Tema: Zoran Vucic

GUSLE

Za Filipa Višnjića

Sad one, stišane, na zidu ćute,
a bol u strunama još drhturi
i vreme teče, naprosto — curi
u mrak i maglu, u ove sate i minute.

Pristižu praznina, pustoš i samoća
u život odakle Tvoritelj je prognan,
a onom što beše samo pesmi odan,
nisu smetale tmina i slepoća.

Druga su pravila, i drukče je doba
došlo među šljive, jabuke i trešnje.
Pauk veze mrežu između dva groba,

a putanje su sve kraće i tešnje.
One još čekaju, na zidu stišane,
da Slepi pevač iz noći ograne.

U TAMNOJ RIZNICI

Rusalke i vile,
ale i zmajevi,
čume i babice,
veštice i more;
tužne suđenice
u tamnoj riznici
dele teško blago
nerođenoj deci.
Preko brida noža
rođeni prelaze
u sunčano doba
međ trave i cvrčke,
kurjake i zmije,
ptice i puževe.
Između dve noći
bistra reka teče,
ali strah je budan
na trećoj obali. / Opalo lišće

PONAVLJA SE ZEMLJA


Ponavlja se zemlja,
ponavlja se mutno
saznanje o noći
što spava
u grlu srne
već propete
na pustoj obali.
Daleko od svega
brojim decenije:
blede udovice,
mrke nerotkinje.
Neće teške knjige,
neće devojčice
čežnjom u proleće.
To mogu gavrani
krilom iz ponoći.
Mladi anarhisti
i beli ždralovi
nije vam zimsko
jutro naklonjeno.

ORFEJ NA KONJU

Evo me,
na mrtvom konju galopiram
niz tvoja polja domovino,
sa psom u krilu,
sa sinom što će me izdati
dok sviram i krv prolivam
kao vino.

Sišle su vojske i ljubavi dole,
u tamnu dolinu,
u snegove crne.
Gde su nežne sestre,
bele srne, što su se smešile
krvave i gole.

Noć niz koju jezdim
Neće razdaniti,
Niti će se moj konj
Umoriti.

ORFEJ NA KONJU

Evo me,
na mrtvom konju galopiram
niz tvoja polja domovino,
sa psom u krilu,
sa sinom što će me izdati
dok sviram i krv prolivam
kao vino.

Sišle su vojske i ljubavi dole,
u tamnu dolinu,
u snegove crne.
Gde su nežne sestre,
bele srne, što su se smešile
krvave i gole.

Noć niz koju jezdim
Neće razdaniti,
Niti će se moj konj
Umoriti.