Tema: Vladan Pankovic

Vladan Panković

PANKOVIĆEV STVARALAČKI POTRTET

Nastavljajući tradiciju skretanja pažnje na zanimljive i neobične autore i dela naše i inostrane književnosti, uredništvo "Svitka" se, ovaj put, opredelio da, u kratkim crtama, skicira stvaralački portret Vladana Pankovića, koji je po svom osnovnom obrazovanju teorijski fizičar i koji se, upravo s te pozicije, natur-filozofa, javlja kao značajan esejista, književni kritičar, prevodilac, pesnik i dramski pisac. Povod za ovu skicu bila je Pankovićeva knjiga "Ivo Andrić i Nils Bor, kvantna teorija i teorija i istorija umetnosti" (Svetovi, Novi Sad, 1995.), promovisana od strane uglednih naučnika. Ova knjiga može se, uistinu, smatrati jednom originalnom istorijom i teorijom umetnosti, koja, praktično, obuhvata sva važnija istorijska poglavlja umetnosti od praistorije do dvadesetog veka, i sve bitnije oblike i vrste umetnosti, a koja svoju filozofsku osnovu nalazi u filozofskoj paraleli Borovog principa komplementarnosti između prirodno-naučno-tehničke i sociološko-kulturološko-humanističke sfere. Panković uopštava svoja nastojanja započete u njegovoj prvoj knjizi "Kvantna teorija i barok u srpskoj književnosti" (Narodna biblioteka, Kruševac, 1991.), koja, osim dominantnog poređenja savremene prirodno-naučne, kvantne filozofije i književno-umetničke filozofije srpskog književnog baroka, daje i kraću istorijsku perspektivu razvoja naše književnosti (poezije pre svega) od poznog srednjovekovlja do savremenosti. Upravo zato opredelili smo se da blok o Pankovićevom delu realizujemo kroz dva prikaza, pri čemu se prvi, Petra Grujića odnosi na drugu, a drugi, Laze Ćurčića na prvu Pankovićevu knjigu (Ćurčićev prikaz, može se, takođe smatrati i vrednim sumarnim pregledom srpske književnosti 18. veka, a zbog ograničenosti prostora deo ovog teksta je redakcijski skraćen. Blok se završava kratkim osvrtom autora o sebi i svojim knjigama.

Vladan Panković je rođen 1961. u Doboju. Diplomirao fiziku na prirodno-matematičkom fakultetu u Novom Sadu. Radi kao profesor fizike u gimnaziji. Živi u Inđiji. Objavio nekoliko naučnih radova o osnovima kvantne mehanike i njene interpretacije u uglednim svetskim časopisima za fiziku. U značajnim domaćim časopisima za književnost i umetnost, kao i na radiju i televiziji, objavio je nekoliko drama, više prevoda poezije i prevoda filozofskih eseja stranih autora (Pasternak, Okudžava, Hajzenberg), kao i veći broj književnih kritika, prikaza i eseja (o paralelama između moderne nauke i umetnosti), koji čine najveći deo njegovog stvaralaštva. Objavio je, takođe, i dve knjige iz oblasti teorije književnosti. O umetnosti, dosadašnja bibliografija Vladana Pankovića broji više od sedamdeset bibliografskih jedinica.

SVITAK | književne novine
Godina III | Leto | 1996 | Broj 10
Osnivač i odgovorni urednik:
Milijan Despotović
Požega

PUTEM SUMATRE

(O meni, i mojim knjigama)


