Tema: Goran Gorki - Poezija

ČEKAĆU TE

Podeliću i ovu noć,
sa zvezdama,
i došapnuću oblaku
koji luta
da te potraži,
I da ti kaže
kako je težak uzdah,
Kada tebe nema,
kada nedostaješ,
u ovim samotnim noćima...

I mesec zaustavljen
u mojim očima,
zarobljen u mojim mislima,
vratiću ovom nebu,
da ti put osvetli,
I nacrtaću,
te poznate staze
usamljenim pogledima,
da me lakše nađeš,
da se lakše vratiš...

I čekaću te,
čekati i ove noći,
da se pojaviš,
neku nadu mi daš,
da i ti postojiš,
da i ti mene čekaš,
Negde zaustavljena,
na pučini,
ovog beskrajnog
tamnog horizonta,
ove noći ,
prepune zvezda...

TU ŽIVIM JA

I dozvolila si
da se rodim
u tvom snu,
Među plavim oblacima
u svom tom šarenilu,
Kao cvet na jastuku
poklon,
tebi ostavljen,
dok spavaš...

I nisi dala noći
da me kradu,
pohotnom uzdahu
da me razvlači,
po pustim ulicama,
crvenilu
na njihovim usnama
da me ljube,
obljube,
u šipražju
od sećanja ...

Ostavila si me
da te čekam
po danu,
Zarobljen
među tvojim
trpavicama,
Zaglavljen
između dva ugla oka,
u tvojim zenicama,
dok ponoć
ne dođe...

I dozvolila si
da se rodim
u tvom snu,
Da odrastam
u lepoti,
da živim bajku,
Kao dete ljubavi,
ušuškano
u tvom naručju,
Između očiju,
srca i duše...

Živim ja...

NAŠAO SAM TVOJE SRCE

Našao sam,jutros,
Jedno srce,
Crveno ,
Toplo i milo,
Medju kamenjem hladnim,
Neko ga izgubio,
Možda ispustio,
Ali ono još kuca,
Tako lepo i tiho,
I još je toplo,
Još se bori,
I sigurno zna
Ludo da voli..
Baš je lepo,
Ovako maleno,
Mora da je
Od ženskog bića,
Čim je ovako nežno,
Tu u mojim rukama,
Kao da želi da se mazi,
Kao da hoće još ljubavi,
iskreno da pruži,
Ali nema vlasnika,
Svoje mesto,
Svoje tople grudi...
Poneću ga sa sobom,
Staviću ga u džep od košulje,
Tu blizu moga srca,
Neka zajedno kucaju,
Jedno drugom društvo prave,
Dok se neko ne javi,
Ne dodje da potraži,
Ono što je izgubio,
Možda bacio,
Ali trebaće mu još,
Ovako srce imaju
Samo dobri ljudi...

Dodji,
Potraži me,
Kod mene je srce tvoje,
Ne dopusti,
Da te bez srca vole,
Jer nećeš moći ljubav dati,
Jer srce je jedno,
I treba ga čuvati...

A U MENI, O TEBI

A u meni si bila,
sva ljubav jedina,
plavi vetar bez krila,
Uzdah,
koji nisam znao da obuzdam
u pustim noćima,
zatočena sudbina
olovnih vojnika
u kavezu od paperja...

A o tebi sam sanjao,
budan,
užarenih očiju,
Snove
u naramcima ti davao,
Ispruženim rukama,
ono malo ljubavi prosio,
sa ono malo
okrajaka smeha
se davio...

Čeznuo da ti kažem,
da me čuješ,
a ti si ćutala,
Glas tvoj
u meni žudi,
za blizinom
koju si odnela
u kojoj slutim,
da me nisi volela...

A tako si brzo otišla,
otrčala bosa,
za ciganima čergarima,
Nisi videla,
nisi želela,
nisi se ni okrenula,
neko je zbog tebe
zaplakao...

Uzalud dozivao,
senku od vetra,
Raskvašenih obraza,
sudbinu proklinjao,
al te nisam stigao,
mislima dodirnuo...
Mislio sam,
ako odeš...
da te neću voleti,
Uzalud i suviše...

VOZOVI

Poneki put,
samo čekam...

te vozove,
Šine,
koje su davno postavljene
iskrivile su se,
zarasle u korov,
u kamenje,
Pruga koja ide u nedogled,
beskrajno se prostire
u te dve lenje crte,
koje lagano odlaze,
i odnose,
misli moje...

I sam pisak sirene,
te retke linije,
na koju zalutali voz
slučaono nabasa,
Probudi me,
zarobi onom
neiskorišćenom kartom,
u jednom pravcu,
i skromno spakovanim
zaludnim prtljagom,
I odvuče užurbano
na najbližu stanicu,
Skrivenu,
porušenu, pustu,
odmetnutu od svih,
U predgrađu,
gde su snovi odavno zaspali,
A tuga,
kao da oduvek postoji...

