Tema: Ivan V.Lalic - Poezija

Ivan V.Lalic - Poezija


Ivan V. Lalić (1931-1996) pesnik, esejista i prevodilac, jedan od najistaknutijih pesnika neosimbolističke struje u savremenoj srpskoj poeziji. Rođen je u Beogradu 1931. godine, gde je radio neko vreme kao novinar i urednik Radio Zagreba; bio je urednik u „Prosveti“ i „Nolitu“. Svojom poezijom preko artizma, uravnoteženih slika i duhovne sabranosti obnovio je liniju simbolističkog pesništva. Tragajući za klasičnom merom pesme i nalazeći pesničko nadahnuće u literaturi, Lalić se u svojoj poeziji okretao Vizantiji i antičkom svetu. Takođe je bio izvrstan prevodilac, esejista i kritičar. Ivan V. Lalić je ušao u književnu kritiku kao hroničar časopisa, najpre „Letopisa Matice srpske“, a potom beogradske „Književnosti“. Njegovu kritiku odlikuje objektivnost, kao i iskustvo koje u nju unosi. Priredio je nekoliko antologija i zbornika. Bavio se prevodilaštvom, naročito prepevima; tako je između ostalog priredio „Antologiju novije francuske lirike“ (od Bodlera do naših dana) i izbore pesama Helderlina (Nolitova nagrada) i Pjer Žan Žuva. Autor je radio-drame „Majstor Hanuš“ (nagrada Jugoslovenske radiodifuzije).

Argonauti

More nas je trpelo, zabavljeno večnošću
U sebi; i tako smo plovili, od obale
Do obale, danima, noćima, godinama.

Najlepše obale, naravno, nismo dodirnuli.
Samo je vetar nosio iskidana vlakna
Mirisa ogromnih voćnjaka na kraju sveta,

Izvan pravca plovidbe; ali smo upoznali
Ljubav i smrt, i nešto malo smisla,
Tvrda zrnca zlata u pesku sećanja;

Da, i ponos pustolovine, uprljan krvlju
I opran čistim vetrovima, ispod zvezda
U koje smo nevešto ispisali naša imena.

Na kraju smo se vratili odakle smo i pošli;
Posada se rasula kao ogrlica; pukla je
Nit naše sudbine. Kapetan smrskan pramcem broda.

More je ostalo isto. Sve je ostalo isto.
Brod rascvetanih rebara trune na polaznoj obali.
Ali malo ko zna tajnu:
nije važan svršetak,

Važna je samo plovidba.

Dokaži

Dokaži, ako možeš, da te nema -
To neće biti dokaz da ja jesam.
Dokaži opet, jer dokaze sve sam
Zaboravio. Zato trajem, zeman.

Katkada noću u tišini slušam:
Treperi prostor, rađa se oluja.
Pulsira oganj u zvezdama zgrušan
Po volji Boga slavuja i guja…

Dokaži svoju odsutnost na način
Da um se smrzne, a da srce shvati -
Zašto od tebe ištem nemoguće?

Promaja noći, jedan krov bez kuće,
Pehar kukute, napev kao začin -
Pošalji tvoju senku, da me prati.

Dva sonata o lobanji

1.
Koštani oklop glavobolje, temelj
Kože pokretne ispod jagodica,
Pripremljen sasud za dve šake zemlje
Bušan pod tankim mišićima lica,

Serijski oblik ispod obrazine,
Gladak pod trošnim licem što se bora,
Metafora u srži metafora
Znak istovetnog ispod površine;

Rekvizit danskog kraljevića, prva
Scena u petom činu, što je kraja
Početak: koštani otpad gozbe crva,

Ta nepravilna kalota, to kube
Pokretne crkve, što istura zube
Da nit pregrize što svetove spaja.

2.
U korenju je vazda
ispod krsta
Što lista žrtvom, a plod čiji spas je,
Prema predanju; nestabilna vrsta
Trpi spasenje, a ne zna kad čas je

Da pokrene se u ležištu Adam,
Praotac ove zbrke, autor čija
Pragreška biva uzročnikom pada
U ovaj život gde sam pao i ja.

