Bez crkve i bez Boga


Славни руски историчар Клучевски обележио се и једном оваквом мишљу: “ На Западу има цркве а нема Бога, у Русији има Бога а нема црква.“Наше српско искуство, међутим, каже: “код нас-нити има цркве, нити има Бога..”

Треба бити искрен, то није од јуче.

Сви наши велики људи били су незадовољни нашом Црквом. Дуга је поворка сведочанстава. Почев од Доситеја, који се залагао за њен савремени дух, како би се раскинуло са свим оним што се наталожило дугим вековима робовања и мрачног незнања... .Све оно што се касније збивало, преко Саве и Дунава, а и јужно од њих,тј. у поробљеном делу нашег народа и ослобођеном, није окуражило и ободрило те потребе и те нужности које би учиниле нашу цркву стварним и акционим стожером нашег народа. Примитивизам, незнање, егоизам, грамзивост, да не кажем гору реч, забарикадирали су се у наша црквена здања, као снажни и несаломљиви отпори, што са упорношћу једне користољубиве затуцаности и перфидности, ломе сваку жељу и сваки покушај да те жалосне константе измене, при чему су, треба рећи многе спољне околности ишле том назадњаштву на руку.

Вишетомна историја наше Цркве од Ђорђа Слијепчевића, корисно је штиво, али та историја је одвећ еснафска, па самим тим одвећ непотпуна, можда и зато што је писана у покојниково време, кад цела истина није била ни потребна, нити корисна. Слично је и са краћом историјом Радослава Грујића, јер и она се појавила у време, кад у Караљевини Југославији, није било опортуно износити целу ствар на видело, која би била добродошао плен у рукама моћне и никад непрекинуте католичке пропаганде. Али те спољне околности добродошле су биле и нашем високом, а и нижем свештенству, како би постојеће стање Цркве одржала, са свим својим неприкосновеним привилегијама.

У принципу, црква је потребна народу, а не свештенству. Као окрепење, као окупљајућа спона, као препознатљивост идентитета. Управо зато се она и зове српском православном црквом. Нажалост, због реченог егоизма и грабљивости, наша црква је увек претпостављала своју добробит, над потребама народа на најгрубљи начин. Никад нећу заборавити да је у саопштењу архијерејског Сабора поводом изгона нашег живља из Сарајева, више речи употребљено о потреби повраћаја црквених имања и добара, него што је изражен бритки протест и одлучна солидарност са безнадежним прогнаницима, који су сву своју имовину у један завежљај ставили! Уместо да је добробосански митрополит узео аманетну заставу Арсенија 3. и стао на чело изгнаника, он је са осталим архијерејима, кукумавчио за одузетом имовином, у једном тако судбоносном тренутку за наш народ! А таквих је примера колико се хоће. Узмимо садашњи тренутак; кад нас на све стране черече, кад смо са свих страна нападнути, и кад нам ваља да се целином својом бранимо. Црква најављује ванредни Сабор да би расправљала јалови спор са расколничком македонском православном црквом, чиме свесно заташкава нашу стварну и погибељну ситуацију. Зар не би био саветнији и нужнији Сабор око ситуације на Космету и Војводини, где због раскола међу Србима, чак и тамо где смо грдна већина-губимо власт, у својој рођеној земљи! Да ли је један владика у тим и таквим градовима и окрузима, позвао Србе, лидере толиких странака, да их мири и уразумљује, да их заклиње, као што је некад радио Свети Сава са завађеном браћом, да се на сваки начин споразумеју и не допусте да сложни туђин, влада над њима! Није! Ни Артемије, ни Иринеј, ни Василије, ни Пахомије! А зашто није? То треба да их пита Сабор, да их учини одговорним и свесним кривцима! Српским кривцима! Нама је потребна српска Црква на делу, одлучна у борби за спас нашег заблуђеног и изгубљеног народа, не Црква опојаца. Доста је вајкања, доста је отуђеног и плачевног позивања на људе добре воље! Нема их! Сви хоће нашу пропаст и наше нестајање! Видели смо и видимо то! Из дана у дан из часа у час. Сваки наш губитак и наш пад, проглашава се за успех демократије. Црква нема право да залуђује свој народ! Она се мора испрсити. Не може се бављење судбином нашег народа, прогласити бављењем политиком, па самим тим сектором политичке власти. И то не само зато што је та власт удворичка и издајничка пред свим налетима света. Црква је вековно и непромењиво народно власништво, она почива на вечним принципима очувања живота свог народа. То право и ту обавезу нико јој не може одузети. Она је у њему суверена и недодирљива.

