Odg: Srpske slave i obicaji
I "Свјати мученици..."
ii "Слава тебје, Христе Боже..."
iii "Исаије ликуј..."
Цео црквени обред је много свечанији и души ближи кад цела породица заједно са свештеником пева ове песме, зато их треба научити (њихов цео црквенословенски текст дат је напред, на стр. 24. а српски на стр. 48.).
Кад се све три песме отпевају, свештеник ломи колач са домаћином, или оним који га замењује, а затим сви чланови породице прилазе и целивају колач. При том нам се свештеник обраћа речима:
"Христос посредје нас", што значи: "Христос међу нама!"
а ми одговарамо:
"И јест и будет!", што значи: "И јесте и биће!"
Треба укућане поучити да тако одговарају свештенику. После тога свештеник говори молитву у којој помиње имена свију укућана која су исписана на посебној хартији што се налази спремна на столу.
На крају обреда сви присутни приступају да целивају крст, као и приликом водоосвећења. Затим настаје честитање. (Види: Чин резања колача, на стр. 47).
Све што је за богослужење потребно нека буде спремно пре него што почне свети обред, а кад обред почне цела породица треба да је на окупу, да мирно и побожно сви стоје и да узносе заједно са свештеником молитве Господу, топло и искрено. Јер, свештеник не долази као какав службеник који треба да обави обичај ради осталог света – он долази ради молитве, ради духовних потреба породице. Зато сви присутни на овом домаћем богослужењу треба да се понашају као у храму Господњем и да с пажњом прате обред и учествују у њему, молећи се и крстећи при помену имена Божијег. Ми се том приликом молимо Богу за здравље и напредак свој и свих наших живих, а у молитви за освећење жита још и за покој душа умрлих предака, па зато – и ради свога добра и из љубави и поштовања према нашим драгим покојницима – треба и овом приликом да се молимо Богу побожно, искрено и од свег срца.
Срби се свуда поносе својом славом и труде се да је што достојније прославе и у слободи и у ропству, у својој земљи и у туђини. Ова наша домаћа богослужења и обичаји с њима повезани, развијају код наше деце и верска и национална осећања. Деца се радују домаћим свечаностима, а дужност је нас родитеља да деци чинимо што више радости, како би се и нас и свога детињства сећали са што више љубави и са што више лепих успомена.
Није потребно наглашавати да све треба да буде чисто и у највећем реду: и дом и домаћи. Одело на домаћину и његовој породици не мора бити ни ново, ни украшено, само мора бити чисто.
Али пре свега, то нарочито напомињемо, нека им буде срце чисто, нека им је чиста и мирна савест, нека тога дана помогну своје сиромашне ближње па ма и најмањим поклонима или прилогом: било у храни, у новцу, у одећи или обући. Ако им је могућно нека ту помоћ однесу њихова деца, да би се још од малена научила својој хришћанској дужности. Радост оних које ће помоћи увећаће њихову радост, па ће и своју славу веселије, радосније и задовољније провести; захвалност помогнутих наћи ће одзива и код Свемогућега Бога, који ће благословити дом свечара, и многоструко им надокнадити све оно што су за добро ближњих учинили, а у славу Божију и за спомен свога светитеља.
Само такво прослављање крсног имена биће угодно и Богу и светитељу, па тако, браћо и сестре, и прослављајмо!
Ако о слави можете, и Бог вам је дао за то могућности, спремите ако хоћете и ручак и погостите своје рођаке, пријатеље, другове и суседе. Но тај ручак и гозба нека буду у складу са прославом тога дана, а не да се изроде у ругло које не служи никоме на част а обесвећује и саму славу и прља наше име!.
За време ручка, ако се овај спрема и за госте, обично наздрављају једни другима, иако ово није свуда уобичајено. Али тамо где је то обичај треба домаћин да пази на умереност, имајући увек на уму да ово није обична гозба већ – српска слава – дан када се слави успомена на светитеља. Већ сам народ је овде поставио границу рекавши:
Odg: Srpske slave i obicaji
"Ако често пијеш за туђе здравље, изгубићеш своје!"
