Tema: Zoran Vucic

STARCI IZ ZAVIČAJA

Leže u hladu godina i ćute,
sazreva mudrost i tuga sve tiše ...
Zbrajaju kuće kojih nema više;
godine prošle broje, ko minute.

Sećaju se, vremenu prkose:
retki poljupci, rane i rovovi,
duž tople brazde u jarmu volovi,
ruke i sada htele bi da kose.

Kako su rasla žita do pojasa!
Sada i šljive sve ređe cvetaju,
i tako dani jednolično traju —
nit iko pijan, niti ko raspasan.

Boluju vreme i zbore sve tiše,
opada mudrost i tuga sve veća ...
Da li će stići do novog proleća
da im sa čela budućnost prepiše?

NAŠA KUĆA

Adamu Puslojiću

Crno brašno tame pada
na naše istočne zavičaje,
a iz vremena još uvek sjaje
duše predaka, duh i nada.

Vreme se hrani crnim hlebom
naših sudbina i života,
oko staništa našeg nema plota,
krov naše kuće jeste nebo.

Kroz tu kuću i njena vrata
prošlo je ono neizbežno,
prah vekova se taloži nežno,
a duva snažno sa Karpata.

SAMO SNOVI

Samo se snovi košmarni talože
u mutnu javu i svet izobličen.
Uzalud ovde onu svetlost sričem
kad se demoni i aveti množe.

Kako san onaj nežni da odbranim
od ove najezde sablazni i seni.
Gde su nestali oni uzvišeni
vedri, spokojni i plavetni dani.

U crnom kazanu ovde šta se kuva
niko ne može da pojmi i shvati.
Možda će neko nekad razabrati
ako se prava misao sačuva.

DOZIVANJE

Taj glas u lišću može li da vrati
Slućene radosti i mlečni dah zemlje
Osmehe što su nekad u paprati
Nežno šušteći zašli u bezvremlje

Može li da vrati njene oči
Što su odredile granice vidika
I njene ruke pružene iz noći
Između dva veka dva tamna lika

Može li da vrati glas i njene usne
Silazak niz tople trave praskozorjem
I prisustvo mrtvih što još u snu gusne
Prošlost i budućnost prahom i mramorjem

O DUŠI VINA

Nije istinska suština vina
U bahusovskim radostima;
Grožđe u drugim prostorima
Božansku omamu duhom prožima.

Nedokučiva je duša vina
Kao i sunce u grozdovima;
Misao zemlje u čokotima
Pesnički jezik dok sažima.

Neizmerna je vrlina vina
Nešto od vinskog zanosa ima
U Orfejevim tamnim pevanjima,
U dugim trakijskim noćima
Dok je za Euridikom tragao.

Sve je o vinu Hristos znao
Kad se na krstu žrtvovao;
Njegova krv po svemu pada
Iz onog visokog vinograda.

TRENUCI ZANOSA

Nežni treptaj tvoje utrobe,
Zaumni raj i ljupki pakao
Buktinjom krvi ja sam takao
Bežeći iz ove telesne teskobe.

Minuh kroz onu svetlost neizmernu,
U mrak utonuh spokojan i blažen,
Padoh u život lepotom poražen
Svestan da padam u stvarnost čemernu.

Trenuci zanosa u tvojoj nežnosti,
U toj toplini tvog bića i tela
Ja sam ta iskra što je samo htela
Da bude vatra, i zato — oprosti.

MATERNJI

Vuku Stefanoviću Karadžiću

Da se nadnesemo nad ognjište i zagledamo u žeravicu,
Jer jezik jeste živa vatra, ono naše lice bolje
Koja svetli u gustoj tmini i leči onu nesanicu,
Zato uđimo u saznanje polako kao u minsko polje.

Uđimo kroz vrata odškrinuta, u to obilje ukročimo
Radoznalo i postojano, među cvetove dok pevaju,
I tako siđimo u budućnost da staro znanje obnovimo,
Gde oni večni znakovi traju, tu da banemo u spoznaju.

Božanska mera je to preobilje, nenadano darovano nama
Da se bar njime uzdignemo ovako slabi, usamljeni
I naloženi nespokoju, sa malom nadom u zenicama
Da će jedino moć govora tu strašnu nemoć da zaseni.

NAD VODOM

Kad šikne svetli plamen vode
iz zemaljske pomrčine,
i u ljudskom biću se rode
i zablistaju te bistrine.

Ovde će čisto u čoveku
da potisne mutno i tavno,
u vodi, jedinom pravom leku,
Božja je ruka već odavno.

To krilo anđeosko nad vodom
prozračno, plavo i nežno,
dotaći će čistom slobodom
i tebe — neizbežno.

DVA OKA

Još tvoje oko u snu mom boravi,
I tu me greje toplo i prozračno,
Srbijom vlada drugo oko — mračno.
Iz njega samo veje sneg na javi
I zgrušava boja krvi na zastavi.

Ono nad mojim mislima stražari
da me od znanja suvišnog izleči,
a ono prvo bodri moje reči,
protiv onoga što vagu baždari,
da lažno meri — zavičaj prevari.

Ono najnežnije još u snu pohodi
moje lomno biće mrakom prekriveno,
a ono drugo motri me skriveno,
iza pancira, nesklono slobodi,
što moju senku ka svetlosti vodi.

GAJDE

Za pretke i potomke

Na tavanu, u prašini i paučini,
one tihuju, zaturene i napuštene,
a iz mešine davno umoljčene
samotno jagnje bleji u pomrčini.

Iz svirale, crvotočne i rastočene,
svirka umilna krene ka visini,
gde će u modrini i dubini
da nestane, i u praznini svene.

A nema tu onoga što je umeo
da mrtvom jagnjetu dušu vrati.
On je jedini jezik taj razumeo

i znao kada i kako zasvirati.
Ali nikada više on neće moći
da ustane i izađe iz balkanske noći.