Тако би требало и морало да буде, во вјеки вјеков.

Али и на жалост ... пред стварношћу наше Цркве и њених главара, узех слободу и пре неколико година упутих недостојни позив патријарху српском, Њ Св. г. Павлу, да се повуче у манастир, и да тако и тиме јавно искаже свој високи протест против свеколиког прогона над Србима. Није ме чуо, претпоставио је сликање за телевизију, шетње по свету, примање световних награда.. монашкој ћелији и скрушеној и нерекламираној молитви за спас свога народа. А да је могао и знао, бар мало српски да мисли, схватио би да би та скромна манастирска ћелија постала место ходочашћа свих Срба, њихово саборно и свето место, а он сам, српски светац на земљи. Шта би нам то значило!

Неприлично је говорити искрено о једном патријарху, али српски народ није могла задесити већа несрећа од те, да после једног дуговечног патријарха, стекне још једног таквог, и оба недостојна места, искушења и потреба народних. Да је наша црква имала поглаваре у равни српских страдања, као што их је имала, на пример, католичка црква у Мађарској или Пољској, чија страдања народа ни уколико нису била слична нашим страдањима, зар би наш народ остао тако и толико обезглављен и тако безнадежан!

Црква као јединствена српска установа не само да не постоји, већ колико епархија толико и цркава. Кад сам у Сент Андреји, тамошњем епископу скренуо пажњу на ту несрећну стварност, он је готово побеснео: “ Нисмо ми комунисти да сви дувамо у исту тикву! Апостол Павле.. .“Нисам хтео да слушам шта је рекао апостол Павле, јер оно што се с нама ради и оно што ми , са своје стране, помажемо том и таквом “раду,“ не верујем да је ушло у искуство и самог апостола Павла. Шта више, са Црквом се не може ни разговарати. Искрено речено, у Цркви и нема с ким да се разговара, нити, пак, она тај разговор жели. Коначно, она је, између осталог, спала на веома сумљиве интелектуалне гране. Чак и њен Богословски факултет, који би морао бити не само теолошка, већ и српска луча. И он се бави “екуменијом“ на најгори и најпогубнији начин, уз аплаузе европеизиране актуелне власти. Док смо у време Краљевине Југославије, имали Иринеја Ћирића, Николаја Велимировића, Гаврила Дожића... као врхове међу истакнутим интелектуалцима духовницима и проповедницима српства, данас једноставно нема никога. Ако би се за неке и по нешто могло рећи, сви су они огрезли у свој опортунизам, који исходиште има и у општој неукости, па самим тим и недораслости самог патријарха свом високом положају, Црква никад није била усамљенија и изолованија, и то својом кривицом и својом неспособношћу.

