Zdravo Gost, ako čitate ovo, to znači da niste registrovani. Kliknite ovde da se registrujete u nekoliko jednostavnih koraka, uživaćete u svim odlikama našeg Foruma. Imajte na umu da su zabranjeni nepristojni ili besmisleni nikovi (bez brojeva ili slova nasumice).
Branko Radicevic - Pesnik - Strana 3
Povecaj Tekst Smanji Tekst

  1. Dobro Došli na Radio Šumadinac forum.

    Trenutno pregledate forum naše zajednice kao gost, što vam daje ograničen pristup većini diskusija. Registacijom koja je besplatna dobijate mogućnost da postavljate teme, privatno komunicirate sa drugim članovima (PP), odgovarate na ankete, uploadujete, i pristup mnogim drugim posebnim delovima. Registracija je brza, jednostavna i apsolutno besplatna i zato Vas molimo, pridružite našoj zajednici danas!!

    Ukoliko imate bilo kakvih problema sa procesom registracije ili vašim nalogom za prijavljivanje, kontaktirajte nas.
 

+ Odgovor Na Temu + Kreiraj Novu Temu
Strana 3 od 3 PrvaPrva 1 2 3
Prikaz rezultata 21 do 26 od 26
  1. #21
     OFF 
    Verni Član
    Poeni: 4,522, Nivo: 1
    Level completed: 99%, Points required for next Level: 0
    Overall activity: 0%
    Dostignuća:
    Tagger Second Class1000 Experience Points1 year registered
    radonja will become famous soon enough radonja will become famous soon enough radonja's Avatar
    Država
    Serbia
    Registrovan
    Jul 2012
    Pol
    Musko
    Zadnji Put Online : 10.05.2015 @ 00:33
    Lokacija
    Beograd
    Postovi
    372

    Uobičajeno Odg: Branko Radicevic - Pesnik

    ЖЕЉА

    Кад сам лудо дете био
    Жеља ми је била:
    Кад би Боже уделио
    Мени једна крила,

    Кад би Бога дао око
    Мене тако јасно
    Да по свету нашироко
    Све је видим ласно;

    А да видим де највише
    Грожђа свакојака,
    Де смокава и сувише
    Ти красни бресака.

    Де најлепши лепирова
    Има и тичића,
    И јеленски још рогова
    Шкољак' и пужића;

    Да полетим па да шпаге
    Све напуним редом —
    Ао брацо, жеље драге:
    С крилом и погледом!

    Сад би гледô дено мома
    Понајлепши има,
    Па би весô тамо ома
    Полетео њима,

    Да с' нагледам млада века
    Ти чарни очица,
    Да с' нагрлим бели сека,
    Наљубим усница.
    Odgovor Sa Citatom Odgovor Sa Citatom

  2.    Linkovi Sponzora

    Raznovrsno Forum

  3. #22
     OFF 
    Verni Član
    Poeni: 4,522, Nivo: 1
    Level completed: 99%, Points required for next Level: 0
    Overall activity: 0%
    Dostignuća:
    Tagger Second Class1000 Experience Points1 year registered
    radonja will become famous soon enough radonja will become famous soon enough radonja's Avatar
    Država
    Serbia
    Registrovan
    Jul 2012
    Pol
    Musko
    Zadnji Put Online : 10.05.2015 @ 00:33
    Lokacija
    Beograd
    Postovi
    372

    Uobičajeno Odg: Branko Radicevic - Pesnik

    МОЛИТВА

    Месец јасни, звезда јато,
    И сунашце умиљато,
    Зору што нам небо шара,
    А и муњу што га пара,
    И ту силну грома буку,
    И олује страшну фуку
    Ти сатвори, вељи Боже,
    Ко овако јоште може!

    Цвеће љупко и долину,
    Стадо, врело и планину,
    Тију реку, силно море,
    И под небом орла горе,
    И над орлом шарну дугу,
    И славуја у том лугу,
    И још његов глас умилни
    Ти сатвори, Боже силни.

    Осим другог овде свега
    Мене створи из ничега,
    Дуом својим ти подуну,
    У менека душу суну;

    Па ми, Боже, јоште таде
    И у душу нешто даде,
    Та и моја песма ова,
    И њу мени ти дарова.

    Фала, Боже, на дар ови,
    О помози, благосови,
    Да ми како с права пута
    Душа млада не залута!
    Odgovor Sa Citatom Odgovor Sa Citatom

  4. #23
     OFF 
    Verni Član
    Poeni: 4,522, Nivo: 1
    Level completed: 99%, Points required for next Level: 0
    Overall activity: 0%
    Dostignuća:
    Tagger Second Class1000 Experience Points1 year registered
    radonja will become famous soon enough radonja will become famous soon enough radonja's Avatar
    Država
    Serbia
    Registrovan
    Jul 2012
    Pol
    Musko
    Zadnji Put Online : 10.05.2015 @ 00:33
    Lokacija
    Beograd
    Postovi
    372

