Tema: Pravoslavlje i cedomorstvo

Pravoslavlje i cedomorstvo



О побачају
Ко абортира плод живота крив је за убиство


О побачају

Прим. др Недељко Кангрга

Мада имам јасан став по овом питању ја се нећу упуштати у теолошку интерпретацију побачаја, већ ћу вам о побачају говорити као лекар. Као мото за ово кратко предавање ипак ћу узети речи Св. апостола Павла: "Све ми је слободно, али ми све није на корист" (1 Кор. 6,12).

Да је — на једној страни,— живот дар Божији, да је он светиња и да је рађање једна врста сарадње са Богом у стварању, — о томе говоре и следеће биолошке и медицинске чињенице: чињеница да је у човека најдубље усађен нагон за одржавањем врсте, за стварањем и очувањем порода, те чињеница да је и телесна љубав, која је за то потребна, одраз једне више, духовне, божанске љубави, која је стваралачки узрок свему. Не треба бити стручњак, психолог, па знати да поремећаји у овој сфери, откако је људског рода леже у основи највећег броја људских трагедија, сукоба и душевних оболења. Све ми то знамо из свакодневног живота, а готово да није ни потребно да се подсећамо на то да се та тематика провлачи кроз целокупну књижевност, или да, на пример, психоанализа скоро целокупну подсвесну страну психичког живота покушава да схвати у свету ових односа.

Да је, — на другој страни, — грешење против живота, односно намерни побачај, ствар неприродна и кажњива — о томе говори и проста чињеница да је то грешење скопчано са многобројним, па и смртним опасностима по мајку и са великим бројем рђавих последица по њено душевно и телесно здравље. — Но, као ни рађање, побачај није ствар која се тиче само индивидуе, конкретно мајке и оца, него и њихове ближе и даље околине, друштвене заједнице, па и целе нације. Народ чији наталитет опада осуђен је на одумирање. Побачај је најглавнији начин на који се народ предаје самоуништавању. А народ који изумире, смањује се и губи своје биолошке и физичке моћи, доживљава пропадање и потискивање, мање или више болно од стране других биолошки јачих народа. Ја ћу касније, макар и са пар речи показати како је побачај узрок и моралног пропадања једног народа, и ово је теже од сваког другог пропадања. Није бадава масовни побачај, као што је код нас случај, назван "бела куга". Он заиста, као каква куга, упропашћује и живот и морал једне заједнице.

Ја знам да ћете ме одмах упитати: зашто је онда код нас побачај законом дозвољен, зашто је тако поједностављен поступак да се намерни побачај изведе? Одговорићу питањем: а зар ви сматрате да је, зато што је законом дозвољен, побачај законом и пропагиран и стимулисан? Не, чак напротив. Он га самим тим квалификује као преступ, али га дозвољава да то зло не би донело веће зло: криминални абортус, нестручни — још погибељнији абортус, и разне злоупотребе и искоришћавање у вези са тим. Посебно, он га дозвољава када је потребно да се из медицинских разлога спасе живот или здравље труднице. Вештачки побачај може по закону бити оправдан и еугеничким и етичким индикацијама, а изузетно и социјалним разлозима. Тај закон, дакле, омогућава слободу жени, али је не спречава да се запита: је ли јој све на корист...?!

Ја бих се сада задржао на медицинским чињеницама које могу бити и за вас од интереса по овом питању. (Ради веће уверљивости, за обраду ове теме узимао сам медицинске податке и слободне или дословне цитате из медицинске енциклопедије, Лексикографског завода ФНРЈ, Загреб).

Прво, описаћу кратко како изгледа човечји плод. "Човечји ембрион у току прве три недеље развитка нема никаквих карактеристичних знакова. Тек у току четврте недеље јављају се неки знаци карактеристични за човека". — каже Енциклопедија. Но, мада с почетка нема знакова споља видљивих, човеков зачетак има сасвим специфичне и искључиве потенцијале да се из њега развије само нови човек. Поткрај четврте недеље ембрион је дуг два и по милиметра, али је ту већ створена тзв. неурална цевна чијој је једној страни основа за мозак, и већ је успостављен и крвоток. Крајем осме недеље трудноће, на пример, плод је дуг два сантиметра, његова основа мозга се јако повећала и формирала главу која расте релативно јаче од трупа и тада заузима готово половину читаве дужине ембрија. Очи се помичу на предњу страну и око њих се почињу формирати веђе. Врат се све више уобличава. Избочина јетре још увек је без јасне границе према избочини срца. Прсти и на рукама и ногама јасно су изражени. То је, дакле, већ један прави мали човек!