Знајте: Слава се не састоји у јелу и пићу, него у добром хришћанском животу, у мисли на Бога, у сећању и угледању на живот светитеља и вршењу добрих дела па у том погледу и чинимо све што можемо!
Зато, ако немате могућности да о слави спремате гозбе и ручкове, немојте се ради тога задуживати, или за љубав похвале гостију лишити се многих својих потреба, – већ прославите славу, прославите успомену на свога светитеља, само вршењем верског обреда, који и јесте истинско прослављање славе – молитвом и чистим срцем:
... Силно је укорењено свечарство у светосавском народу. Ниједан народ не слави толико светитеље Божије колико српски народ. А дубоки смисао свечарства лежи у оном најузвишенијем идеалу нашег народа – идеалу светог човека, а то је:
човек одрешен од земаљског царства,
човек чист од неправде и сујете,
човек испуњен љубављу према Богу и људима,
човек неустрашив пред смрћу;
једном речју: човек душеван!
Када се буду такви свети људи почели сматрати идеалом по свој земљи, онда ће човечанство бити срећно. Отуда је наш народ носилац једног увек напредног и спасоносног идеала, еванђелског идеала, који ће на крају крајева сав род људски, сада трзан и растрзан, морати да прихвати и усвоји ако жели своје спасење.
Odg: Srpske slave i obicaji
Како се прави славски колач
Мешење славског колача у кући је леп породични чин и врло лепа успомена за децу која ће, гледајући своју мајку како га меси, то пренети доцније и у своју кућу. Младе девојке треба да и у овом послу одмењују своју мајку, како би још зарана стекле искуство у томе.
Колач се обично меси дан пре славе. Пошто се домаћица окупа и обуче у чисто, прекрстиће се и у себи очитати Оче наш, па ће тек онда почети са мешењем.
У лонац од 1 литра издробити 20 до 30 грама квасца, налити га с пола шоље млаког млека и прстима размазати квасац тако да нема грудвица. Затим додати мало соли, једну кашику шећера и мало брашна колико да се добије ретко тесто. Суд ставити близу штедњака и оставити док квасац не ускисне и напуни лончић.
За то време просејати 1 до 11/2 килограма брашна, ставити га у суд за мешење (по могућности овај суд употребљавати само за мешење славског колача) и код штедњака добро загрејати. Кад је квасац ускисао почети мешење. У брашну направити удубљење у средини, додати квасац, 4 жуманцета, 2 до 3 кашике шећера, мало стругане коре од лимуна и неколико капи освећене водице (коју је свештеник за славу осветио) па све то замесити доливајући мало млека, тако да се добије тесто средње тврдоће. Приликом мешења додавати мало-помало растопљеног масла, а такође с времена на време треба замакати дланове у растопљено масло и тако масним рукама месити (употребити око 100 гр. масла).
Тесто треба месити све док се не одваја од прстију и док се на њему не појаве клобуци, пликови. Када је тесто довољно израђено извадити га из суда, дно суда посути брашном и онда вратити тесто у суд, прекрстити га, покрити с неколико чистих салвета и оставити на топлом месту да ускисне.
Када је тесто достигло два пута своју величину, пажљиво га изручити на даску посути брашном, лако га рукама израдити у облику округлог хлеба и ставити у округао калуп, који је претходно добро подмазан маслом и посут брашном. Приликом овог премесивања тесто се не сме много притискивати, нити месити јер у том случају неће нарасти колач. Калуп са колачем опет прекрити салветама и оставити на топлом месту да поново ускисне. Када је колач довољно нарастао, помазати га размућеним јајетом и украшавати украсима од истог теста.
Прво се преко целог колача ставља крст (од два ваљчаста комада теста стављена унакрст).