    Uobičajeno Odg: Branko Radicevic - Pesnik

    ЂАЧКИ РАСТАНАК

    Неси, бреже, чудо ти за око,
    Не дижеш се до неба високо,
    Неси гора умилнога латка,
    Кад ко шеће да је шетња слатка,
    Ни се вода са камена слива,
    Кад ко легне да слађе почива,
    А ко тражи за весеље цвеће —
    Заман тражи, ту га наћи неће.
    Неколико овде је дрвета,
    Ал' де расту, то су места света,
    Њи је тужно посадило доба,
    Свако с' вије више једног гроба,
    По гробови трава обилата,
    На декоме цвећа умиљата,
    Ко зна кога гроб овај покрива,
    Можда цветак ту какав почива,
    Па је цвеће поитило амо
    Да се самцит братац не би тешкô,
    Веће мирно у гробници лешкô.
    Спавај, брате, ту санак слађани,
    Кити, цвеће, гроб њему лађани,
    Та све му је можда овог света
    Уграбила ова рака клета,
    Та од свију његови милина
    Сада њему остала једина,
    Све нестало, све га је издало,
    Ти једино верно му остало,
    Млого тео, млого започео,
    Час умрли њега је помео,
    Место данка спустила се тама,
    Место славе тебе има сама,
    Ти си понос, ти си цела дика,
    Ти му слава можда свеколика.
    А ти, брате, крока веселога,
    Кад туд минеш, де сети се тога,
    Па уздани, па сузицу проли,
    Цвет не дирај, веће ајде доли,
    Не кидај га, тако т' бога, брате,
    Друго цвеће тамо цвати за те,
    Ајд' ти тамо, а ја ћу онамо
    Де без цвећа трава расте само,
    Без дрвета, без икаква жбуна —
    Два, три крока — ето мене туна.
    Ведро небо онде нада мноме,
    Брдо травно овде пода мноме,
    Околине око мене миле,
    Да ништа се несте промениле!
    Ја ту стојим, око душе моје
    Слатки часи умиљато с роје,
    Око пламти, срце јаче бије
    Који часак да споменем прије?!
    Кратко је доба, ето иде вече,
    Злаћано сунашце већ западу тече,
    Тавна ће нојца скоро овде бити,
    Па ће ми драго све тамом обвити.
    О стани, сунце, стани, не заоди,
    Бела дана собом не одводи,
    Да погледим сва местанца редом
    Још једанпут млађаним погледом,
    Часе млоге дено своји лета
    Кâ у рају весело прошета.
    Ој Карловци, место моје драго,
    Кô детенце дошао сам амо,
    Игра беше једино ми благо,
    Слатко зва ја мед и смокву само.
    Дете мало — голушаво тиче,
    Дође тиче па се ту навиче,
    Овде, овде, де криоце мало
    Први пут је сретно огледало,
    Из почетка од гране до гране,
    Од дрвета једног до другога,
    Док је смело сетити се стране,
    Сетити се неба високога,
    Док је могло крила своја лака
    Небу дићи тамо под облака,
    Под небо се дигô тић и сада,
    Ал' весео није кô некада,
    Гледа доле, реку, врело, луга,
    Дрва, жбуне, горе и врлети,
    Па му с' чине до толико друга,
    До толико успомена свети,
    С кима дане прелепо пробави,
    Па и сада мора да остави.
    Тешко му се, тешко раставити,
    Али шта ће када мора бити,
    За њи срце њему младо туче,
    Али нешто на далеко вуче,
    Он не може више одолети,
    Па се вине и у свет полети.
    Ој Карловци, лепо л' живе туде,
    Ал' што мора бити нека буде,
    Та и мене нешто даље вуче,
    Ево пружам свога раја кључе.
    Па када би имô каку жељу,
    Једну б' имô само али вељу,
    Кад би тако смањао се туди
    Да те могу притиснут на груди,
    Та на груди и на своја уста,
    Ох жељице, ала си ми пуста! —
    Лака песмо, оди у помоћ,
    Јера оно већ је близу ноћ,
    Де пригрли песмо, моја снаго,
    Па ижљуби све мило и драго!
    Сунце јарко, та колико реда
    Тако тебе ја седати гледа,
    Гледа твоје големе красоте
    Пун радости и веље милоте,
    Гледа тамо па мисли назада,
    Како красно бијаше некада,
    Осети се српске царевине,
    Српске славе, српске госпоштине,
    Осети се последњега доба,
    Та краснога на Косову гроба.
    Збогом, сунце, на западу јасно,
    Ал' за гору заилазиш красно,
    Тако красно и у таке славе
    Јуначке су тада пале главе,
    Угледô се један на другога,
    Попадао један код другога,
    Та рад оне красне домовине
    Не жалио нико да погине.
    Ти већ зађе, небо је црвено,
    Као да је крвљу обливено,
    Ао сунце, као небо ово
    Тако беше црвено Косово,
    Од србињски тешки палошина
    Крв с' отвори кâ морска пучина,
    Дивно ли је тада Србаљ био,
    Дивно л' сваки главу заменио,
    Дивну л' крвцу злотворску пролио,
    У њој данак дивно утопио.
    Ој сунашце жића мог убаво!
    Када зађеш, о зађи крваво,
    Сред копаља, звеке и мачева,
    Зађ' за гору душмански лешева,
    Кô што онда тим јунаком зађе —
    Та шта море јоште бити слађе!
    Сунце зађе, а спушта се тама,
    На небу је вечерњача сама,
    Небо ведро, а река се чиста
    Тамо, амо у пругама блиста,
    Ој Дунаво, о ти реко силна,
    Ала си умилна!
    Колико сам пута превесео
    Са друговим' у лађицу сео,
    Заватио веслом и десницом,
    Отиснуо с' водом и матицом,
    Ни се буре ни громовне буке
    Поплашиле поуздане руке,
    Кад гром рикну, када муња севну,
    Тада млађан понајслађе певну,
    Север дува, водом пољуљива,
    Вода бурна у чун запљускива,
    Вал за валом у часак нагрну,
    Лати чамац па га и преврну,
    Све у воду — ао красне муке!
    Шчекасмо се на ноге и руке,
    Па за часак ето браћа луда
    Догрцаше до брега и пруда.
    Млого ли се тако кадикада
    У се глава поуздала млада,
    Тело чило, а умешна рука,
    Сретно сам се ја увек извукâ,
    Ја сам теби младо тело предô
    Кâно оцу своме што би чедо,
    Јер да теде, могаше ме једном
    Руком својом задржати ледном,
    Та кад оно у Води неука
    Доватила та самртна мука,
    Кад се вода нада мноме склопи,
    Ој Дунаво, ти ме не утопи,
    Ти ме диже, привати обала,
    Зато теби до небеса фала,
    Реко онда па ћу и свакада,
    Али збогом остај мени сада!
    Виногради, збогом умиљати,
    Збогом, грожђе, нећу те ја брати,
    Ао бербо, тебе жалим клету,
    Та шта лепше од тебе на свету?
    Ко тебека никад не видео,
    Шта је јоште сиротан видео?
    Ао брацо, амо у то доба
    Дођи, види, чуј, па ајд' у гроба.
    Зора зори, све поустајало,
    Па с' уз брдо весело нагнало,
    Свирац свира, пушке попуцују,
    Моме поју, момци подвикују,
    Јоште мало, ето винограда,
    Гледај сада убавога рада:
    Бери, носи, час доле, час горе,
    Момци кликћу, а песме се оре,
    „Живо, живо!“ један другог кори,
    Живо с' ради, ал нико с' не мори,
    Гледни само после ује сваке,
    Гледни, брате, оне ноге лаке,
    Та тек што се свирац чује,
    Већ у колу с' поскакује,
    Коло, коло, свирац свира,
    Нога земљу не додира,
    „Ситно, брате, ијујују!“
    Момци чили подвикују:
    „Свирац свира,
    Не да мира,
    А још више девојчице,
    Њине очи и ножице,
    Деде, брате, ијујуј!
    Де поскочи, не лудуј,
    Ко би јако момак био
    Па се не би помамио!
    Ао селе босонога,
    Зла ти маја дозлабога,
    Не дала ти чарапица
    Ни лагани папучица,
    Да учиниш клепа-клапа —
    За тобоме, душо, скапа.
    Охо, селе, вита стаса,
    Држ' се браци око паса,
    Коловођа колом вија,
    Коло лети, зној пробија,
    Ал' у твоји недри туце
    Окле снега до две груде?
    Чудо, селе, дивно чудо,
    Ала би се млађан грудô !“
    Коло, коло, наша дика,
    Пушка пуца: цика, цика!
    Па све тако пуцај, бери,
    Певај, играј до вечери,
    А кад сунце веће седа,
    Бесна момчад још се не да,
    Иде кући, подвикује,
    Пуни пушке, попуцује,
    Свирац свира, мома поје:
    „Коловођа, злато моје!“
    Па у крчму, те до зоре,
    Коло игра, песме с' оре,
    А у зору с' зајухуче,
    Удри опет кâ и јуче.
    Збогом, песме, збогом, коло,
    Збогом, момци, наоколо,
    Збогом, кито мома млади,
    Збогом, грожђе, збогом, виногради!
    Збогом, горе, места моја слатка,
    Пуна липа и дебела латка,
    Пуна тица, пуна јагодица,
    Јагодица, прелепа ђурђица;
    Збогом, доле, збогом мирисаве
    Пуне оне љубице убаве;
    Збогом и ви по њима извори,
    Веља сласти када жеца мори;
    Збогом остај, убаво Белило,
    Ти ми беше увек место мило,
    Свуд по теби деклице, танане,
    Свака од њи лака кâно лане,
    Лица бела па мало румена,
    Сукња борна дивно придевена,
    Сунце сјаје са небеса златно,
    Моме шећу па ми беле платно,
    Сунце сјаје, лице одсјајује,
    Сукња с' дигла, нона провирује,
    Ао лишце, ао ноно бела,
    Кога не би ти овде занела?
    Сунце јарко, јаче сјати нагни,
    Па им лице, па им ноне смагни.
    Сунце јарко зашло већ одавна,
    Очо данак, дошла нојца тавна,
    Моме платно давно покупиле,
    Па с' одавде мене изгубиле,
    Све ми мило нојца расплашила,
    Што не могла, у таму завила,
    Нигде трага од дана бијела,
    Црна нојца сасвим преотела.
    Ал' опета чини се менека
    Као бела да зорица зори,
    Тице поју, горе стоји јека,
    А крај мене поточић жубори;
    Ја се шетам, дружина са мноме,
    Ми идемо Стражилову томе,
    Под ногама она росна трава,
    А са стране брда мирисава,
    А овде се поток пошалио
    Па нам пута младим препречио,
    Преко њега скачемо лагани,
    И ево нас на другојзи страни,
    А одавде све још убавије:
    Како само долина се вије,
    Како гора подигла се густа,
    А по гори све та липа пуста,
    Липа цвета, цветићи миришу,
    А уз мирис ветрићи уздишу,
    А уз ветрић коси покликују,
    Уз косове браћа подвикују:
    „Ао данче, ала си ми бео!
    Још би дуго гледати те тео,
    Ал' кад ми се веће смрћи мора,
    Нек се смркне измеђ ови гора,
    Ту нек ми се ладна копа рака,
    Ту ће мене земља бити лака.“
    Па потрчи бистроме извору,
    Па довати ту липову кору,
    Па се напиј водице лађане,
    Па убрзај те ноге лагане,
    Удри гором, по стењу се вери,
    Па јагоде, па цветиће бери.
    Збогом остај, красно Стражилово,
    Млоги те је у звездице ковô,
    Млоги рече: „Ао рајска слико!“
    Ал ко ја те рад не имô нико.
    Данка бела нестало већ давна,
    Све покрила она нојца тавна,
    Небеса су свуд звездица пуна,
    Ал' месеца јоште нема туна;
    Доцне данас он ће обасјати,
    Ја не могу на њ'га ту чекати,
    Срце младо јоште једном жели
    Са другови да се провесели.
    Соба ниска, а доста и тесна,
    Око стола седи раја бесна,
    Радује се оном вину ледну,
    Па свећицу запалила једну:
    Гори свећа као да издише,
    Ал' де раја да запали више,
    Кад весела штоно год имаде,
    До парице све за Вино даде?
    Амо вина и у тога ћупа,
    Па ондака запевајмо скупа,
    Па још песму дено Арапину
    Марко војске поби половину,
    Те задоби тог крвавог дана
    Седамдесет они тешки рана,
    Гледа царе ове ране љуте,
    Па дукате повадио жуте,
    Па говори: „Ко излечи Марка,
    Ево њему пљада дуката!“
    Сину дукат кâно сунце јарко,
    Плану Марко, па дукате вата:
    „Вина амо, крчмарице драга!“
    Па замало од рана ни трага.
    Брже, браћо, чаше напунимо,
    Напунимо оног вина жарка,
    Куцнимо се па онда папимо
    Та десници Краљевића Марка,
    Што удари силном Маџарину,
    Од бедра му отрже мачину,
    Сева мачу — Филип на две поле —
    Мач пролеће, па у камен доле,
    Пуца камен, ватра иза њ сева,
    Марко гледа, брк му се осмева,
    Ал' да ј' камен винцем потекао,
    Би тад Марко богме закликтао.
    Кликни, брате, кô што чини соко,
    Испи чашу да т' засузи око,
    Ох тако се за Марком јадује,
    Таком сузом он се оплакује.
    Умре Марко, њега нам нестаде,
    Али ништа, бар винца остаде,
    Јер да ј' Марко још живео дуже,
    Све би винце попио нам, друже.
    Та знаће се Марко убојица,
    Убојица, љута пијаница,
    Докле мачи, докле чаше звече,
    Докле сунца, докле винца тече.
    Тамбур, тамбур, ситна тамбурице,
    Удри, побро, у сићане жице,
    Данас има, а сутра нас нема,
    Ајд' у коло, ко ће ту да дрема?
    Он у среди у тамбуру бије,
    А коло се око њега вије,
    Ао брацо, ао тамбурице,
    Удри жешће у те ситне жице,
    Ситне жице — ситнији кораци,
    Нек се знаде кад играју ђаци!
    Ој ви српски витезови,
    Ви змајеви, соколови,
    Та има вас на иљаде,
    Ал' бројити немам каде,
    Та кад би вас све бројио,
    Кад би јадан винца пио!
    Ој Шубићу,
    Јуранићу,
    Турске главе
    Беу траве,
    Мачи ваши бритка коса,
    Крвца ваша беше роса,
    Роса росну, јавор с' диже,
    Певац иза њ гусле здеља,
    Па бугари што сте били,
    Што л' десницом починили,
    Дела ваша сунцу равна
    Неће скрити нојца тавна.
    Ноћи, ноћи, тавна ноћи —
    Ко би Србу у помоћи?
    Ој Чупићу, љута гујо,
    Ој Ћурчијо, мрки вујо.
    Ао Луко,
    Турска муко,
    Ао Петре,
    Плаи ветре,
    Што довати турско море
    Па о српске разби горе!
    Ој Поцерче, ој Милошу,
    Наш соколе, славо мила,
    Ал' на славу Турком лошу,
    Јер им сломи пуста крила,
    Сруши Дрини у дубину
    Ону страшну орлушину:
    Ви звездице нашег неба,
    Што сијасте кô што треба,
    Звезде трепте, звезде сјају,
    Али данка још не дају,
    Ђорђе дође, сунце грану,
    А Србији дан освану.
    Коло, коло
    Наоколо,
    Виловито,
    Плаовито,
    Наплетено,
    Навезено,
    Окићено,
    Зачињено,
    Брже, браћо, амо, амо
    Да се скупа поиграмо.
    Србијанче, огњу живи,
    Ко се тебе још не диви!
    Рваћане, не од лане
    Одувек си ти без мане!
    Ој Босанче, стара славо,
    Тврдо срце, тврда главо,
    Тврд си као кремен камен,
    Де станује живи пламен!
    Ао Еро, тврда веро,
    Ко је тебе јоште терô?
    Ти си кано итра муња
    Што никада не покуња.
    Ао Сремче, гујо љута,
    Сваки јунак по сто пута!
    Црногорче, царе мали,
    Ко те овде још не фали?
    Мачем бијеш, мачем сечеш,
    Мачем себи благо течеш,
    Благо турска глава сува,
    Кроз њу ветар горски дува.
    Ој соколе далматинче,
    Дивна мора дивни синче!
    Ој ти красни Дубровчане,
    Наш и данас бели дане,
    Та са песме из старине
    Пуне славе и милине!
    Ој Славонче танани!
    Банаћане лагани!
    Ој Бачвани, здраво, здраво,
    Ко ј' у песми већи ђаво!
    И ви други дуж Дунава,
    И ви други де је Драва,
    И сви други тамо, амо,
    Амо да се поиграмо!
    Ватите се кола тога,
    Од вишњег је оно Бога:
    Руком држи братац брата,
    Близу срца њега вата.
    Свирац свира,
    Срце дира,
    Рука с' диже на посао,
    Да л' ће коме бити жао?
    Нога лупа, диже пра,
    Наоколо свуда стра.
    Нога лака, срце здраво,
    Коло лети, коло ђаво,
    Поскочица ђаволица,
    Што је тела, то и смела,
    Ал' је жеца одолела.
    Ој ти секо
    Кâно млеко
    Белолика,
    Кâно винце руменика,
    Кâно паун поносита,
    Кâно јела, селе вита,
    Амо брже па наточи,
    Да ти браца боље скочи,
    Амо, селе, а за Бога,
    Видиш е сам изнемогâ,
    Тако, злато, тако, тако,
    Сад је коло играт лако,
    Амо, чедо милооко,
    Дај да т' љубне браца око.
    Она бежи — за њом с' вини,
    Љубни, брате, пипни, штини,
    Така игра, шала така
    Таман, брате, за јунака!
    Ајдук Вељко зна љубити,
    Ал' и сабљом дивно бити,
    Ајдук Вељко љути вуја,
    Турци стадо јагањаца,
    Ајдук Вељко кâ олуја
    Кад у јесен из кланаца
    Свати лишће то по гори,
    Па обори,
    Крши грање, па силена
    Чупа раста из корена —
    Сече Вељко и натиче,
    Гони, стиже што измиче,
    Сече аге посред паса —
    „Ала, Ала!“ оде с гласа,
    Ломи коње и јунаке,
    Чини јаде свакојаке,
    Кушља тлачи, сабља сева,
    Кликће Вељко, Туре зева,
    О тле чалма, о тле глава,
    Ал' под небо српска слава!
    Ведро небо на високо,
    Равно поље на широко,
    А на пољу два окола,
    Средом гледни сина гола,
    Татарин је — ватра жива —
    Прети мачем па дозива:
    „Ој Угрине, курво, амо,
    Амо да се огледамо!“
    Угри гледе сви у траву,
    Јакшић горе диже главу,
    Вата штита гвоздена,
    Вата мача пламена,
    Лако врда, маше лако,
    Али бије врло јако,
    Сада звекну, сада ману,
    Сада севну, сада плану,
    Доле паде Татарин,
    Погуби га Србљанин!
    Плао коло, тече зној,
    Де још мало, брате мој!
    Мало цупни,
    Мало лупни
    Да се тресе цео дом,
    Оком севни,
    Грлом певни,
    Као муња, као гром —
    Стреле, копља, бојни мачи,
    Јунак бије, а коњ тлачи,
    Звека,
    Јека,
    Вриска,
    Писка,
    Гором, долом, јунак врви,
    Гора, дола, сва у крви.
    Све од мора Јадранскога
    И од града тог Белога,
    Све од оног Дренопоља
    Што с' отеже мору Црну,
    Све то Душан себи згрну,
    То учини божа воља,
    Душан, Душан, бујна река,
    Србин јунак па до века!
    Ао века,
    Млада века,
    Сад на коњу, сада пешке,
    Сад код Јаше, сад код сешке,
    Сад при чаши, сад у колу —
    Гледај, боже, браћу голу!
    Голи брацо, што си стао,
    Ваљда неси већ сустао,
    Цупни, скочи,
    Ситно крочи,
    Па заведи,
    Па проведи,
    Опа цупа,
    Па на ћупа!
    Ал' ти с', брате, светле очи,
    Али ништа, само точи,
    Кака чаша така срећа,
    Дајде ону, та је већа,
    Још и у ту винца ледна,
    Мени треба јоште једна —
    Браћо мила, здраво, здраво!
    Ја сам други кнеже Павô:
    Павô беше соко сиви,
    Чудио се сваки живи,
    Е он шчепа Туре устим',
    А два друга рукам' пустим,
    Па заигра по мртваци
    Као муња по облаци;
    Ја у руци једној чашу,
    А у другој — опет чашу,
    У устима песмицу,
    Вама, браћо, здравицу,
    По винскима капљицама
    Играм весô међу вама,
    Браћо мила, здраво, здраво!
    Вина доста, то је право,
    И момицу белу, једру,
    И пламени мач о бедру.
    Оде коло, оде цела лупа,
    Ви стојите око мене скупа,
    Све ту соко један до другога,
    Само нема међ вама једнога,
    Очи вам се грозни суза пуне,
    Оне веле: Арса нама труне,
    Ох без збогом и без опроштаја
    Он се од нас сирома утаја,
    Лоша срећа нама га отрже
    Па у црну земљицу га врже,
    И верноме не остави другу
    Ништа друго до на срцу тугу,
    Туга јадна само мучи груди,
    Ал' не може мртве да пробуди.
    Зато, браћо, будимо весели,
    Благо оном ком се дан још бели!
    Гробница је кућица опака,
    Зато мртвим буди земља лака.
    Ао Симо, чу ли, драги Симо,
    Зар са сузам' да се опростимо?
    Та заједно дане смо провели,
    Па бијасмо свакада весели,
    Истина је, грдне су нам бриге
    Задавале те проклете књиге,
    Ал' кад књига понајвише тишта,
    Латисмо се красна шуровишта,
    Или чамац лагани узесмо
    Па с' на дунав ладни навезосмо,
    Свукосмо се па за часак тили
    Поскакасмо у водицу чили,
    Опружисмо ногу и мишицу,
    Пресекосмо воду и матицу,
    Испливасмо преко на обалу,
    Па зачесмо ону дивну шалу,
    Час скакасмо скока јуначкога,
    Час трчасмо што поднела нога,
    Час Дунаву до на дно ронисмо
    И у шаци песка износисмо.
    Играсмо се тако без престанка,
    Без престанка док трајало данка,
    Па кад беше сунце веће село
    И дан лице посакрио бело,
    Ми у чамац — па све певајући
    Отидосмо утруђени кући.
    Дивна труда, ох велике сласти!
    И спомен ће њиов слатко пасти,
    Како сада тако и свакада,
    Симо, брате, збогом остај сада!
    О Јулије, чу ли, драги брате,
    Кадикада ја с' ражљути на те,
    Плану на те кâно огањ живи,
    А мој брате, за то ме не криви;
    Та и оно ведро небо горе,
    Тако увек остати не море,
    И оно се за часак навуче,
    Бура дуне, громови зауче,
    Да помислиш свијет се распаде,
    Ал' замало — па свега нестаде,
    Гром умукне, небо се разгали,
    Па се уци пређашњојзи смеје,
    Сунце гране, па грејат навали,
    Те још лепше него пређе греје.
    Тако с' моја мирила љутина,
    И прва се враћала тишина,
    Зачас оде цела луда врева,
    Брат на брата опет се осмева,
    Па што било, то и битисало,
    Ни на ум нам више није пало,
    Обојица дивно помирени,
    Латисмо се горе и зелени,
    Пограбисмо пушке, те о рамо,
    Па се вери и тамо и амо;
    Боже мили, да л' веће милине,
    Да ли има што на свету слађе
    Нег са пушком одат по планине,
    Па уморан сести у залађе,
    У залађе крај каквога врела,
    Ту отрти тешки зној са чела,
    Латити се беле погачице,
    Присмочити каке печенице,
    Повратити срце гладно, трудно,
    Воде ладне напојити жудно;
    Воду пијеш, а врело жубори,
    А над тобом липа мирисава,
    А славуји свуд поју по гори,
    А крај тебе цветићи и трава!
    Цвеће љупко ми смо млади брали,
    Песме славља убаве слушали,
    Цвеће лежи у артији суво,
    Песме славља ветар је одувô,
    Ал' ми ћемо као што смо били
    Један другом свагда бити мили.
    Глете, браћо, кроз прозора само,
    Како месец дивно сјаје амо,
    Амо сјаје, на нас погледује,
    Познаницим' својим се радује,
    Ајде' мо надвор, ох ајдемо тамо,
    Јоште једном да га с' нагледамо.
    Колико смо спрама месечине
    Тако, браћо, ми стајали пута,
    Сећали се прелепе старине,
    Проклињали сад времена љута,
    Па се клели ноћом и тишином,
    Клели, браћо, Богом и истином,
    Ударити тешкој маглуштини,
    Маглуштини, тешкој облачини,
    Ударити оној страшној ноћи,
    Та лудилу и клетојзи злоћи,
    Па пробудит ону српску зору
    Зору ону, онај данак бели,
    У дивноме тако разговору
    До по ноћи често смо провели,
    Онда дому сваки, и ја своме,
    Још се моли Богу истиноме
    Да што пређе оде ноћна тама,
    Да што пре се посастанем с вама,
    Браћо мила, тако с' моли тада,
    Ал' би тео ја друкчије сада,
    Сада мени било би милије
    Да се данак укаже доцније,
    Да са вама могу дуже бити,
    Јер кад сване, морам одлазити.
    Али веће учестали петли,
    Ето веће де се зора светли,
    Дан се бели на истоку спрема,
    Мене станка више овде нема.
    Одо, браћо, збогом мени сада,
    Збогом, браћо, можда за свакада!
    Сећајте се мене, друга свога,
    Сећајте се красна доба тога,
    Ох заклетве оне дивне, свете,
    Браћо мила, заборавит нете,
    Ње с' сећајте увек и свакада,
    Мене млада само кадикада,
    Само онда кад чашу узмете,
    Па весели до дна испијете,
    Тада само, тада веселога
    Сетите се, браћо, друга свога,
    Каж'те само макар у памети:
    Млогу л' с нама он осуши клети!
    То је доста, ја не тражим више, —
    Збогом, браћо, мила и сувише,
    Били живи, весели и здрави
    Никада вас ја не заборави.
    Odgovor Sa Citatom Odgovor Sa Citatom

