Tema: Anegdote Njegove Svetosti Patrijarha Pavla - blagopocivseg+

Bilo bi lepo da je postaviš ako uspeš nekako .

Patrijarh Pavle nije rukopolagao ako je bilo nekih smetnji za primanje monaštva ili sveštenstva, neki smrtni greh ili slučajevi navedeni u Ustavu. U takvim slučajevima je često govorio:
„Svetac, vi možete da postanete, jer smo svi pozvani da budemo sveci, ali, sveštenik – nikada“.

у тешко рато време, после једног састанка у патријаршијском кабинету на којем су одлучивали о нечему о чему није било лако да се одлучи, његова светост, да би се нашалио на свој рачун, рече присутнима:
- ви сте мислили да ћете лако са мном. мислите да сам ја слабашан, крхке грађе...а у ствари ви ме не познајете добро...
устаде и са свог радног стола донесе новине "српска реч" у којима је неприкладно, фотомонтажом приказан као некакав ратик -супермен, са бомбама и "шкорпионом" о појасу. показујући на то, нимало смислено искројено (не)дело, кроз смешак рече:
- погледајте како ме други виде, а ви сте мислили да сам слаб!

Jednom je patrijarh leteo negde avionom. Kada su leteli nad morem, avion je ušao u zonu turbulencije i bilo je truckanja. Mladi arhijerej koji je sedeo pored patrijarha pitao ga je šta on misli o tome ako se avion sada sruši. Svjatijejši je bez zbunjenosti rekao: «U odnosu na sebe primiću to kao akt pravednosti jer sam u životu pojeo toliko riba, da bi bilo čudno kad one mene sad ne bi pojele».

Jednom prilikom, u zimsko doba, deca su se igrala u blizini Patrijaršije. Bio je izuzetno hladan i vetrovit dan, a patrijarh je prolazeći tuda decu pozvao da se sklone od košave i uđu u Patrijaršiju na sokić. Sva deca osim jednog dečaka pojurila su za patrijarhom, samo se jedan zadržao na stepeništu ispred vrata. Patrijarh ga je upitao zašto ne ulazi, a dečak je rekao: "Ja ne mogu, nisam kršten."
Patrijarh mu je na to odgovorio: "Samo ti uđi, sinko. To su novotarije da se deca krste kad se rode. Nekada su se momci krstili pred vojsku, kad su zreli i znaju šta žele. Ako i ti to budeš hteo kad odrasteš, evo, ja ću te krstiti. A sad uđi slobodno."

Daleke 1962. godine, na zahtev nekih episkopa da im se poveća plata, ondašnji vladika raško-prizrenski Pavle odgovorio je pitanjem:“A zašto, kad ne možemo ni ovo što smo imali do sada da potrošimo?”

Jedan naš kolega novinar, koji stanuje blizu Patrijaršije, često je u džepu jakne svoga sina nalazio bombone. Znajući da mu ih nije kupio, pitao je sina odakle mu. Mališan je odgovorio: "Dao mi moj drug Paja." Posle nekog vremena ocu je već to postalo čudno jer nije mogao da se seti nijednog druga svoga sina po imenu Paja, pa je upitao: "Koji ti je to drug?" Dečak je ko iz topa odgovorio: "Pa naš patrijarh. Kad god prolazi pored parkića u kom se mi igramo, on kupi bombone pa nam podeli. A mi ga volimo jer nam je drugar, pa ga zovemo Paja."

Među monasima je kružila priča kroz smeh:ne daj ti Bože da dođeš kod patrijarha našeg Pavla na ručak...kod Amfilohija na konak i kod Irineja na poslušanje..jer Patrijarh je jeo koliko ptičica..mitropolit Amfilohije gotovo ne spava a Irinej kad pogrešiš bije..

Polazeći s jednog na drugi kraj Amerike, iz Los Anđelesa u Čikago, u leto 1992 godine, dok je bio u misiji povratka u kanonsko jedinstvo SPC njenih (američkih) otcepljenih eparhija, Njegova Svetost patrijarh srpski Pavle zavrnu mantiju i uđe u vode Pacifika.
Postoja tako neko vreme, zagledan u daljinu, na momente upirući molitveno pogled u daljinu, a onda se sagnu i iz vode uze dva bela kamenčića, poljubi ih i stavi u džep, potom se prekrsti i krenu prema kolima koja su ga nedaleko odatle čekala.
Jedan od agenata američkog FBI-ja, koji su bili u obezbeđenju, zadivljen pobožošću čoveka krotkog i malog po rastu, a očigledne smernosti i uzvišene duhovne uzvišenosti, priđe, kleknu na kolena i poljubi ruku srpskom patrijarhu, izustivši na glas:" Ovo je svetac koji hoda!"

блаженопочивши владика будимски данило (крстић) је говорио како телевизију доживљава као (визију једнога телета)...
неком приликом, он је седео и гледао тв дневник. приђе му патријарх павле и каже:
-е, данило, изгледа да си и ти склон тој визији!

Jednog predanog službenika Patrijaršije prekorio je jedan od vladika da tobože nije nešto dobro uradio. Ovaj, kao odgovoran čovek, poče da objašnjava da je uradio upravo onako kako treba, ali vladika neće da ga sasluša. Pogođen nepravednom optužbom, službenik je došao patrijarhu da se požali. Referiše vidno uzbuđen. Patrijarh ga sasluša, a onda, imajući u vidu da je omalenog rasta (kao i on sam), reče:
- Bog ga video, mi mali ljudi baš smo mnogo nezgodni!

Tako mu je, na duhovit način, rekao da je veći problem to što se on toliko razgnevio, nego što je nepravedno optužen.