Tema: William Wordsworth

William Wordsworth

[Samo registrovani clanovi mogu videti ovaj sadrzaj. ]

(Kokermout, Kumberlend, 7. april 1770 — Kumberlend, 23. april 1850)

Vilijam Vordsvort (Kokermout, Kumberlend, 7. april 1770 — Kumberlend, 23. april 1850)
bio je engleski romantičarski pesnik koji je, zajedno sa Semjuelom Tejlorom Kolridžem
doprineo početku romantizma u engleskoj književnosti objavljivanjem zajedničke zbirke
„Lirske balade“ 1798. godine. Za najvažnije Vordsvortovo delo smatra se „Preludijum“,
poluautobiografska poema, koju je napisao na početku karijere i menjao i proširivao
više puta. Poema je posthumno naslovljena i objavljena. Vordsvort je bio britanski
Poet laureatis od 1843. pa sve do smrti, 1850.


Biografija


Vilijam Vordsvort je rođen 7. aprila 1770. godine u Kokermoutu u Kumberlendu, na
severozapadu Engleske kao drugo od petoro dece Džona Vordsvorta i Eni Kukson.[1] Njegov
otac, sa kojim Vilijam nije bio blizak, bio je pravni zastupnik grofa od Lonsdejla.
Imao je dobru biblioteku i sinu je od malena čitao Šekspira, Miltona i Spensera. Neko
vreme Vordsvort je, sa sestrom Doroti, proveo kod dede i babe po majci u Penritu – i
od tada su on i Doroti nerazdvojni. Kada mu je majka umrla 1778. godine, otac ga je
poslao u Hokšejd, u tamošnju školu. Godine 1787. objavio je svoju prvu pesmu, sonet,
u „Evropskom magazinu“. Iste godine upisao je Sent Džon koledž u Kembridžu. Godine 1790.
i 1791. putovao je Evropom. U Francuskoj je upoznao Anetu Valon, sa kojom je 1792. godine
dobio kći Karolinu. Ostavši bez novca, a u vezi sa političkim tenzijama između
monarhističke Engleske i republikanske Francuske, iduće godine se vratio u domovinu, sam.
Glasine su govorkale da nije hteo da se oženi sa Anetom – prošlo je skoro deset godina
pre no što je ponovo video nju i svoju kći. S druge strane, memoaristi su govorili o
njegovoj velikoj depresiji zbog toga što je bio odvojen od svog deteta i Anete (između
Engleske i Francuske izbio je, u međuvremenu, i rat). Kako bilo, on i Doroti su u
Francusku otputovali tek 1802. godine, posle potpisanog mira u Amijelu, i tamo posetili
Anetu i Karolinu, da bi regulisali pitanje njegovih finansijskih obaveza prema njima.


Wikipedija

Godine 1795. upoznao je Kolridža, u Somersetu, i njih dvojica su se odmah
sprijateljili. Godine 1797. Vordsvort i Doroti su se odselili u Somerset,
na nekoliko milja od Kolridžove kuće. Njih dvojica su zajedno 1798. objavili
knjigu „Lirske balade“, polazište romantičarskog pokreta. Kasnije, Vordsvort
je dopunio i promenio svoje pesničke knjige, pod istim nazivom; četvrta,
poslednja, objavljena je 1805. godine. Godine 1798. Vordsvort, Doroti i Kolridž
otputovali su u Nemačku. On i Doroti su se vratili u Englesku, ovog puta u Douv
Kotedž kod Grejsmera, zajedno s pesnikom Robertom Saudijem, u Lejk Distriktu.
Vordsvort, Kolridž i Saudi ostali su poznati kao pesnici „Jezerske škole“.

Po povratku iz Francuske, posle posete Aneti i Karolini, Vordsvort se oženio
svojom drugaricom iz detinjstva Meri Hačinson, sa kojom je imao petoro dece.
Doroti je živela zajedno s bratovljevom porodicom. On je počeo naporno da piše
i njegovo ime je postajalo poznato. Prijateljstvo s Kolridžom zapadalo je u
krizu, zbog Kolridžove zavisnosti od opijuma. Dvoje od petoro njegove dece umrlo
je 1812. godine i on se, sledeće godine, s porodicom i Doroti, odselio u Rajdel
Mount, u Amblesajdu (između Grejsmera i Rajdel Votera), gde je ostao do kraja
života. Sredinom dvadesetih popravio je odnose sa Kolridžom, nakon smrti
zajedničkog prijatelja, slikara Vilijema Grina. Naporedo s nevoljama
(Dorotina bolest), stizale i počasti. Postao je počasni doktor univerziteta
Durham i Oksfordskog, a od 1842. dodeljivana mu je i državna penzija. Posle
smrti Roberta Saudija, 1843. godine, proglašen je za Poeta laureatis-a. Posle
smrti kćeri Dore, 1847, prestao je da piše. Umro je od pneumonije,
23. aprila 1850. godine, i sahranjen u crkvi Svetog Osvalda u Grejsmeru.

