Tema: Andrej Beli

Andrej Beli

Andrej Beli ( 1880-1934) Pravo ime mu je Boris Nikolajevič Bugajev. U porodici i među intimnim prijateljima zvali su ga prosto Borja, ali je to ime u ruskoj književnosti zabeleženo samo u njegovoj prepisci sa Aleksandrom Blokom i uspomenama Zinaide Gipius i Marine Cvetajeve. Pripadao je onoj generaciji za koju Marina Cvetajeva kaže da je prve pisane reči naučila po stihovima u to vreme popularnog pesnika Saše Crnog. Možda je iz kasnije pobune prema njegovoj sladunjavoj poeziji uzeo sebi pseudonim Beli. Andrej Beli. Prosto. Bez očeva imena. Možda zbog toga što je smatrao da njegov otac, profesor matematike na Moskovskom univerzitetu, nema nikakvog osnova da u bilo kom vidu uđe u lepu književnost.

Detinjstvo i prvu mladost proveo je u krugu porodica univerzitetskih profesora i u društvu njihove dece Aleksandra Bloka, Ljube Dmitrijevne Mendeljejeve, Solovjovih. Nekim čudom sva ta deca istaknutih pravnika, matematičara, hemičara, istoričara ušla su na velika vrata u rusku poeziju. Prve predstave o svetu dobio je, valjda zbog te domaće atmosfere-u matematičkim kategorijama. Neumoljiva logika brojeva i brojnih odnosa bila mu je prva opsesija. Kasnije se upisao na prirodnoslovni odsek Matematičko fakulteta u Moskvi. Tada se dugo i studiozno bavio izučavanjem filozofije prirode.Prvi mladalački književni pokušaji o kojima znamo samo iz sećanja onih kojima ih je čitao bili su inspirisani razmišljanjima o smislu prirodnih pojava. Presudan uticaj na njega i celu njegovu družinu pesnika imao je pesnik i filozof Vladimir Solovjov.

Andrej Beli je prvi teoretičar simbolizma u Rusiji. On se gotovo potpuno opredelio za jednu vrstu polifone poetske proze kojom je on, iracionalni sanjar iobožavalac apstraktnih i racionalnih šema, tehnički eksperimentator tipa Dzejmsa Dzojsa ( pre Dzejmsa Dzojsa). Sam Beli je pokušavao čitavog života da spoji nespojivo. Da poveže Šopenhauera, Kanta, Rikerta i Vladimira Solovjova sa marksizmom, a prirodne nauke sa okultizmom i mistikom.

Njegovi romani Petrograd, Kotik Letajev, Srebrni golub, Moskva i Moskva pod udarom(nedovršeni roman). Njihovi sadržaji, iako su se neposredno doticali revolucionarne teme i odlikavali agoniju i nezadrživo umiranje buržoaskog društva nisu još dobili svoju zasluženu ocenu i priznanje.

Od čitavog književnog nasleđa Andreja Belog, za razvitak ruske književnosti verovatno su od najvećeg značaja njegovi teoretski spisi objavljeni u zbornicima Simbolizam, Arabeske, Zelena livada, Ritam kao dijalektika, Bronzani konjanik i njegovi memoari objavljeni pod naslovom Na granici dvaju vekova, Početak veka i Između dveju revolucija. Te njegove rasprave su svedočanstvo jedne virtuozno razrađene misli koja i kad je na stranputicama, na mračnim bespućima mistike ume da zasvetli i zapanji čitaoca.

POEZIJA:
Zlato u plaveti, Pepeo, Urna, Princeza i vitezi, Pesme o Rusiji, Posle rastanka

POEME:
Hristos voskrese, Prvo viđenje

Mag

Strpljiv je mag, što šare zvezda
i tajnu broja primio je.
Ti gledaš, pada mračni bezdan
na žarke, teške oči tvoje.

Godine lete...I kao sante
planete prazni vali gone.
Vremena, prostori...Tvoj san
te diže nad pustoš vasione.

Vazduh je prašnjav. Nigde kapi.
No, pored tvojih, plamte oči
odane sove...pogled zjapi
u rasuti dijamant noći.

Sećaš se, privukla te zvezda,
i ti, kroz haos, kroz dubine,
saže se, dok je stenjo bezdan,
ti stajaše u velu tame.

Za životnim si pragom svetu
zborio glasno tajnu kobi.
I boru, tugom zlom prožetu,
strog izraz tvojih usta dobi.

Lebdi, o ti što kroz sva doba
mračni svet gleda, taj ples večni,
i nek te kao plašt iz groba
odene svetski haos mlečni.

Tvoj put je staza luciferska
ne put ka mirnom kraju nekom.
O, priviđenje bledo, nestaj
u mahnitome kovitlaju!

Ti znaš da udes što se kroji,
i svet i vreme u ovom letu,
prazni su ples iz snova tvojih,
no ti si - sam- u tom svetu.

I ništa baš da zagreje te
u snu tvom što od tebe sinu...
Dok jure vreme i planete
kroz tvoju nesrećnu dubini.

Rusiji

Rusijo-Ti...Od smeha pucam,
I jasni pogled gubim...
Iako si nemoguća, za tobom lud sam-
I takvu te šašavu ljubim.

Opet na tvoje nepoznate muke
Sleće razum moj lakom:
Padni, zrače, na moje neme ruke
Koje razgovaraju mrakom.

Ko lepršavi, skriveni makovi
Što svetlucaju u seni,
Kao leptiri, plameni znakovi
Na grudi padaju meni.

Sudbinom-( Sobom)-napuni i iskapi čašu,
A čaša dana je duboka.
Talasom munje prepuni dušu našu,
Mačem se dokopaj oka.

Ja sve znam: ja ne znam ništa više.
Ljubim, ljubim, ljubim.
Sa mnom si-Ti...Smejem se sve tiše,
I jasni pogled gubim.