Затим се колач уоквири плетеницом, преко које се прави венчић. Венчић се обично прави тако што се комад теста изваља а затим исецка на мање ваљчасте комадиће. Сваки такав комадић се по дужини двапут засече (тако да добије три крака). Ови комадићи се слажу преко плетенице и то тако да сваки следећи мало преклопи претходни; тако редом док се не уоквири цео колач и на тај начин добије венац око крста. И венчић и крст се још засецкају маказама да колач још китњастије изгледа.
Сада се на средиште крста ставља поскурица – као хлепчић кружног облика. Она се такође ставља и преко венчића, а на завршецима сваког од четири крака крста (укупно пет поскурица).
Даље се колач украшава осталим украсима од посног теста које се замеси од брашна и мало воде. Ове украсе не треба помазивати јајетом већ их оставити беле. Ти украси представљају желе домаћице – оно што жели да има у своме дому: птице (голубови) представљају здравље и весеље. Грозд означава жељу да род добро роди; цвеће (ружице) значи лепоту, чистоту и мио мирис душе и да деца одрастају лепа и чиста као ружице; (затим се као жеља да у кући буде свега прави буренце, па чашица, затим књига итд.). Ови украси стављају се у поља између кракова крста, и довољно је, да би колач био леп, да се у сваком од четири поља налази по један украс.
Но најважнији украс славског колача је знак четвртастог облика коме је крст у средини а међу крацима крста натпис ИС ХС НИ КА – овај натпис на грчком значи: Исус Христос побеђује. За утискивање овога знака постоји нарочити дрвени печат (који свака домаћица треба да има). Посно тесто се растањи и у њега се утисне овај печат, који се претходно замочи у брашно. Тај знак се ножем исече по ивици од осталог комада теста и ставља се на сваку поскурицу.
Изглед самог колача и начин прављења украса зависи од умешности домаћице, али ваља знати да колач никада не треба да буде пренатрпан украсима.
Украшен колач прекрстити и ставити у загрејану пећницу и пећи на умереној ватри. Првих десет минута не отварати пећницу, а после с времена на време окретати колач како би са свих страна подједнако растао. Водити рачуна да колач не преплане. Чим се површина колача зарумени прекрити га листом чисте беле хартије и наставити печење. Када се колач одваја од калупа значи да је печен, али га ипак оставити још десетак минута да се на тихој ватри "истишти". Добро нарастао и испечен колач не сме да буде тежак. Чим се колач извади из пећнице пажљиво га одозго премазати млаком водом у којој је претходно растворено мало шећера (споља површина колача ће онда бити сјајна) и затим изручити на чист тањир.
Колач се може правити и постан када крсно име пада у посне дане. Меси се на исти начин као и мрсан само без млека, јаја и масла.
Odg: Srpske slave i obicaji
Како се спрема славско жито
Мада изгледа једноставно спремати жито, то ипак није тако лака ствар. Кувати га на овај начин: набавити пшеницу "белију" која је бела и крупна, отребити је, па је два дана пред славу, увече, потопити у лонац са чистом водом и оставити је да у тој води преноћи до сутрадан. Има домаћица које спремају жито на тај начин што га скуваног самељу, а има их које га пре кувања "отуцају". Када домаћица не жели да меље пшеницу, већ да је меси, онда сутрадан, пошто је пшеница преноћила потопљена, оцедити је од воде и мало-помало је туцати у авану од месинга. Када се тврда љуска скинула са зрневља, опрати пшеницу у неколико хладних вода, спустити је у лонац, налити хладном водом да огрезне и на тихој ватри кувати око 2 часа, то јест док вода не постане бела и зрно потпуно мекано.
У случају да домаћица жели пшеницу да меље, није потребно да је отуцава, већ изјутра пошто је пшеница преноћила потопљена, ставити је да се у истом лонцу и води кува. На овај начин спремана, пшеница ће се дуже кувати. За време кувања избегавати доливање, а нарочито мешање. Пшеница лако загорева, зато је непрестано кувати на слабој ватри. Кувану пшеницу ставити на ђевђир и под чесмом испирати све док са ње не нестане бела скрама, а зрневље не буде потпуно чисто и бело. Пустити пшеницу да добро откапље од воде. Већи сто застрти чистим столњаком па по њему пшеницу распоредити, али тако да не дође зрно преко зрна. Преко тога ставити други чисти столњак. Оставити пшеницу да преноћи, а сутрадан рано изјутра ставити је у дубљи суд и ако је отуцана месити, а ако није самлети је (понекад и двапут) на добро опраној машини за млевење меса. Обавезно је да се домаћица пре него што отпочне мешење жита прекрсти.