  5. #24
     OFF 
    Verni Član
    Poeni: 4,522, Nivo: 1
    Level completed: 99%, Points required for next Level: 0
    Overall activity: 0%
    Dostignuća:
    Tagger Second Class1000 Experience Points1 year registered
    radonja will become famous soon enough radonja will become famous soon enough radonja's Avatar
    Država
    Serbia
    Registrovan
    Jul 2012
    Pol
    Musko
    Zadnji Put Online : 10.05.2015 @ 00:33
    Lokacija
    Beograd
    Postovi
    372

    Uobičajeno Odg: Branko Radicevic - Pesnik

    ПУТ

    Прокте ми се једном путовати,
    Бела света малко огледати,
    Бела света, земаљски чудеса,
    Па малчице прнут у небеса.
    Те ти онда започе мислити
    Како ли ће понајбоље бити:
    Кола немам, немам ни парипа,
    А пешице рђаво се ђипа,
    По равни ће бити доста лако,
    И по брди ајде којекако,
    Али како да се латим неба?
    Ту ми барем јоште нешто треба —
    И тако ти посред јада свога
    Коњица се сетим некаквога:
    Име Пегаз, а кљусина јака,
    На рамени до два крила лака,
    Кљусе, брате, наочито, красно,
    И штавише, добавити ласно:
    Само ваља позват Аполона
    Ил' деклицу какву с Еликона,
    Само викни, па тек што с' умукô,
    Лети Пегаз, јер мора ма пукô.
    Зинем дакле, па што могу дрекнем,
    А уз дреку овако набрекнем:
    Бре, овамо, ви момице младе,
    Не шал'те се, помозите саде!
    Бре, Аполо, голаћу убави,
    Пегаза ми што пређе набави!
    Ао гољо, да ти кажем право,
    Тебе млада жао ми је здраво:
    Једно момче — девет мома млади,
    Чу ли, драги, то су вели јади!
    Помоз', Поло, ти сада менека
    Па ма после ја морô тебека.
    Тек што ово бија изустио,
    Ал' већ Пега с неба се спустио,
    Док длан о длан, до менека стиже,
    Мени с' коса од милине диже,
    Па довати с главе шушљајицу,
    Па је лупи доле о земљицу,
    Узјâ Пегу, а он макну крили,
    Па под облак за час одо тили.
    Небо — земљо — чуда големога!
    Једном овде није ништа било,
    До онога Бога великога,
    Сам он беше, па му дотужило;
    Да се дакле тужан развесели,
    Свет сатвори, кâ што Моја вели.
    Створи земљу, па створи облаке,
    Жапце, гује, сомове и раке,
    Месец, звезде, ветрине и дугу,
    Сову, славља, орлове и вугу,
    Створи раста, језеро и море,
    Створи ружу, долине и горе,
    И магарца, па јоште и јарца,
    С оним уши, с овим створи браду,
    И даде им траву и ливаду,
    Па да онде добро виде јести,
    Јарко сунце на небо намести.
    Ох и друга постварао чуда,
    Кâ што видиш, гледнеш ли ма куда.
    Тако ето у прашину пљуну,
    Згради блато, па у њега дуну,
    Блато живну, ето ти човека,
    А Бог њега овако дочека:
    „Чу ли, чоче, чу ли, дете моје,
    Што год видиш, све је ово твоје,
    Ватај, руши, чупај, једи, пеци,
    Боди, гуши, натичи и сеци,
    Туци, гули, пали, дери, кољи,
    Царуј, сине, по својојзи вољи!“
    Ово рече, земљицу остави,
    Па се вину небу на висину,
    Те погледа овај свет убави,
    Погледа га уз дуж и ширину,
    И Богу је било врло жао
    Што га није давно већ саздао,
    Па гледећи тако са висине
    Заплакô је од веље милине:
    „Свете красни, о свете убави!“
    Али нешто мал' не заборави.
    Кад Бог земљи дељаше брдине,
    Он се лати неке врећетине,
    За њу кажу била је велика,
    Ал' ниједан не вели колика,
    Само кажу да та света врећа
    Од наши је била млого већа,
    Још предиво неко чудновато,
    Једни гвожђе, једни веле злато,
    Али ништа, било макар како,
    Морало је бити здраво јако,
    Јер у врећи одоздо до горе
    Сама брда, врлети и горе,
    А Бог руку све унутра турај,
    Па брдине око себе фурај,
    Па за часак све и је до поле
    Био веће оборио доле.
    Уједанпут — нуто посла клета!
    Продера се она врећа света,
    Испадоше брда свеколика,
    Начини се једина гомила,
    Начини се она српска дика,
    Дика српска, Црна Гора мила.
    Црна Горо, поносито стење,
    Круне српске ти драго камење,
    Успомено пребелога данка,
    Ког се сећа Србин кâно санка!
    Када гледнем твоје стене дивне,
    Срце младо у менека живне,
    Јера овде послије Косова
    Сунце српско грануло изнова,
    Очистила с' она веља брука
    Што окаља Србина са Вука.
    Кад је оно српском орлу крила
    На Косову срећа саломила,
    На ови је камен се врлетан
    Одонуда довукао сјетан,
    Па је овде крила обадвоја
    Близу неба излечио своја,
    Са неба и росом заливао,
    Муњом витом крила завијао,
    Повратио здравље и весеље,
    Па удрио у бојеве веље, —
    Ох бојева донде невиђени!
    Ох кланаца крвљу обливени!
    Гледај десно, о погледај лево,
    Свуда љути бојак и крешево,
    Тако, брате, од Косова данка
    Бој се тежак бије без престанка,
    Све од јутра до мрклога мрака
    Звека ножа и цика пушака,
    Низа кланце Црногорац врви,
    Јô Турчину што удара први!
    Туре бије, Црногорац коси,
    Туре праа, Туре главу носи,
    Праа носи да се на њ'га пуши,
    Главу носи да с' на коцу суши.
    Гле на коцу главе набијене,
    Гле трупине турске покошене,
    Све трупину притисла трупина,
    Стоји поље од меса лазина!
    Сада удри прави рупетине,
    Бацај у њи турске трупетине,
    Али ево ни српска ледина
    Не привата српска душманина:
    Онде рука, онде вири нога,
    Онде комад плећа душманскога.
    Боже, Боже, до неба ти фала!
    Ето амо иду деца мала,
    Тек што мајка од сисе одбила,
    И пустила из својега крила,
    Па већ, брате, таки соколићи,
    Већ се учи бити душманина,
    У рукама оштри им ножићи,
    Удри, боцкај мртвога Турчина!
    А онамо видим децу малу,
    Малу децу, ал' од ови већу,
    Сва весела па збијају шалу,
    Па у нишан дуге пушке мећу,
    Нишан бију, нишан турска глава,
    Ој Српчићи, голема вам слава!
    Слава, слава свуда наоколо,
    Свирац свира, а вата се коло,
    Нога везе, дуга коса лети:
    „Жена био ко се не освети!“
    Земља тутњи, звекета оруже:
    „Црн му образ ко пред Турком струже!“
    Шаре с' оре, горице се пуше,
    Да се боље турске главе суше.
    Тамо, брате, ено сунце седа,
    Једна љуба на војна изгледа,
    И ево га, на ножу му, побре,
    До две турске, до две главе добре,
    Она преда њ: „Здраво, мили друже!“
    Па довата крваво оруже,
    Узима га млада у наруче,
    Од мила јој скоро срце пуче.
    И већ спава мушка глава трудна,
    Украј њега седи љуба будна,
    Погледује господара свога,
    Моли за њ'га Бога великога:
    „Та узми га када ти је воља,
    Ал' га узми са крвава поља,
    Само дома, јао, не умори!“
    Тако љуба у молитви збори.
    Ох, јао је нама свима, јао,
    Како Лазо на Косову пао,
    Ал' ономе јоште једно јао
    Ко од пушке свога не копао!
    Оде нојца, дође зора бела,
    Војно већ се доватио ждрела,
    Па силази јутром и тишином
    Са осталом јуначком дружином,
    Те разгледа грмове и крше,
    Де ће турске кости да се скрше.
    Ето Турак'! ватру сваки проспе,
    Па за гвожђе — куда који доспе,
    Дим и пара и пушака цика,
    А уз пушке та јуначка вика:
    „Не дај, не дај! удри, сеци, туци!“
    Црногорци кољу кано вуци.
    Па кад војна ту погоди зрно,
    Плаче л' љуба што се није врнô?
    Не, не плаче црногорска дика,
    Већ потера војнова крвника:
    „Стан', да т' кажем шта је Црногорка!“
    Она виче, пуца прекоморка,
    Турчин пада у зелену траву,
    Љуба к њему па му скида главу,
    Те је меће драгом више гроба,
    Верна љуба и послије гроба.
    Црна Горо, гнездо соколова!
    Да тврде су поносне ти стене,
    Чеда твоја тврђа него стене,
    Стена стену гони до небеса,
    Твоја слава још више небеса.
    Збогом горо, збогом стене голе,
    Збогом чудо красно и сувише,
    Шта ћу јоште да тумарам доле,
    Те красоте већ не нађо више!
    Ово реко, Пегаза ободо,
    Те управо небесима одо.
    Па кроз облак, сад мањи, сад већи,
    Прођо један, прођо други, трећи,
    Па ударим тад на један таван,
    Таван облак, облак самоставан.
    Ао брате, да големе страве
    Од громовне силене тутњаве,
    Ни другога ту бијаше дана,
    До што муње чињау проклете,
    Оне са сви укрстиле страна,
    Викну јадан: муње, мене нете!
    Шта ћу сада, Боже, и како ћу?
    Ако горе, погинути оћу,
    Ако доле — среће изненада!
    Ту се сетим нашије одара
    И њиовог убавога сада,
    Сада, брате, та нема му пара,
    Све коприве нарасле високо
    Да с' не море начудити око.
    Смислим тамо, па окитит њима
    Главу, груди и јуначко плеће,
    Па тек онда амо громовима,
    Јера они у коприве неће.
    Па доватим Пегу за вођице,
    И полетим доле ка земљице,
    Ту се спустим крај Дунава ледна,
    Поред једна уљаника гледна.
    Ала красно челе зузукаше!
    Познам да сам код матице наше,
    Уставим се, ко ту кликтат неће?
    Куд погледиш, свуда красно цвеће,
    Цвета, мири, сву ливаду кити,
    Како мора још изнутра бити!
    Ваљда мед се по земљици лије,
    Јер кошница не мож' га да скрије.
    Скочи брже с Пегаза лакога,
    Довати се уљаника тога,
    Па у једну кошницу загледа,
    Кад ал' у њој ни трага од меда,
    Диго другу, диго све и редом,
    Погледа и жељнијем погледом,
    Ал' у овим кâно и у прве,
    Нигде меда ни најмање мрве!
    Шта је ово, зар се тако ради?
    Гледну челе, ох дивне чељади,
    Та све они красни соколови,
    Све трутови, да Бог благосови!
    Ој детићи, реко, здраво, здраво!
    Каки амо вас постави ђаво?
    Силна посла — о да среће клете —
    Чувајте се да с' не претргнете.
    Ово реко, па напоље брго,
    Пегазу се на рамена врго,
    И полете малко унапреда,
    Па ти нешто кâ њиву угледа,
    А по њојзи неко тумараше,
    Тумараше, вако зипараше:
    „Амо, купуј народни новина,
    Све шенице, да те је милина,
    Драгољуба и други цветова,
    И селена народни листова!“
    А ја виде како навалице
    Коси кукољ, чупа травурину,
    Чкаљ тај пусти и ону штирину,
    А од цвећа и красне шенице
    Кâ од куге дено соко бежи,
    Прем и она на довату лежи.
    Насмеја се ја овоме здраво,
    Па му одо говорити право:
    Ој соколе над свим соколовим',
    Шта ти мислиш, море, с послом овим,
    Што магарци њему се радују,
    Чкаља твога што они благују,
    Па ти вичу: здраво, мили побро,
    Мислиш да је и за људе добро?
    Па што на штир сиротиња зија,
    Мислиш чини зато што јој прија?
    Штира жваће, али од невоље,
    Шта ће јадна кад не дају боље.
    Ој соколе, жив и здрав нам био,
    Али нешто да ти кажем тио:
    Иди збогом, прођ' се посла тога,
    Веруј, красни, то је за другога;
    Ал' кад жито вежу у снопове,
    И у венце кад свију цветове,
    Онда дођи нек те осамаре,
    Па понеси народне товаре:
    Та Бог вели што је свет саздао,
    Што за кога, свакоме је дао,
    Та човеку косу и шеницу,
    Ал' кљусету богме дрвеницу.
    Ово реко, па онда потеко,
    Ка горици једној недалеко,
    Скочи с Пеге, па га онда пусти
    Испод пута на тај калац густи.
    Веруј, брате, сваки љуто лаже
    Ко год овде за Пегаза каже
    Да се само амрозије слади,
    Не — и траве кâ друга кљусади.
    Та да ти је било погледати
    Када стаде травицу мотати,
    Би рекао и би се заклео
    Да он нигда неба ни видео,
    Већ одрастô амо у ергели —
    Али даље, ко слушати жели.
    Бија жедан, те пођем пешице
    Да потражим у гори водице,
    Нађем једно вреоце студено,
    Стењем, цвећем дивно окићено,
    Ту се воде понапијем добро,
    Те погледим околине, побро,
    Ал' стајау стене поносите,
    Липе гране рашириле вите,
    Нигде никог, дебело залађе,
    Благо драгу ко ту драго нађе!
    Тице поју: Благо ли си нама!
    Па се паре свуда по гранама, —
    Гледнем тамо, запевам овако:
    (Та ко б' онда певао инако?)
    Убав момак, гиздава девојка,
    Дивно ли јој напупила дојка!
    Момак баца руке око врата
    Око врата, око свога злата,
    Па је стиска, па је младу љуби,
    Од милине да ј' угризе зуби,
    Дркће мома, а срце јој куца,
    Отпињу се од кавада пуца.
    Момак руку у недра јој тура
    Па момицу о травицу фура,
    Ао Бого — срце даље теде,
    Ал' и ово мал' му не приседе.
    Ко да с' гора цела помакнула,
    У људе се дрва прометнула,
    Тако љуство ка мене нагрну,
    Ја га згледа, па од стрâ претрну,
    Није шала, мој премили друже,
    Така чељад, а тако оруже:
    Овај носи са Олимпа камен,
    Онај, брате, с Еликона пламен,
    Онај оду од тријест пречага,
    Још и друга беше чуда страга,
    Ал' предњачи један калуђере,
    Завргô се страотним: јегоже,
    Завргô се да ме одадере,
    Ао мили што ћу ли ти Боже,
    Така врата, таке јегожине,
    Таке браде, така ока стрма,
    Таке јоште огромне гласине,
    Виче пусти, сва се гора дрма:
    „Стан', ниткове, стани, несретниче,
    Стани, уло, стан', безакониче,
    Стани, губо, стани, куго клета,
    Да т' научим тровати ми света!“
    Јао, Бранко, деде краке пружи,
    Па што брже унапредак стружи!
    Стругнем јадан онамо Пегазу,
    Ал' се збуним, те промашим стазу,
    Па ударим кроз камење неко,
    Бог поможе, већ мисли утеко,
    Уједанпут зину пакô на ме,
    Та јаруга, брате, пуна таме,
    Оцек страшан, ао мога јада,
    Што ћу тужан, куда ли ћу сада,
    Да л' јаруга да мене прождере,
    Да л' да смлави црни калуђере?
    Бука, псовка све ближе и ближе,
    Већ гомила до менека стиже,
    Већ заману црни калуђере,
    Јегожетом да ме одадере, —
    Бука, псовка, гласина, јегоже,
    Све то беше још помози Боже,
    Ал' те веђе, и те страшне очи —
    Сав се згрози па у јаму скочи:
    Ао музе, помоз'те јаднику!
    Ово реко, прогута ме јама,
    Груну о тле, зачу чудну вику:
    „Амо брже, помози ти нама!“
    Падо, лупи о камење доле,
    Ни се уби, ни ме што заболе,
    Том се чуди, ал' не мого дуго,
    Јер за часак виде чудо друго:
    Вика, јаук: „О пусти нас, пусти!“
    Зачуо се кроза мрак тај густи,
    А ја пипни, па онамо крочи,
    Па протари, па избуљи очи,
    Па посрни, па пипни опета,
    Бечи очи, ао тамо клета!
    Вера и Бог, трајало је млого,
    Док сам само назирати могô,
    Но сад чу ли, неће т' бити жао,
    Кад прогледа што сам сагледао.
    Ја створење спази бућоглаво
    Де се спушта у јаругу право,
    Две-три музе носи у наруче,
    Па све детић од милине уче,
    Неће музе, већ подигле вику:
    „Пусти, пусти!“ па држ' га за кику,
    Чупај с оне, чупај с' стране ове,
    Стоји глава кâ у какве сове,
    Ал' залуду цели ови труди,
    Пусти детић јогунасте ћуди.
    Носи јадне, у јами је веће,
    Та сред оне тмине понајвеће,
    Тмине, брате, своје царевине,
    Па већ не зна шта ће од милине,
    Весео је, Бог га не убио!
    Е је така плена задобио,
    Скаче, уче, врти се и креће,
    Али учас ево лоше среће:
    Преко јера некаквог посрну,
    Паде нице о земљицу црну,
    Пружи руке да се не убије,
    А да главу дивну не разбије,
    Па упусти оне музе беле,
    А ове ти одма шумагеле!
    Машише се неба и облака,
    А он оста као клада кака.
    Малко лежа, па с' онда помаче,
    Па још мало, па још мало јаче,
    Па с' протегли, па горе устаде,
    Па овако бумбарати стаде:
    „Благо мене, са мном музе раде,
    По ваздан су око мене младе,
    Зној ми тару, по челу милују,
    Својом песмом трудна успављују,
    Са мном паје, а на мојим грудим',
    Па се буде кад се и ја будим,
    Ао брацо, честитога века!
    Је л' сретнији когод од менека?“
    Тако збори детић овај врли,
    Па довати са земље јерове,
    Па и љуби, па и сретан грли,
    Па још збори речи овакове:
    „О јерови, моји соколови,
    Децо моја, моја веља снаго,
    Сјајно моје ви камење драго,
    Куда отац са вама поити,
    Бежи нојца, а данак засвити.“
    Па с' помами, па силно поскочи,
    Засјаше му с' кâ у мачка очи,
    Диже руку па се разбаруши,
