Stare sorte crnog luka (2)

Stare sorte crnog luka (2)


"Ova vrlo važna roba za izvoz poslednjih godina je malo tražena", a uzrok je uvoz velikih količina luka iz Egipta godine 1889. Egipat (inače i danas veliki proizvođač i izvoznik luka) je izvezao 86.000 centi luka i to ponajviše u Austriju, ali i Ugarsku. Egipatski luk je potisnuo "naš lukac" ne samo na stranim pijacama nego i kod nas.


Najkrupnija sorta u tipu pogačara (pljosnata) bila je Madejra (sa ostrva Madejre gde dostiže masu od 2-3 kilograma), koja se ne može preko zime dugo čuvati. Ova sorta kako piše Radić, se gaji iz rasada setvom (mart) i sadnjom u maju, a ubire krajem avgusta. Od sorti za jesenju sadnju Radić spominje italijansku sortu Petrovski beli koja dospeva u aprilu i maju. Ove dve sorte očigledno pripadaju grupi slatkih sorti (Majdera) odnosno sadašnjem poimanju luka srebrnjaka (Petrovski beli). Pored pljosnate majdere pominje se i okrugla crvena Majdera, krupna ali se ne čuva dugo. Od duguljastih sorti Radić preporučuje: našu odličnu belu ašlamu, slatka (blaža) sorta za letnju i jesenju upotrebu sa četiri podvrste: "sa otvorenom i ugasito žutom (najduže se drži) i sa crvenom i rumenom ljuskom", ali i sortu Štazburški žuti i rumeni, žutog odnosno rumenog mesa, blagog ukusa, sorta "Bellgrade" iste veličine "kao i velja naša ašlama", belog slatkog mesa.

Stevan Konjović, srpski narodni učitelj i učitelj praktičnog vrtlarstva i pčelarstva u srpskoj učiteljskoj školi Somborskoj i urednik "Domaćeg lista", u knjizi Povrtarstvo (kujnska bašta) za školu i narod, (Novi Sad, izdanje knjižare Luke Jocića 1891.) preporučuje od slatkih vrsta (sorti) Žuti kruškovasti lukac, Žuti pljosnati, Grdni bornerski, Okrugli madeirski, Citauerski, Tripolski, Rokambolski i dr. ali ne navodi njihove karakteristike.

U posebnom dodatku časopisa Vrtarski glasnik 1894. godine, štampan je katalog sorti Borjanović i kom. (urednik lista je Jovan K. Borjanović, izdavač Vrtarski zavod, Borjanović i kom., Novi Sad). Bez mnogo pojedinosti o ovom ilustrovanom katalogu navode se sledeće sorte crnog luka: Obični domaći (pretpostavljam to je ista sorta o kojoj piše Radić) bledorumene ljuske i ljutog ukusa; Žitavski žuti (Žitavski žuti prema Radiću odnosno Zittauer delve) vrlo krupan; sorta Madejra najkrupnija slatka sa okruglom lukovicom (jedan od tipova ove sorte koji se i ranije spominje), zatim sorta srpsko-maćedonska iz Bitolja "najslađa povrza u svetu".

Kao i danas, proizvodnja crnog luka oscilira po godinama u zavisnosti od produkcije ali i uvoza. Tako 1900. godine u časopisu Baštovan (uređuje i izdaje Đoka Mihajlović, učitelj, izlazi u Novom Sadu) piše za "lukac" u članku o koristi od baštovanstva: "Ova vrlo važna roba za izvoz poslednjih godina je malo tražena", a uzrok je uvoz velikih količina luka iz Egipta godine 1889. Egipat (inače i danas veliki proizvođač i izvoznik luka) je izvezao 86.000 centi luka i to ponajviše u Austriju, ali i Ugarsku. Egipatski luk je potisnuo "naš lukac" ne samo na stranim pijacama nego i kod nas. Da ove podatke završimo podacima iz 1933. godine.

Milorad P. Zečević u već spomenutoj brošuri "Crni luk" (Beograd, štamparija Merkur, 1933.) kaže: "Za gajenje crnog luka za zimsku potrošnju u obliku zrelih glavica upotrebljavaju se sorte žute, ljutog ukusa i oštrog mirisa", to su "odlike" koje imaju pljosnatu tvrdu glavicu, srednje veličine, dobro izdržljive pri dužem zimskom čuvanju. Od domaćih sorti Zečević navodi Skopski, Turopoljski, Bački i Hercegovački crni luk. Naš domaći crni luk sa glavicom žute boje razmnožava se iz semena kao dvogodišnja biljka, prve godine obrazuje male glavice "arpadžik", čijom sadnjom u drugoj godini se dobijaju krupne glavice crnog luka.

Danas ovih sorti nema, a one koje su i danas tu, imaju drugi oblik i masu (Makovski, Holandski, Žitavski žuti). Za našu proizvodnju je šteta što nema više sorti pogačara, bogatog suvom materijom, ljutog ukusa i dugog, kvalitetnog čuvanja. Ali ukus potrošača se promenio pre svega pojavom mnogih novih hibrida. Međutim, ja verujem u stare sorte čijim se oplemenjivanjem mogu stvoriti kvalitetne i otporne sorte. To potvrđuju i neke semenske kuće Evrope koje se vraćaju poznatim starim sortama.