Колико је она изнутра разривена видело се и у недавном саопштењу Синода (Ах, та саопштења, све сама празноречја, да се испуни формалност!) у ком је било написано да “ СПЦ не види будућност Косова и Метохије у саставу Југославије одн. Србије и Црне Горе. “И кад је штампа, сасвим природно, коментарисала ту изјаву, Црква се огласила новим Саопштењем. “ у питању је штампарска омашка из шесте тачке предлога Светог архијерејског Синода, где је уместо текста “заштита црквеног духовног наслеђа нарочито на Косову и Метохији, као и изван граница СР Југославије”, Косово и Метохија грешком ушло у заграду”. И, уместо да Црква каже да је извидила ко је крив за ту и такву омашку, и како је уопште могла једна таква “ грешка” да се деси и да се она преда јавности, она напада недужне новинаре. “ То су људи који не мисле добро ни Цркви, ни народу, одмах су дочекали потврду својих кратковидих политичких циљева,“ Што је крајње неукусно, па и неморално и лицемерно! Коначно, зашто им је сама Црква дала прилике да искажу те и такве политичке циљеве! Наравно, то није случајна грешка, већ је последица уобичајеног мурдарлука и јавашлука који годинама влада у тој нашој националној и светој установи. Одиста, када је уочи прошлог Божића држана Литургија у храму Светог Саве у Београду, један ђакон је прочитао посланицу Њ. Св. патријарха, да би завршио “ дано у Београду 7 јануара 2002 године!!!“ Одмах по Божићу зовнем патријаршију и питам да ли то значи, “ да наша Црква преузима туђ календар.“? Секретар патријарха ми одговара, како је ђакон то сигурно “погрешно прочитао”! Зар је он толико слеп код својих очију, да чита оно што није написано! Зар се и у Патријаршији заборавило да Божић пада 25 децембра, по нашем календару?!

Иако је Стојан Новаковић високо ценио Доситеја, чак му је у својој машти подигао и велики Дом у Београду, као средишту свеколике српске словсности, ипак је записао да је последица његовог деловања била та, да су се на “богословске науке почели опредељивати мање даровити младићи.“ ако је то било онда (пре 1911), црква која је постојала све богатија и уноснија као “посао“ могла је и морала је упорним трагањем и стипедирањем да измени ту чињеницу. Не, она то никад није радила, њеним архијерејима никад није падало на памет оно што је Доситеј писао да су чинили влашке владике на подизању румунске младежи, иако они нису били богатији од наших, али су били родољубивији и свеснији и својим дужностима и обавезама. Како онда, тако увек. И зар је чудо што данас богослови или теолози, хоће да службују само у иностранству, никако по овдашњим црквама и школама! Пре неку годину долазио је у Београд, из Чикага, тамошњи председник наше православне општине, пок. Миле Радовановић, некадашњи четник из Трстеника, да се жали патријаршији на свештенике, које су им послали, све сам го - лопов! Хоће да их рашчине, а Патријаршија не да, јер је то само њено право..

Рекох већ да су сви некадашњи српски великани, тражили обнову па и промене у цркви, како би престала да буде професионална и постала мисионарска, јер се одавно већ видело и знало шта се спрема нашем народу, и да ми је једна ауторитативна саборна и сабирна снага насушна потреба, ако мисли да опстане. На жалост, то се није успело, а свакако ни хтело, још док се могло нешто учинити, касније то је већ било немогуће, већ и због тога што Црква није имала мужевне снаге, а ни сложности унутар себе. Данас, поготову. Ту пре неколико месеци, у Ваљеву, дакле у ваљевско-шабачкој епархији, двадесетак Срба прешло је у католичку веру! Чије је то дело?! Јасно и наравно, католичких мисионара. Али, да ли само њих? То се сазнало јер је објављено у новинама. А колико је свакодневних прелаза младих у разне секте, што се не зна и што се не објављује. Тек, мало по мало, па искрсне неки захтев за верском толеранцијом и равноправношћу са нашом великовећинском Црквом, која се осипа на очиглед свих нас, а која у својој немоћи тражи државну заштиту, као нешто што се само по себи подразумева. Добродошло увођење веронауке у школе, наша Црква није успела да искористи као прилику да у младим и, искрено речено, још увек титуларним православцима, усади љубав за веру, за родољубље, за пожртвовање, за све моралне вредности које чине православне хришћане јединственим. Већ је и то штиво ( из пера владике Браничевског), кроз благоглагољиво, празноречје, млако и млитаво, прежвакавала једним отуђеним и старачким речником и језиком, којим није ни самог себе оправдао, а камоли да је њиме урезао непоколебљиве мисли и осећања у срце и душу наше младости. Треба видети са колико одлучности, убеђења, жеље и чврстине то чине католички одн. Муслимански уџбеници. И зар је онда чудо што су наши млади најчешће олаке жртве пропаганде толиких секта. Залагао сам се да наша веронаука буде књига о родољубљу и српским жртвама за наш опстанак, од Ђакона Авакума до мајора Тепића, страдалника у Грделичкој клисури и мале великомученице Сандре, коју су злотвори ранели на варваринском мосту... да њихови примери очеличе веру и оснаже патриотска осећања код младих, да схвате од малих ногу како је тешко, али и часно бити Србин, како би могли лакше и сигурније да преброде искушења која их ишчекују. Јер, Србин бити, то значи стална искушења и стална и нова стyрадања.

