Tema: Goran Tadic - Poezija

Ništa me ne pitaj

Ništa me ne pitaj i sam se to pitam.
Da odgovora ima ne bismo se još uvek pitali.
Kažeš - nisam za tebe (misliš - nisi ti za mene),
povredila bih te (ne moraš, lutko, sam ću),
možemo biti prijatelji (pa, zašto nismo?)...

Niko osim mene ne zna da si moja. Ni ti.
Idi, kad sebi ne umeš da budeš lepa kao meni.
Čuvaj se, dok mogu čuvaću te i ja.
Život je kučka, ljudi još gori,
al’ nemaš čega da se plašiš,
osim svojih strahova.
Ne dopusti da se bore stvore
pre nego što ostariš.
Odredi nekog kome ćeš verovati,
da imaš kome da oprostiš kada te razočara.
Voli nekog. Voli, valja se.

Ništa me ne pitaj,
ne postoje pitanja koja bi me iznenadila.
Mogao sam te voleti...
Da imam vremena, vremenom bi me zavolela,
al’ ne bih sebi oprostio da ti nedostajem,
za to bi imala previše vremena.
Ne mrzim te. Otkud ti to?
Od pamuka se ne plete bodljikava žica.
Nije do tebe, samo sam malo očajan,
al’ prođe to mene, pa opet budem samo depresivan.

Ako nemaš da pitaš ništa osim ovoga
što ne dopuštam da pitaš, mogla bi da kreneš.
Naravno da mi je svejedno.
Hajde, idi, neko možda brine gde si,
možda jedva čeka da ga bilo šta pitaš.
Pusti ti mene, snaći ću se ja bez sebe.
Ne zameri što te neću zagrliti za kraj.
Kad bih te zagrlio, ne bih te pustio.

Spavaj, Anđele

Prestao sam da priželjkujem da me sanjaš.
Bledi tragić mene samo bi uneo nemir u tvoj san.
Spavaj, kao da me nikada nisi srela.
Neke brige će nestati, nekih ćeš se rešiti
time što ću ih preuzeti na sebe.

Dok spavamo, nema nas,
osim u tuđim snovima.
Kao duhovi lutamo nevinim mislima
onih kojima nedostajemo,
vežbamo za život, nakon života.

Nemoj da sanjaš,
potreban ti je odmor.
Sklupčaj se u položaj fetusa.
Moj će ti dlan biti prostran i udoban,
drugim ću te pomilovati i pokriti.
Sklopljeni dlanovi ličiće na školjku.
Pa da, tako se čuva biser.

Ne sanjaj, samo spavaj.
Snovi su kao san, ali noću
nemaš kontrolu nad njima.

San je kao film –
ništa nije tužno,
al’ ipak te rasplače kadar,
ili scena sa likom,
koji liči na lik iz života.
Uglavnom se sanjaju premijere,
ponekad repriza filma,
ponekad repriza života,
al’ ne možeš nikog da pitaš:
“Jesi li gledao onaj film?”
niti da prepričaš,
jer san treba videti i doživeti.
Neke je teško preživeti.

San je kao život, zato spavaj.
Budi spokojna.
Zaboravi da su nam se srca zamerila.
Ništa strašno, samo se nisu razumela.
Dobro znaš da ljubav
nema nikakve veze sa mnom.
Znaš mene - simuliram zubobolju,
da imam opravdanje za dlan na obrazu.
Moj dlan, moj obraz, al’ zamislim
da je nešto od toga tvoje,
da me duša ne boli kao šupalj zub.
Pusti mene, spavaj. Neću ti smetati.
Taman posla da me sanjaš,
pa da ti sutra čitav dan nedostajem.

Posuću po tebi, kao bebi puder,
najnežnije nežnosti,
mirisaćeš na život,
koji sam kratko sa tobom živeo.
Biće ti kao na oblaku,
kao u nečijem snu, naprimer, mom.
Bićeš spokojna, mila.
Zar mi treba više od toga?
Neću ti smetati, ja ovo tek onako...
Ne spavam, pa noć tobom ukrašavam.

Budi tu

Budi tu, da manje pušim,
da tišina bolje zvuči,
da imam lozinku za osmeh,
da mi ne bude teško kad mi je teško,
da razgovaramo, dok samujem,
da me bockaš i miluješ rečima,
da ne budem tužan,
dok slušam tužne pesme,
budi tu, da znam da si tu.

Budi tu, jer tu ti je mesto,
tu si na sigurnom, tu si lepša,
tu ni ja nisam loš,
tu ne boli,
tu je bolje od bilo kog tamo.

Budi tu,
da mi tu nedostaješ
kad ne budeš više tu.