Obično se smatra da izricanje suda augora o sopstvem delu prelazi granice dobrog ukusa i lepog vaspitanja, što je, bez sumnje, jednim delom tačno. Daleko preciznije i, naravno, korektnije, međutim, bilo bi konstatovati da autor ima pravo na sopstveni stav o sopstvenom delu, baš kao i svaki drugi čitalac, i da takav, ma koliko subjektivno obojen stav, valja imati u vidu čak i da se ne uklapa (već oštro protivreči) dominantnom, tzv. objektivnom sudu publike i kritike. Polazeći do tog stanovišta ponoviću reči koje sam o mojoj prvoj knjizi "Kvantna teorija i barok u srpskoj književnosti" javno izrekao na njenoj promociji u Narodnoj biblioteci "Đorđe Natošević" u Inđiji, da je to loša knjiga, ali ne toliko loša da ne zaslužuje da bude objavljena. Upravo, reč je o aposteriornom mišljenju autora, tačnije o njegovom kasnijem nezadovoljstvu realizacijom apriorne ideje ili zamisli o delu, ali i svesti o tome da je put stvaraoca (ako apstrahujemo one retke genijalne izuzetke kod kojih, tako reći, nijedan potez pera, od prvog do poslednjeg, nije uzaludan i nesavršen) nužno zakrečen greškama svake vrste (od onih koje se tiču karaktera dela do onih koje se tiču kataktera autora), i da navika o tome da kritički sagledava stvoreno daruju autoru neophodno iskustvo za dalje, uspešnije i srećnije poduhvate. Kada je reč o mojoj drugoj knjizi "Ivo Andrić i Nils Bor, kvantna teorija i teorija i istorija umetnosti", mogu da kažem da zaista ne znam da li je to dobra knjiga, ali da sam u potpunosti i izvesno (u ljudskom smislu reči) zadovoljan i njenim sadržajem i formom. Time želim da kažem da ova knjiga, koja predstavlja sintezu mojih višegodišnjih (bezmalo desetogodišnjih) traganja za paralelama filozofskih osnova umetnosti i nauke, verno održavao kako moje iracionalno-emocionalne porive tako i moje maksimalne intelektualne-racionalne sposobnosti (ma koliko one, uzevši u obzir objektivno poređenje s drugim stvaraocima, bile skromne) uobličavanje ovih poriva. Drugim rečima, to nije samo moja knjiga (o kvantnoj fizici i istoriji umetnosti), načinjena izborom tekstova drugih autora, velikana kako umetnosti tako i nauke (uz nešto malo mojih skromnih komentara), to je, parafraziraću Volta Vitmena, knjiga o meni, dakle ono najviše što svaki autor, shodno meri svog talenta, može postići. (Uzgred, i sasvim neobavezno, napominjem da sam ovu knjigu smišljanu u šetnjama obalom Dunava, na padinama Fruške gore pokraj Čortanovaca, gde je i Crnjanski osmislio svoju "Sumatru", igrom slučaja objavio u svojoj trideset i četvrtoj godini, baš kao i Volt Vitmen koji se za svoje delo inspirisao šetnjama duž Long Ajlenda.)

Drugo pitanje, neobično važno kako za istoriju tako i teoriju bilo umetnosti ili nauke, jeste kako je autor došao na pomisao da načini svoje delo u datoj sadržini i formi. Smatra se da postavljanje ovog pitanja ne izlazi iz granica dobrog ukusa, što međutim, sudeći po dosta prisutnoj sadržanosti autora da na njega odgovore (prisetimo se ovde ekstremne Andrićeve maksime skriva umerničke stvaralačke intime "U ćutanju je sigurnost"), nije sasvim pouzdano. Ali čak i kad je autor spreman da otkrije deo vela tajne s istinski mističnog čina stvaranja, još uvek preostaje bar još ponešto neizrecivo i neiskazivo, nedostupno čak ni autorovoj introspekciji. Za sebe bih mogao reći da sam sklonost k dijalektičkom eklekticizmu, ili, dečačku znatiželju za saznanjem i začuđenost nad šarolikim obzirom sveta, verovatno nasledio od dede (po ocu) Zdravka, kao što sam pak od dede (po majci) Laze vaspitanjem poprimio sentimentalnu notu (obojenu s izvesnom dozom melanholične naivnosti) divljenja nad ustrojstvom sveta. Od majke Jovanke nasledio sam interesovanje za likovnu umetnost, ali na žalost ne i njen nesumnjivi slikarski talenat, a od oca Dušana, profesora književnosti i bibliografa, stekao sam neophodna i nužna predznanja (moglo bi se čak reći opredeljenja) za bavljenje kritičko-teorijskom analizom literature. Majčina sestra, tetka Milica, s kojom sam proputovao (antičku) Grčku i Veneciju, kao srednjoškolac, razvila je kod mene, još u najranijem detinjstvu interesovanje za istorijsko-socijološke fenomene, odnosno za istorijsku viziju i retrospekciju. Kroz njene priče o prošlosti (majčina familija vezana je za sremske fruškogorske prostore čini se od velike seobe Srba, dok je očeva familija doseljena u Srem iz Like u vreme Marije Terezije) u meni se budila želja za potpunijim saznanjem o vremenu velikih seoba našeg naciona (predbaroknom i baroknom dobu) i razvijala, uporedo s kosmopolitizmom crta rodoljubivih osećaja, čiji su najuzvišeniji simboli, za mene, poput Crnjanskog, bili i ostali Srem (Fruška gora i Dunav) i Beograd.