Ту скоро, случајно сам упознао владику сремског, и реч по реч, упитам га да ли му је познати да је у Русији откривено да је један њихов епископ тајни католички бискуп. Није му било познато. А ја га онда упитам: а шта мислите, Ваше преосвештенство, да ли је владика шабачки тајни католички бискуп? Он ћути, ћути.. па најзад проговори: можда..

Одиста, као и сваки други владика, по уставу СПЦ, он је потпуно самосталан у својој епархији, па је тако 2000 год. водио групу својих свештеника у Рим у време одржавања 15 светског дана младих католика, на поклоњење папи; да би 2001. послао епархијски хор и у Рим... и у Загреб, где су певали у тамошњој катедрали, и где су, по слици из “ Гласа концила,“ правили, како пише “ побожан обилазак саркофага блаженог Степинца,“ који се на слици види балсамован у саркофагу!

Тим поводом ја сам му, 11 марта 2001, послао писмо са следећим насловом “ “ Владико - сотоно,“ у ком му кажем и то “ Црн Вам образ био, кад ту недужну српску младеж, из самог срца Србије, посласте код папе.. и до саркофага, у ком почива онај који је благосиљао толике хрватске убице српског народа, да око њега праве “побожни мимоход”...Ругате ли се Ви, Велечасни, нама Србима и нашим жртвама, или самој Цркви чији сте великодостојник.. Нема те осуде, нема тог проклетства, ни тог трновог венца којим би требало окитити Вашу издајничку главу... Ви сте изрод ког би требало за увек избрисати из списка Срба! И Вас и све архијереје СПЦ, на челу са патријархом. који, ево, већ скоро два месеца ћуте и крију ваше грдно недело, које до неба вапи за осудом и проклетством!” И - ништа! Иако сам то писмо објавио и у књизи ПРИЗИВ 2, па је тако, дакле, и шира јавност могла да га упозна...

Понављам, ја свим овим и иначе, непрестано инсистирам на оном националном у бићу наше Цркве, као њеној битној одредници, као будном чувару нације, као њеном предводнику, окрепитељу и исцелитељу, по цену сопствене и свесне жртве. Десило се, међутим, да је од времена обнове наше новије државе, дакле кроз 19 бек, Црква кренула и ишла другим путем, да су је јерархија и обично свештенство поделили, једни су постали либерали а други радикали; национално је устукнуло пред страначким борбама. Слободан Јовановић је писао како је наша Црква постала епископска, који власт над подређеним им свештенством остварује уз помоћ среских начелника. Црква је још пре балканских ратова постала поприште свег оног чиме се и народ бавио, уместо да буде изнад свих подела, као обједињујућа и окрепљујућа снага, као стожер српства. Тако издељена и изнутра разривена она је тонула све дубље у своје проблеме, заборављајући на своје место и своју улогу у народу, па је тако и изгубила сваки ауторитет у њему, задржавајући само своју платежну присутност у обредима, који су остали народна навика.

