Top Lista Poznatih

Bitlsi

Izdajući više od jednog albuma godišnje za nešto manje od decenije postojanja, Bitlsi predstavljaju najslavniju grupu u istoriji muzike.
Autori tekstova koji se ne zaboravljaju; Džon Lenon, Pol Makartni, Džordž Harison i Ringo Star i posle 30 godina od raspada grupe izazivaju iste emocije i strasti kod publike. Bitlsi su legendarna grupa koju ništa nije zaustavljalo.

Početak
Priča o Bitlsima počinje 1957. godine u Liverpulu, kada je Džon Lenon sa svojih 17 godina oformio grupu The Quarry Man, zajedno sa Polom Makartnijem, mlađim od sebe dve godine. Tada nisu mogli ni da zamisle slavu koja će ih zadesiti. Praćena Džordžom Harisonom, grupa će se prvi put pojaviti na televiziji 1959. godine, iako ni jedan od trojice nije imao iskustva u muzici ranije. Godinu dana kasnije basista Pit Best im se pridružuje i nastaje grupa Johnny and The moondogs koja će se veoma brzo nazvati Bitlsi. Prvi pravi nastupi ove grupe su se desili 1961. godine u Hamburgu, u Nemačkoj.
Karijera grupe počinje da se razvija kada Pit Best napusti grupu i dolazi Ričard Starkli, nazvan Ringo Star. Naime, od jeseni 1962. godine grupa izbacuje oko 45 singlova od kojih prvi pod nazivom Love me do. Za veliki uspeh ovog singla zaslužan je pre svega njegov sjajan muzički kvalitet, ali i stav članova grupe; nosili su kravate, bili u “british” stilu i pevali pesme nežnih zvukova i ljubavnog teksta. Bitlsi su veoma brzo osvojili britansko ostrvo.

Pomama
Od samog početka, oni koje takođe nazivaju Fab Four, imaju neverovatan uspeh u tome da publiku učine bukvalno histeričnom. Njihiove pesme se velikom brzinom nižu jedna za drugom i postaju apsolutni hitovi. Ritam i tekst pesama Please Please Me, She Loves You, I Want To Hold Your Hand i I Saw Her Standing There osvajaju i van granica Engleske; celu Evropu i sve do Amerike. Uspeh ove britanske grupe je pomogao da i neke druge budu svetski prihvaćene; the Rolling Stones, the Animals i the Kinks.
Uspeh pesama Can’t buy Me Love, Yesterday, A hard Day Night, Ticket To Ride, Help, I Can’ work In Out je, toliki da od engleske kraljice lično dobijaju medalju članstva u British Empire. 1965. godine Lenon se usudio da ovo prokomentariše rečima: “Mi smo slavniji od Boga”.

Nagli pad
Posle urnebesnog koncerta u San Francisku 1966. godine, grupu je počela malo da zamara sva ta histerija publike i na kratko se povlače. Ali, 1968. godine četvorka je izdala dupli album White Album, koji je postao legendaran zahvaljujući hitovima Ob-La-Di, Ob-La-Da, Back In USSR, BlackBird, Helter Skelter. Zbog prevelikog uspeha je došlo do neslaganja među članovima posebno između Džona Lenona i Pola Makartnija, čiji su konflikti štetili grupi. Lenon je planirao saradnju sa Joko Ono i napustio grupu. Takođe su glasine o tome da se Bitlsi drogiraju šokirale javnost i njihova popularnost je splasla. Svaki od četvorice je razmišljao o solo karijeri, ali su još neko vreme ostali zajedno. Tokom 1968. godine izdali su još dva albuma i Makartni objavljuje svoj odlazak iz grupe.


Duh Bitlsa i dalje živi
Ni posle ovoga život grupe nije prestao da postoji; nakon razlaza, prodaja diskova se nastavlja. Njihovi fanovi prate njihove solo karijere sa istim žarom. Ringo Star je prešao u svet filma, Harison je pisao sve do svoje smrti, 29. novembra 2001. godine, Lenon je, s jedne strane sarađivao sa Joko Ono, a s druge se borio protiv nasilja i ratova. Jedino se Pol Makartni može smatrati “preživelim” Bitlsom jer je izgradio izvanrednu karijeru stvorivši, zajedno sa ženom Lindom, grupu Wings.

