Tema: Goran Gorki - Poezija

KAKO ME LJUBILA

Ovamo cigani,
zauzmite vaše mesto
oko praznog stola
sa jednim gubitnikom,
i jednom senkom,
gde je ona sedela,
u oči me gledala,
i ljubila,
ljubila,
ljubila...

Udelite mi pesmu,
onu koja je ona volela,
Uvek pevala
u mom prisustvu,
Srećna bila...
I ja ću vas častiti,
svim što imam,
prstima,
pesmom ,rečima,
bolom ,
koji mi ostavila...


Hej...
moj bezubi prijatelju,
Ponovi još jednom
onu zadnju strofu,
onu sa njenim imenom.
I ne preskači refren,
koji je ona uvek pevala...
Kako mi se smejala...
i ljubila,
ljubila,
ljubila...

Hajde...
Hajde Cigani,
podsećajte još malo
na nju...
Konobari...
još jednu turu dajte...
Celoj birtiji,
i onoj lepoj dami
sa njenim očima,
Raščerečite
me pesmom,
ubijte me gudalom,
i ostavite me,
tu ispod stola,
gde je ona sedela,
da još malo
na samrti snevam...
Kako me ljubi,
ljubi,
ljubi...

ŠARENI SVETE MOJ

I gde bi ti,
šareni svete moj,
Gde bi ti,
iz mojih očiju,
Uz čije bi se
zenice pripitomio,
Kroz čije bi se
trepavice provlačio,
Gde bi se ti
tako malo,
od mene sakrio,
šareni svete moj...

Gde bi ti,
posle mene
završio,
Kome bi
svoje čari pokazivao,
Nevešta sećanja
neukom propovedao,
U kavezima od snova
svoje želje držao,
Uz koga bi se
neko kao ti skrasio,
Šareni svete moj...

I gde bi ti,
svu tu savest
na pameti zadržao,
toliko ćutao
da se bojim
da ne ostaneš nem,
I gde bi ti,
tako rado otišao
Ostavio,
ove poglede,
kada si deo mene,
Šareni,
prešareni,
svete moj...

UMEŠ LI

Umeš li da izgovoriš,
reč ljubav ćutanjem,
i svojim nesigurnim prstima,
da je dotakneš,
a da je ne pokvariš,
ne polomiš...
Slučajno razbiješ,
tu kristalnu kuglu
od najlepših snova,
Da je čuvaš,
kao zenicu oka,
i da se u nju kuneš...

Umeš li osmehom,
da dotakneš dušu,
pogledom da pomaziš,
voljenu osobu,
Onako pred jutro,
budna da sanjaš,
Očima da ljubiš,
a da ne ujedeš,
Srce da otvoriš,
i da priču nastaviš,
tamo gde prestaje...

Umeš li da slušaš,
govor čistih emocija,
priču prepunu čežnje,
Šapat zaustavljen na usnama,
i njegovu suzu
svojom rukom da obrišeš,
Snažno na grudi,
iskreno da prigrliš,
Da razumeš,
da oprostiš,
a da se ne pokaješ...

Umeš li ništa da ne menjaš,
i da sve tako ostane,
da prihvatiš,
sve mane i vrline,
te posebne osobe za tebe,
da strasno ljubiš,
a da se ne povučeš,
I da veruješ,
u to ludo osećanje,
što se ljubav zove...

Umeš li,
Ako umeš,
Onda ti znaš da voliš,
i nemoj dopustiti
da ikada prestaneš,
Jer voleti znači živeti,
i biti srećan sa tim,
Živeti u jednoj osobi...

NEMA ME

Spaliću sve svoje pesme,
kao varvari
što spališe naše ognjište,
ugasiću sva svoja sećanja,
kao poslednji plamičak,
na sveći nadanja,
oduzeću srcu pravo,
da tebi piše...

Jer te ne pronalazim više,
u sebi,
u čudnom svetu ljubavi,
posle tebe,
više nemam ni inspiracije,
samo puste snove,
bez reči na belom papiru,
samo olovka izgrickana,
u čudnoj čežnji,
u još čudnijem nemiru...

A tako sam želeo
pesme da ti pišem...
Samo to...
i ništa više...