Iako sam još u osnovnoj školi pročitao znatan deo Tolstojevog, Šolohovljevog i Andrićevog književnog dela, i, naravno, malo od toga razumeo, ne mogu za sebe tvrditi da sam u mladosti bio odveć revnostan čitač, baš kao što to nisam ni sada. Pa ipak, urođena znatiželja omogućila mi je da i pored nedovoljne istrajnosti upoznam, bar u izvesnoj meri, mnoge oblasti književnog stvaralaštva i umetnosti uopšte, i da, bar intuitivno, s mogućnošću daljeg usavršavanja, steknem potrebne predispozicije za sintetičke sudove o njima. Najveći utisak na mene, pamtim to dobro, nisu ostavljali pojedina književna dela, nego čitanke, dakle hrestomatije književnih tekstova, koje sam pred početak svake školske godine dobijao od svoje starije sestre od tetke, Milane. Dok sam ih prelistavao i vrlo pažljivo iščitavao, iz njihove mozaične strukture, kroz sučeljavanje najrazličitijih književnih formi, sadržina, odnosno, pisaca ponekad sasvim suprotnih stilskih i idejnih opredeljenja, izabrala je vizija kompleksnog jedinstva sveta umetnosti i sveta uopšte koja transcendentura sve racionalne okvire i koja je za mene uvek bila izvor najvećeg emotivnog ushićenja. Tokom srednjoškolskog obrazovanja, kada sam se vrlo intenzivno i bezuspešno bavio pokušajima književnog stvaralaštva s definitivnim saznanjem o odsustvu čisto književnog talenta, ovo ushićenje počeo sam da tražim i nalazim u oblasti prirodnih nauka, tačnije u oblasti moderne fizike, koju sam odlučio da studiram. (Odluci da studiram fiziku doprinelo je i pogoršanje mog zdravstvenog stanja, jer je tih i miran život prirodnonaučnika upravo stoga bio pogodniji od burnog hirovitog života studenta nauka iz kulturološko-humanističke sfere.) Prvih godina studija na književnost sam, tako reći, potpuno zaboravio, ali sam, tokom letnjih ferija, u pauzama između ispita iz teorijske fizike, čitao tekstove iz istorije, istorije filozofije, kao psihičku relaksaciju. Srednjih godina studija, gotovo slučajno, pod ruku mi je došla čuvena Markesova knjiga "Pukovniku nema ko da piše", a potom "Sto godina samoće", i druga beletristička dela, koja su dopunjavala moju tada uobičajenu lektiru iz oblasti istorije nauke (fizike i matematike, pre svega). Od prijatelja, Gorana Dulića, Nikole Popovića i drugih, doznao sam podosta i o naučnofantastičnoj literaturi i počeo ozbiljnije da je čitam i proučavam. Uopšte, u našim studentiskim razgovorima, primetili smo, da se među nama studentima prirodnih nauka, spontano razvija težnja ka svestranijem pristupu literaturi i beletristici (dok je spontana težnja studenata društvenih nauka prema prirodnim naukama gotovo isključena!). Što više, često se dešavalo da u našim raspravama o problemima fizike, često koristimo književne metafore, ili se čak pozivamo na stanovišta značajnih pisaca, književnika, da bismo opravdali ovaj ili onaj stav neke fizičke teorije. Tih godina, uporedo s buđenjem mog interesovanja za suštinu kvantne fizike (koje je kulminiralo poznanstvom s profesorima kvantne mehanike sa beogradskog prirodno-matematičkog fakulteta, svetskim ekspertima iz ove oblasti) došlo je do ponovnog buđenja mog interesovanja za leteraturu, posebno za dela Balzaka i Foknera. Pred kraj studija u ruke mi je dospela Hauzerova "Socijalna istorija umetnosti i književnosti", i, nešto kasnije, znamenita knjiga Nilsa Bora "Atomska fizika i ljudsko znanje". S bezgraničnim čuđenjem primetio sam da ove knjige sadrže gotovo identične opšte filozofske stavove, izražene gotovo podudarnim jezičkim formama. To me je ohrabrilo u uverenju da nastavim s istraživanjem takvih analogija, koje sam, inače, posle jedne čisto fizičke rasprave s starijim kolegom Tristanom Hibšem, započeo esejem, kasnije objavljenim u Užičkom "Međaju" pod naslovom "Ajnštajn i Laza Kostić, Nils Bor i Dis". Vremenom se broj eseja, prikaza i književnih kritika, pisanih prevashodno s ciljem isticanja analogija filozofskih osnova savremene fizike i umetnosti, i publikovanih u našim poznatim književnim časopisima, povećao do mere koja je nagoveštavala mogućnost njihovog sistematizovanja i zajedničkog