtu Blica ili na društvenoj mreži Pinterest.

Marko Somborac je dobio mnogobrojna priznanja i nagrade.

Marko Pantelić


Marko Pantelić je naš poznati fudbaler koji igra na poziciji napadača. Rođen je 15.09.1978. godine u Beograd.


Sa 8 godina je počeo da trenira u Zvezdi da bi se kasnije sa roditeljima preselio u Grčku i počeo da nastupa za Iraklis. Počele su da stižu ponude da bi u 17. godini potpisao za Paris Saint Germain. U Parizu je zanemario fudbal i posvetio se noćnim izlascima i automobilima. Kada je video da je vrag odneo šalu prelazi u Lozanu gde je postigao 14 golova na 21 meču. Odmah ga je primetila španska Selta što je bio loš potez. Usledila je pozajmica u Šturm gde se kratko zadržao i onda se vratio u Beograd.

Posle ružnog perioda u životu potpisuje ugovor sa Sartidom i kasnije osvajaju kup Jugoslavije njegovim golom u finalu protiv Zvezde. To je bila najbolja preporuka pređe upravo u Crvenu Zvezdu sa kojom je osvoji 2 duple krune.

U periodu od 2005. do 2009. godine bio je član berlinske Herte iz koje prelazi u Ajaks iz Amsterdama.

Trenutno je član grčkog Olimpijakosa.

Za reprezentaciju Srbije je odigrao 43 utakmice i postigao 10 pogodaka.

Miloš Biković


Mioš Biković je naš mladi glumac koji je svoje prve glumačke korake započeo u serijama “Bela lađa” i “Stižu dolari”. Najveću popularnost je stekao tako što je tumačio Tirketa u filmu “Montevideo, Bog te video”. Na osnovu filma je snimljena i serija i u planu je i drugi deo filma. Interesantan podatak je da Miloš u stvarnom životu slabo igra fudbal, a na filmskom platnu je jedan od najboljih igrača. Pored njega, u filmu se pojavljuju još i Petar Strugar, Vojin Ćetković, Nina Janković i drugi.

Rođen je 13. januara 1988. godine u Beogradu. Završio je Četrnaestu Beogradsku gimnaziju i sada pohađa master studije na Fakultetu dramskih umetnosti u klasi Dragana Petrovića Peleta.

Devojka Miloša Bikovića je Brankica Sebastijanović. U seriji “Samac u braku” po romanu Mir Jam ovaj mladi glumački par tumači glavne uloge. Brankica je pri kraju studija na FDU i imala je zapaženu ulogu u seriji “Sinđelići” na TV Prva.

Vladimir Vanja Grbić

Vladimir Vanja Grbić je naš proslavljeni odbojkaš. Rođen je u Zrenjaninu 14.12.1970. godine. Član je odbojkaške Kuće slavnih i jedan od naših najboljih igrača svih vremena.


Visok je 193 cm i igrao je na poziciji primača servisa. Godinama je bio član naše reprezentacije i igrao je na više evropskih, svetskih prvenstava i olimpijskih igara.

Osvojio je mnogo medalja od kojih je najsjajnija na Olimpijskim igrama u Sidneju. U tom meču je bio akter jednog od najlepših poena svih vremena.



Vladimir Vanja Grbić
Posted by Marko in Sportisti On February 15, 2012
inShare

Vladimir Vanja Grbić je naš proslavljeni odbojkaš. Rođen je u Zrenjaninu 14.12.1970. godine. Član je odbojkaške Kuće slavnih i jedan od naših najboljih igrača svih vremena.

vanja-grbic

Visok je 193 cm i igrao je na poziciji primača servisa. Godinama je bio član naše reprezentacije i igrao je na više evropskih, svetskih prvenstava i olimpijskih igara.

Osvojio je mnogo medalja od kojih je najsjajnija na Olimpijskim igrama u Sidneju. U tom meču je bio akter jednog od najlepših poena svih vremena.

U toku svoje bogate karijere je igrao za Vojvodinu, Mladost iz Zagreba i brojne klubove U Italiji, Grčkoj, Brazilu, Japanu i Turskoj.

Oženio se Sarom posle samo 4 meseca veze i ima dve ćerke Inu i Unu. Njegov otac Miloš se isto bavio odbojkom, a sa bratom Nikolom je dugo godina igrao u reprezentaciji.

Povukao se iz profesionalnog igranja odbojke i sada je član Komisije za razvoj odbojke i potpredsednik Odbojkaškog saveza Srbije.

Zoran Pejić Peja - Biografija


Zoran Pejić Peja je srpski voditelj sa bogatom karijerom, a najveću popularnost je stekao vodeći emisiju imena „Zam“. Radi se o emisiji koja se emitovala tokom 90-ih i iz koje je kasnije proistekla Grand


Zoran Pejić je rođen 04. septembra 1965. godine. Nije trebalo mnogo da shvati kako će jednog dana da postane poznata osoba. Posle prvog pojavljivanja na televiziji za Zorana su usledili i drugi projekti na kojima je isto tako bio uspešan.

Slavni voditelj je posle „Zama“ prešao na nove emisije kao što je „Gold Music“ na televziji Pink koja trenutno ima neke od najvećih projekata. Osim „Gold Musica“ Zoran vodi još jednu emisiju, a to je „A što da ne“, ali ne na Pinku nego na „DM SAT-u“.


Slavni voditelj se oprobao i u drugim emisijama pa je tako poput mnogih poznatih osoba u Srbiji rešio da učestvuje u šou „Farma“. Tamo je bilo mnogo zanimljivo, a iako voditelj nije ostao neprimećen izašao je pre superfinala.

Voditelj je bio oženjen za Zlatu Petrović od koje se razveo. U emisiji „Brvnara“ koja se emituje na televiziji „Happy“ Zoran je priznao da ima novu devojku. Iako je voditeljka Katarina Živković pokušala da ga isprovocira Zoran nije hteo da odgovori koja je njegova nova devojka.

poznati.info