Marlon Brando

Marlon Brando je neretko nazivan jednim od najvećih glumaca svih vremena. Dok je glumio u potpunosti bi se poistovećivao sa likom koji tumači. Ali, kao i mnoge glumce više ga je privlačilo da bude seks ikona nego filmska zvezda.

Put ka slavi
Marlon Brando Junior rođen je 3. aprila 1924. godine u skromnoj kući u Nebrasci. Nakon osrednje završene škole i Vojne akademije, on 1943. godine odlazi u Njujork gde prisustvuje časovima glume Stele Adler. Ona ga je naučila metodi Actors Studia, ulaženju u psihu likova koje igra. Zvezda je rođena!
Brando se prvi put pojavljuje na velikom platnu u filmu “Tramvaj zvani želja”, u režiji Elija Kazana. Marlon izaziva sa ekrana u pripijenoj beloj majici i postaje seks simbol širom planete. Nastavlja saradnju sa Kazanom i igra u Viva Zapata i u filmu Na kejovima za koji je dobio Oskara i palmu za najboljeg glumca. U Divljacima 1953. godine obučen u kožno odelo potvrđuje status generacijske ikone. Nakon mnogih uspešnih filmova, Brando je na vrhuncu karijere, obožavan od strane publike i tražen od strane produkcijskih kuća.

U nemilosti publike
Šesdesete godine su mu bile nesrećne. Oprobao se u produkciji sa filmom Osveta sa dva lica, angažuje se u dva filma Odsjaj u zlatnom oku, podnosi teške finansijske krahove u visokoj produkciji. Marlon Brando postaje “persona non grata” u svetu filma.


Povratak
Marlon Brando 1972. godine dolazi inkognito na audiciju za film Kum i reditelj Frensis Ford Kopola mu dodeljuje lik Don Korleonea. Ovo mu je donelo novu slavu i odobravanje kritičara i publike. Bernardo Bertoluči mu poverava ulogu u filmu Poslednji tango u Parizu, a Kopola ulogu u Apokalipsa danas.
Marlon Brando je dobio 4 miliona dolara da pozajmi glas za Supermenovog oca. Sa ovim novcem se povukao na jedno ostrvo u Pacifiku koje je kupio 1965. godine.

Tragični epilog
Kraj njegove karijere je poput neke grčke tragedije. Njegova ćerka je izvršila samoubistvo, pogođena smrću svog dečka koga je ubio njen rođeni brat, Kristijan Brando. Očajan, Marlon troši svoj imetak i ponovo staje pred kamere da bi isplatio dugove. Prinuđen je da snima niskobudžetne filmove (“Ostrvo doktora Moroa”, “Prvi koraci u mafiji”).
Marlon Brando umire 1. jula 2004. godine u Los Anđelesu, daleko od svog polinežanskog ostrva i za sobom ostavlja buran život i uloge koje su njegovim izvođenjem ušle u istoriju.

Njegova svetost patrijarh srpski gospodin Pavle

11.09.1914 - 15.11.2009


Rođen je 11. septembra 1914. godine kao Gojko Stojčević u slavonskom selu Kućanci. Imao je teško detinjstvo, bio je veoma bolestan u mladosti, ali je ipak doživeo da ga proglase naslednikom Svetog Save.

Od slabašnog dečaka, koji je bukvalno bio na samrti i za čije je zdravlje rodbina palila sveće, preko školovanja, monaškog života i naučnog rada, stigao je dotle da ga proglase živim svecem. Živeo je u porodici siromašnih zemljoradnika, a rodnu kuću su mu u poslednjem ratu porušili Hrvati. Kuća je minirana i srušena samo zato što se u njoj rodio srpski patrijarh.
Gimnaziju i bogoslovski fakultet završio je u Beogradu. Kada je imao samo tri godine umrli su mu roditelji, pa je Gojka odgajila tetka. Zbog toga što je bio slabašan i bolešljiv poštedela ga je teških poslova, pa mu je omogućila da se školuje. Tokom školovanja iz veronauke je imao dvojku, a bogosloviju je upisao tek nakon uticaja rodbine. Uporedo je dve godine studirao i medicinu.

