Milorad Panic Surep

...

Prolazi momak, drug mi,
i moju veliku čežnju svira.
Ja sam ga nedavno dozivao klikom.
Da l se sada šali
da me zove čikom
i ko stranca sreta,
il sa sobom nije momak ojađeni?
Al što se devojka očiju golemi
na osmehe moje ne osmehne meni?

Zar su sve te priče o mađiji puste?
Ko me to onda premetnu u drugog
i livadom lica zasadi rogozu,
a sačuva zrakom isti cvrkut ptica,
na stenama istim istu divokozu?

Bistrico, reko od tisuć pitanja,
jedno bar reci dok se grlim s tobom:
gde je moj dečak,
kud devojka hita,
i šta da činim ja sa ovim sobom?

Nikog od poznatih, a sve mi je znano.
Sve što živi ovde plamsa ko i pre,
samo sad bez mene,
samo sad bez mene...

...
Zovi, ženo, glasom preko sedam brda,
do neba za sinom viči da se vrati.
Sa svih se strana već spuštaju krda,
hlad na reku pada,
smiraj zapad zlati.
Prošao je Dušan,
Prošli Višegradi,
ni Sinana nema sred ljute bogaze.
Al odnekud kaval i sad jeca kroz san
i ko biser školjku, gle osmeh odaje
devojku pod brestom, daleko od staze.

O štedra Majko životodajna,
milostivija budi čoveku!

Daj da se još jednom ljuljne tajna
što večnom čini brzu reku.

Čemu nam dar samozavarava!
Pijanstvo trajno u krhkoj čaši tela!
Čemu nam utvarna dela?

O Ti, životodajna,
daj da se još jednom oplodi tajna,
da čovek bude što i reka.

Zar nismo tvoga žarišta zrak,
po jedan prasak tvoga smeha,
i tvoga leta jedva shvatljiv trag?
Nije l nam zato svaka miso krik
upućen za tobom:
Majko, daj nam lik!