A iz pomola jutra,
u rosnoj dolini,
metalna neman,
zamagljenjo crnilo,
proždire kilometre,
ostavlja nagaravljeno drveće,
guši čist ,nevini vazduh,
možda, poslednjeg jutra,
I traži,
slučajne, izgubljene putnike.
Vuče za sobom
vagone bez svetla,
čitave kompozicije nesreće,
tuge, rastanke,
nečije neostvarene sne,
zamišljene duše u pogledima,
kroz prljave prozore,
I večite pijane putnike,
zbog nje , i iza nje...

Poneki put samo čekam,
te usamljene vozove,
stihom zamišljen
pored te dve metalne linije,
Kao naizgled
odlučio da krenem,
Ali oni,
vozovi samo prolaze,
hukte, ržu na mene,
nestaju na moje
zamišljene stanice,
pored polomljenih klupa,
I ucveljene, utabane,
izgažene trave...

Poneki put samo čekam,
one poslednje vagone,
one najniže klase,
Osuđen ili osujećen,
da uđem ili da padnem,
Jer slutim da voz,
jer znam da ta pruga za sreću,
ne dolazi,
ne prolazi,
kroz moje
davno izgubljene strane...
Dečaštva i pesništva...

KAO TALAC SEĆANJA

Tražim te,
kao talac sećanja,
živih istina,
Nekih prošlih dana,
po ponorima i brdima,
nespremnih misli,
Odlutalih
za kočijama sudbina...

Otkidam od uzdaha,
svaki tren,
svaku želju,
koja nije moja,
koja nije tvoja,
sve što tebi ne pripada,
Odbacujem,
sa gađenjem...

Sumraku,
što se iskrada,
u sred dana,
Ne dam...
ne dam da dođe,
Da potamni,
da posivi,
Tu prvu
i poslednju
misao o tebi...

Da te još,
Volim...

ZVEZDANE OČI

I gde su
zvezde noćas,
pod čije su se skute,
sakrile...
Pod koji pokrivač,
tamni,
tako rano pokrile,
i zaspale...
A tako su mi trebale,
tako nedostajale,
u ovoj pustoj noći...

Nestale ste i vi,
zvezdice moje,
zamena za njene
pospane oči,
I taj sjaj
udaljenih zvezda,
Taj osećaj,
da je i ona
mene gledala,
Noćas mi nije bio
dostupan,
Oduzeta,
jedina želja
pred spavanje...

I mesec je
nekako brzo utekao,
nisam ni stigao,
da ga pitam,
Gde su njegove
sestrice,
One najlepše
zvezdice,
Njene oči...

Ostao sam zamišljen,
i sam,
Nekako izdat,
i ove noći...
Bez zvezda...

OPET SAM TE SANJAO

I opet sam te sanjao,
nisam te čitavu noć
puštao iz naručja,
iz prelepih snova...

I ujutro nisam želeo,
snene oči da otvorim,
čak sam se žmureći umivao,
da bih te što duže zadržao,
da bih te što duže snivao...

Da mi ne pobegneš,
da mi leđa ne okreneš,
možda sam ti prste jako stego,
sada kada sam te pronašao,
i budan bih te snevo...

OTIŠAO SAM

Otišao sam,
a nisi primetila
da jesam,
iščezao
poput noći,
dok se pred
kraljicom jutra
pokorno sklanja,
I ni tračka nade
od mog crnila
pred tvojom svetlošću,
u ovom novom danu
što se bez mene
stvara...

Otišao sam,
i kao da nisam
ni postojao,
živeo,
tu u bespuću
od žute ilovače
i ljubičastih snova,
Onaj naš život
satkan,
u nemom ćutanju,
praznim pogledima,
očekivanju
surovog dodira,
kao da nisi bila
moja...

Otišao sam,
i nisam se okrenuo,
onaj razlog
samoće u dvoje
poneo sam sa sobom,
onaj prazni kofer
prepun nade,
zakopao sam odmah
iza kapije,
zakoračivši
još dublje u sebe,
stepenicu niže
od dna,
U podrumima
moje duše,
u šaputanjima plakanja...

Otišao sam,
a nisi primetila
da jesam,
nestao,
odustao
od molitvi,
odustao od sna,
Otišao
na put
bez povratka,
u očekivanju
tuđih sudbina,
Tamo,
tamo gde me
nema...

KOLIKA JE CENA

Kolika je cena,
tvojih izgubljenih
pogleda,
Zaboravljenih
dodira,
Koliko još dokaza,
u životu,
u ljubavi,
treba da ti dam,
S čime nas truje,
ova pogana sudbina,
Ova gorka istina,
da Ti,
mene ne voliš,
kao tebe Ja...

Gde su nestale časti,
primeri požrtvovanja,
Topli dah,
na usnama,
postelja nameštena,
Zagrljaj,
koji leči sve,
Odgovor,
na moje pitanje,
Ljubišli me,
još uvek...

Gde nam se
putevi razilaze,
Zašto,
nema više sjaja
u prelepim očima,
S čime sam
toliki bol zaslužio,
posle toliko godina,
Reci,
mogu li te
još ljubavlju kupiti,
a da mi kusur,
u suzama ne vraćaš...

Kolika je cena...
Reci...
Da još jednom probam...