Godine 1945. otac Julijan je Gojka odveo u manastir Blagoveštenje, gde je Pavle zbog bolesti odlučio da ne može biti sveštenik. Uoči Blagovesti 1946. godine Gojko se zamonašio. Za patrijarha Srpske pravoslavne crkve izabran je 3. decembra 1990. godine. Patrijarh Pavle je uvek bio skroman, mirio je ljude i bio je protiv svih podela. Živeo je asketskim životom, sam je šio i krpio odelo i cipele. Čistio je Patrijaršiju, i sam je obavljao majstorske poslove.
Svakog jutra, osim ako nije išao u neku drugu crkvu, služio je liturgiju u Patrijaršiji i pričešćivao se, a uveče je bio na večernjoj službi u Sabornoj crkvi.

Veoma iscrpljen i sa teškom upalom pluća, primljen je na Vojnomedicinsku akademiju u Beogradu 13. novembra 2007. godine. Tu je proveo dve godine na oporavku i lečenju sve do svoje smrti - 15. novembra 2009. godine.
Povodom njegove smrti proglašena je četvorodnevna žalost u Srbiji. Kolona od pola miliona ljudi krenula je da isprati patrijarha na poslednje putovanje. Patrijarh Pavle sahranjen je u Beogradu, u manastiru Svetog Arhangela Mihaila po njegovoj želji zapisanoj u testamentu. Patrijarh je sahranjen u manastirskom dvorištu pored patrijarha Dimitrija…

Patrijarh srpski German

28. avgusta 1991. godine umro je bivši patrijarh Srpske pravoslavne crkve – German. Kao Hranislav Đorić zamonašio se u manastiru Studenica. Zamonašio ga je episkop šumadijski Valerijan, koji mu je dao ime German.

Za crkvenog poglavara, odnosno patrijarha, izabran je 1958. godine posle smrti patrijarha Vikentija. Ukupno 32 godine je bio patrijarh Srpske pravoslavne crkve.
Jedna od njegovih najvećih zasluga je ta što je uspeo da se izbori da se nastavi izgradnja Hrama Svetog Save u Beogradu, posle višedecenijske borbe gradnja je odobrena 1984. godine. Zabeleženo je da je 88 puta patrijarh German podnosio molbu i vodio razgovore sa raznim predstavnicima vlasti, dok se nije izborio za nastavak gradnje, posle 26 godina njegove službe.

Kada je 1989. godine slomio kuk bio je to početak bolesti koja je trajala do kraja njegovog života. Prema mišljenju lekara sa VMA nije više bio u stanju da obavlja složene crkvene dužnosti i arhijereji su doneli odluku da biraju novog patrijarha, krajem 1990. godine.

Patrijarh German se upokojio 28. avgusta 1991. godine i sahranjen je unutar Crkve Svetog Marka u Beogradu.
Njegov naslednik na patrijaraškom tronu je patrijarh Pavle.

Sokrat

Rođen od oca skulptora i majke babice, Sokrat je svoje literarno umeće stekao učeći od Anaksagore, a sa dijalektikom se upoznao učeči od sofista. Učestvovao je u Peloponeskom ratu, a posebno se istakao u bici kod Pladeje oko 430. godine pre nove ere.

Ovaj veliki grčki filosof je mogao da raspravlja o svakoj temi, a svoje učenje i znanje je širio medju mladim Atinjanima. Sokrat za sobom nije ostavio ni jedan pisani trag, pa o njegovom učenju saznajemo iz knjiga njegovih učenika Platona i Ksenofona. Sokrat je mislilac velikog duha, a posebno se zanimao za ljudsku prirodu, dušu i traženje puta ka vrlini.