Podzemni stožer Golgote, što zrači
Usijan kao crno sunce, kvazar
Nevidljiv oku na blizinu sviklom,

U korenu je stabla što je niklo
U zavet što označava i znači:
Izlazim svako jutro kao Lazar.

Jednorog

Pustoš u meni tvoje je imanje;
Tvoja je ona ograda bez kuće,
Na tebe glasi tapija, a ključje
Od kapije u tvoje nepostojanje.

To padina je, mahom vetrovita,
Gde devojčica je jedna bosonoga
Bez sedla jaše krotkog jednoroga
I pevuši mu značenja skrovita,

A napev zujanjem zlate rojevi
Pčela što bile telo su Melise -
Pa prekid trake, napev izgubi se…

Godine tvoje, neki brojevi
Nepovezani u čitko saznanje:
I mrak u tebi moje je imanje.

Lampa

A ti si opšiv mojih nesanica,
Pena što rubi vrtlog od praznine;
Bezlična, znam ti svaku crtu lica
U mreži ostakljene paučine

U naprslom ogledalu; tišina
Mreška se kao skorup od tvog glasa
Iz druge sobe, gde je pomrčina
U kojoj treptiš ko praslika spasa -

Leptire sive šalješ, da mi kruže
Okolo lampe u krhkoj orbiti,
Po slojevima nevidljive ruže,

A kad pred zoru usnem, tada i ti
Utrneš, ko na okret prekidača
U ruci što je odsutna, al jača.

Ljubav

U parafrazi tvoga nerođenja
Svaki mi korak senci jedno ništa.
Neoštar snimak. Ima li rešenja
Sem ljubavi za stalna čudovišta?

Gle, ona mi se naginju nad rame,
Izraze šapu dodirom što vređa;
A ljubav ih je zazvala iz tame
Što dubi senku ispod ovih veđa -

Ljubav što slepa je za posledice,
Vidovita za sve što nastavlja je:
L amor che move il sole e l altre stelle.

Paslika raja?Možda tvoje lice,
Ti nerođena, rođena da traješ
U telu što se pretvara u pčele.

Nostalgija

Možda je bio vetar, koji sklizne
Čujno, ko napadali sneg, sa grana,
A možda pomak plamena što lizne
Ivicu lista jesenjeg platana,
Il možda duh zalutao u sobu
Kroz zaključana vrata praznog stana,
Il davno leto maknu se u grobu -
A možda je to bila ona Ana;

I zvuk i slika, malo asinhrono
Na pozadini avgustovskog zlata;
Glas iz daljine, kao sitno zvono,
Zuj bumbara u čaški sunovrata;
Pokret tek uobličen, a već pline
Ko kvarna svetlost, ko fatamorgana,
Vidljiva pena na rubu praznine -
Da, možda je to bila ona Ana;

Ana iz knjige koju vetar lista
U travi pored zaspalog čitača;
Ana iz raja što naknadno blista
Udaljen iza plamenoga mača;
Ana, kneginja ograde balkona
Nad jezerom u čipki puzavice,
Ana u peni čipke svog žipona,
Brbljavoj prozi svoje rečenice -

Slučajnosti se u sećanje sležu
Ko šećer na dno neoprane čaše;
Sitnice samo čine ravnotežu
Tom ubrzanju prolaznosti naše.
Možda je bio vetar, možda kiša
Zaostala u sećanju platana;
Možda je htela smrt da me presliša,
A možda je to samo bila Ana.

Opelo za sedamstotina iz crkve u Glini

1

Neću da prećutim; zidovi su prećutali
I srušili su se. Ja, jedan, nosim njih u sebi,
Urasle u moju zrelost, neizgovorene,
Istrulelih lica. Ne mogu da ih oteram
Iz beskrajnog staklenog prostora noći bez sna.
Oni nisu trava. Oni kucaju, noću,
Iznutra, pažljivo, na zatreperene prozore
Mojih očiju; svi mrtvi, i svima su grla
Rascvetana u ružu. Ne, neću da prećutim
To naselje u mojoj krvi, jer ja sam jedan,
A njih je tada bilo više od sedam stotina.