    Па заурла, још ми пиште уши:
    „Амо гледај, амо, свете луди,
    Кôно данак теби јадну буди,
    Гледај мене, гле сунашце своје,
    Гле јерове, дивне зраке моје!“
    Па довати јера тананога
    И још оног, брате, дебелога,
    Тог у десну, оног у шуваку,
    Удри њима по ветру и мраку.
    Боже вели, чудна дела твоја!
    Али гледај куд ћеш, главо моја,
    Јер ако те то јерје довати,
    Оћеш богме грко оплакати.
    Окрето се, напоље се мако,
    Но у итњи некако с' спотако,
    Преко неког падо браколомства,
    Мал' што не би, брате, вратоломства.
    Ал' и овде Бог је помогао,
    И овде сам здрав читав устао,
    Доватио грану и купину,
    Успузô се стени на висину;
    Дођо тако превесело ванка,
    Па угледа опет бела данка,
    Избави се таме и гудуре,
    И сунашца дивна из гудуре.
    Пођо онда опет унапреда,
    Па ти једну ливаду угледа,
    А по њојзи свуд коприва густа,
    Нађикала свр човека пуста,
    Чкаљ, буника, татула, штирина,
    И свакаква друга травурина.
    Ал' ето ти уједанпут чуда:
    Дође човек један однекуда
    Па како се довати ливаде,
    Травурине нестајати стаде,
    Он имаше нешто иза плећа,
    Гледну боље, кад ал' бреме цвећа,
    Како дође а он га доити,
    Па цветиће око себе ити,
    Амо до три, тамо четир струка,
    У један час окити се лука,
    Замириса цела околина,
    Боже мили, што ћу од милина!
    Де цвет пао, ту се и примио,
    Ко је тако чудо још видио?
    Па ти даље ја весео гледа,
    Како оде човек унапреда,
    Како просу семе некаково,
    Драги брате, опет чудо ново:
    Како пало, семе изникнуло,
    Изникнуло, стабло подигнуло,
    И још класје што шеницу носи,
    Класје зрело, само да се коси,
    Коси, брате, часа не почаси,
    Ал' ти, чудни чоче, откуда си?
    Он ни речи, само се осмену,
    Па се даље унапредак крену.
    Ох унапред да ти види око,
    Стоји брдо до неба високо,
    До вр вршка красно и зелено,
    А по вр'у дивно окићено
    Та све оним златним облацима,
    Све златнима и све руменима,
    Како, брате, када сине зора
    Ил' се сунце смири иза гора,
    А уз брдо силан свет ту врви,
    Сваки оће да је горе први,
    Свак се пење, жури се и труди
    Да изблизу чуду се начуди.
    Гледну овој, гледну оној страни,
    Свуд се пење јер ништа не брани.
    Само с ове, а са стране наше
    Крш и шума на путу стајаше,
    Све камењак до камењака,
    Грм до грма, трњак до трњака,
    Трње грма везало за грма,
    Камен стрми за камена стрма,
    А те, брате, убаве јаворе
    Пљушт притискô одоздо до горе,
    Свуда пљушта, трња и бунике,
    Дешто цвећа, али чемерике, —
    Чемер нама био би довека
    Да се јаду није нашло лека, —
    Нит' извора, ни водице ладне
    Да се усне понаквасе јадне,
    Ни тичица, ни песама лепи
    Да уморно срце се укрепи,
    Ох млоги је овуда се верô,
    Док се није јадан и подерô,
    Ал' допр'о није још ниједан
    Тамо горе на висину бедан,
    Де се небо грли са земљицом,
    Диван братац са својом сестрицом.
    Лепо, красно, дивно ли је тамо,
    Авај брате, како ли је амо!
    Из камена стоји сове хука,
    С гране суве кукавица кука,
    Кукај, али према своје главе
    И још главе сеје бућоглаве!
    Ал' ето ти онога човека,
    Де се лати шуме и литица,
    Како дође, на њ'га ука, дрека
    Од јејина и од кукавица,
    Ал' он ништа, већ секиру лати,
    Па њом десно и лево довати.
    Сада пљушту, сада грму јаку,
    Сада удри опета трњаку,
    Куд погледа, у шта силан крну,
    Све се сруши о земљицу црну,
    Тешка мишка а секира љута,
    Кр'а, руши, крчи дивна пута,
    „Уху, куку!“ дивне тице вичу,
    Ал' све мало-помало измичу.
    Већ дохака грму и трњаку,
    Па се крену пустом камењаку,
    Сад још грђа кукњава и ука,
    Он ни бриге, већ вата пијука,
    Диже, спушта, бије, туче, мрска,
    Силни камен на све стране прска,
    Та шта камен! све сама прашина,
    С њом се титра под небом ветрина.
    Све већ стене смрска и растури,
    Осим једне, тој се сад пожури, —
    Грдна, брате, беше стена ова,
    А у њојзи грдна рупетина,
    А у рупи једна грдна сова,
    А у сове грдна главетина,
    Та док би је бумбар облетио,
    Би се богме доста промучио.
    Чудотвор се амо живо крену,
    Диже пијук па удари стену,
    Пуче стена као гром да груну,
    А из стене грдна сова муну,
    Ја помисли да оће да бега,
    Али она управо на њега,
    Нуто среће! тек што она сукну,
    А он ти је пијучином фукну,
    Она паде, ветру душу даде,
    Ако душу какову имаде.
    Оде сова, брате, најстарија,
    Најстарија и најглаватија,
    Дика, понос свој и другарица,
    А царица свију кукавица,
    Она паде, друге с' уплашише,
    Па на крила лака поскочише:
    „Куку, хуху! о невољо моја!
    Издирала, па онда куд која,
    Утекоше тичице убаве,
    А нека и, веселе им главе!
    Тек главате што нестаде куге,
    Али учас ето тице друге,
    Једна — друга — баш читаво јато,
    Али јато, брате, умиљато,
    Све славуји са Дрине и Саве,
    Са Неретве воде и Мораве,
    И са Крке, Лима и Цетиње,
    И са мора, оне воде сиње,
    Долетеше, одма попадаше,
    На јаворе дрва поседаше,
    Запеваше српску царевину,
    Српску славу, српску госпоштину,
    И јунаке силне на стотине,
    Ал' и друге беше ту милине.
    Кад чудотвор мишку силну крену,
    Па удари ту последњу стену,
    Онај део што пута пречио,
    Оде у пра, побратиме мио,
    Други само пуче па с' отвори,
    А водица иза њ зажубори,
    Па потече бистра и весела,
    Нигда така ја не виде врела,
    Куд потече, замириса цвеће,
    Ниче цвеће свуд ми по обали,
    Србадијо, нуто дивне среће!
    Амо брже потеци, навали!
    Глете, браћо, ту рукотворину,
    Глете, браћо, чудо и милину,
    Глете, браћо, пута тог згоднога,
    Глете тамо цвећа народнога,
    Амо живо цвећу поитајте,
    Па га с' млади пуно накидајте,
    Да вам путем дивно замирише,
    Да вам срце за кућом уздише,
    Напред, браћо, ето вам шенице,
    На пут вама дивне брашненице,
    Ето врела, ето воде дивне,
    Да уморно срдашце вам живне,
    Чујте славље, чујте песме оне,
    Кад ви срце у недрима тоне,
    Да вам срце сместа живо плане,
    Кад чујете изгубљене дане,
    Кад се песме с јавора заоре,
    Да што Србин учинити море, —
    Пут раскрчен, горе њиме ајте,
    Ајте горе, ал' се и сећајте,
    Коно красна пута вам огради,
    Па му руци прионите млади,
    Пољубите ону руку свету,
    Што разагна невољу вам клету,
    Ноћ вам дође са Вука једнога,
    Данак бели, браћо, са другога,
    Онај мишку у гвожђе вам скова,
    Овај души вериге раскова,
    А ко вели: он то није био,
    Бог је тога давно већ убио.
    Даље пођо па виде Авалу,
    И поита Сави на обалу,
    Када тамо, чуда невиђена!
    Уз обалу лађа притурена,
    А у лађи возари лагуни,
    Та све они убави мајмуни,
    Весла њима дрво одабрано,
    Побратиме, то јерје танано,
    Крма беше дебела јерина,
    А на крми једна страшна псина.
    На крму се пас тај наслонио,
    А очима страшно зажагрио,
    Развалио уста и чељусти,
    Па удрио у тај лавеж пусти,
    Боже мили, та шта му је, шта је?
    Куда гледа, на кога ли лаје?
    Па погледа крају и обали,
    Гледну тамо, па ми се ражали,
    Виде онде оног дивног Еља,
    И још Ења, њему пријатеља,
    И још једна беше ту сирота,
    Брате мили, оно красно Јота.
    Загрлили с', оборили главе,
    Па сузице роне украј Саве.
    Кад и згледа, онамо поита,
    Па и вако млађане запита:
    Што плачете, што цвилите млади,
    Каки су вас задесили јади?
    „О јуначе, ћути, не говори,
    Гледни само преко оној гори,
    Красна ли је, ко јој се не диви!
    Тамо, тамо наша мајка живи,
    Ми би преко, ал' ево не смемо,
    Боже мили, па да не плачемо!“
    Но док тако ми ту говорамо,
    Уједанпут страшна бука амо,
    Ја ти брже онамо одшета,
    Кад ал' брате, два-три магарета,
    Пуна штифла и пуна штифлета,
    И шешира бечки и фракова,
    Панталона и крути кроглова,
    И чивуцки они оченаша,
    И мантила, дика бечки снаша,
    И кецова, забава јуначки,
    И ти страшни купа карловачки,
    Рукољуба па још курација,
    И шпацира, да све боље прија.
    Ја и виде де право ка Саве
    Удесили дугоуве главе,
    Па повика дичним соколовим':
    Акобогда са трицама овим?
    Ал' најстариј' уши нарогуши,
    Окрете се да ме ногом бије:
    „Знаш да носим ја просвѢщениє?“
    Сит га с' тедо онда да намлатим,
    Да му напред веље труде платим,
    Али затим помислим опета:
    Та шта оћеш више од ћушета?
    Па тако и отпратим очима,
    А да видим што ће бити с њима,
    Како ће и псина предусрести,
    Преко Саве оће л' и превести.
    Тек што доше магарци на Саву,
    Пас и спази па преклони главу,
    Па им смерно на сусрет поита,
    Пољуби им ноге и копита,
    Јоште нешто говорити теде,
    Ал' магарци ни да га погледе,
    Већ скочише у лађу лагуни,
    А за њима псина и мајмуни,
    Они веслим', пас приону крми,
    Па завати, привати и скрми, —
    Пресекоше воду и матицу,
    Уз Београд пригнаше лађицу,
    Јоште виде а за часак тили
    Де с' магарци тамо осилили,
    Укочили дугоуве главе,
    Па се бече и чаршијом славе.
    Београде, мој бели лабуде,
    Ал' се јадан мене видиш туде,
    А крај тебе до две воде ладне
    Чине ми се кô да плачу јадне,
    Не прскају т' поносне зидине
    Као отпре од веље милине,
    Већ се ето мимо тебе журе
    Да што пре те јаднога прејуре,
    Да не гледе твоје луде муке,
    Твоји јада, твоје веље бруке
    Ох не бели са мунара вити,
    Ни с мечета они поносити,
    Крвца дивна ту се просипала,
    Крваца тврди кам је пролокала,
    Кам се круни, камен се комада,
    Па све комад за комадом пада,
    Јоште мало, неколика часа,
    Па им нема ни трага ни гласа,
    А језана и другога чуда,
    Да се сећа свак кô санка луда.
    Де је тебе она Србадија
    Пред којоме дркта Турадија,
    Де огњани онизи синови,
    Де су твоји сиви соколови?
    Ови овде нога уштапљени,
    А по врату тешко увијени,
    А на главам' капе калајбуће,
    А у рукам' оно вито пруће,
    Што час тамо, час амо с' гибају,
    Па прутићем около шибају?
    Ни зубуна, нити пеленгаћа,
    Кô што чине друга права браћа,
    Ни шубара, ни доколеница,
    Ни црвени убави капица,
    Ни долама, оне српске дике,
    Нити тока, јуначке прилике,
    Нит' о плећи пушак' и гуњева,
    Ни за пасом убојни ножева —
    Ништ' од тога, само јад и руга
    И још оно: „Ваш покорни слуга!“
    Слуга богме, али туђи јада,
    Туђи јада, туђи накарада.
    Ја млидија да је већ одавно
    Потлачена она гуја лута,
    Што удари на Косово равно
    Те ојади Срба по сто пута,
    Ја млидија да је растурише,
    Да јој није ни потрошка више.
    Али видим ево тужан сада
    Њену главу насред Београда,
    Она с' диже, па гледа да нађе
    Оно своје смрскано комађе,
    Да с' напије једа и отрова,
    Да започне јаде вам изнова,
    Да замагли ваше беле дане,
    Да позледи те зарасле ране
    Да у крвци вашојзи заплива,
    Да вам мине посред срца жива.
    Неће Туре више живе пећи,
    Ни са леђа вама кајше сећи,
    Ни на коље јадне вас набијат,
    Нити колом живе вас пребијат,
    Ни бацати о гвоздене куке —
    Друге сада вас чекају муке,
    Друге руке други отров праве
    За вас, браћо, тамо преко Саве, —
    Па се отров преко воде краде
    Да отрује вас ев'овде младе,
    А мој Српчић ко без главе трче,
    Па се слади и његака срче,
    Он га срче, а вата га санак,
    Њему с' чини е се бели данак,
    Па сред купа јада и чемера
    Лаж не види да је и невера,
    А не види де се гуја вије,
    Де му гуја насред срца седе,
    Де му гуја врелу крвцу пије,
    Крвцу пије, живо срце једе,
    Веће спава сладак, сладак санак,
    Ох каки ће бити му осванак!
    Када једном душмани ударе,
    Кад загрме топи и кумбаре,
    Кад он из сна отровна се прене,
    Па на љуто orpaшje се дене,
    Оће л' удрит на душманску силу,
    Па кâ од пре збијат у гомилу,
    Од једнога градити двојицу,
    Од двојице опет четворицу,
    Не плашит се те јуначке муке
    Док је мача, докле трају руке,
    Па зла срећа кад десницу сруби,
    Дочекати шуваком и зуби,
    Шкргутнути, злотвора шчепати,
    Па зубима кô јање заклати —
    Дати живот у дивну замену
    А на славу српскоме имену?
    Неће више, неће бити тако,
    Биће чудо, ал' биће инако:
    Од сабље ће ватат несвестица,
    Од кумбара чивуцка грозница,
    Топи гуде, сабље позвекују,
    А уз звеку Срби јадикују:
    „Стани, стани, привати ме, друже!“
    Овај бежи, онај за њим струже.
    Српче јадно подобно ће бити
    Да душману бритку сабљу сити,
    Неће бити соколова ока,
    Нити плећа кô стена широка,
    Нити груди као сињи камен,
    Кад удариш да истераш пламен, —
    Место раста, место оморике
    Бuћe само трске и шибљике,
    Ох невољо, ао вељи јаде!
    Место оне поносите зграде
    Биће само два-три прашка лака,
    Да се плаше од ветрића свака.
    Доба клето, Бог нам те не дао,
    Ој Србине, куд си забасао?
    Ао јаде, ао гујо љута,
    Иди, клета, ох иди му с пута,
    Дајде, Боже, стрелу громовницу,
    Да ударим ову отровницу,
    Ао Чубро, нашто ли си стао?
    Бог је теби гром у руке дао,
    Удри гују, ох, удари врага,
    Да му није међу нама трага.
    Ово реко, дадо плећи јаду,
    А ономе црном Београду,
    Па удари на неку ритину,
    Па отуда на неку лужину,
    Па лужином пођо унапреда,
    И сред луга намастир угледа,
    Леп ли беше сред лужине ове,
    Ал' сад не знам какôно се зове.
    Ја од пута бија малко трудан,
    Малко гладан, а малко и жудан,
    Па се сетим красни печеница,
    Намастирски красни посластица,
    Вина рујна и пребела леба,
    И остала што гр'оцу треба,
    Па намислим у намастир, побро,
    Те се онде провеселит добро,
    Наслагат се, добро се налити,
    Па ондека баш и преноћити.
    Живо дакле намастиру крочи,
    Док длан о длан, вратима докрочи,
    Муну кроз њи, поред кујне муну,
    У тај часак лаган ветрић дуну,
    Замириса са ражња пециво,
    Заигра се моје срце живо,
    Гуско! патко! срећо над срећама,
    Благо оном ко се вама масти!
    Па потрчи горе ћелијама,
    Када тамо, како с' упропасти!
    Ја опазим црна калуђера
    Што ме јутрос у јаму сатера,
    Па се брже до носа завијем,
    И за ступац некакви се скријем.
    Чудо ми је да ме није чуо,
    Кад сам тамо кô луд домунуо,
    Ваљда га је збунило пециво
    Што ће скоро на сто се донети,
    Ваљда оно рујно ладно пиво,
    Те ме отац не спазио свети.
    Он одаше брзо крај ћелија,
    Ваљда ручак да му боље прија,
    Каткад стаде, па се маши бради,
    Осмену се те ми је поглади,
    Па трч' даље, јоште зазвиждука,
    Ао брате, да големи мука!
    Он одаше и тамо и амо,
    Јако даље, јако мени ближе,
    Једном, брате, баш до стуба стиже,
    Та до стуба, де сакривен бија,
    Ао оцо, ујела те змија,
    Већ помисли е јадан погину,
    Ни се мако, нити тужан дину,
    Та од оне големе страоте
    Мал' ми душа на нос се не оте,
    Ох у пакô да сам јадан пао
    И ђавлу се на рог натакао,
    На већојзи не би муци био
    Него онда, Вишњи је убио!
    Умр'о би, мој премили друже,
    Да је тако потрајало дуже.
    Ал' на срећу дође једна жена,
    Са њом беше и ћерчица њена,
    Грешно дете, тек од осам лета,
    Спопала је она рђа клета,
    Врућишчина, тешка бољезана,
    И то Од два или од три дана.
    Како дође, процвилела мати:
    „Помоз', оче, молитву очати!“
    Отац гледну јадно боно дете,
    Погледа га од главе до пете:
    „Ришћанице, болест је голема,
    За њу нема на земљи мелема,
    Ал' не бој се, све ће добро бити,
    Само ваља сместа очатити
    А молитву вељу горопадну.“
    Ово рече, лати ћерку јадну,

