Anegdote - Riblja Corba

Anegdote - Riblja Corba


- sa sajta Riblja Corba



ŽIVI METRONOM
VICKO MILATOVIĆ – 1978.

Na snimanju Čorbinog prvog singla “Lutka sa naslovne strane”, pošto tada još nisam imao studijskog iskustva, stalno sam ubrzavao ritam u pesmi “On i njegov BMW”. Da bi rešio taj problem, pošto nije postojao metronom u studiju, naš producent Enco Lesić došao je na ideju da me udara po ramenu i da mi tako drži tempo dok ja budem snimao. Sve je ispalo O.K. Ja sam nekako odsvirao i snimio tu matricu ali sam, zato, par dana nosio modrice po leđima. Enco me je zafrkavao govoreći: “Eto, šta sve producent mora da radi... Vidiš, ponekad mora muzikante i da bije da bi se posao odradio kako treba!”

SEPTIČKA JAMA
MIŠA ALEKSIĆ – 1979.

Na jednoj svirci u mestu koje se zvalo Dolovo, svirali smo u Domu kulture, maloj sali koja je iza bine imala zavesu i Titovu sliku na njoj. U toku svirke, poterala me je mala nužda, tako da sam morao negde pod hitno da se ispraznim. Čim se završila pesma, skinuo sam bas-gitaru, rekao Bori da se vraćam za sekund i pojurio iza zavese. Odjednom, samo sam osetio kako propadam kroz strašan smrad. Zabolelo me je i koleno. Kada sam se osvestio, shvatio sam da sam upao u neku rupu, ali to nije bila obična rupa nego septička jama. Počeo sam da vičem: Upomoć! Vadite me odavde! Srećom, čuli su me moji iz benda i izvukli me napolje. Svirao sam do kraja, ali sam sutradan morao da stavim nogu u gips. Nastavak te velike turneje na potezu Tutin - Sjenica - Novi Pazar - Raška umesto mene je odsvirao Cvele (kasnije basista Instruktora).

GITARISTA U GAĆAMA
RAJKO KOJIĆ – 1981.

Na snimanju albuma “Mrtva priroda”, koji smo radili u Studiju 5 PGP RTB-a, spremao sam se da snimam akustičnu gitaru u pesmi “Vetar duva, duva, duva” i to u portirnici, jer je producent tog albuma Džon MekKoj ustanovio da je to idealno mesto za snimanje akustične gitare. Ostali deo ekipe se nalazio za miks-pultom, a ja sam dobijao instrukcije preko slušalica. Pre nego što smo krenuli u snimanje, nameštali smo zvuk i MekKoj je rekao da mu nešto zvecka i smeta. Brzo sam konstatovao da je to dugme na košulji, na šta je on rekao: “Skidaj košulju”. Skinuo sam košulju, ali i dalje je nešto zveckalo. Zaključio sam da je to metalna kopča od kajiša, na šta je MekKoj rekao: “Pa, dobro, skini onda i kajiš“. Skinuo sam i kajiš, ali opet je nešto zveckalo. “To mora da ti je dugme na farmerkama”, rekao je MekKoj. “Skidaj farmerke”. Šta ću, skinuo sam i farmerke, i ostao samo u gaćama. U sledećem momentu, cela ekipa iz studija došla je kod mene umirući od smeha, a ja sam sedeo sa spuštenim farmerkama, u gaćama, i blejao u njih.

ŽENSKI EKSPERIMENT
MOMČILO BAJAGIĆ – 1980.

Na prvoj i jedinoj svirci mog prvog benda koji se zvao T.N.T, ozvučenje nam je iznajmio tadašnji basista i vođa grupe S.O.S. Miša Aleksić. Zvuk je bio očajan jer se Mišina tadašnja devojka igrala sa reglerima, smanjivala i pojačavala zvuk i eksperimentisala sa efektima. To me je strašno iznerviralo, tako da sam jedva izgurao taj koncert. Obećao sam sebi da ću tog čoveka jednog dana odrati od batina. Ali, sudbina je odlučila da umesto toga sviram sa njim u istom bendu...

ZABEZEKNUTI TAKSISTA
RAJKO KOJIĆ – 1983.

Početkom godine, svirali smo u zagrebačkoj Ledenoj dvorani. Vicko i ja smo kasnili na koncert. Preterano smo se zadržali u gradu. U celoj žurbi i panici, spazili smo jedan taksi prekoputa ulice, mahnuli mu i on je stao. Nismo mogli odmah da pređemo ulicu jer nam se ispred nosa stvorila neka gužva autobisa i kamiona. Muvali smo se tamo-amo sve dok se gužva nije raščistila. Prešli smo brzo ulicu, uleteli u auto i viknuli: “Vozi, majstore, u Ledenu dvoranu, ako je moguće što brže”. Čovek nas je zabezeknuto pogledao i rekao: “Ali, dećki, ja čekam ženu da se vrati iz trgovine”. Počeo sam da napadam čoveka: “Kakvu, bre, ženu? Kreći već jednom! Jesi li ti normalan?”. U jednom momentu, Vicko me je povukao za rame i rekao: “Izlazi, ovo nije taksi. Ušli smo u privatan auto”. Izleteli smo kao strele i utrčali u taksi koji je stajao pored, a čovek je vikao za nama: “Dećki, pa vi ste iz Čorbe! Mogu li dobiti autogram? Stanite! Moja žena obožava Čorbu, neće mi verovati! Hej..!”

