Tema: Zan Zak Ruso

ZAN ZAK RUSO

(fr. Jean-Jacques Rousseau; Ženeva, Švajcarska, 28. jun 1712. — Ermenonvil, Francuska,
2. jul 1778), bio je švajcarsko-francuski filozof, pisac, politički teoretičar i
samouki kompozitor iz doba prosvetiteljstva.

Žan Žak Ruso je bio najuticajniji filozof prosvetiteljstva. On je smatrao da
je savremena kultura negacija prirode i zato je govorio da ljudi treba da se vrate prirodi
- slobodi i jednakosti. Za Rusoa nejednakost je nastala sa privatnom imovinom, a država ugovorom.

Za Žan Žaka Rusoa, kao prosvetitelja, vaspitanje je bilo temelj društva.
Rusov neizmeran uticaj je u tome što je bio prvi pravi filozof romantizma. Kod njega se prvi put
pominju mnoge teme koje su dominirale intelektualnim životom narednih stotinu godina, kao što su:
uzdizanje osećanja i nevinosti i umanjivanje značaja intelekta; izgubljeno jedinstvo ljudskog roda
i prirode; dinamična koncepcija ljudske istorije i njenih različitih nivoa; vera u teologiju i
mogućnosti obnavljanja iščezle slobode.

Wikipedija

Žan Žak Ruso je bio sin jedne francuske izbegličke porodice koja je živela u Ženevi, a, iako je
odgajen kao kalvinista, godine 1728. postao je katolik pod uticajem gospođe De Varen (de Warens),
njegove dobrotvorke i, kasnije, ljubavnice, koja je i sama bila preobraćena iz protestantskog
pijetizma. Imala je velikog udela u formiranju njegove religioznosti, spajajući deistička verovanja,
koja isključuju učenja kakva su pakao i prvorodni greh, sa nekim vidom kvijetističkog sentimentalizma.
Tokom godina provedenih sa njom (1731. – 1740.), Ruso je dovršio svoje nepotpuno obrazovanje čitanjem
raznolikog štiva, uključujući dela Renea Dekarta, G. V. Lajbnica, Džona Loka, Bleza Paskala i drugih.
Godine 1741. otišao je u Pariz, gde je upoznao Terezu Levaser, služavku, sa kojom je imao petoro dece
i smestio ih u bolnicu za napuštenu decu.

Preko Denija Didroa ušao je u krug enciklopedista, za koje je napisao nekoliko priloga, od kojih su
svi sem jednog bili na muzičke teme. Godine 1750. objavio je svoje Discours sur les sciences et les
arts, nagradni esej za Dižonsku akademiju, u kome je branio tezu da tehnički progres i materijalna
dobra kvare ljudski moral. Godine 1754. vratio se u Ženevu i ponovo postao kalvinista, a te iste godine
napisao je Discours sur l’origine et les fondements de l’inégalite parmi les hommes. Inspirisan H. Grocijem
(H. Grotius), S. Pufendorfom (S. Pufendorf) i drugima, bavio se određenim temama ne uzimajući u obzir
istorijsku realnost i, na osnovu neopravdanih pretpostavki da je primitivni čovek bio slobodno i srećno
biće koje je živelo u skladu sa svojim instinktima, bez vrline ili greha, tvrdio da su nejednakosti među
ljudima, navodno, nastale iz nesklada u razvoju njegovih društvenih i vlasničkih instinkta.

Godine 1756. Ruso se nastanio blizu Monmorensija, gde je napisao dela koja će ga proslaviti. U delu „Žili,
ili nova Eloiza“ (Julie, ou La Nouvelle Héloďse, 1764), strastvenoj ljubavnoj priči, osuđuje duštvo koje
radi konvencija razdvaja ljubav braka, i brani prirodnu religiju zasnovanu na nedogmattskom ličnom tumačenju
Jevanđelja koje je, po njegovom mišljenju, neophodno za moralnost. U delu „Emil, ili o vaspitanju“ (Émile,
ou de l’Éducation, 1762.) on je razvio utopijski program obrazovanja daleko od nemoralnog uticaja društva,
a u skladu sa prirodom. U čuvenom odeljku La Profession de foi du vicaire Savoyard on sumira svoje religiozne
ideje. Bio je zagovornik jedne vrste deizma koji, iako sličan deizmu prosvetiteljskih filosofa u potvrdi
uverenja o postojanju Boga, duše i budućeg života, koji nalazi krajnju potvrdu u osećaju pojedinca za lični
odnos sa Bogom kroz savest, čiji je On izvor i inspiracija. U Du contrat social (1762.) iznosi teoriju o
pravednoj državi, koja je osnovana na opštoj volji naroda, izraženoj kroz zakone. I ovo delo sadržalo je
poglavlje o religiji, De la religion civile, gde pravi razliku između građanske religije i prirodne religije.

Postulati ove građanske religije, koje nameće država i koji su nepromenljivi, bave se istim pitanjima kao i
prirodna religija, zabranjuju svaku dogmatsku netoleranciju, i prihvataju samo one religije koje ne tvrde
da poseduju apsolutnu istinu. „Emil“ je 1762. stavljen u Indeks zabranjenih knjiga. Delo „O društvenom
ugovoru“ (Du contrat social) osuđeno je u Francuskoj i Ženevi, a Ruso je prvobitno pobegao u Nešatel, a
potom na jednu adu u kantonu Berna, dok je 1766–1777. godine bio je gost Dejvida Hjuma u Engleskoj. Ali,
pateći od manije gonjenja, vratio se u Francusku gde se oženio Terezom Levaser pred prirodom 1768. godine.
Godine 1772. završio je svoje delo „Ispovesti“ (Confessions), koje je neobičan spoj taštine i samooptuživanja.
Posle smrti, Rusoova filozofija je imala snažan uticaj u Evropi. U Francuskoj je njegove ideje prihvatila
Revolucija, a u Nemačkoj pokret Šturm und drang. Njegov uticaj na religioznost je bio utoliko snažniji jer
je, za razliku od Voltera, ponudio čoveku zamenu za otkrivenu religiju koja ne samo što je dogmatski bila
jednostavna i nepotpna u svojim moralnim propisima, već se bavila i njegovim emotivnim i intelektualnim
potrebama. Ponekad se tvrdi da je služio hrišćanstvu time što je propagirao osnovne istine hrišćanstva među
svojim neverujućim savremenicima. Tačnija procena mogla bi glasiti da je eliminišući pojam o prvorodnom grehu
i zamenivši potrebu za blagodaću verovanjem u potpunu sposobnost uma, savesti i slobodne volje, uklonio osnove
prave vere i postao preteča humanističkog liberalizma.

Dela


O poreklu nejednakosti

Društveni ugovor

Emil, ili o vaspitanju

Ispovesti