Tema: Mirjana Vujicic - Najlepse pesme

Mirjana Vujicic - Najlepse pesme

Boli me DUSA,jer ona je tajna moja
kao ziva rana.Za tu tajnu i tu
ranu samo ti znas.Jer ona je DUSA
mojih SECANJA.Ona je moj dnevnik
pozuteli,leteci sag koji nikada
nisam mogla pricvrstiti.Sada
zapisujem misli svoje u oblutku
mesecevog sjaja,zapisujem
u marginama vecnosti koje nemaju
ni pocetka ni kraja.
Zapisujem...a onda opet kriknuse
sene iz davnina,i opet cujem onaj
glas iz tame koji me doziva u VRT
tuge moje neizbeznosti.
Tu sam se nastaanila,ugnezdila i
tu trajem.

Ceznja


Nekome je ceznja odrediste,
trajna kuca.
Odrediste rasirenih ruku,
lice u snu nikad
milovano,
ozareno i samo pesmom napisano.
Ceznjom hodam po staklu
bosonoga,
ranjiva
s prezirom u ocima,nagrdjena
oguglala u nistavilu ovoga zivota.
Ceznja...lazna iluzija.
Gledam je i shvatam
ona nije poziv za moju ljubav.

Verujem da voljeni nikada ne umiru,
da vecno ostaju u nasem srcu,
u nasim secanjima.I da secanja nikada
ne blede.Verujem da je moja zrtva to sto
te i sada mrtvog volim,je moja bol i moj
veciti beleg zivota.Verujem da je i onoga
dana krik zloslutnice moju strah ucinila
da i dan danas budem budna.Jer ti si sva
moja secanja.Moja ljubav koja nema kraja.
Moja ljubav koja nema zaborava.
I sta sada na kraju da odlucim.Da cutim,
u jecmistu rana koju sam ovih godinu dana
preorala.Suzom svakom zalila,a grob tvoj
nikada nisam pronasla.Ti si moj strazar,sto
sto tu spava.

Bio si moj prividan mir,
bio si moj Andjeo sto lep zivot
pruza,bio si moj melem
u samoci,Sve do trenutka
dok nisi podigao spomenik
izazova.Ovu umornu dusu
zgazio,kao sparenu travu
zaboravio i svoju krvavu ruku
na moj obraz ostavio.
Sada hromam nogom da lakse
hodam,nosim naocare za slepe
da zivot ne vidim.I ne zelim
vise nikada miris srece da osetim.

Zivim u zemlji dalekoj,
u zemlji koja nije
moja.
I nebo mi je daleko
mrak mi uspava cula.
I vodim ljubav sa nekim
sasvim nepoznatim
likom,i nista ovde nije
moje u nekoj zemlji dalekoj.
Opijam cula zedna,u svakoj
noci bez sna.
Jos samo malo,vracam se
svojoj zemlji,ponovo cu biti rodjena.

Gledam je slika na ulju slikana je,
slikao me je poslednji put,i tu
sliku
sam nasla kada je on posao na veciti put.
Gledam je bolna
je,i ponosna je kao sto
sam i ja.U usima mi jos odzvanja zvuk
njegovih
klavijatura,poteski
korak i seta koja polako
izranja.I neki trag o kome danima
razmisljam
usta topova koje ispaljijem,jer bez tebe
provodim na
uzici zivot nakazan.U daljini
cuje se pesma frulice,gubi mi se lice.
Nestajem
i ja s tobom zauvek.Jer sam
u svetu arene i gladijatora.Umisljenih
mesija
i krivih zakona.Jer sam tako bez tebe ostala ja.

Kazi mi kako ljubav ne umire nikada.


Onda kada smo je zajedno
oplakali,
poslednju ruzu zasadili,i zauvek se
razisli.Vise se
nikada nismo sreli.
Vise nikada sapatom nismo progovorili
cak i
onda kada nam je dusa najlepsu
melodiju svirala,a ja u tisini
plakala
samo da suze moje ne bi video,i zauvek se
vratio.Nasa je
ljubav zauvek umrla,
cak nema vise ni uspomena,nestala
su sva ona
secanja.Ostao je samo tvoj
glas u usima kada si mi rekao
malena
moram da idem,svaki moj korak
krivac glavni je.I nikad se vise korak
njegov
nije vratio,nikada vise taj glas
nije prozborio jer on je poginuo u
toj zemlji
dalekoj.

Kupi svoje snove i nikom
nista ne govori. Pretrazi
svaki OBLAK,
na domak
velikih zora i stavi ih
u zavezljaj svojih kofera.
Jer
valja nam ZAVET dati
kako sakriti sutrasnji osmeh
koji nas vise
nece cekati.Da
bludnju i strah moramo zauvek
zaboraviti.Znam da
boli,jer nam
se bol pretvara u nevidljivu
cesticu,ali je moramo
izdrzati
jer nam je tako sudjeno.Tako nam
je negde zapisano.
Jer
SUMRAK nam poslednji put
gasi kandila,i potapa nam kupolu neba.

Znam da si bio necije sve,
ali bio si moj najlepsi trenutak
bio si mi tren.Obucen u smrt,
ali kao i svi mi kupao si se
i pocivao u snu.U snu zene
koju nikada nisi upoznao,
ciji si glas samo znao i koju
si voleo ko nijednu.
A ja sam hodala tamo gde me
ne vidis,molila se za tebe da me ne cujes
i ljubila usne...usne iluzije i maste.
Tihom gubilistu predala se,
onog trenutka,tvojim odlaskom
zauvek ,sada su grobovi moje
jedino cekaliste.
Gledam ga,beo star i ponosan
i secam se...secam svih onih
izvinjenja zlog doba.

Ucinicu ti poslednji put igracu ti
igru zvanu ljubav i smrt.Ali
posle
ove igre ja cu da licim na smrt.
Pa ti izaberi hoces li
prvi korak
uciniti i sa tim plesom me zauvek
izgubiti.Jer to je
igra tela
i strasti,to je igra necije brojke
necije smrti cije
ispruzene prsti
jos uvek osecam...necije sve,
a to necije sve
nekada bilo je samo
moje.Ne trazi da ti srce zarobim,ne
traazi da
te plesom opcinim ne trazi
ovim plesom sebe da usmrtim.
Voli me
ako mozes polako i smelo,
voli me tiho i opusteno.Ako mozes
voli
me samo u svom snu.