Borisav Bora Simic

BORISAV SIMIĆ

[Samo registrovni korisnici mogu videti linkove. Kliknite ovde da se registrujete...]

Borisav – Bora Simić Joja je rođen na Krstovdan 27. septembra 1929. godine u mačvanskom selu Glušci.
"U glušačkom zaglušju blatnjavih i prašnjavih šorova" — kako naglašava Dr. Vladeta Košutić 1967. godine
u Antologiji srpskih seljaka pesnika "Cvetnik". Neshvaćen od sredine u svim vremenima, Boru je rodila
majka Ljubica, rođena u istom selu, od familije Kostadinović. Prezime je dobio od oca Dušana, Solunca,
ranjenog u selu Stara Popadija, ispred Kajmakčalana. Završio je samo četiri razreda osnovne škole u
rodnom selu, a kasnije čitao isključivo sa iscepanih novina, koje je kao čobanin nalazio zakačene na
trnovitim poljskim žbunovima. Gutao je nejasne i isprekidane tekstove, uvek željan novih saznanja o
svetu. Učitelj mu je bio Mihailo Đuričić, jedan maštovit čovek koji se kasnije zapopio i Bori 1939.
i 1940. predavao veronauku, što mu je još više raspaljivalo maštu, osiguravajući u budućnosti maštara
u poeziji. Tako čitajući oduvane papire novina sa trnja i trnjina, skine Bora u Kućištu sa takvog
jednog žbuna 1953. godine reportažu iz "Borbe" o najstarijem seljaku pesniku Živanu Stevanoviću iz
Brestovca u Gruži. Kad je Bora pročitao naslov teksta "Srpski seljak slavi trideset godina svog
književnog rada", to ga je toliko ohrabrilo da je odmah seo i napisao po prvi put u životu svoju
pesmu.

Šezdesetih godina, zajedno sa Dobricom Erićem, Darinkom Jevrić, Momčilom Tešićem, Vukosavom Andrić,
Milenom Jovović i Srboljubom Mitićem biva zastupljen sa većim brojem pesama u antologijama i izborima
pesama u redakciji Dragiše Vitoševića, dr Vladete Košutića i drugih, štampanih sem na srpskom i na
italijanskom, francuskom i španskom jeziku. To su antologije: Orfej među šljivama, Kragujevac, 1963,
Cvetnik, Prosveta, Beograd, Rizničari zemlje, Čačak, Mačvanska lirika, Bogatić, Posavska lira, Brčko,
Antologija pesama Šapčana i Podrinaca, Šabac, 1994. i Srpska seoska poezija (na francuskom, u prevodu
pesnikinje Fransoaz Han). U rukopisu ima više poema i monodrama.

srpskariznica

ISPOVEST

SLEPOJ MAJCI LJUBICI

Gvozdeno detinjstvo
ćuti pred svilom sreće.
Glušci, selo moje,
što kuješ pesmu, mene.
Glušći, vatro ugašena,
za studen tišine moje.

Jedan beznogi putnik hoda obalom Bitve,
jedan beskrili golub noćima stremi,
jedna frula traži ruže dobrote
majko, iz očiju tvojih.

Majka utehe uzidala je u mene zlato jutra.
Sreća je ponekad i gorak hleb,
iznad letine oblak trnovit
i jagnje osmeha, tužno jagnje osmeha...

Jedna frula traži ruže dobrote,
majko, iz očiju tvojih ugaslih.

1967.

USPAVANKA

SLEPOJ MAJCI LJUBICI

Sanjaj:
Pohodi te sreća kao zlato čedna
dok cveće osmeha po livadi plastiš
uboga je tama dana nedogledna.

Spavaj:
Sruši se pusta krovinjara briga,
spada teško blato s točkova taljiga,
izbledela slova iz svih crnih knjiga...

Spavaj u nedogled očima bez vida
sin tvoj budan sanja kulu pesme zida.

MAČVANKA

Jabuko sumraka nad Bitvom
luda harmoniko ucvetalih
livada
glušačko proleće...
Lepotice kažnjenika
u logoru pesme
predobra dušo...

Penji se na moju dobru put
bez straha.
Mirovaću kao kamen
voleću te do sudnjeg dana.

U našoj ljubavi
rascvetao se
od sreće plamen.

I ljubicu ružu uzdisaja
sanjaću te ispod nebeskog
granja.

Sad mislim da sam Bog tišine
ili prečudan samac.

Mačvanko! Mačvanko!
sa mojih grudi skini
od tuge preteški lanac
dok nisu na nas nabacani
mađije i čini.

Još nam noge goru
u slatkoj prašini,
oči nam skakuću, skakuću,
po šarenoj mesečini...

1976.

JAHAČICA
OD SIBINSKOG POLJA


Ptice vetrova
igraju se tvojom
crnom kosom...
Kada se lepota
majke prirode
uselila u tebe.
Pa te zato voli
Sibinsko polje.
Ti si jahačica
sa njenih livada...
I glog sa Bitve
tebe sanja
kada Sunce
pušta svoje junce.

PRENUĆE
Julijani

Livadom srca moga nastaje zimska čama,
Zelen se ječam njiše: bleda bešumna svila...
Granale pesme moje, lude, bez stabla, same,
na njima mesta ima za sva slavujska krila.

Čekam ozarje tvoje da me iz noći prene,
izmišljen greh bezbolan čežnjom ko zora rudi,
izvita duga nebom pružila luk do mene,
stasalog da budu bez ruku zagrljaj srcem žudim.