Човек не настаје рађањем, него зачећем. Посматрано из одређеног угла, са становишта животног интереса самог плода, то јест човека у његовој најранијој фази развитка, побачај је убиство, насилни прекид његовог живота. Он није исто што и убиство свесне и душевно развијене одрасле особе, која је створила и своје односе са околином, али је ипак убиство човека, и то у његовој најранијој фази развића када је он у потпуности зависан од своје мајке, када не може да се брани и упућен је само на заштиту мајчинске љубави. Живот, тај Божији дар, та светиња, који је као и код сваког другог случаја трудноће исто тако савршен и обдарен истим животним потенцијалима као и онај који ће се родити, развити се и умрети у старости, овде се одбацује и уништава. Замислимо се, обавезно: какав је онда етички значај овог поступка?

Што се тиче лекара, који су по својој професији обавезни да тај посао раде, ја сам их увек искрено и братски жалио, а и неки су се од њих мени искрено и братски жалили на депримирајући утицај тога посла који морају да раде. Чврсто сам уверен да су сви они трауматизоивани, да је над њима извршена неправда, када су приморани да одступе од оног принципа који надахњује и стимулише сваког лекара, од начела да се бори за људски живот и здравље. Он мора де се окрене према принципу уништења живота плода и угрожавања здравља мајке. Ради чега? — Ради нечега неприродног, ради једног у суштини лажног осећања слободе у одлучивању и равноправности у животу жене. Није ли таква етика окренута тумбе? То је иронија: жена која заслужује љубав, а и сама поседује матерински нагон, треба да остварује своја права насиљем, и физичким и психичким, који се врши над њом, уз њену сагласност и саучествовање!

Побачај, или превремено, — до 28. недеље трудноће, избацивање плода из материце, плода неспособног за живот ван ње, може бити или спонтани, услед болесне немогућности жене да одржи трудноћу, или насилни, то јест законски код нас, или криминални. Вршење вештачког побачаја дозвољено је (код нас, али не и свуда у свету), по правилу до трећег месеца трудноће, јер касније представља опасност по мајку.

Узроци спонтаног побачаја су многобројни. Најчешће су то поремећаји, односно недостатак сексуалних хормона, нарочито недостатак такозваног хормона жутог јајника или прогестерона. Ређи су узроци: анатомске аномалије, недовољно развијена материца, генетски поремећај, неподударност тзв. Rh фактори крви родитеља, луес, инфективна оболења, а велики значај се придаје и психолошким чиниоцима.

Насилни, а медицински оправдан побачај, долази у случајевима кад трудноћа може опасно да угрози живот труднице или да доведе до рађања плода оптерећеног разним недостацима. Оправдање за побачај када је у питању живот мајке сматра се апсолутним с обзиром на вишу вредност живота мајке а релативним када се ради само с једне стране о здрављу жене, а са друге стране о животу плода.

Што се тиче тзв. социјалних индикација, где лекар такође врши насилни прекид трудноће до три месеца, ја ћу рећи само толико, да одлучивање о томе није само ствар лекара. Ово је област где су несхватања и злоупотребе најчешће. Као илустрацију тога стања цитираћу само неке податке из Југословенске медицинске енциклопедије, и то: да "су илегални побачаји удатих жена пет пута већи него неудатих" и да је дискретном анамнезом гинеколошких случајева константовано да је данас код нас реткост наћи жену, која није један или више пута неоправдано изазвала побачај".

Негативне последице побачаја

Не бих се овде упуштао у описивање криминалних абортуса вршених од самих трудница или нестручних лица разним хемијским или физичким средствима, већ ћу само рећи толико, да су она често неефикасна, а још чешће опасна и по здравље и по живот трудница. На пример, "средства која се у том циљу узимају преко уста, делују само пошто је затрован организам мајке".

