Pravoslavlje - Ponasanje zena u hramu Bozijem


''Prostu odecu krasi covek, a raskosna odeca krasi coveka.''
Sv.vladika Nikolaj



O ponasanju Zena u Hramu Bozijem

У Српској православној цркви сасвим је замрло Свето Предање о понашању жена у храму. Српске жене, Хришћанке, не знају да је грех и молити се Богу непокривене главе, а камоли долазити у храм Божији и још се причешћивати тако!

Међутим, то жене целог света знају. Ко је имао прилике да иде у Русију и њихове цркве, могао је у то да се увери. И на свим фотографијама руских часописа, може се видети мноштво жена покривених глава, како стоје на црквеним зборовима или на богослужењима. Такође и деца, девојчице — повезане су марамама, када су у храму Божијем. И жене других вероисповести покривају обавезно своје главе при уласку у храм! Оно што не знају наши Хришћани и Хришћанке, па ни богослови — знају жене протестантске вероисповести!

Свети апостол Павле заповеда женама да покривају главе кад се моле Богу: "И свака жена која се гологлава моли Богу, срамоти главу своју" (1 Кор 11, 5).

У Житијима светих људи и жена о томе је доста речено и то веома јасно! Деветог новембра празнујемо преподобну Матрону Цариградску, која је одбегла од свог мужа и скрила се у један мушки манастир, прерушивши се у мушко одело. После дужег времена Бог је открио игуману тога манастира да је Матрона жена. Игуман ју је позвао, и веома љут питао је: "Какав је узрок, жено, твоме доласку у мушки манастир и како си смела тако дуго живети с монасима; или си можда хтела неко бешчашће да нанесеш манастиру?" Блажена Матрона се уплашила од оваквог изненадног изобличења и казала да није дошла на грех, него да се спасе од свог мужа, од кога је, ради Бога, одбегла. Затим је игуман упитао: "Како си се осмелила ти, пошто си жена, приступити гологлава Божанским тајнама Светог Причешћа?" Она је одговорила да се никада гологлава није причешћивала, него да се увек правила болесна приликом Причешћа и пешкиром покривала главу. Из овога се јасно види да је велики грех женама да се гологлаве Богу моле, ма на којем месту биле, а још већи грех да се тако причешћују.

Двадесет четвртог октобра Света Црква празнује светог мученика Арету, у чијем је житију описано мучење Хришћана у земљи Омиритској (јужна Арабија), од стране јеврејској цара Дунаана. У хришћанском граду Неграну, међу многим мученицима, налазила се и једна лепа удовица и мудра Хришћанка, са своје две кћери. Цар јој је пред својим великашима дуго ласкао и позивао је у свој двор, заједно са кћерима, предлажући јој да се одрекне Господа Исуса Христа, Кога је он, бедник, омаловажавао што је више могао, мислећи да на тај начин превари мудру и веома побожну жену. Када је цар престао са сатанским брбљањем, добио је тако мудар одговор и укор, какав никада ни од кога није добио. Изненађен и веома увређен таквим одговором, цар је наредио да се тој Хришћанки и њеним кћерима поскидају мараме са главе и да се расплетених коса воде по граду да их народ гледа, јер је то представљало за женски свет највећу срамоту и понижење. (На жалост, оно што су и Римљани знали и чега су се стидели — то данас не знају нити се стиде наше православне Хришћанке!) Народ их је сажаљевао, но оне су се поносиле тим срамоћењем Христа ради, и одговарале присутнима да им је та поруга дража од свадбеног весеља. На крају су мученички страдале са осталим суграђанима.

У животопису преподобног Јакова Нисибијског (13. јануар) описао је такође, безумље и грех младих девојака, које су, перући рубље на неком потоку, стајале са голим ногама и откривеним главама и гледале светог Јакова, који је пролазио поред њих, као у неког туђинца — не стидећи се ни мало Божијег човека. То је светог Јакова увредило и он је казнио њихово недолично понашање тиме што је наредио да поток пресуши, а њихове девојачке косе да постану беле као оседелим старицама. Шта би рекао свети Јаков данашњим женама и девојкама, које не само непокривених глава, него и обнажених ногу, са великим деколтеима, а и невенчане (црквено) долазе у храм, па чак и на Свето Причешће, чиме стварају велики грех, и себи и онима који им то дозвољавају!?

Велики грех за жене је када накарминисане дођу у храм и целивају иконе, крст или неку другу светињу, остављајући на њима траг кармина, тиме их обешчашћујући. Још страшније је када такве жене приступе Светом Причешћу. Свештеници треба да их упозоре да пажљиво обришу кармин, пре Причешћа.

(На улазним вратима суда у Сремској Митровици пише да странке треба да долазе у суд пристојно обучене. И на многим другим местима тражи се пристојно облачење. Па зар је црква онда најгоре место на свету, када се у њу може улазити, као да се иде на плажу или на неки бал.)

У свети Божији храм, и жене и мушкарци треба да улазе пристојно обучени, како не би саблажњавали друге вернике и изазивали у њима грешне помисли. А у самом храму, за време богослужења сви треба побожно да стоје и ћуте, молећи се, а тек после (или пре) службе да целивају иконе, пале свеће, па ако треба и неку реч проговоре са другима. Не треба ми Бога да се бојимо као неког окрутног диктатора и пред Њим да дрхтимо, али исто тако, ружно је и грешно сматрати Га последњим од свих нас, кроз недолично облачење и понашање у светом храму Његовом. Не моли Он нас за помоћ, него ми Њега. Стога и свештеници треба да на достојанствен и уљудан начин упознају народ о реду и понашању у цркви, јер ће и једни и други дати одговор за немаран рад у Винограду Господњем.

А када се крстимо, крстимо се лагано и побожно. Дижемо десну руку, и са три састављена прста, додирујемо чело (посвећујући свој ум Богу) и говоримо "У ИМЕ ОЦА", потом спуштамо руку до испод груди, додирујући тело (посвећујемо Богу своје срце ) говорећи "И СИНА", затим подижемо руку и додирујемо прво десно па лево раме (посвећујући Богу своју снагу) и говоримо И СВЕТОГА ДУХА". Потом прекрстимо руке на грудима и говоримо "АМИН" (што значи: нека тако буде). Многи верници, а посебно жене, стављају на себе знак "антихриста" тако што додирују чело, па стомак, а затим место рамена, додирују врхове својих груди — што је изврнути крст, а он је символ "антихриста". Стога осењујте рамена, а не груди, како не би навлачили гнев Божији на себе.