Pastirke nežne i bele, a ti im čedna druga,
suncu dobrote penju sa tvoje i moje stope.
Na mome putu sad je mrtva kopriva — tuga.
Poljupci kiše sve više đurđevsku travu škrope.

U našem šoru nasanjao se glušački kamen
što toplinom greje sve kada je gluvo prelo.
Osnežio jablane mesečev srebri plamen,
razbežale se zvezde, probudilo se selo...

ODLAZAK

Nestalo je melodije tvojih koraka
isčezla si.
Senka tvoga tela, nestala u vazduhu,
na mestu gde si sedela
mirisala je kao jorgovan.
Daljina te pretvorila u pticu,
u malu pticu bez očiju, bez perja, bez nogu.
Na kraju strsiš ko lokvanj
iz daleke vode.
Najzad si sitno zrno osmeha
na obali sećanja.

LIK PESNIKA BORE SIMIĆA OSVANUO NA MARKICI POŠTE SAD


MAČVANSKI SELJAK NA AMERIČKOJ MARKICI

Bio sam iznenađen! Rekao sam čika Bori da je on na markici, a ni sam nije znao da nam kaže odakle njegova slika na razglednici — kaže nam poštar Siniša

Kada je pre dva meseca Siniša Uglješić, poštar u mačvanskom selu Glušci, doneo razglednicu iz dalekog Njujorka, adresovanu na ime Bore Simića, nije ni slutio da će to postati događaj o kome će se danima prepričavati po ovom selu. Ne zbog toga što je u pitanju Njujork, iz kojeg ne stižu svakog dana pismo i razglednice, već što je na poštanskoj markici — Borin lik.

— Bio sam iznenađen! Rekao sam čika Bori da je on na markici, a ni sam nije znao da nam kaže odakle njegova slika na razglednici — kaže nam poštar Siniša, kojeg svi znaju po nadimku Lale.

A iz Njujorka je stigla razglednica sa toplim pozdravom njihovog zemljaka Miće Radojčića, zvanog Šeća, koji godinama živi u Njujorku.

I danas se priča o tome, a kada smo potražili kuću Bore u Glušcima, svi su znali da je reč o pesniku, koji je proslavio Mačvu u svojim pesmama.

U urednom dvorištu, sa umivenom kućom, vajatom belim kao sneg i ambarom, pod vinovom lozom sedeo je Bora Simić, koji će ovog septembra napuniti 80 godina.

Pesnik — seljak, objavio je mnogo pesama, ušao u četiri antologije. U časopisu "Ineternešenel art samit", koji je izašao i na kineskom jeziku, objavljena je priča o njemu. Bio je to i povod da mu njegov zemljak Šeća iz Njujorka pošalje razglednicu i izbori se za lik na markici.

— Nisam bio dobar đak. Završio sam samo četiri razreda osnovne škole i nisam više mogao, jer nisam ništa pamtio. A onda kada sam bio blizu tridesete, počeo sam da maštam, da zamišljam razne slike i da sve to napišem — kaže nam Bora.

U svojim pesmama proslavio je Mačvu. Objavljivao je najpre u raznim listovima, a onda ga je Dobrica Erić uvrstio u antologiju. Prva njegova zbirka pesama bila je "Orfej među šljivama". U pesmi "Mačvanka" opevao je lepotu mačvanske devojke. Objavio je Bora oko 2000 pesama. Neke od njih su prevedene na engleski, španski, francuski...

Bora u stihove pretače ljubav, vradžbine i reku Bitvu, koje više nema, a u sećanjima je mnogih. Kaže, da je od oca muke imao dok je pisao, koji je govorio da je to dangubljenje. Ali, kada je zaradio prvi honorar, kupio je ocu najkvalitetniji duvan. Njegova nepismena majka LJubica volela je da sluša stihove koje joj je govorio.

— Inspiraciju sam uvek dobijao noću, oko ponoći, kada ustanem i zapišem neke stihove — kaže Bora.
Bora je u mladosti morao da krišom čita knjige. Pročitao je oko 2.000 knjiga, pesama, svega što mu je dolazilo ruke. Uzimao je knjige iz biblioteke, neke i dobijao.

— Volim da čitam, jer tada zamišljam da razgovaram sa pametnim čovekom. Pametne žene su moja inspiracija, nije važno da li su lepe, samo da su pametne. Dovoljno je da im vidim fotografiju i da budu moja inspiracija — otkriva nam tajnu pisanja pesnik Bora.

Ovaj skromni čovek živi od takozvane seljačke penzije. Savladao je više zanata, ali voli da plete užad i tu je vešt iako mu je vid znatno oslabio.

riznicasrpska

BITVA U MENI

Kad me zagrle tvoje obale bez bola
mleko Tvog pitomog neba
orosi moje strnjike očiju
tad nisam željan ni hleba...
Kad vivak iz ševara
postane zvono pesme moje
u osvit dana
tad mi u duši pčele se roje.
Kad pusto podne
poljima trešti u sjaju
tad mi u duši štenci vrućine
gladni zalaju.
Kad jablani jesenje sanjalice
i ludi bagremi
miluju srebro zvezda
tad mi se duša umrlih seća
Kad me zagrle ujedrale grane
Tvog zelenog ćutanja
dušu tad crkvi vodi putanja...