    — — — — — — — — — — — — — — — — —

    Па се онда секире осетим,
    И одозго доле у двор слетим,
    Онде један баш је дрва секô,
    Ни поздрави, ни му штогод реко,
    Већ ти њега за секиру брже,
    А момак је од мене отрже,
    Он не знаде шта је ни како је,
    Само виде бесно лице моје,
    Па помисли, какова сам луда,
    Може ода њ триста бити чуда,
    Те ме дивно ушицом довати,
    И о земљу пола мртва спрати.
    Онесвесну, ал' шта после беше,
    Шта чинише, куд ли ме однеше,
    Ја од свега ништа не знам друго
    До да лежа у несвести дуго,
    Па кад једном опет дођо к себи
    Да никога украј мене не би,
    Кром горице, камења и ноћи,
    Сам ту самцит без сваке помоћи.
    Ал' не беше ни требе никаке,
    Ја устадо, ноге беу лаке,
    Онда гледну каква ми је глава,
    Ал' и она здрава и читава:
    Ударити што поднесе снага,
    Па од ране и бола ни трага,
    Дивна чуда! али баш најпосле
    Да не беше све то санак досле?
    Ово реко, па се лећи спрема,
    Јера ми се нешто позадрема,
    Но док место ја тражи по мраку,
    Гледну малко небу и облаку,
    Ал' кад виде саме облачине,
    А звездице те баш ни једине,
    Падне на ум нојца некадашња,
    Што бијаше кâ ова садашња,
    И песмица што ја онда пева,
    Та са брда оног Магарчева,
    Па запевам отприлике вако
    (Чула нојца, сад нек чује свако):
    Тамо ноћна, без звездице тамо,
    Шта кроза те тако сија амо?
    Кажу ето сунца огрејана
    Да донесе нама бела дана,
    А мени се млађаноме чини
    Као мачак ноћу на сланини,
    Кад што шушне, а он од стра скочи,
    Па кроз таму засјају му с' очи.
    Ој давори, учитељи клети,
    Да чудне сте и дивне авети!
    Пола мачке, а пола сте људи,
    Лика љуцка, а мачије ћуди,
    А те избе и за књигу клупе
    Ништа друго нег' мишије рупе,
    Па по ваздан срце вам уздише
    Да из ђака начините мише,
    Псуј и карај, па на мацке вуци,
    Па и онде кâ скотове туци,
    Да свак од њи дркће и трепеће
    Када госа крај њега прошеће.
    Ој мачкови, скотине несите,
    Јесте дивне, јесте племените,
    Ви мишева своји не би јели,
    Крв и мозак само пити тели,
    Лепо ли би знали како ваља
    Од човека правити богаља:
    „С књигом свани, с књигом и омркни,
    Седи, бубај, па на књизи цркни!“
    Ал' скочити у Дунаво ладно,
    Ту поврнут своје здравље јадно,
    Заметнути шетану на плећи
    Па у гору у ловак потећи,
    Ту вас грдна спопаде љутина,
    Па лајасте кô на ланцу псина, —
    Псина лаје, али кућу брани,
    Ал' ваш лавеж оће да сарани.
    Ведро лице и слободно око,
    Права кичма, глава на високо,
    И још они дивни разговори:
    „Ето свиће, ето зора зори!“
    Ту вас, ту вас стаде веља дрека,
    Као жаба на славује крека, —
    Жабе луде деру се и труде
    Да славуји зоре не пробуде,
    Слављи поју, зорица се бели,
    Данак јасни од нојце се дели,
    Сунце сјаје, ритине се пуше,
    А по глибу жабетине гуше.
    Ту умуко, прући се у траву,
    Скидо камен са срдашца свога,
    Скидо камен, мето га под главу,
    Склопи очи, ао јада мога,
    Уједанпут страшно чудо ново —
    Ал' за сада доста је и ово.
    Odgovor Sa Citatom Odgovor Sa Citatom

  6. #25
     OFF 
    Verni Član
    Poeni: 4,522, Nivo: 1
    Level completed: 99%, Points required for next Level: 0
    Overall activity: 0%
    Dostignuća:
    Tagger Second Class1000 Experience Points1 year registered
    radonja will become famous soon enough radonja will become famous soon enough radonja's Avatar
    Država
    Serbia
    Registrovan
    Jul 2012
    Pol
    Musko
    Zadnji Put Online : 10.05.2015 @ 00:33
    Lokacija
    Beograd
    Postovi
    372

    Uobičajeno Odg: Branko Radicevic - Pesnik

    НАТПИСИ

    i
    Ал' се .. ша туђа леба слади,
    И прија му — да кљусета товна!
    Али кљусе оће и да ради,
    Ради, стење, а све лете .....!


    Ii

    Пре међ стоком беше брада
    У самога јарца,
    Али чуда — ево нађо
    С брадом и магарца.


    Iii

    Миле ђипа, оће да утуче,
    Мируј море, изешће те Вуче.

    Iv

    Ал' ваљане ми имамо главе,
    Штета само што су нам без главе.
    Odgovor Sa Citatom Odgovor Sa Citatom

  7. #26
     OFF 
    Verni Član
    Poeni: 4,522, Nivo: 1
    Level completed: 99%, Points required for next Level: 0
    Overall activity: 0%
    Dostignuća:
    Tagger Second Class1000 Experience Points1 year registered
    radonja will become famous soon enough radonja will become famous soon enough radonja's Avatar
    Država
    Serbia
    Registrovan
    Jul 2012
    Pol
    Musko
    Zadnji Put Online : 10.05.2015 @ 00:33
    Lokacija
    Beograd
    Postovi
    372

    Uobičajeno Odg: Branko Radicevic - Pesnik

    Кнезу
    Михаилу М. Обреновићу

    ГОЈКО

    Гусле моје, овамоте мало,
    Амо и ти, танано гудало,
    Да превучем, да мало загудим,
    Да ми срцу одлане у грудим',
    Та пуно је и препуно среће,
    Чудо дивно што не пукне веће.

    Зоро бела, сунце огрејано,
    Лисна горо, поље обасјано,
    Цвеће мило, росо, бистро врело,
    Па ти јоште, моје чедо бело —
    Ко да гледне чарне очи твоје
    Па у срцу да му не запоје!