SKAKAČ
BORA ĐORĐEVIĆ – 1982.

Jedno vreme sam baš bio zaluđen skakanjem u publiku. To je divan osećaj kada te ljudi prebacuju sa ruke na ruku, a ti ploviš po masi. Skočio sam na koncertu u Čačku, kada smo svirali u hali “Borac”. Tu su mi pocepali majicu i pantalone i skinuli lančiće, prstenje i minđuše. Tehničar Šara i redari su me jedva živog izvukli, ali nema veze, osećaj je bio super. Tako sam se i u Zagrebu naložio da izvedem jedan od onih moji čuvenih skokova. Uzeo sam zalet i vinuo se u publiku. Kada su to videli, ljudi su se u sekundi razbežali na sve strane. U letu sam shvatio da se ljudi sklanjaju i, naravno, pošto povratka nije bilo, tresnuo sam o pod kao kruška. Srećom, bio je parket, inače bih slomio sve koščice. Od tada, više nemam želju za skokovima. Moja letačka karijera je završena.

RAKETNA PALJBA
VICKO MILATOVIĆ – 1985.

Na promotivnoj turneji albuma “Istina”, u sportskoj hali u Baru sve je bilo spremno za veliki spektakl. Pirotehnika je stvarno bila na nivou. Imali smo mašine za veštački dim, male topiće sa raketicama koje je trebalo da lete iznad publike, bombice sa konfetama, vrhunski lajt. Čim se hala napunila, krenuli smo da sviramo. Sve je bilo idealno do pred kraj koncerta, kada je nešto puklo u prednjem delu bine, pa se kompletna bina nagla napred. Sva je sreća što ozvučenje i lajt nisu bili postavljeni na bini, jer bi se srušili u publiku i bilo bi svašta. Naravno, svi smo - kompletno sa instrumentima i pojačalima - počeli da klizimo prema publici, čak i ja, zajedno sa celim setom bubnjeva. Pokušao sam da se uhvatim za nešto, bilo šta, ne bih li izbegao pad u masu. Na žalost svih, bili su to ekseri koji su služili za ispaljivanje raketica. Pošto se sve okrenulo nadole, topovi za ispaljivanje raketica usmerili su se pravo u publiku, a ja sam, padajući, aktivirao rakete, koje su počele da pucaju pravo u masu. Nastao je opšti haos, što na bini, što u publici. Okrenuo sam se desno i pogledao Čuturu koji je, klizeći, zaprepašćeno gledao celu predstavu i oduševljeno vikao: “Kakav šou, kakav spektakl, ne mogu da verujem, ovo je fantastično”. Ljudi u publici nisu znali šta ih je snašlo ni gde da beže od raketa, a neki su mislili da je to deo šou-programa. Kada se ludilo završilo - srećom, povređenih nije bilo - došli su redari i za pola sata sve popravili, a mi smo uspešno završili koncert, uz izvinjenje unezverenoj publici.

MARATONCI
MIŠA ALEKSIĆ – 1984.