Njegova razmišljanja i indiferentnost u odnosu na politički život Atine su pobudili sumnju među vlastima i zvanična Atinska država ga je 399. godine osudila na smrt pod krivicom da kvari omladinu i da ne poštuje grčka božanstva.

Pol Sezan

Tokom XIX veka, u kome dominiraju romantizam i impresionizam u umetnosti, Pol Sezan uspeva da odredi jedan novi žanr. Neshvaćen od strane javnosti i jednog dela kritike, on je neosporno uticao na svoje kolege i nastavio je i posle svoje smrti da inspiriše umetnike.

Uticaj klasicizma i romantizma
Pol Sezan je rođen 1839. godine u Aix-en-Provence u jednoj veoma imućnoj porodici. Studirao je književnost i, na zahtev oca, pravo. Naravno, veoma brzo je napustio pravnu karijeru, koja ga nije zanimala. Odlazi u Pariz da studira slikarstvo plaćajući studije novcem koji su mu roditelji slali. Odbijen je na studijama lepih umetnosti. Od 1862. godine upisuje L’ Académie Suisse na kojoj uči i preslikava dela Delakroe, Kurbea, Rubensa i Velaskesa. Mnogo vremena je proveo u Luvru i redovno se viđao sa Emilom Zolom .
Našavši svoj poziv, Sezan je svoja prva platna naslikao inspirišući se romantizmom. Slikao je i realistično. Godine 1869. Pariski salon je odbio da izloži njegove slike.

Uticaj impresionista
Preselio se u Aurezs-sur-Oise 1872. godine u kuću doktora Gašea. Pomognut od strane prijatelja Pisara, razvija svoju tehniku i pravi svoje prve impresionističke slike. Na nagovor Pisara, učestvuje na prvoj impresionistiškoj izložbi, organizovanoj od strane Nodara, 1874. godine i izlaže svoja tri platna ( Une Moderne Olympia, Le Maison du pesidu , Étide, Paysage d’Aures) koja su šokirala javnost. Zbog ovog neuspeha on odbija da se pojavi na izložbama sve do 1877. godine, kada je njegovih 16 slika loše dočekano. Pogođen tim neprihvatanjem, Sezan bira da prekine sa pariskim impresionizmom i odlazi u Provansu.

U potrazi za novim stilom
Odlučivši se za samotnjački život, slikar se potpuno posvetio umetnosti i u periodu od 1880. do 1890. godine slika na stotine slika. Brdo Sen Viktoar je naslikao na preko 80 slika. Odustaje od impresionističke tehnike i sintetiše forme i stilove.

Preteča moderne umetnosti
Sezan je malo izlagao zbog svojih ranijih neuspeha. Međutim, 1895. godine trgovac slikama, Ambroaz Volar organizuje izložbu posvećenu Moneu. Izloženo je oko 150 njegovih slika. Iako malo popularan pred publikom, ovaj događaj je doživeo veliki uspeh i umetnici i krtitčari su se zainteresovali za Sezanov rad. Od ove izložbe brojne galerije izlažu njegova dela i njegova slava samo raste. Sezan postaje uzor mnogim mladim umetnicima i mnogi dolaze u Arx-en-Provence da ga vide dok radi.

Sarl Bodler

Istaknuti francuski pesnik 19. veka koji u svom delu vrši sintezu romantizma (preuzima romantičarske teme: priroda, dosada, bog), realizma i parnasa (lapurlartizam, plastična lepota), tako da ga ne možemo svrstati u neki određeni pokret. Bodler se smatra pretečom simbolizma, pesnikom koji je otvorio put ka modernoj književnosti.

Rođen je u Parizu, otac mu je umro kada je imao samo 6 godina. Ostaje sa majkom koja se preudala, što ga je jako pogodilo i odlučuje da napusti dom. Odlazi u kraljevski internat, a zatim u gimnaziju Luj Veliki.


