Koja je formula romantične ljubavi?


Da li se ljubav može „izračunati“ sredstvima nauke i koliko nam to uopšte pomaže da romantici vratimo staru slavu...

Pre samo koju deceniju bilo je nezamislivo da nauka prisvoji nešto što je pretežno pripadalo umetnosti, a kamoli da o tom predmetu daje konačan sud nudeći objašnjenja najtananijih ljudskih osećanja na molekularnom nivou. Ljubav i seksualna privlačnost su teme koje su vekovima bile tabu, te se o njima u prošlosti govorilo probranim jezikom u okviru „lepe književnosti“ (sa par izuzetaka kao što su Bokačovo remek-delo „Dekameron“,ili Kazanovino omiljeno opsceno štivo „Kartuzijanski vratar“ Žerveza Delatoša), a danas često jezikom koji preti da ozbiljno ugrozi doživljaj prave romantične ljubavi.

Dati naučno objašnjenje ljubavi Tristana i Izolde ili Romea i Julije predstavlja hrabar teorijski i praktični poduhvat, a nedavno se pojavilo upravo jedno takvo delo francuskog hirurga Mišela Odena, koji je za života stekao reputaciju „revolucionarnog akušera“, jer je bukvalno „izokrenuo celu akušersku praksu naglavce“ zalažući se za spontani porođaj bez uplitanja suvišnih lica, ali i za prisustvo oca prilikom rođenja deteta. U svojoj knjizi „Ponaučavanje ljubavi“ (Scientification of Love), Oden iznosi veoma smele, ali i naučno utemeljene teze o prirodi ljubavi i seksualnosti.


Bolesni od ljubavi

Okosnicu svih Odenovih istraživanja predstavlja rad na izučavanju oksitocina, koga naziva hormonom ljubavi. Tokom seksualnog odnosa oba partnera, i muškarac i žena, oslobađaju oksitocin. Prilikom samostimulacije, pre samog orgazma, nivoi oksitocina viši su kod žena nego kod muškaraca, dok multi-orgazmične žene dosežu maksimalne koncentracije ljubavnog hormona tokom poslednjeg orgazma. U toku muškog orgazma oslobađanje oksitocina pomaže da se podstaknu kontrakcije prostate i semenih komora, a tokom ženskog ovaj hormon izaziva kontrakcije materice koje potpomažu prenošenje sperme prema jajašcetu. Međutim, zanimljivo je da se nivo ovog, moglo bi se reći, altruističkog hormona povećava i kad god s nekim podelimo obrok ili učinimo dobro delo! Na mestu tih finih, tananih emocija i rituala počinje romantika. Naučnici smatraju da je prirodna amfetaminska supstanca - feniletilamin (PEA), odgovorna za romantičnu i ostale vrste uzbuđenja.

Nažalost, a to znamo iz iskustva kada zaljubljenost naprosto počinje da bledi, posle nekog vremena mozak ima tendenciju da postane manje osetljiv na efekat koji izaziva PEA. Njegov nivo počinje progresivno da opada. Period blagostanja u kome traje zanese-nost romantične ljubavi traje između 18 meseci i tri godine, a stanje zanesenosti prati vreme u kome se razvija vezanost. PEA vremenom nestaje, ali postoji i dobra vest. U toku tog istog vremenskog perioda endorfin stvara zavisnost i privrženost među seksualnim partnerima, vrlo slično njegovoj ulozi u razvijanju privrženosti između majke i novorođenčeta u prvom času po rođenju. Tako da je stvar koliko-toliko rešena. Jedino smeta što nema više onakve romantike s početka veze.


Da li su i muškarci romantični?

Muškarci, pokazuje studija, dele istu količinu hormona koji je zadužen za zaljubljenost i romantiku. Dakle, i oni i te kako sanjaju o svojoj Beatriče ili Dulčineji, o samo za njih stvorenoj ženi za „zauvek“. S druge strane, neispunjena ljubavna očekivanja mogu da izazovu kod muškaraca različite reakcije koje se manifestuju u nekada najuzvišenijim umetničkim i književnim delima, ali, nažalost, nekada i veoma destruktivnim. Svi oni koji su okusili slasti neurotransmitera PEA, iliti magiju prave zaljubljenosti, takođe su okusili i onu drugu stranu medalje, naime ljubavnu bolest. Kada je ljubav neuzvraćena ili neizvesna i kada je čovek nemoćan da se bori i promeni okolnosti u svoju korist, remeti se hormonska ravnoteža i započinje samodestruktivni proces. Moguće rešenje za izlečenje nesrećno zaljubljenih: povećavanje nivoa oksitocina podsticanjem drugih oblika ljubavi.


Kazanova - neizlečivi romantik?!

Svaki „Kazanova“ je, bar naizgled, veoma romantičan, jer mu je to adut koji pro-vereno „omekšava“ ženska srca. U trenutku dok vas zavodi, on je sve što bi jedna žena mogla da poželi: slatkorečiv do granica kiča, pažljivi kao da vas znaju stotinama godina, ali je istinski usredsređen samo na jedno: osvojiti plen, ali ne izgubiti istovremeno svoju slobodu. Iz gotovo paranoičnog straha od gubitka sopstvene slobode, on leti sa cveta na cvet, nemoćan i nevoljan da se veže za jednu ženu i u sadejstvu sa njenom ličnošću nađe mir.

Zanimljiv obrt: umesto što su ljute na muškarce iz grupacije „Kazanova“, žene treba da svoju energiju kanališu ka prepoznavanju lažne romantike i njenom razlikovanju od romantike muškarca sa časnim namerama.


Nauka = čista romantika

Nauka će, izgleda, u ovim haj-tek vremenima ipak dati poslednju reč, ali će nas njeni zaključci opet vratiti ili, bolje rečeno, dovesti do potvrde drevnih mudrosti. Priča o hormonima, iako deluje komplikovano, na najjednostavniji način svedoči o tome da je ljubav univerzalna. Jer, oksitocin luči primitivni deo mozga, hipotalamus, zajednički svim sisarima i njegovi nivoi su sve veči što je racionalna komponenta manja.

U međuvremenu, poručujemo da, verovale ili ne u naučno objašnjenje romantične ljubavi, ipak sledite onu čuvenu Paskalovu misao: „Srce ima svoje razloge, koje razum ne poznaje.“


Ko misli da je srećan, on je zaista srećan.
Jovan Dučić

izvor;cosmopolitan.rs