Радије бих се овде осврнуо на негативне последице и оних стручно изведених побачаја, који су вршени под свим одговарајућим беспрекорним условима медицинског рада. Ево неких података:

смртност је 3 пута већа него код порођаја;
перфорације материце дешавају се у 1 % случајева, као тешка, често смртоносна компликација;
као последица абортуса у 10% долази до изостанка а у 74% до болесног смањења менструације;
на 100 побачаја долази касније до 1—2 ванматеричне трудноће, а на 100 ванматеричних трудноћа узрок је побачај у 40—65 случајева;
неплодност се јавља у 5,4%;
код каснијих порођаја компликације су јако честе као: плацента превија, плацента адхеренс, атонија утери;
долази и до психичких промена, као што су: попупштање полног нагона, па диспареунија у 20%, затим помањкање воље за рад и живот.

Није без разлога у Совјетском Савезу, где је прво дошло до законског либерализовања побачаја већ 1927. године на Кијевском конгресу гинеколога и акушера закључено "да је вршење вештачког побачаја опасна операција и да вештачки побачај изазива биолошку и психичку трауму, да је вештачки побачај психосексуално, морално и социјално зло". После тог свог рђавог искуства влада је 1936. године у Совјетском Савезу изјавила: "Совјетски лекар мора знати да побачај није само штетан по здравље жене, већ и то да је абортус право друштвено зло против кога се мора борити сваки држављанин, посебно сваки здравствени радник". — Толико од њих.

А да не бих изгледао сувише субјективан цитираћу нашу Медицинску енциклопедију која каже и ово: "Религије се различито односе према вештачком побачају. Јеврејска и неке хришћанске вере, кад се живот мајке може спасити једино жртвовањем плода, препуштају одлуку савести лекара. Католичка црква категорички забрањује свако прекидање трудноће, без обзира на животну опасност за мајку и животну способност плода, јер у погледу права на живот поставља мајку и плод у исти план. Пасторална се медицина сукобљује с медицинском науком, која у дилеми даје предност животу мајке, јер је до седмог месеца трудноће живот плода зависан од живота мајке. Законодавство неких држава не признаје терапијски побачај (Ирска) или га допушта у границама апсолутне индикације (Француска, Белгија)... Лекарска савест уздиже се изнад писаног закона, када наставак трудноће значи смртну опасност за жену."

На крају рећи ћу вам још неку реч из своје лекарске праксе, мада нисам гинеколог, него хирург. Довршио сам неколико абортуса, ненасилних, него таквих где је у ствари требало докрајчити већ спонтано настали побачај да би се спасла жена. Учествовао сам и у порађању жена још као медицинар. И ево вам једно искуство, сажето у три слике.

Прва: познато вам је да се намерни абортуси врше данас масовно. Неретко су ме сретале, у установи где радим, сасвим младе девојке, које су без икаквог стида и као с правом тражиле обавештење: — "где се овде врши чишћење?" Јер свакодневно има их десетине и десетине које побацују. А питање уствари гласи: — да ли се оне "чисте" или прљају?

Или ова, друга слика: по дужности, ми лекари морамо да питамо сваку болесницу о њеним ранијим абортусима. Колико сам пута био у прилици да и од неке већ остареле и поштоване баке чујем како са неким скривеним, али стално у њој присутним болом и грижом савести говори како је поред нормалних порођаја, имала толико и толико абортуса. Њена психичка траума остала је да је мучи и у старости. — Млађе или средовечне жене, генеративно способне, у то време би често одговарале о абортусима као о своме праву на такав поступак, на такво грешење, каприциозно, презирући у суштини сваки божански ауторитет и релативизујући сваку моралну норму. — Са каквом озбиљношћу и уверењем таква особа онда може да морално васпитава своје потомство?

И најзад, за разлику од прве две, и трећа слика: слика порођаја. Немојте мислити да је та слика нешто срамно или банално, мада није за јавно гледање. То је свечан и узвишен догађај који жени толико уздиже вредност и достојанство, то је догађај који би у ствари могао бити поучан за свакога, и за мушкарце и за жене јер он као да о породиљама сведочи: гле, ово су на свој начин доиста "слушкиње Господње"!

Ко абортира плод живота крив је за убиство
Св. Василије Велики

Једна жена, која намерно абортира плод живота, крива је за убиство. Код нас не постоји разлика између оформљеног и не оформљеног плода тела. Зато што се таква радња не свети само на оном животу који клија (који се рађа), него и на онај, који се кроз то (абортус) сам ставља у опасност, зато што такав покушај жену обично кошта живота ... Али не треба њихово кајање да се продужи до њихове смрти, него треба да добију меру (епитимију) од десет година.