Boemski život
Već sa 18 godina, Bodler piše prve pesme i posećuje boemska mesta. I sam je počeo da živi kao boem, putovao je. Posebno su mu se dopala ostrva Mauricijus i Reunion zbog njihove egzotičnosti. Po povratku u Pariz, zaljubljuje se u jednu mulatkinju i ona mu postaje ljubavnica.
Bodler je nemilice trošio novac nasleđen od oca, zapao je u dugove, pa čak i pokušao da izvrši samoubistvo.
Počeo je da piše pesme i da prevodi priče Edgara Poa da bi otplatio dugove.

Cveće zla (Les fleurs du mal)
Svoje najpoznatije delo, zbirku pesama Cveće zla, objavio je 1857. godine. Zbirka je šokirala javnost jer govori otvoreno o porocima, posebno onim seksualnim. Iako je predgovor knjige posvećen Teofilu Gotijeu, poborniku larpurlartizma, ona ne predstavlja knjigu čistog umetničkog karaktera, već neku vrstu Bodlerove ispovesti. Što se tiče strukture samog dela, pesme su raspoređene po podnaslovima i svaki deo govori o nekom poroku.
Prvi deo se naziva Splin i Ideal jer oslikava dosadu, nezadovoljstvo, agoniju. Drugi deo su Pariske slike, ili život u Parizu koji vode najjadniji ljudi. Treći deo se zove Vino i govori o zloupotrebi alkohola, droge i telesnih zadovoljstava. Revolt, posle svega gore navedenog. Čovek okreće leđa Bogu i poštuje satanu. Poslednji deo je Smrt. Svakako treba spomenuti njegove najpoznatije pesme iz ove zbirke, a to su Veze i Albatros.


Bodlerova dela;
Saloni, 1845-46
Cveće zla, 1857
Moje ogoljeno srce, 1859-60
Lažni raj, 1860
Olupine, 1866
Male pesme u prozi, 1869


Od 1857. godine Bodler je sve češće bio podložan psihičkim smetnjama i napadima i to ga ometa u radu.
Boraveći u Naviru, doživeo je krizu, i preminuo je kada je doveden u Pariz, poluparalizovan.

Arhimed

Arhimed je rođen u Sirakuzi i tu je proveo ceo svoj život. Ubrzo se istakao po svom talentu i naučnim dostignućima. Bio je prvi koji je usavršio tehniku numeracije velikih brojeva.
Interesovao se za rad matematičara Euklida. Što se tiče geometrije, otkriva kako da približno dođe do broja Pi. Arhimed je svoja otkrića zapisivao, ali ništa nije sačuvano do danas. Na polju fizike je ustanovio princip poluge i govori o centru gravitacije. Dokazao je hidrostatički princip kome je dao svoje ime (O plutajućim telima). On to ne bi , bez sumnje, otkrio da mu kralj Hiveron II nije postavio jedan problem.

Arhimed je saznao način da pokaže da je kraljevska kruna od punog zlata, a da je ne ošteti. Rešenje je našao dok se kupao i tada je izgovorio ono legendarno “Eureka!”. Kasnije, naučnik se zainteresovao za domen mehanike i pravljenje ogromnih ratnih mašina. To je pomoglo Sirakuzi da još neko vreme odoli napadima Rimljana u II punskom ratu. Arhimed je izgubio život u ovom ratu.

Džon Ficdžerald Kenedi

Džon Ficdžerald Kenedi bio je 35. predsednik Sjedinjenih Američkih Država, a na vlasti je ostao jedva 3 godine. Zauzevši miroljubivi stav tokom hladnog rata, znao je da se suoči sa krizom. U unutrašnjoj politici je jačao ekonomiju, borio se protiv rasne netrpeljivosti i podržavao je istraživanje svemira.
Iako je kratko predsedovao Amerikom, Kenedi je iza sebe ostavio sliku harizmatičnog, energičnog i razumnog čoveka, koji je neosporno svojoj zemlji doneo novi poredak.
Rođen je u Bruklinu 29. maja 1917. godine i odrastao u bogatoj katoličkoj porodici. Otac mu je bio američki ambasador u Engleskoj i omogućio mu je odlično obrazovanje. Džon pokazuje veoma dobar uspeh u školi. I pored male pauze na svojoj putanji zbog žutice, mladi erudita ulazi na Univerzitet Hardvard, 1936. godine. Diplomirao je na tezi britanske uloge u Minhenskom sporazumu.