objavljivanja u obliku jedne knjige. S druge strane, nastojanja da što preciznije čitaocu, koji po svom profesionalnom obrazovanju nije fizičar, objasnim suštinu filozofije kvantne fizike, uticale su da se i sam zamislim nad nekim od suštinskih problema kvantne fizike što je rezultovalo pisanjem strogo naučnih radova iz ove oblasti koji će biti publikovani u poznatim svetskim časopisima za ovu naučnu oblast. Kada je, pak, o knjizi eseja reč, umesto zbirke kraćih eseja odlučio sam se da u njoj objavim jedan jedini, koji je predstavljao znatno proširenu i dopunjenu verziju eseja publikovanog u časopisu "Polja". Knjiga je dobila naziv "Kvantna teorija i barok u srpskoj književnosti". Kasnije je, međutim, postalo jesno da prošireni esej ne predstavlja optimalnu koncepciju forme za knjigu takvog sadržaja, i da je, osim toga, prilično neprilagođena prosečnom, tj. neinformisanom čitaocu. Nova knjiga, koju je bilo moguće načiniti od preostalog materijala, morala je, prema tome, biti suštinski drugačije napisana i organizovana. U to vreme, uoči proslavljanja stogodišnjice rođenja Ive Andrića, pripremao sam novi esej o paralelama između Andrićeve književnosti i filozofije i filozofije kvantne fizike. Ova tema nudila je, kako se pokazalo, ne slučajno toliko obilje materijala, da je bilo dovoljno izabrati citate Andrića i postaviti ih uz citate kvantnih fizičara, gotovo bez ikakvog komentara (pri čemu se moje autorstvo ovde manifestovalo posredno, tj. kroz izbor ili selekciju i raspored citiranog teksta). Takva "dijaloška" forma teksta ličila mi je na hrestomatiju književnih tekstova po čitankama, koja, kako sam iz ličnog iskustva znao, omogućava čitaocu i bez opširnog predznanja (iz fizike ili filozofije) da sučeljavanjem suprotnosti, ali i sličnosti, intuitivno oseti kompleksnu jedinstvenost sveta umetnosti i sveta uopšte. Po objavljivanju ovakvog teksta na Trećem programu Radio-Beograda i u "Poljima", koji je izazvao dosta pažnje (u telefonskom razgovoru o ovom tekstu Borislav Mihajlović Mihiz mi je rekao: "Nisam ni znao da Hajzenberg ume tako lepo da piše!") shvatio sam da sam pronašao dugo traženu, optimalnu formu za manifestovanje paralela između savremene prirodne nauke i književnosti i umetnosti, i to u tolikoj meri da je pomoću nje mogla biti ispisana čitava jedna fragmentirana istorija i teorija umetnosti. Tako je nastala knjiga "Ivo Andrić i Nils Bor, kvantna teorija i teorija i istorija umetnosti". U teškim prilikama koje su, potom zahvatile našu zemlju, publikovanje knjige nije bilo jednostavno. (Knjiga je, najpre, trebalo da bude publikovana u Banja Luci, potom u Nišu, Gornjem Milanovcu, itd., ali su, redovno, takvi projekti, na kraju, propadali, usled pomanjkanja finansijskih sredstava ili drugih, nesrećnih okolnosti.) Sve ovo, međutim, imalo je i svoju dobru stranu. Uredio sam više prerade i dorade početnog teksta knjige, sve dok, kako mi se učinilo, nisam u potpunosti bio zadovoljan njenim sadržajem i obimom. (Moglo bi se reći, da sam, od tog vremena, ponesen osnovnim porukama knjige, i u domenu lične sudbine doživeo korenite izmene, koje su se sastojale u aktivnom pešačenju dunavskim obalama, preplivavanju Dunava, bavljenje dizanjem tegova, ukratko, opštim aktivnijim stavom prema životu.) Posebno me je duhovno ohrabrilo pismo znamenitog teorijskog fizičara Džona Vilera. On mi je u odgovoru na pismo u kome sam ga obestio o nameri da pišem o paralelama nauke i umetnosti (i poslao tekst Andrićevog "Mosta na Žepi") napisao i ovo. "Vaša zemlja je proteklih godina preživela užasne trenutke. Ja verujem da za vašu zemlju postoji nada, dok u njoj ima ljudi, koji se bave takvim stvarima kao vi." (parafraza). Potom sam imao sreće da nađem finansijsku podršku inđijskih sponzora i naiđem na razumevanje ugledne izdavačke kuće "Svetovi" iz Novog Sada, odnosno gospodina Jovana Zivlaka. Tako se, konačno, moja knjiga, ili, knjiga o meni, pojavila pred našom čitalačkom publikom.

Vladan Panković


SVITAK | književne novine
Godina III | Leto | 1996 | Broj 10
Osnivač i odgovorni urednik:
Milijan Despotović
Požega