Но, нека је све тако. Нека за све то постоје чак оправдани и условљени разлози. Али, данас кад се види како смо разлучени, како се сав свет устремио на нас, подмећући нам сатанске замисли и сатанске злочине, неки чак из времена цара Душана, Црква је морала у себи да нађе снаге, већ и због тога што је по дефиницији она још увек српска, што је још увек чине само Срби (мада је ту скоро постављен за пакрачког владику и један Хрват!), да се у врху реорганизују, да постане јединствена, и по организацији, и по хтењима, и по духу, И, уместо да изађе, не путем “ Саопштења“, већ путем деловања у јавност, она се још више зачаурила у свом оттђеном опортунизму. Иако де факто мала, она се понаша и влада као гломазна и једва покретна, скоро инертна, те сваки наш програм остаје ствар подручног владике, на његову вољу и невољу. Чак ни на својим Саборима не може да се окупи у целином, па и та јадна, немушта, кукавна и вајкајућа Саопштења не потписују ни сви присутни епископи... И свуда једина царујућа жеља, да се ником не замери и да свуда пронађе људе добре воље. Иде се чак и дотле да се и папа проглашава у такве, па чак му се и припрема дочек, тј. прича се како су све препреке за његов долазак отклоњене. КО ИХ ЈЕ УКЛОНИО И У ИМЕ КОГА? ШТА ЋЕ НАМА СРБИМА УОПШТЕ ТАЈ ДОЛАЗАК, И КОМЕ. И ТО НЕ САМО ЗАТО ШТО ЈЕ СТЕПИНЦА ПРОГЛАСИО ЗА БЛАЖЕНОГА, И ШТО ЈЕ ТРАЖИО И ОДОБРИО БОМБАРДОВАЊЕ И СРПСКЕ И СРБИЈЕ, ВЕЋ ШТО ЈЕ РИМСКА КУРИЈА НАШ ВЕКОВНИ НЕПРИЈАТЕЉ. ЗАР СМО ТО ЗАБОРАВИЛИ? ЗАР ЋЕМО МОЋИ ДА ОТРПИМО И ОДСЛУШАМО УОБИЧАЈЕНЕ ЛИЦЕМЕРНЕ ЖЕЉЕ ТОГ ПРЕЛАТА. У ОВИЈ ЗЕМЉИ ЈОШ УВЕК ИМА СРБА КОЈИ ТО НЕЋЕ МОЋИ ДА ОТРПЕ, И ШТА ЋЕ СЕ ОНДА ДЕСИТИ, НЕГО СУКОБ ПОЛИЦИЈЕ И НАРОДА, НЕГО НОВЕ ОПТУЖБЕ НА РАЧУН НАС! Зар они који отклањају препреке тој непотребној посети то не знају? Или, знају, па баш то хоће. Погледајмо се очи у очи! Дошли смо дотле да не вреди да се обмањујемо. Постали смо толико искусни у погледу свих односа са Западом, да немамо право да се заваравамо. Црква, наша Црква, као вековна установа, прва на то нема права и право!

Шта више, она би морала да види и да буде свесна да наш народ све више постаје апатичан и равнодушан у погледу националне једнодушности, па чак и у погледу националног самоосећања, на прагу, сваког појединца.. Немам вере у актуелна истраживања, већ и зато што су и она у функцији нашег разлучивања и нашег даљег пропадања, али ту скоро је објављено да је у Србији национална компактност нагло попустила. Последње испитивање показало је да је национално самоосећање спало на 8 до 14 процената! Ту вајкање не помаже, ту треба акција! Чија?

Рекох на почетку, ни цркве, ни Бога. Боголики човек, одавно је убио Бога у себи, оним што ради и оним што не ради. Јер Бог је у људима, створио га је по себи. И оно што они раде и не раде, у ствари, дело је самог Бога.

Нека је и јесте тако. Али зашто Срби, који по легенди хоће да буду Божији народ, мисле да само смрћу то могу постати и бити, а не најпре својим радом и својим чињењем, у првом реду, испуњењем десет Божијих заповести. А у њима нигде не пише: умри, нестани-да би постао достојан Бога! То је непријатељска парола, у име које и са којом сав свет хоће да нас учини-достојним Бога! У име Бога, дакле оног (свог) Бога, који је и у њима и на кога личе и по коме раде.

Нема нам друге већ да се вратимо себи, свом роду, па самим тим и (свом) Богу. Имамо и ми право на Бога, јер и у нама мора да живи Бог.

Ако муслимани верују да само јакима припада свет, ако католици верују да само подлима припада свет, морамо и ми веровати- да само онима који се одбране и од једних и од других, припада право на живот.

БРАНИМО СЕ И БОРИМО СЕ!

С. Т.


Izvor; Pravoslavlje