TRAŽIO SAM TE

Kao neka,
daleka zemlja,
Iza mora,
Iza gora,
još neosvojena,
nedodirnuta...
Tražio sam te...

Samo vetrom milovana,
morem umivana,
suncem obasjana,
Sa pticama ,
prvi let probala...
Tražio sam te...

Neiskvarena vrlinama,
neobuzeta željama,
po oblacima hodala,
sa mesecom u očima,
Posebna...
Tražio sam te...

I našao...
moja voljena...

AKO POŽELIŠ

Ako ikada poželiš,
ponovo da me vidiš,
da me susretneš,
kao slučajno,
Pogledaj se u ogledalo,
Vidiš li te lepe oči,
Ja stanujem u njima...

Ako poželiš,
da me dodirneš,
stavi ruke na grudi,
Nežno me pomiluj,
po licu pomazi,
Ja sam TU,
U tvome srcu,
u tvojim grudima...

Ako poželiš,
miris moj da osetiš,
stavi ruke,
šake , prste,
pred lice,
tu sam bio stalno,
Miris moj,
pod kožu ti se uvukao,
i zauvek ostao...

A ako poželiš,
da me zaboraviš,
nećeš moći...

Ne,
ne možeš,
me zaboraviti,
izbrisati iz sećanja,
Jer jedno drugom,
smo puno značili,
ne možeš me
iz snova izbrisati,
Jer JA sam
tvoj SAN...

Da li znaš

Da li znaš,
da moja sećanja ,
počinju od kada ,
sam tebe upoznao,
od kada sam prve,
tvoje reči čuo,
tvoj lik u misli urezao,
tvoj pogled,
dobro zapamtio,
i tvoje usne,
po prvi put poljubio...

Da li znaš,
da se ne sećam,
ničega pre toga,
jer mi to ništa,
i nije važno...

Moja sećanja,
počinju...
od kada sam tebe ,
upoznao...

NE MOGU

Ne mogu Nina,
ne mogu to...
Zamoli me,
za nešto drugo,
Bilo šta,
bilo ko...
Šta god poželiš,
šta god pomisliš,
Samo nemoj,
nemoj To...
Ne diraj mi ,
obećanje Nina...
Ne diraj...

Znam,
dužan sam ti Nina,
Dužan,
za mnogo tog,
Tako sam malo platio,
to savešenstvo,
Tako malo vratio,
tog sjaja od zvezda,
Zakitio se,
skrivenim ordenjem,
i jednim sjajnim očima,
za džabe...

Oprosti mi Nina,
oprosti,
ali ne mogu to,
izgubiće se sve,
nestaće noć,
I magija će prestati
pod ovom kapom
nebeskom...

Ne, Nina...
ne mogu to...

JER JA NE UMEM

Odlaziš...
a ponos mi ne dozvoljava,
vežem ruke iza leđa,
duplim čvorom od jauka,
grizem usne
da ti ne bi dozivale,
molile,
preklinjale,
da još malo ostaneš...
Zadržavam suze,
dok ti ne izađeš,
sa poslednjim vetrom,
neme istine...
Molim te mislima
da odustaneš,
preklinjem ljubavlju,
da posustaneš...
Ti prva,
jer ja ne umem,
ponos mi ne dozvoljava,
da kleknem pred tebe...
I molim...
Mrzim ovo čudovište
u sebi,
Što ne ume
da ti kaže,
još jednom,
naglas...
Volim te...

IMA NEŠTO

Ima nešto u njima,
u tim šarenim leptirima,
što obleću sa cveta na cvet,
Nešto,
nalik njenim očima,
njihovom žurbom,
nametnutim nemirom,
tolikom lepotom,
u zavejanim pogledima...

Ima nešto
što sam znao sačuvati
u svojim proređenim mislima,
Nešto što sam znao izdvojiti
među gomilom,
rasutom niz ulicu,
nekog običnog,
a nevidljivog,
i posebnog,
u posvećenom snu...

Ima nešto u njenim očima,
što sam zapamtio,
plamen nade
koji se rasplamsao,
dok se sve gasilo,
iz gomile pepela
neko me je podigao,
za ruku uzeo,
i poveo...

Ima nešto,
dok se ne probudiš,
i magiju ugasiš,
i izgubiš
još jednu igru,
sa prevelikim ulogom,
Njenim očima...