На килограм пшенице одмерити килограм-шећера у праху замирисаног ванилом, и килограм самлевених ораха, или обарених, ољуштених и самлевених бадема. Шећер и орахе равномерно додавати у жито и при том га добро месити рукама. Узети стаклени тањир, који се нарочито за ову сврху употребљава, па у облику округлог хлеба ставити на њега измешено жито. Жито одозго посуту самлевеним орасима[12] или обареним, ољуштеним и самлевеним бадемима, затим ставити слој шећера у праху и пазити да самлевени ораси и шећер свуда равномерно покрију жито. Најзад узети чист салвет, ставити га преко шећера, па длановима преко салвета добро утапкати шећер да не би спао са жита. Неке домаћице још украшавају жито разним украсима (што није много ни лепо ни укусно). Ако се баш жели, жито се може украсити обареним и ољуштеним бадемом. Ивице тањира обрисати прво влажним салветом, а затим сувим. Ово брисање препоручује се чешће после послуживања.
За патарице, (други дан Славе) одвојити уочи славе кувано жито, па га на дан патарица припремати.
Жито начиње свештеник или домаћин.
Домаћица је дужна да изјутра на дан славе спреми све што је за свештеника потребно, а то је: славски колач, жито, свећу, нож, чашу са вином, кадионицу са измирном и листу са именима оних који славу славе. Свећу пали домаћин или син. Обичај је да онај који је упали треба да је увече и угаси остатком вина које је у чаши од преливања остало. У случају да у кући нема мушке главе, свећу ће упалити свештеник. Славу примају синови. Док је отац жив, ма синови били и ожењени, друга се свећа неће палити. Ако отац за живота преда сину славу, онда ће и син моћи да запали свећу у своме дому.
Odg: Srpske slave i obicaji
Фусноте
1 О. Душан Коларов: "Крсна слава", Вршац 1960.
2 Дим. Богдановић: "Крсна слава као светосавски култ", Гласник СПЦ. 7-8/1961, 200.
3 Никада не заборавити опомену св. Јована Лествичника (пре 579- после 649. године) који каже: "Слуга стомака смишља којим јелима да прослави празник, а слуга Божији мисли каквим врлинама да се обогати."
4 о. Вел. Исаковић: "Слава – крсно име", изд. " Привредник", Београд 1934.
5 Кољиво (колива) је грчка реч за кувано жито – овде се подразумева кувана пшеница, помешана са шећером и орасима; у народу је за кољиво одомаћена такође грчка реч панајиа (што значи свесвета).
6 И сада у петак прве седмице великог Ускршњег поста (уочи Теодорове суботе) за успомену на св. мученика Теодора Тирона, код свих православних хришћана се освећује истом молитвом као што се код нас освећује о Слави.
7 Иначе, жар се најдуже одржава коцком ликалита – угља који полако сагорева, а који се може и на грејалици (решоу) упалити
8 На водоосвећењу чита се одељак из Посланице св. апостола Павла Јеврејима 2: 11-18; затим Свето Еванђеље по Јовану 5:1-4. (Видети стр. 37-44).
9 Освећена вода на Богoјављање (Богојављенска водица) може стајати и годину па и више дана, а да ипак задржи свој укус, своју свежину, док то са обичном водом није случај..
10 Видети стр.: 51-70, 72 -78
11 Матеј 10:12, Аука 10:5.
12 Приликом чишћења ораха треба добро обратити пажњу да не остане у њима и по која љуска. Врло је непријатно када гост послуживши се житом осети у њему ситне комадиће љуске!