Završivši studije, mlad i energičan, Kenedi želi da služi svojoj zemlji i priključuje se mornarici i učestvuje u bitkama u II svetskom ratu. Dobio je čin oficira komandanta na Pacifiku, i imao je zadatak da uništi jedan japanski brod, 1943. godine. Ali njegov brod tone zajedno sa opremom. Ozbiljno povređen, dočekan je kao heroj u svojoj zemlji. Poslušao je oca i bavio se politikom uporedo sa novinarstvom. Nadao se da će dobiti mesto predstavnika Demokratske stranke u Parlamentu, što se i desilo 1947. godine.

Godine 1952. postao je senator svog rodnog mesta Masačusetsa. Dobio je Pulicerovu nagradu 1957. godine za knjigu Profilies in Courage. Osim dobre reputacije novinara, Kenedi na mestu senatora je izgledao kao neko ko stremi ka predsedničkoj stolici.
Na izborima 1960. godine, Kenedi predstavlja kandidata demokrata za predsednika protiv republikanca Ričarda Niksona. Njegov dinamični program, nazvan “New Frontier”, predlaže bolji društveni sistem, rasnu jednakost, ekonomski razvoj, osvajanje svemira i pomoć nerazvijenim zemljama. Kenedi je u januaru 1961. zamenio Dvajta Ajzenhauera na mestu predsednika SAD-a.
Tek što je došao na vlast, Kenedi je planirao da zasnuje svoju spoljnu politiku na ravnoteži zapadnih sila u odnosu na blok sovjetskih država. Kenedi se u junu 1961. godine sastao sa Kručevom u Beču i razgovarali su o Berlinu, ali nikakav kompromis nije pronađen. Odnosi dve velike sile su se dodatno pogoršali krizom na Kubi. U oktobru 1962. godine američki izviđački avioni su otkrili na tlu ovog ostrva sovjetsko naoružanje. Kenedi je brzo reagovao i organizuje pomorski blok kod ostrva Fidela Kastra.

Sprečavanje širenja komunizma
Kroz nekoliko dana, situacija je dostigla svoj vrhunac. Ali, diplomatija ova dva moćnika je sprečila izbijanje III svetskog rata, koji bi najverovatnije bio. Ova kriza i opasnost koju je nosila se završila 1953. godine potpisivanjem sporazuma koji zabranjuje nuklearna delovanja na moru, kao i u atmosferi.
Kenedi zatim odlučuje da se angažuje u svetu. Godine 1953. se izjasnio protiv rata oružjem i interveniše na jugu Vijetnama kako bi sprečio širenje komunizma.

Unutrašnja politika
Kenedi i pored problema i mešanja u svetska dešavanja uspeva da realizuje ideje u New Frontieru. Ogromne sume novca je ulagao u svemirske ekspedicije. Od 1961. godine on pokreće program Apolo, želeći da pošalje prvog čoveka na Mesec. Kada je došao na vlast ekonomsko stanje u državi je bilo veoma loše. Kenedi pronalazi način da poboljša stanje budžetskog, da smanji siromaštvo i obnovi proizvodnju. Na društvenom planu, Kenedi se izjašnjava kao pomiritelj crnaca i belaca. Obećao je jednom studentu crncu da će biti primljen na univerzitet u Misisipiju, podržao je Martina Lutera i zahtevao da bude donet zakon protiv rasne netrpeljivosti, koji je izglasan tek nakon njegove smrti.