    Ао свете, мио и премио,
    Красно ли те Вишњи удесио,
    Само, само, да још мрети није,
    Ал' већ нека, кад инако није.
    Данас-сутра час ће ударити,
    Јарко сунце мени заклонити,
    Из руку ми јасне гусле тргнут,
    Моје тело под земљицу вргнут.
    Ал' што певах неће пропанути,
    Након мене хоће останути,
    Док се поје, док се винце пије,
    Док се коло око свирца вије,
    Докле срце за срцем уздише, —
    Е па дотле, а куда ћу више.

    Ох олује, ао грмљавине,
    Погнале се небом облачине,
    Посуктале оне муње лаке
    Па раздиру небо и облаке,
    Дршће земља, помиче се стена,
    Вихар чупа дрвље из корена,
    Мрак је сада, све сад опет гори —
    А мој Боже, света не умори!

    Севну муња — гледај тамо горе
    Оне беле поносите дворе,
    Стоје двори, слава нека стара,
    Кажу двори силна господара,
    Ударени на стење високо —
    Баш се види где царује соко.

    Та соко је кâ му отац био,
    Што му красно име оставио,
    Баш кâ таком приликује тићу —
    Њега зову Гојко Змајевићу.

    Јутрос рано пре румене зоре
    Гојко беле оставио дворе.
    До оружа и срдашца свога
    Он не крену друга ниједнога.
    Да лов лови, у горицу зађе,
    Јутро прође, он лова не нађе,
    Прође подне, лова ниоткуда —
    Нуто јада и његова чуда!
    Па још бура што сад осилила,
    Те растреса над горицом крила —
    Ох гњеван је, ал' не са ветрине,
    Не са пљуска и те грмљавине,
    Давно све то јунак савикао,
    Ал' му мука што је забасао:
    „Севај, муњо!“ гњеван покликује,
    Муња сева, гору осветљује,
    Ал' све заман, клета нигде пута,
    Он једнако по беспућу лута.

    Буре неста — ноћ је — ведро — тио —
    Давно данас месец поранио,
    Па већ зађе — већ је пола ноћи —
    Јоште мало и зора ће доћи —
    И ето је, веће се помоли —
    А наш јунак да л' је спази, што ли?
    Да л' још лута, да л' санак борави?
    Зора сјаје — ма где он се бави?

    Ено њега тамо крај извора,
    Где клонуо од тешког умора,
    Пуно гњевних мисли премислио,
    Ма га најзад санак преварио.
    Још он спава, за зору не хаје,
    Бела зора за њега не сјаје,
    Зора сјаје, диван свиће данак,
    Ал' наш Гојко грдан снива санак.
    Снива јунак, е ка јуче лови,
    Па не може ништа да улови,
    Па кâ јуче, диже с' олујина,
    Пљусак пљушти, јечи грмљавина,
    А он лута гором кроз планину,
    Те пред једну стигао пећину.
    Шћаше улест, али се устави,
    Коса му се подиже на глави,
    Чудно нешто отуд на њ се сјаје,
    Мисли јунак: ко је, Боже, шта је?
    Ал' се крену то чудо из мрака,
    Те спопаде у страху јунака.
    Медвед беше — заман он се брани,
    Никако се не мож' да одбрани, —
    Већ ноктима спопао га тешко,
    Већ му кида то месо витешко,
    Већ на земљу хладну га обара,
    Већ му чупа срце из недара,
    Већ — ох муко! он се из сна прену,
    Па десницом ка срдашцу крену.
    Још погледа — јао мили Боже!
    Таре очи, вероват не може:
    Близу њега једно чедо бело,
    Сан је и то, мисли он зацело:
    „Сан је сан је —“, гледа, — „ал' опета —“
    Та лепа је, прелепа је клета.

    Прва буна ето већ га прође,
    Он устаде, па зборити пође:
    „Богом сестро, право ми говори,
    Што ли чиниш у тој пустој гори?
    Ко те младу догнао овамо,
    Где живују дивље зверке само?
    Кажи брату ако си девојка
    И људска те одојила дојка,
    Кажи брату, ол' девојка била,
    Оли чарне ове горе вила,
    Јера чуда, веруј ми, такога
    Још не видех за живота свога,
    Па оли си из горице вила,
    Ол' те барем вила одојила.“

    Тако јунак, а девојка заче:
    „Богом брате, незнани јуначе,
    Ни сам, брате, ове горе вила,
    Ни ме вила младу одојила.
    На дому ми останула мајка,
    Имам тамо и старог бабајка,
    Дођох амо да умијем лице,
    Да донесем мајци јутрошњице.“

    Ово рече, ка извору оде,
    Лице уми, И наточи воде:
    „Сада идем, мајка мене чека,
    Но, јуначе, ти си из далека,
    Јера мислиш, кâ што рече амо,
    Да овдена живе зверке само,
    А не знадеш сред ове горице
    Беле двора Рајка Жеравице.
    Гледни само — видиш тамо горе
    Оне беле поносите дворе,
    То су двори Жеравице Рајка,
    То су двори мојега бабајка.
    Дођи к нама, свак те радо чека,
    Јер си, видим, путник из далека,
    Мајка, сеја за тебе се боје,
    Јер си самац оставио своје —
    Но љуто се млада заговори,
    Ваљало је да сам већ на двори,
    Збогом сада, ал' кад отле пођеш,
    Немој наших двора да мимођеш.“
    То изусти, оде двору мома,
    Оста самац, Гојко наш сирома,
    Оста чудан, у мисли се дао:
    „Зашто“, вели, „пре то несам знао?
    Али ништа, шат још доцне није“,
    Те полако дворима се вије.

    И у дворе Гојко улегао,
    А лепо га Рајко дочекао,
    Понудио кâ што ваља госта,
    Мудрих речи прозборио доста,
    Па је онда вако започео:
    „Чу ли, сине, што бих знати хтео:
    Откуда си и ко ти је мајка,
    Кога кажу родног ти бабајка?“
    На то Гојко брзо реч прихвати:
    „Право ћу ти све ја казивати.
    Оца свога једва сам познао,
    За детињства мога он је пао,
    Са Турцима у боју крваву
    Он је славно изгубио главу,
    Њега зваху Змају Милутине.“ —
    „Змај Милутин — та Бога ти, сине!
    Кликну старац, мило му бејаше,
    Па овако даље бесеђаше:
    „Та ја и он кâ браћа смо били,
    Заједно смо некад Турке били.
    Знаш ли оно — ал' било је давно,
    Дваест лета сад ће бити равно,
    Ти си онда једва на свет стао,
    Но зацело веће си слушао —
    Крваво је сунце излазило,
    Крваво је онда залазило,
    А сувише два крвава данка
    Гореаше огањ без престанка,
    За небо се пусти дим машао —
    Онда сам ти оца упознао.
    Хеј мој сине, какав ти бејаше,
    Какве л' Турком јаде удараше,
    Та не бејах ни ја кукавица,
    Ал' он беше наша перјаница.

    За једнога боја жестокога
    Беше муке доста за свакога,
    Свак чињаше колико могаше,
    И пред собом Турке разгоњаше.
    Ја од чете бејах понајпрви,
    А вас црвен од турачке крви,
    Кад гле на ме једне јуначине
    Као какве мутне облачине:
    „Стани“, викну, „стани, копилане,
    Грдне си ми ударио ране,
    Пуно си ми другова згубио,
    Но и тебе сад је Бог убио.“
    Па је пушку малу потргнуо,
    Удрио ме амо под пазуо,
    Врела крвца из ране покуља,
    Ја у седлу мало се заљуља,
    Шћах из боја окренут коњица,
    Ал' не даде силна потурица.
    Још из пушке једне удари ме,
    Јоште једном љуто обрани ме,
    Испаде ми бритки нож из руке,
    Вас ти клонух, — јао моје муке!,
    Украј мене Срба ниједнога,
    Све прснуло а од јада мога,
    Већ прискочи проклети Турчине,
    Већ замахну да ми главу скине,
    Већ помислих: збогом, бели дане!
    Ал' сва срећа не хте да ме мане.
    Јер у тај час Турчин с коња клону,
    Сабљу пусти, па на земљу тону.
    Ох Милутин недалеко био,
    И јаде ми љуте опазио,
    Дохватио ону шару дугу,
    И помогâ од самрти другу.

    Од то доба проше две године,
    И погибе Змају Милутине.
    Змај је био, кâ змај је и пао,
    Сам је онда триест сасекао,
    И што ћу ти хвалити га веће,
    Нигда мајка родити га неће.“

    А мој побре, ала ти се жари,
    Ал' се кува, ала ти се вари,
    Ал' се врти крај огња пециво,
    Ал' се спрема то румено пиво.
    Та части нам Српчића старина,
    Част господска под небом милина:
    Већ дан један — већ и други ето —
    Пате јањци, пати винце клето —
    Већ и трећи — амо, побре мио,
    Но већ си се, брате, задоцнио.
    Веће Гојко окрочи коњица
    Што поклони њему Жеравица:
    „Збогом, збогом!“ веће га ободе,
    Већ кâ муња пут горице оде,
    Већ замаче још се види мало —
    Но сад га је већ сасвим нестало.
    Тужна Цвета у двор похитала,
    У потаји сузе лити стала —
    Бог би дао те са већих јада
    Нигде никад не сузила млада.

    Зора зори, ни сам не знам која,
    Ал' је красна, па била ма која,
    Гором језде два коњика млада,
    Једно Гојко, а друго је Рада.
    Јесу красна два та побратима,
    Само трећег да је још међ њима
    Па би рекâ Милош је устао,
    И са браћом овуд појахао.
    Ал' је Стојан на крајину макâ,
    Па он чува стражу од Турака,
    И давно је како тамо крену,
    Њему Раде иде на измену,
    Радивоја побро Гојко прати,
    Па га моли и овако брати:
    „Хајде, брате, хајде, Радивоје,
    Да ти злато ја покажем своје.
    Та чудо је, побратиме мио,
    Ни у сну га неси никад снио:
    Каква стаса — лице кâ зорица,
    Око бистро лепше нег Даница,
    Даница нам носи белог данка —
    Та лепша је од најлепшег данка.“
    Тако збори, побра с пута свраћа,
    Па са њим се странпутице лаћа.
    Лаки коњи, а прелепо доба,
    Ала лете побратима оба!
    Јутро бежи, подне се примиче,
    Из горице бео дворац ниче:
    „Моје сунце ено сјаје онде,
    Деде, зеко, још понеси донде.“

    Код Рајка су обојица били,
    Частили се, рујно винце пили,
    Узјахали мамене коњице,
    Хватили се зелене горице.
    Језде гором они обадвоје —
    Ал' је нешто чудан Радивоје,
    Вас се нешто јунак променио,
    У мисао неку заронио,
    Баш у неку мутну и немилу,
    Мало збори и то кâ на силу,
    Мучно језди украј побратима,
    А све жешће унапред се прима,
    Кâ од њега да би умакао —
    Спази Гојко, и беже му жао,
    Сети с' Цвете, па се и препаде,
    Па овако говорити стаде:
    „Што је теби, брате Радивоје
    Откад злато ти угледа моје?
    Нешто тешко носиш у недрима,
    Па од свога тајиш побратима.
    Још ме чудно гледнеш понекада,
    Да ме страва свег спопадне млада.
    Та мислиш ли о Цвети мојојзи?
    Нађе л' мане ти какве на њојзи?
    Кажи, брате, ако Бога знадеш,
    Што на срцу својему имадеш,
    Мој по Богу ти си побратим —
    Казуј брже, да се не мучим.“

    На ово је јунак Радивоје
    Мало лице разведрио своје,
    Јоште рече: „Хеј мој побре мио!
    Какве мане — куд си замислио?
    Та што год је на свету дивоте,
    Све то Цвета за себека оте.
    Ох узми је, нећеш се кајати,
    Она ће ти данке да позлати.
    А што мало потамне ми лице,
    Своје сам се сетио сестрице,
    Њу, кâ знадеш, земља већ покрива,
    Ја помислих: да је сада жива!
    Красна л' беше кад беше на свету,
    И на твоју доста налик Цвету.
    Ето, брате, што си знати хтео —
    Стога сам ти мало невесео.“

    Ово рече, оде на крајину,
    А Змајевић кући кроз планину,
    Оде кући песму певајући,
    Певајући злато спомињући.
    Ох та певај ко год злато има,
    А ко нема, певај кô да има,
    Није л' злата, има штогод друго —
    Певај само, не разбирај дуго,
    То ил' оно, све је, брате, једно,
    Што је мило, све је песме вредно.
    Ето моје, па нек ми је проста,
    Јер за сада свакако је доста.

    Песмо моја, песмо од некада,
    Где је оно красно доба сада,
    Кад те сретан ја певати почех?
    Ох давно је, ма ја те не дочех:
    Четир пута веће зима љута
    Пограбила лишће са дрвета,
    Четир пута сину прамалеће,
    Лишће врати, окити дрвеће.
    И тако ће док је века бити,
    Једно грабит, друго доносити,
    Ал' што зима уграби менека
    Не поврну нико ни довека.

    Даничићу! тебе сад братимим,
    Да са срца мало јаде снимим:
    Ја имадох брата рођенога,
    Рођенога брата јединога,
    Црна земља менека га узе,
    Ја за њиме пролих горке сузе,
    Ал' све заман — ништа не помогох,
    Из гроба га подићи не могох.
    Богом брате, кад роднога немам,
    Не дај самац да се на пут спремам,
    Хајде са мном, јер без братског друста,
    Веруј, веруј, земљица је пуста.

    Нојца оде, сину зора бела,
    А оживе околина цела:
    Одсвуда се момци помолише,
    По два, по три, однекуд и више,
    Сви на коњма, коњи им милина,
    Ма јунаци чудо и милина.
    Весело им око и оруже —
    Куд су нагли, љубазиви друже?
    Ето језде и зборе о Гојку —
    Да л' ће са њим по Цвету девојку,
    Спремили се, па од пусте жеље
    Похитали њему на весеље?
    Опет зборе, али за крајину,
    И спомињу нешто о Турчину,
    И о крвци што ће да се лије —
    Да л' ће бојак да се какав бије?

    Бојак богме каквог још не беше,
    Јер се мучни гласови разнеше,
    Кажу: Турци нешто не мирују,
    Дању, ноћу брзе коње кују,
    Прах намичу, оштре јатагане,
    Честе књиге прате на све стране,
    Још помрко на 'ве горе гледе —
    Бојати се од злотвора беде.
    Па зато се момчад узбунила,
    Разавила соколова крила,
    Те ка кули Змајевој се крећу,
    И туце се на рочиште слећу,
    А отле ће к осталој дружини,
    Па са њоме крвавој крајини,
    Да не даду, већ да је утврде,
    Да је како Турци не нагрде.