Ne smeš da mi budeš tako lepa!

Ne smeš da mi budeš tako lepa!
Mislim, nije zabranjeno, al’ nije ni dozvoljeno.
Šta ako, naprimer, imam slabo srce, pa se dogodi
ono što nije zabranjeno, al’ nije ni dozvoljeno?
Gde ćeš biti kada mi nedostaješ, a već mi nedostaješ
i šta ćeš kad ti dosadi da te onoliko ljubim
i da ti onoliko šapućem onolike nežnosti?
Kako ćeš ljudima objasniti šta si na meni našla?
Kako ćeš mi na oči izaći kad shvatiš da iz njih ne izlaziš?
Kako ćeš sebi objasniti moj izgovor za ruku na tvom kolenu-
pridržavam ti srce da ne siđe u pete iz straha od sreće...
Budalo jedna, šta ću s tolikim pesmama? Ko bi to čitao?
Svi bi se pitali ko si, čija si i da li je moguće
da si toliko lepa da moram da ti to branim
iz straha da mi srce ne bi izdržalo toliku lepotu,
a lepša si od sebe i bolji sam od sebe
otkad si se pojavila tako lepa u mom ružnom životu,
pa se izgleda mom, naprimer, slabom srcu
dešava ono što nije zabranjeno,
al’ nije ni dozvoljeno.

Druga strana ljubavi

Nakon mnogo godina,
sretnemo voljeno biće
koje nas je „oduvek i zauvek“ volelo.
Nije to pravi susret,
već skrivanje pogleda od pogleda
i nagli prelazak na drugu stranu ulice.
Nema na nama šta da se vidi,
nema od nas šta da se čuje,
nema šta da nam se kaže.
Bili smo voljeni, to se ne prašta.
Nismo mi za istu stranu.
Neko od nas dolazi tamo
odakle neko od nas odlazi.
Nema svrhe zastajati i raspitivati se
kako je tamo kuda smo se uputili,
sami ćemo se uveriti.
Sami.

Možda nas ne prepoznaju?
Bez njih ne ličimo na sebe.
Možda nas ne vide?
Možda nikog više ne vide?
Možda nije do toga što ih još uvek volimo?
Možda je bolje na drugoj strani?
Neka, samo neka je njima bolje.
Nema nikog, osim nas, na našoj strani.

Čudna pesma

Nosim u sebi tajne,
kojima bih i tebi i sebi olakšao život
kada bih umeo da ih otkrijem i da ih objasnim,
al’ ja nisam mudrac, već nosilac tajni
koje ću odneti u grob.
Mogu samo da ti kažem
da verujem čudnom i retkom verom,
nadam se čudnom i retkom nadom
i volim čudnom i retkom ljubavlju.
Nije to lako, nije čak ni lepo,
al’ ja tako moram, ne pitaj zašto.

Još uvek tražim ljude u ljudima.
Sve više je onih kojima bi čovek,
kada bi ih opsovao, opoganio psovku.
Jedino uz ljude u ljudima
u meni ima čoveka, koji se pita
kakva je to snaga žene u ženi,
kad uspe tako skromna
da napravi ravnotežu spram neljudi,
da ispravi nepravdu što nema pravde
i stvori čudnog i retkog čoveka u meni,
kog sam čitavog života tražio?

Kažeš

To je samo nekoliko dana, kažeš.
I „samo“ nekoliko noći.
Jedva čekam da se vratim, kažeš.
Jedva čekam da prestaneš da odlaziš.
Ne znam šta da kažem, kažeš.
Pričaj bilo šta.
Nasmej se, molim te, kažeš.
Čemu?
Ne, nisi patetičan, samo si tužan, kažeš.
Samo sam tužan.

Nije da mi nedostaješ

Nije da mi nedostaješ,
nego nemam s kim da razmišljam,
pa razmišljam s tobom,
onako, tek da nešto radimo,
da nam pamet ne otupi
k’o što su nam srca otupela,
pa se prave da se ne poznaju
i ne sete se da pitaju jedno drugo
kako zdravlje, ima li šta novo, ima li šta staro,
ili se uspomene na silu zaboravljaju?

Nije da mi nedostaješ, nego nemam za koga da živim,
dođe mi da umrem, a ni to nemam za koga,
pa bih noćas da umrem za tebe,
u ime starih dana i noći kada sam za tebe živeo.

Nije da mi nedostaješ, nego pišem pesmu,
pa se setih da ne mogu da zaboravim
da smo jedno drugom suđeni
i da naše vreme tek dolazi,
ali kasno, jer smo ga potrošili
na nešto što će nam zauvek nedostajati.