U leto 1984. godine, turneja Riblje čorbe, koji su organizovali Slovenci, “Cankarjev dom”, bila je već pri kraju. Svi su u bendu bili pomalo iscrpljeni. Posle koncerta u Mariboru, bio je preostao još samo nastup u Prijedoru, a onda kući na zasluženi odmor. Rajko mi je predložio da odmah posle koncerta u Mariboru krenemo za Prijedor njegovim kolima, stignemo tamo u zoru, smestimo se u hotel i odmaramo ceo dan. Ideja nije bila loša. Vrućine su bile velike i putovati preko dana bilo je naporno. Bora i ostali su odlučili da ipak krenu sutradan, jer nikom nije bilo do noćnog putovanja. Sedosmo u Rajkov crveni “talbot”, auto koji je bio robustan i čvrst, ali je više proveo vremena kod majstora nego na putu. Krenuli smo put PrijeDora, i Rajko je počeo priču: “Dobio sam večeras od jedne medicinske sestre tablu ovih tableta za sportiste. Kaže, ako si umoran, uzmeš jednu ili dve i možeš da trčiš do PrijeDora. Ove tablete uzimaju maratonci, naročito one crnčuge što furaju po 20 kilometara. Da pocepamo po jednu?” Ponuđeno – prihvaćeno. Posle desetak minuta, Rajko je predložio da popijemo po još jednu, pošto smo mnogo umorni. “Već se osećam kao maratonac”, oduševljeno će Rajko, posle popijene druge tablete. Pustili smo radio i uživali u nekoj laganoj kantri-muzici. A onda mrak, prekid filma, kraj, the end... U daljini sam čuo glasove, bili su sve jači i jači. Ometali su mi san. neko me je drmao i drao mi se na uvo. Kapci su mi bili toliko teški da nisam mogao da ih otvorim. Uz veliku muku, otvorio sam nekako oči i ugledao prvo Rajka koji je spavao na vozačkom sedištu. Ispred sebe, video sam veliku provaliju. Auto je probio zaštitnu ogradu na putu a mi smo prednjim točkovima bili na ivici ponora. Već je svanulo, ljudi koji su tu bili izvlačili su nas iz kola a mi smo, hvala Bogu, bili neozleđeni. Vest je prostrujala brzinom munje i ostatak Čorbe stigao je u Prijedor brzinom svetlosti. Naš verni tehničar Šara, inače apsolvent medicine, odmah nas je pitao kako se to desilo, da li smo bili pijani. “Ništa nismo cirkali, samo smo uzeli ovu tabletu za maratonce”, odgovorili smo Rajko i ja uglas. “Da vidim te tablete”, reče Šara strogo. Rajko izvadi tablete iz džepa i dade ih Šari. “Ovo su tablete protiv nesanice, popiješ jednu i spavaš kao top” - objasnio nam je Šara kad je video o čemu je reč. “Vi definitivno niste normalni, mogli ste da poginete!”, prekori nas i zakovitla tablete daleko u neki šumarak.

NESPRETNI MAFIJAŠ
NIKOLA ČUTURILO – 1987.

Bilo je to u Osijeku, dvorana Zrinjevac. Na toj turneji “Ujed za dušu” sastavni deo programa bio je naš tehničar Šara, koji je, na kraju koncerta, posle pesme “Član mafije”, izlazio maskiran u mafijaša i “ubijao” Boru iz automatske puške. Tako se završavao svaki koncert. Naravno, metaka nije bilo, on je samo trebalo da repetira pušku i ispali lažni rafal sa kapislama a Bora da aktivira bočice sa crvenom farbom i da “krvav” padne kao pokošen. Takav efekat je kod publike odlično prolazio i uz ogroman aplauz, imali smo zagarantovan bis. Ali, te večeri se desilo nešto što niko nije očekivao. Odsvirali smo uredno ceo koncert, na kraju i pesmu “Član mafije”, Šara je istrčao kao maskirani mafijaš i uperio pušku u Boru, ali od pucnja nije bilo ništa. Nastao je tajac. Niko nije znao šta se dešava. Bora je blenuo u Šaru, a Šara u Boru. Iskoristio sam trenutni tajac i prodrao se na Šaru: “Pa, pucaj već jednom, šta čekaš?” Šara je ucveljenim glasom odgovorio “Ja bih, ali nešto se zakočilo, neće da opali”. Kad je ukapirao da drugog izlaza nema, Bora je aktivirao bočice i kao pokošen pao na pod. Nastao je opšti smeh, što u publici, što na bini. Šara je sav pokunjen zbrisao u garderobu da vidi šta je to zakočilo pušku, a mi smo ipak odsvirali teškom mukom zarađeni bis.

JA ĆU DA PEVAM IZ PODRUMA
DŽINDŽER BOŽINOVIĆ – 1986.

U sportskoj hali u Murskoj Soboti, imali smo improvizovanu binu napravljenu od drvene konstrukcije koja je bila tako loše urađena da se tokom koncerta neprekidno ljuljala. Ali, pošto smo mi ljuti profesionalci kojima ništa ne smeta, naravno, nismo se žalili. U karijeri smo imali razne bine. Čak smo negde svirali i na dve sastavljene traktorske prikolice. Sve je bilo u redu do sredine koncerta, tačnije do pesme “Južna Afrika ’85”, iliti “Ja ću da pevam”. Prašili smo kao sumanuti sve do momenta kada je Bora jednostavno nestao. Pogledao sam levo od mene i shvatio da je čovek propao kroz binu. Pošto niko iz benda nije prekidao pesmu, nisam ni ja, nastavio sam da sviram a čuo sam da je i Bora nastavo da peva, što je bio znak da je živ. Publika ga nije videla, ali je, zato, čula kako se ori: “Ja ću da pevam, iz podruma, ja ću da pevam, iz podruma, ja ću da pevam...” Kada se završio refren, dok sam ja svirao solo, tehničari su izvukli Boru napolje i nastavili smo da sviramo koncert kao da se ništa nije desilo.