Antentat
Nakon 3 godine od dolaska u predsedničku fotelju, Kenedi je ubijen pred očima naroda i televizije, dok je prolazio kroz Dalas sa ženom. Pogođen u glavu, umro je pre nego što je doveden u bolnicu. SAD i ceo svet su bili šokirani ovim događajem. Istraga je uhapsila Lija Osvalda, i to je izazvalo sumnje i nepoverenje, jer se nisu znale tačne okolnosti antentata na predsednika.

Džoni Keš

(26.02.1932-12.09.2003)

Bio je iz skromnog okruženja u Arkanzasu, gde je odrastao sa svoje četvoro braće i setara. Slušajući kantri muziku kao i religiozne pesme, svoju prvu numeru piše sa 12 godina. Posle učešća u Američkim vazdušnm snagama u Korejskm ratu, vraća se u Ameriku i naseljava se u Memfis gde ženi Vivian Liberto.
Godine 1955. sklapa ugovor sa rock’n'roll kompanijom Sun Records i snima naslove Hey Porter i Cry cry cry, koje je sam komponovao. Uspeh je bio trenutan. Drugi naslov se našao na četrnaestom mestu prodaje. U roku od dve godine Džoni Keš (čije ime je ideja producenta Sun Records-a, Sem Filipsa) postaje idol mladih Amerikanaca. Ređa šlagere zahvaljujuć i kantri muzici koja je na granici rock’n'roll-a i honky tonk-a i svom ozbiljnm glasu punom elegancije. Folsom prison blues, Give my love to rose, Train of love i I walk the line su veoma uspešni što pokazuje ogromni stvaralački kapacitet čoveka koga su svi zvali čovek u crnom. Godine 1957. pevač održava više od dve stotine koncerata godišnje, za vreme kojih će sresti Džun Karter, ženu koja će postati njegova muza.

Usponi i padovi
Kao i većina zvezda tog doba, Džoni postaje zavistan od amfetamina. To se sve više i više ogleda u ritmu njegove muzike, koja postaje nervoznija i napetija. Posle nekog vremena želeo je da snimi album gospel muzike, ali Sem Filips odbija, što je nateralo Džonija da potpiše ugovor sa Kolimbijom 1958. godine.
Muzika Džonija Keša se menja. Postaje ličnija i slobodnija, ali pre svega više pop. Primeri novih pesama su Don’t take your guns to town, I got stripes, Five feet high and rising i Ring of fire.

Godine 1966. njegova žena Vivian traži razvod. Njegova zavisnost od droga postaje sve više zabrinjavajuća i njegovo zdravlje propada. Džoni malo po malo nestaje sa muzičkog plana. Međutim, priče o njemu se nastavljaju, pogotovo 1968. godine, kada se venčava sa pevačicom Džun Karter. Te iste godine peva osuđenicima u zatvoru Folsom, neponovljiv gest koji će uvek ostati vezan za njegovu ličnost.
Krajem 60-ih, Džoni Keš postaje prava zvezda i dobija ponudu da radi Džoni Keš Šou, kantri program koji će se emitovati sve do 1971. godine.

Ali Kešova muzika više ne odgovara toku 70-ih godina i on polako postaje lagenda kantri muzike, dok ga smenjuju Dženings i Sirus. Prvo mu Kolumbija, a zatim Mercury daju otkaz, sve dok Rik Rubin nije došao i dao novi polet njegovoj pevačkoj karijeri, oslabljenoj drogom i dijabetesom.
Godina 1994. predstavlja novi početak za ovu zvezdu kantrija, koja snima toliko željeni album gospel muzike My mother’s hymn book. Džoni Keš ponovo kreće da sakupja nagrade, od kojih ima najviše onih Gremi (ukupno 11, među kojima je i ona 1998. godine za životni delo).
Počast čuvenom muzičaru
Njegova saputnica Džun umire 15. maja 2003. godine. On joj se pridružuje četiri meseca kasnije, 12. septembra sa 71 godinom. Tri godine posle njegove smrti snima se film o njemu Walk the line, koji je izašao u bioskope 16. februara 2006. godine. Ovaj film odaje počast muzici i životu Džoni Keša.