2

Među zidovima, iza zatvorenih vrata
Napunjeni stravičnim čekanjem, kao peskom,
Ispražnjenih ruku, mekani pred oštricama,
Svesni, pod svodom zgrčenim od slućenog užasa…
Ja, bivši dečak, mislim na prvi tupi ubod
Što oslobodi tamnu i toplu krv iz tela
Prvog od njih; varljivu krv što brzo otiče;
I čujem prvi krik, vlažan od rumene pene
Grkljana sa zauvek prerezanim pesmama
I neizgovorenim rečima, raspolućenim
Kao zelene jabuke u njegovoj tami.
Čelik. I onaj prvi, što čeka na drugove
U smrti, osramoćenoj i dovoljno prostranoj
Da ih primi. To su oči, to se oči gase
Dvoje po dvoje, mrtva svetla jutarnje ulice,
A užas ostaje u njima ko trun u kocki leda.
Krv otiče, radoznala i razgolićena,
Preko kamenih ploča. Čelik, čelik u mesu,
Zatreperen još uvek u bdenju bivšeg dečaka.
Padali su u krv, smrskanog sluha; nisu čuli
Onog što sledi, onog spaljenih očiju,
Ili onog čelikom okresanog kao stablo,
Među zidovima, odebljalim od krikova,
Obogaćenim strahotom. I crvena usta
Svežih rana ostala su nema, puna krvi.
Oni su ležali, ležali su poniženi,
Lišeni sebe, lišeni svega osim smrti,
Crni, lepljivi, zaklani, zaklani, zaklani.

3

Neću da prećutim; zidovi su prećutali
I srušili se. A oni iz crkve, što su mrtvi,
Nisu zaspali. Oni bdiju, nezvani bdiju
U bivšem dečaku. Ja ne mogu da ih proteram
U prostor vetra što je sada na mestu crkve
Gde raste korov, sasvim riđ od njihove krvi.
Neka ostanu i neka bdiju, nezvani bdiju,
Jer prezreli bi me da im pevam uspavanku.

Orfika

Samo u snu poje mudri fosfor
Pouku o izvoru, i plane
Na prvi dodir vazduha dana:
Ono što pamtim, to je oblik bleska
U kome gori tačna reč,
podatak
O čistoj vodi (dajte mi da pijem!) –

U žeđi je moje opravdanje;
silazio sam
U razvaljena temeljišta,
Srkao iz lokve boju ilovače,
Ukus korova; stavljao sam šaku
Pod živu iglu izvora u steni
Za gutljaj cveća vode, mleka snega,
Polagao usne na rošavi kamen
Nekog žleba, pio kišu pomešanu
S piskom galeba i svetlošću munje,

U žeđi je moje opravdanje;
pio sam
Savu mutnu i krvavu, Dunav
Ukusa rajskog mulja i mazuta,
Klokot mu ispod podlokanih kula
U Smederevu; pio mudrost pretka
I suzu mu iz Bregave, iz Ibra,
I more sam pio,
glasove u njemu,
Potpuni letopis sudbine razložen
Na slogove i so i seme vetra
U istoj gorskoj vodi,
I lizao sam rosu sa bršljana, jezik
Zavlačio u pukotinu stene
Zbog jedne kapi (dajte mi da pijem!) –

Poznajem zveket lanca na bunaru,
Bezbroj bunara,
i kako vedro pljusne,
Odjek razmnožen u mokroj dubini,
I kako kaplje dok okrećem čekrk,
Sabran u žeđi, u mom opravdanju –

A gorka su mi usta
Od tog iskustva žeđi što me vraća
Da hodočastim od vode do vode
(A izvori se mešaju u mržnji
I zaboravu, kao pokolenja),

I tražim jednu čistu kap,
u kojoj voda
Seća se sebe od početka, deli
Sa svojim krajem, čisto, bez ostatka,
I ne menja se,
a menja smisao
I oblik žeđi.

Dajte mi da pijem.