    Већ је подне, већ и превалило,
    Под кулом се све већ искупило,
    Већ и Гојко озго је сишао,
    Те по друсту разгледати стао;
    Тражи јунак Богом побратима,
    Ал' у чети јунака не има,
    Гледну даље, и заман бејаше,
    Већ за њега запитати шћаше,
    Ал' ето га, ето сивог тића,
    Иде Стојан и води вранчића,
    За њим ступа љуба вереница,
    Тужна јадна кâно робињица.
    Ал' где не би тужна јадна била,
    Какав ноћас санак је уснила:
    У сну њојзи сунце помрчало,
    Па с' на земљу доле саурвало,
    А кром војна њезино срдашце
    И не знаде за друго сунашце:
    „Дакле, сунце, само јоште сада,
    Само сада па више никада!“
    Тако Мила, — заман је зборио,
    Узаман је њен Стојан корио,
    Она опет: „Никад, ох никада
    Више ми те не има назада.“
    Од по ноћи тако процвилела,
    Од по ноћи ока није свела.

    Већ је време, доста би праштања,
    Доста збора, доста световања,
    Јунаци се коњица хватају,
    Мајке, љубе, сеје одступају,
    Али многа тајом засузила,
    Ма не сузи Стојанова Мила,
    Тешки јад јој срце покосио,
    И у оку сузе засушио,
    Око стало па се укочило,
    Она гледа своје сунце мило,
    Сунце мило, али на западу —
    Помоз', Боже, ње големом јаду.

    Веће Стојан од земљице скочи,
    Већ коњица претилог окрочи,
    Већ — та глени љубе несретнице,
    Она скочи вранцу за вођице:
    „Нећеш — нећеш!“ кô ван себе врисну,
    Па вођице оберучке стисну.
    Ох срамоте што с' на Срба оте!
    Од срамоте пламом запламтио:
    „Пуштај, љубо, Вишњи те убио!“
    Ал' ништ' за то и не хаје млада,
    Већ још чвршће вођице спопада.
    Наже јунак снагом из мишица,
    Отклопи јој руке од вођица,
    Од коњица отури је јадну,
    Она паде на земљицу хладну,
    Паде доле па се обнезнани —
    А мој брате, таке јаде мани,
    Гле Стојана, гледни сивог тића,
    Он удари претилог вранчића,
    Срдит био, срдито удрио,
    Срдито му коњиц захватио —
    Сви за њиме — коњи се слегоше,
    Па за собом поље отискоше,

    Сунце зађе — ноћ је — свуда тавно,
    Догорели огњи већ одавно,
    Коњи пасу, ма јунаци пали,
    Крај пушака тананих заспали,
    Гојко дуго на злато мислио,
    Ма га најзад санак оборио.
    Спава и он, спавају главари —
    Али један за сан још не мари.
    Јоште Стојан не склапа очију,
    Чудне мисли по глави му с' вију,
    Растанак му на срдашце пао,
    Па кâ сињи камен притискао,
    Своје љубе јаднице се сећа,
    Тад, ох тада сва га мину срећа,
    Та кад оно прискочила млада,
    Сва ван себе од слутње и јада,
    Кад дохвати вранца за вођице,
    Како ли је тиште немилице.
    Па ко знаде како може бити,
    Може тужна јоште погодити.
    И слутња му срдашце прихвати
    Да је неће више угледати,
    И што даље, већма га спопада:
    „Никад више — дакле баш пикада?“
    Заман мучи, заман се отима,
    Све га већма слутња обузима:
    „Дакле никад — дакле баш занаго
    Никад више, кâ што рече драго —
    Никад више —“ ту му коњиц рже,
    Он из мисли претешких се трже,
    Те погледа небу ка истоку,
    Гледа боље, не верује оку:
    Црвēн пред њим, кâ да небо гори:
    „Шта је оно — зар већ зора зори?“
    Још ослушну — да ли штогод чује?
    Је л' то топот што се приближује?
    Богме коњик — Бог му у помоћи!
    Што л' га гони овако по ноћи?
    Већ је близу, већ и пушка цикну,
    А уз цику јунак вако викну:
    „Та на ноге! Турци ударише,
    Ударише, воду прегазише,
    Бију, кољу, робе, пале, руше —
    Јао, Срби, куд ће ваше душе.“

    Цело поље већ се уздрмало,
    Пешац, коњик, све с' опремат стало,
    А Змајевић брзо похитао,
    Па гласника распитиват стао,
    Да све знаде што је и како је,
    Понајвише где је Радивоје.
    Гласник оде: „Бог то један знаде,
    А ја само да њега нестаде.
    Синоћ јунак кâ и увек оде
    Да уходи Турке украј воде,
    Одмах затим Турци ударише,
    И зачас нас љуто нагрдише.
    Јао, брате, кад се сетим јада
    Што нас хвати онда изненада:
    Ни сад не знам како све бејаше
    Ма зачас нас Турци опасаше,
    Баш из земље кâ да поникоше —
    Све бих рекô, издаде нас неко,
    Баш издаде, другаче никако,
    Ево главе ако није тако.
    Ал' куда се деде Радивоје,
    Не знам, брате, а душе ми моје,
    Како оде, од онога часа
    Нигде њему ни трага ни гласа,
    Ох јунак је Радивоје био,
    Па је гдегод главу изгубио.“
    Ово рече, ал' рече и више, —
    Ма се веће Срби опремише —
    Гојко миче коњанике своје,
    А уздише: „Хеј мој Радивоје!“
    И цела се веће војска крену —
    Већ стигоше у гору зелену,
    Већ стигоше, већ и замакоше —
    Мало прође — већ Турке сретоше:
    Поцикташе те пушке танане,
    А зајеча гора на све стране,
    Огањ суну, и до беле зоре
    Много срце турачко сагоре.
    3оро бела — ма гле турског јада!
    Сунце грану — ох јад тек је сада.
    Пламте њима браде на све стране,
    А полећу тикве обријане,
    Срб удара и тамо и амо —
    Но да махнем кад је игра само,
    Скоро свуд их Срби већ сломише —
    Ма ће сутра бити муке више.

    Ено зађе сунце огрејано,
    А врћу се чете непрестано
    Од горице од оне каурске,
    Чете иду, а чете су турске,
    Што серашћер унапред послао,
    Па какве их назад види јао:
    Поломљене, огњем опаљене,
    Бритким гвожђем љуто нагрђене,
    Ага пешке, а бег без сарука,
    Жива, брате, овог света брука,
    Ни по бруке да је још од кога,
    Већ од раје, скоро од никога —
    Шкрипи зубим' Арслан Сулејмане,
    „Ох ђауре, чекај докле сване“.

    И гле свану, и сунашце грану,
    Ал' већ бојак притискâ пољану,
    Е се Турци макли пређе зоре,
    А испали Србињи из горе,
    Сусрели се, заметнули јаде —
    Али сад тек прави бој настаде.

    Хај Србиња, хај пусте жестине,
    Хај јунаштва што ми дивни чине,
    Гледни оне — али нашто, брате,
    Давно зна се за тиће крилате,
    Па кâ увек тако је и сада,
    Где Срб бије, ту је пуно јада.

    Бој се бије — подне превалило,
    А са неба сунце запламтило,
    Ал' је Турком око срца зима,
    Јер све даље Србаљ преотима,
    Понајдаље Гојкови коњици,
    Та јесу ти красни убојници:
    Поломише, Турке замрсише,
    За срце им војску ухватише,
    Па је на све размахују стране —
    То опази Арслан Сулејмане,
    Гледну Руста, десно крило своје,
    Русто гледну на спахије своје:
    „Јала за мном!“ то само изусти,
    Па коњица у коб Гојку пусти.

    Дочека га Гојко — удрише се —
    Пода њима земља се затресе,
    А над њима сабље се сретоше,
    Али Турчин беше среће лоше:
    Живо одби, живље Србин ману,
    Обори му главу на пољану —
    Русто паде — кликну Србадија,
    А уздахну листом Турадија,
    Задрхташе јадни на све стране,
    Понајвише Арслан Сулејмане,
    Обамре му срце у недрима,
    Али окле, кад га и не има,
    Давно срце у Хајке је младе —
    Камо срећа да је не познаде.

    Ње се сети, препаде се тешко,
    Заборави поштење витешко,
    Плећи даде, па коњица сави
    Ка чадору где злато остави,
    Да је узме па да бега с њоме —
    Ох зашто је маче са собоме!

    Живо Турчин низ пољану нага,
    Опази га Гојко, потера га,
    Још кликује: „Стани, тако т' Бога,
    Та један ће само на једнога.“
    Али Арслан главе не обраћа,
    Само ђога бакрачлијом лаћа.
    Бежи ђого кâно див из горе,
    Види Гојко, стићи га не море,
    Па се пушке са рамена сећа,
    Пушка цикну, а поможе срећа,
    Арслан паде, заклаше га змије,
    Звекнуше му празне бакрачлије.

    Паде Русто, паде Сулејмане,
    Збунише се Турци на све стране,
    И пре Срб им пуно удри мука,
    Ма сад тек им обрте нерука.
    Али ко ће све ти казивати,
    Ко л' им редом јаде прикупљати,
    Ето једном: поцрвене трава,
    Оставише пет хиљада глава,
    Што претече, стругну без обзира —
    Ал' ко рече да у Срба дира.

    Ено беже — баш их поломише —
    И чадоре Турци оставише,
    А Србињи у њих улегоше,
    Па их дивно преметати поше,
    И подоста беше у некоме,
    Понајвише у Арслановоме,
    Баш у њему на гомиле благо —
    Али где је Арсланово драго,
    Где му сунце, где Хајкуна бела,
    Благо стоји — куд се она дела?

    О Хајкуна, ружа тек развита,
    Па у киту са љиљаном свита,
    Тако ти је румена и бела,
    Ко је виде, срце му понела.
    Ама слабо очију бејаше
    Што дивоту ову сагледаше,
    А међ овим неко момче Тале,
    Красан јунак, сви га Турци хвале.
    Ја сад не знам како с' надесило,
    Ал' је једном Туре припазило,
    Једном само, али доста беше,
    Све му мисли за њом се отеше,
    И давно је уграбити шћаше,
    Ма с' никако згода не даваше.
    Ал' кад Арслан на ограшју паде,
    Тад се Талу и згодица даде:
    „О Хајкуна“, рече, „сад си моја.“
    Дирну коња, утече из боја
    Право Хајци, — весела му мајка!
    Јоште кликну: „Бежи са мном, Хајка!“
    Што би даље, то песма не знаде,
    Ал' и да зна, скратити ваљаде,
    Ње ту нема, а нема ни Тала,
    Где су да су — помогâ им Ала.

    Сунце седа поносито, тио,
    Гојко у њег' очи управио,
    За горицу злаћано заходи,
    Чини му се срећу му одводи,
    Нешто му је и чудно и тешко,
    Чудно куца срце му витешко,
    Да је јутрос, кад бој запламтио,
    Лако би се чуду још довио,
    Ма су Труци у неврат расути,
    Па на што ли ово сада слути!

    Сунце зађе, а Гојко уздану,
    Спусти очи, глену низ пољану,
    И опази једнога коњика,
    Ал' још не мож' разазнат му лика.
    Коњик ближе — ох сад га познаде,
    И мучнија мука га спопаде,
    Позна Мирка, слугу Рајковога,
    Ма какав је за милог му бога:
    Вас у крви, а сетнога лица,
    Једва свога што с' држи коњица,
    Шинуле га гује наопако,
    Гојко скочи: „Окле, брате, тако?
    Бог ти вишњи дао срећу бољу,
    Ал' ти носиш јаде и невољу.“

    „Носим своју и твоју невољу,
    Бог ће теби дати срећу бољу,
    Теби можда, ал' мени никако,
    Него деде прихвати ме јако,
    Тешке су ме освојиле ране.“
    Ово збори, љуља се да пане.
    Прихвата га, с коња му помаже,
    На земљицу Гојко га полаже,
    Полаже га, а мозак му гори:
    „А Мој брате, говори, говори!“

    Мирко заче: „Ноћас све бејаше —
    Баш се зора помолити шћаше,
    А зачу се цика од пушака,
    И поклика: ето нам Турака!
    Откуд — како — једва ко запита,
    Свако скочи, пред Турке похита,
    Сретосмо се, па се покрвисмо,
    Изгибосмо, љуто с' изранисмо,
    Без ране нас не оста једнога,
    Сваки братски бранио је свога,
    И сам Рајко у бој се нагнао,
    И он ране у руку допао —
    То су, брате, то су јади наши,
    Али ево и твоји и наши.
    Побисмо се и Турке узбисмо,
    Што могосмо, оно одбранисмо,
    Али Цвету, али злато твоје,
    Уграби нам пусти Радивоје,
    Проклет да је, догод света траје,
    Ова љута рана од њега је.“
    То говори, а с душом се бори,
    То изусти, лаку душу пусти.
    А Змајевић — ох махни му јаде,
    Бог нам таквих не дао никаде —
    Ма је чудно испод овог неба,
    Од свуда нас лоша срећа вреба,
    Зато брже лозовине амо,
    Да се њоме, браћо, оружамо,
    Да несрећу, како откуд муне,
    Дочекамо на те чаше пуне,
    Да с' куцнемо, чашама звекнемо,
    Шат немилу како одбијемо.

    Побратимство под ноге вргао,
    Родну земљу злотвору издао,
    На крст часни сабљу повадио,
    Украј Бога место изгубио,
    Па све заман — ох ти јаде тешки!
    Врти му се тај мозак витешки,
    Цели свет се око њег' окреће —
    Чини му се ни ђаво га неће.

    Зборио је што је лепше знао,
    Чинио је што боље могао,
    Ал' кад виде да не може тако,
    Домисли се, обрте инако,
    И нареди лажне гласоноше,
    Те на душу своју потегоше:
    Е њен Гојко на ограшју паде,
    Ал' се Цвета преварит не даде:
    „Е па добро, дад' његову главу,
    Да је видим мртву и крваву,
    И целивам место драгог свога,
    Кад га жива грлити не мога,
    А ти брже копај раку ладну —
    У њу лећу, издајице нећу.“
    Тако Цвета, па лице одврати,
    Својих мисли јађаних се лати,
    Од образа сузе јој удрише —
    Радивоја јади покосише,
    Од јада му пуца срце живо:
    Зашто он баш да јој чини криво!
    Те проклиње која га родила,
    И за таке муке одојила,
    Е кроз пакâ до неба улега,
    Небо пред њим, а не мож' у њега.
    Ох када би време врнут могâ
    До онога часа злосретнога
    Кад је првом дивну угледао,
    Чини му се: би је прегорео —
    Би зацело, и могâ би ласно —
    Али сада — сад је веће касно.

    Гле град турски — мрко л' кроза тмину
    На србињску гледа покрајину,
    Мрко гледа, али залуд му је,
    Лоше су му за каменом гује.