Noćni prizor

Pokriva čitav svod
U beskonačnost dugačak gust oblak,
Težak i bled i beo od meseca
Što nazire kroz koprenu se njemu,
Kao krug malen koji baca sjaj
Tako slab da ne ostavlja za sobom
Nikakve sene stabala ni stena.
Za časak blaga svetlost mrak obasja;
Putnik, što gleda zamišljen u tlo,
Idući pustim putom, trgne se,
Osvrne - oblak, gle, otvorio se -
Za tren se nemo zagleda u nebo,
U čisti mesec, u svod koji sja.
Po tamnoplavom nebu hiljadu
Za mesecom se mrvi sjajnih zvezda
Što plove tamnim ponorom iza njeg;
Kako se brzo gube odatle -
Ne izgube se ipak! Počne kiša
I zvezde pođu svojim tihim putem
U beskonačnu daljinu, a svod,
Što sve ga više sužuje beli oblak,
Sve više tone u svoj svet bez dna.
Blistavi prizor zatim zamre, duh
Uznemiren lepotom koju ćuti,
Polako opet tone u svoj mir
I preda, blag, sanjarenju se sav.

Stihovi napisani u rano proleće

Kada u tihi uđoh gaj
Hiljadu melodija ja
Tu ganut čuh jer i pev taj
Tugu pobudit zna.

Priroda dade dušu svim
Stvarima pa i meni grudi
Njom prože, zgranuh se nad tim
Što ljud'ma čine ljudi.

Zimzelen svuda do jaglaca
Raste i utisak to je moj
Da svaka biljka s čežnjom baca
Za suncem pogled svoj.

Pevale ptice dan su ceo,
Žvrgolile su nešto, mile,
Njihov je cvrkut dokaz bio
Da radosne su bile.

Igrajući se vetar krao
Stablima se kroz mlade hvoje;
Pomišljati sam tada stao:
Gle, čaroban kraj to je.

Ako taj plan i nauk sva
Narav nam i sad nudi,
Tad s pravom tužim zbog tog ja
Što ljud'ma čine ljudi.

Odgajanje u prirodi

Na suncu i kiši rasla je tri leta;
Tad Priroda reče: ''Još lepšeg cveta
Dosad na zemlji procvalog ne bi;
Uzeću to dete sasvim pod svoje,
Ja ću da je gajim k'o mezimče moje,
Od nje ću da stvorim lepoticu sebi.

Zakone i snagu svoju ću joj dati,
Ljubimčetu svome biću kao mati,
Otkriću joj silu koja svetom vlada,
Što po nebu, zemlji, močvari, planini,
Po kršu i polju, brdu i dolini
Gnevna se razjari i blažena svlada.

Radosno i čilo, kao lane malo
Što se u gori srećno razigralo,
Svud će noge lake trčkarati njene.
Umorna kad stane, legne da počine,
Lahor njenog daha kad utihne, mine,
Nepomična, nema biće kao stene.

Njenom hodu oblak nežnost će da dade,
U struku će ona kao vrbe mlade
Njihat' se i vitka savladati buru.
Njoj ću da izvajam svog tela obline,
A vihora snagu, strasti i miline
Smestiću u njenu zanosnu figuru.

Drugovaće noću sa zvezdama sjajnim,
Otkrivat' lepotu po mestima tajnim,
Skupljati u sebi sve njihove čari.
Slušati potok kad nežno žubori,
A radost tog toka što tiho romori
Na licu će njenom stati da se žari.

Ta radost života i to ushićenje
Ispuniće stas joj i obline njene,
Najedraće joj grudi i porasti veće;
U nju ću sve misli da usadim svoje
Sve dok ja tako i mezimče moje
Živimo zajedno u dolini sreće.''

Duga

Kad vidim dugu grud mi jako
Tuče, dok ona sja:
Tako beše kad te spazih, svete,
I sad je kad sam čovek, gle'te;
I kad star budem nek je tako,
II' nek umrem ja!
Čovekov otac to je Dete;
Želim tek da vas, dani moji,
Prirodna sućut jednog s drugim spoji.