    Што утекло па се не разбегло,
    Све из боја у њ се Турак' слегло,
    Ту мишљаху јадни да одахну,
    Ал' несрећа још их се не махну.
    И ако је као што се збори,
    Онда богме у час понајгори,
    Е ђауру није још до мира,
    Војску купи, све најбоље бира,
    Гради справе, какве још никада,
    Кô да хоће баш амо на града,
    Тако збори и тако се слути,
    А Турцима у срцу се мути,
    Свак се боја последњег спомиње,
    Те понеки вако започиње:
    „Вала, кардаш, то бојак бејаше,
    Није шала, баш нас покрхаше,
    Баш кô да се сваки помамио,
    И чујте ме, а што бих вам крио:
    Ако буде кâ што неки слуте,
    И ђаури амо се упуте,
    Ко год хоће нека куша срећу,
    Нек их чека, ја их чекат нећу,
    С пола сам им још и утећ могâ,
    Ал' са града охронуће ђога.

    Ту је Тале, ту је Радивоје,
    Свак крај себе чува драго своје.
    Радивоје јадан и несретан,
    Али Тале, је л' он јунак сретан?
    Ох и њему с' небо наоблачи
    Како амо у града корачи.

    Угледала жестока Туркиња,
    Угледала краснога Србиња,
    Угледала и запе јој око,
    Ал' и јесте Радивоје соко,
    Баш је мало такових јунака
    И у Срба, камол' у Турака.
    Сјајан Тале дотле њојзи био,
    Ал' крај Срба сјајност изгубио
    Кано месец кад гране сунашце —
    Утече јој на око срдашце:
    Тек спазила па Хајка планула,
    И у срцу своме покликнула:
    „Ето мени красна господара!“
    Јао Хајка, ал' те срећа вара.

    Нојца бежи, а зорица зори,
    Стижу гласи гори иза гори.
    И зацело веће Турци знаду,
    Е ће ђаур ударит им граду,
    Па ниједном остат се не хоће,
    Свако гледа куд ће и како ће,
    Заман уче, заман вође коре, —
    „Беж'мо, беж'мо!“ сви изгласа зборе,
    И умало града не пустише,
    Ма их најзад вође надмудрише:
    Да чекају још до тамне ноћи,
    „Тад ће“, веле, „жесток индат доћи:
    Војске пуно, а све момка љута,
    Све самога кардаш Арнаута.“
    Па сићане књиге повадише:
    „Гледај само како султан пише —
    Сто хиљада“ — Турци загледаше,
    Ал' на срећу читати не знаше.

    Ох на срећу, али не на своју,
    Већ Бога ми, Србине, на твоју.
    Сунце седе, ено тамне ноћи,
    Ал' Турцима ниокле помоћи,
    Па да им је јоште јада више,
    Ето страже у град се сломише:
    „Иде ђаур — броја му не има!“
    Помами се срце у Турцима,
    Поскочише, к вратим' полетеше,
    А вође их устављат не смеше, —
    И сва војска већ остави града —
    Јао Турци, зарашта и сада.

    Иду Срби, јечи поље равно —
    Ма туд проше други већ одавно,
    Е су чули како је у граду,
    Чули Срби о турскоме јаду,
    Па се вешто на ноге дигнули,
    Две-три страже њима укинули,
    Поред града прошли странпутице,
    Хватили се зелене горице,
    Ту запали згодно у потају,
    Ако Турци нагну завичају.
    Хоће Срби да освоје града,
    Ал' га неће без турскога јада,
    А саде им тако шака паде,
    Унапред се већ срећице сладе,
    Свима игра срце у недрима —
    Ал' је Гојку око срца зима.

    Ено Турак' — ох ти његов јаде! —
    Међ њима је зацело и Раде,
    Носи Цвету, Бог јој помогао!
    Ма је Гојку кам на срце пао.
    Ох ето их — Гојко ослушкује,
    Спрема ватру, друсто разређује,
    Па оли је задобити тако,
    Оли тако ол' тужан никако,
    Гњевно јунак зуб'ма зашкрипио:
    „А мој побре, баш си ме убио.“

    Глени Турке — већ су близу горе,
    Већ веселе започеше зборе:
    „Јала, кардаш!“ — тако један кликну,
    Ал' из горе танка пушка цикну,
    Турчин паде — и што ћу ти више,
    Већ из горе пушке окупише,
    Веће Турчин за Турчином пада,
    Већ се кају што пустише града.
    Би сад назад, ал' је доцне, јао,
    Већ им ђаур пута пресекао,
    Та јад спреда, а јад је одзаде,
    А највећи: срца им нестаде.

    Месец сину — а мој побре, глени,
    Већ су одсвуд Турци опкољени,
    Ђаур стискâ кâ никад дојако,
    Бар Турцима учини се тако,
    Те зовнуше Мухамеда свога, —
    Јао Турци, прођите се тога,
    У се, јадни, јер тако ми среће,
    Ни капе вам тако претећ неће.

    И бију се, а да што ће друго?
    Отимљу се, ама неће дуго,
    Сваки час им носи муке грђе,
    Све их Србаљ опасује тврђе,
    Удара им са стране свакоје,
    Понајљуће где је Радивоје,
    Ту је покољ, ту без нада мука,
    Дршће Турком и срце и рука,
    Сваки види е све већ пропаде,
    Ма се бију — ал' заш не и Раде?
    Са коња је јунак сајахао,
    Мучно гледи — да л' му жића жао?
    Да ли жића, да л' другога чега
    И од жића јоште милијега?

    Живот, име, и све што му било
    Негда тако и драго и мило,
    Све прежали, све веће прегоре,
    Само једно још јунак не море,
    Цвету не мож' — ох да ј' мртва веће —
    И ка њојзи брзо се окреће,
    И види је е земљи клекнула,
    Па ка небу руке подигнула,
    Богу с' моли, грозне сузе лије —
    Ох он знаде е то за њег' није.
    И љута га нека мука прима,
    Дохвата му срце у недрима,
    У срцу се страшне буде змије,
    Гледа Цвету — Боже, закрили је!

    Једно Туре ка њему долеће
    Уплашено не мож' бити веће:
    „Вала ето“ — кâ без душе поче,
    Поче јадно, ма речи не доче,
    Једно зрно удри га у главу,
    Туре паде пред Рада у траву:
    „Дакле тако, дакле још замало,
    Можда одмах па ме је нестало —
    Али она преживети може,
    Па да други — страшан ли си, Боже!“
    Вас се тресе — но шта с' оно чује? —
    Радивоје плахо погледује,
    И опази — а што ће му више,
    Већ од свуда Срби проломише,
    Турци беже — Србињи за њима,
    Гоне, бију — Гојко међ првима.
    Познаде га, кликну Радивоје:
    „Јао Цвето, јао сунце моје!
    Кад не можеш бит на срцу моме,
    Та не дам те, богме, ни другоме.“
    Ово рече, севнуше му очи,
    Сабљу трже, плахим кроком крочи,
    Већ је близу, већ до Цвете стиже,
    Већ јој сабљу изнад главе диже!
    „Умри!“ викну, ал' то и све беше,
    Синџирлије срце му разнеше.
    Радивоје паде на земљицу,
    А прискочи Гојко на коњицу,
    Узе Цвету, на коња је хити,
    Па са њоме из крешева хити.

    Ал' ко гони друмом кроз горицу
    Бело чедо на плахом коњицу?
    Обазре се — весела му мајка!
    То је Тале, и са њиме Хајка.
    Она Талу срце је понела,
    Ал' га. неће ево Хајка бела,
    Њено сунце остало назада:
    „Пуштај, пуштај!“ повикује млада,
    Отима се, ма заман јој муке,
    У јунака јакосније руке.

    Бежи Тале с Хајком кроз горицу,
    Опази га Стојан на коњицу,
    Женску главу добро распознаје,
    Сећа с' љубе, мисли Српкиња је,
    Чија можда љуба вереница
    Што уграби негде потурица,
    Па га тера, а вако кликује:
    „Пуштај роба, ол' т' заклаше гује.“
    Већ га стиже, већ — ох љутих јада!
    Обрте се Тале изненада,
    Пушку малу на Срба обара,
    Погоди га сред живих недара,
    Паде Стојан с коњица претила:
    „Збогом, Мило, јеси погодила.“

    Тале оде — оста бојна вика,
    Оста за њим од пушака цика,
    Далеко је већ јунак умакô —
    Што ће Хајка кукавица јако?
    Молила се — он је чуо није,
    Отимала — помогло јој није,
    И јоште би да још јадна може,
    Али ето сва већ изнеможе,
    Па на муци к небу погледала,
    Озго Алу у помоћ позвала,
    Ала чуо па јој помогао,
    У душу јој чудну мисâ дао.
    Престаде се Хајка отимати,
    Да је пусти, престаде молити,
    Крошто — зашто — ко то јоште знаде?
    Тале мисли е му се подаде,
    Те јој беле руке попустио,
    Јао Тале, баш те Бог убио.
    Тек Хајкуна што то осетила,
    Па од паса ножа повадила,
    Удри Тала у срдашце живо —
    Ал' му млада не учини криво,
    Што тражио, оно и нашао,
    Заш отимâ што му Бог не дао,
    Та срце је од самога Бога,
    Кад те неће, не гони никога.

    Једва зора забелела млада,
    На мртваце бистра роса пада,
    Кроз мртваце сузна и крвава
    Иде, лута једна женска глава,
    Све прегледа, а тражи једнога,
    То је Хајка, Ала јој помогâ.

    Брзо Хајка мимо прве хити:
    „Тамо“, вели, „тамо мора бити.“
    Где гомиле стоје понајвеће
    Тамо јадна Хајкуна се шеће,
    Мало било, за дуго не било,
    Срце Хајку није преварило,
    Тамо она нађе сунце своје,
    Тамо лежи њезин Радивоје.
    Познаде га Хајка, прихвати га,
    Из мртаца мало износи га,
    Полаже га на зелену траву,
    Белу руку меће му под главу,
    И гледа га Хајкуна сирота,
    Не би л' нашла трага од живота,
    Огледа га са свакоје стране,
    Али само грдне види ране:
    „Мртав, мртав — ох помози, Ала!“
    Ово рекла па ножа спопала,
    У срце се живо ударила,
    Па крај драгог на земљицу пала, —
    И уби се од тешке жалости,
    Ал' што знаде, Боже ми опрости!

    Красно Срби освојише града,
    Па већ неки врћу се назада —
    Већ и хладне ископаше раке,
    У њих мртве спустише јунаке,
    У славу им песме запеваше —
    Ал' и других песама бејаше:
    Мајке, сеје, љубе веренице
    Закукаше кано кукавице,
    Свака своје јаде удесила,
    Понајљуће Стојанова Мила.

    Сваки дан га Мила полазила,
    На гробу му грозне сузе лила.
    Сузе лила, јаде набрајала,
    Име њему често спомињала,
    Тужно, јадно — кам би заплакао,
    Ма јад отај дуго не трајао.
    Једно јутро пред зору румену
    Нађоше је хладну и студену,
    На гроб војнов тело наклонила,
    Око крста руке обавила,
    Прошâ живот, прошâ јад и боља —
    А мој Боже, буди твоја воља,
    Ја се теби и чудим и дивим,
    Прими мртве, ма ја идем живим.

    Гледни живе, гле красних јунака
    На све стране цика од пушака,
    Сватови су — гле пустог чауша,
    С њим чутура, та сватовска душа.
    Хеј чаушу, овамо и к мени!
    Ма ко с' ово, побратиме, жени?
    „Та Змајевић, да ли не знаш Гојка?“
    А млада му — „Цвета је девојка,
    Мила ћерка — но пиј, што си стао —
    Де још једном — па с Богом остао!“

    И весеље беше, па и прође,
    Гојко с Цветом живовати пође
    Лепо, красно, Бог их погледао,
    Па им свога благосова дао.
    Роди Цвета синке једнолике,
    Четир сина, очине прилике,
    Још очиног срца и деснице,
    Та деснице па још и срећице.
    Затим Цвета роди две ћерчице,
    Као мајка беху лепотице.

    И тако сам песму довршио,
    Па те молим, побратиме мио,
    Опрости ми што ми није боља,
    А најпосле како ти је воља,
    Свакојако жив и здрав ми био,
    И кад имâ, рујно винце пио!
    Odgovor Sa Citatom Odgovor Sa Citatom

Informacija Teme

Users Browsing this Thread

Trenutno 1 korisnika pregleda ovu temu. (0 članova i 1 gosta)

     

Slične Teme

  1. Ja kao pesnik
    By Vesna in forum Sumadinac Cafe
    Odgovori: 28
    Zadnji Post: 27.03.2013, 22:05
  2. Gvozden Radicevic - Tekstovi Pesama
    By Vesna in forum Tekstovi Pesama Narodne Muzike
    Odgovori: 19
    Zadnji Post: 08.12.2012, 17:45
  3. Andjelko Zablacanski - Poeta i Pesnik
    By Vesna in forum Knjizevnost
    Odgovori: 8
    Zadnji Post: 20.10.2012, 18:39
  4. Srecko Kosovel - Pesnik
    By Vesna in forum Knjizevnost
    Odgovori: 14
    Zadnji Post: 08.07.2012, 16:30
  5. Gvozden Radicevic - Diskografija
    By Milance® in forum Korpa Za Otpatke
    Odgovori: 6
    Zadnji Post: 14.02.2012, 18:23

Članovi koji su pročitali ovu temu : 0

Nemate dozvolu da vidite spisak imena.

Tagovi za ovu Temu

Pravila Postanja

  • You may not post new threads
  • You may not post replies
  • You may not post attachments
  • You may not edit your posts


O Nama

    Narodni radio, melem za uši ko ne sluša može da ga nađe na www.radiosumadinac.org

Preporučeni Linkovi

Pratite nas na

Twitter Facebook youtube Flickr DavianArt Dribbble RSS Feed



RSS RSS 2.0 XML MAP HTML
Loading...
Svaki korisnik ovog sajta odgovoran je za sadržaj poruke koju objavi na sajtu. Sajt se odriče svake odgovornosti za njihov sadržaj. Postavljanjem vaše poruke ili vašeg autorskog dela saglasni ste da ovaj sajt postaje distributer vašeg dela i odričete se mogućnosti njegovog povlačenja ili brisanja bez saglasnosti uprave sajta. Distribucija sadržaja sa ovog sajta je dozvoljena samo u nekomercijalne svrhe, uz obaveznu napomenu da je sadržaj preuzet sa ovog sajta i uz obavezno navođenje adrese RadioSumadinac.org. Kako je sajt ovih dimenzija nemoguće u potpunosti kontrolisati, ukoliko primetite materijal nad kojim Vi ili neko drugi već ima autorska prava, odmah nam se obratite i materijal će biti uklonjen. Za sve ostale vidove distribucije obavezni ste da prethodno zatražite odobrenje od vlasnika Sajta


Optimizovano za rezoluciju: 1920x1080 :: Opera :: Firefox :: Chrome