Tema: Svetislav Stefanovic

MESEČINA


Nebo je mirno, metalno i glatko.
Po njemu kugla mesečeva klizi
Lako al sporo, i u miloj nizi
Veče je tiho, srebrno i slatko.

Ko magla laka, po jezeru pala
I razlila se mesečina siva.
A mesec — nije, nego avet živa
Po očaranoj vodi plivat stala.

Žuborkajući skakuću talasi
Na bela bedra joj, ko da je gone,
A ona čas na val, čas bega, tone.

I srebrne joj zamršuju vlasi
Nestašni vali, a ona se ne da,
Otima se, brani i od slasti preda.

KROZ VARDARSKU KLISURU


Kida se Vardar kroz suro kamenje;
časom se propne ko šinuta guja,
čas opet spline, smalakše mu struja
i samo drhće ko tajno grljenje.

Obamre najzad, sav stišan i mali;
duboke vode zamišljeno ćute;
stoje jablani i vrbe pognute
od misli : kuda to prolaze vali?

Pun iza klanca mesec se pomalja,
srebrn, s oblakom dugim preko srede,
ko zmaj sa krilima raširenim sušti.

I čim se javi, sjuri se i svalja
na vale strasno — i ko bajke sede
bljeskaju, tonu srebrne krljušti.

Pred uništenje
Celog smo dana klizali po putu
od Žura do Ljum — Kule; sporo, teško;
prošlo je sve već što beše viteško,
još samo osta u skrivenom kutu

srca ko neka tajna žud stradanja,
volja za ispunjavanjem sudbe. Kola
tma skrhanih, ko tolko naših bola,
leže, ko leševi sred raspadanja.

Dovršena je njina zadnja trka;
i njin se život dokonča u smrti;
i sve je samo kostur pust i krti.

Noć se ko grob otvara mrazna, mrka —
dok čudno stoje, pala s Mlečnih puta,
Velika kola neba izvrnuta.

UTEHE


Sudba je naša stradati,
Sva sreća nam je se nadatai,
Sva čast nam sebe svladati
(Al tužno je čovekom vladati).

Slatko je na kob se tužiti,
Divno se s bogovi družiti,
Još slađe je crvu služiti
I zemlju srcem okružiti.

Lepo je na zlo se buniti
I sebe ko žito iskruniti,
Još lepše je krst svoj nositi
I život i dane prositi.

Najlepše je večno snivati
I sve lepotom darivati.

SMEH


Albanske gore u suncu se ore
od belog smeha. Ko niz snežnih zuba
blista se oštra pruga gorskih ruba;
kikot se širi od gore do gore,

i ko rasuto srebro prska more.
Visim na rubu ponora beskrajnog,
plamteć od jednog osećanja tajnog
ko požar kojim sunce tonuć gore.

Draž me opija smrti tako blize:
ko oblak onaj što nad morem gine,
pusto, bez groba i bez otadžbine,

postati ništa! Same misli klize.
Dok u suncu gore brda nasmejana,
i šumi u beskraj sinji bol Jadrana.

PRED KRAJ LETA


Pred kraj leta, kad je grožđe na vrhuncu,
I mirisom guši osušena trava,
I suncokret mrtav od ljubavi k suncu
(Sprženo mu srce smrtno žuta glava), —

U večeri mlake pune mesečine,
Kad zabruji pesma silnih zrikavaca,
Neviđenih, skritih pod velom magline, —
Ja volim tu pesmu bezbrojnih srdaca.

Njen smiso mi biva jasan čisto oku:
I dok, stojeć' usred zrelog vinograda,
Iz napuklog grožđa struji miris vina,

Razumem tu pesmu neželjnu visina,
Suvu kao zemlja ta po kojoj pada,
I k'o život zdravu, nisku, i široku.

PROLEĆE


Miriše zemlja sočna, sveža, jedra.
Sve klija, pupi; svud strujanje, vrenje.
Čisto se vidi gde zemlji iz nedra
Život, kroz žile, siše podmlađenje.

Pod jednim hrastom leg'o sam na travu,
I slušam kako šušti, pucka, struji.
Pučinu gledam neba bistru, plavu,
Dok rana pčela negde blizu zuji.

A sunce lije, toči zrake vrele;
Pod žarom im, ja sanjam usred jave;
I pred sobom već slutim voćke zrele,
I šaren ćilim cvetova i trave.

I osećam k'o da sam s hrastom jedno:
Kroz žile k'o da sišem podmlađenje,
I kao da mi kravi srce ledno
Života mladog, sočnog, jedrog vrenje;

Da puštam žile sve dublje, sve šire,
Kroz mnoge sloje prostora i doba,
Kroz život celi što se čudno stire
Od praotačkog do najmlaćeg groba;

I osećam kroz mene kako bije
Dah tajni onih što će za mnom stići,
Budućnost daljna što još brižno krije:
U pupoljku se to bude cvetići.

I u čas ovaj proletnji i mladi,
Dok svuda pucka, šušti, struji vrenje,
Ja osećam kako u meni radi
Života svetskog večno podmlađenje.

K'o drveće i moja duša pupi,
I sa blaženstvom san stvaranja sniva.
O rasti, dušo, puštaj žile, upi'
Sve sokove iz kojih život biva!

SAN VUKA MANDUŠIĆA


Prošla je ponoć blaga i vedra,
K'o pučina mora u vreme ti'o,
Duboka, nema. Bez daha i kreta
Vazduh je ćut'o, dok je kroza nj lio
Mistični mesec maglice tanke
Preko cvetova, trave, drveta.

Senokos mladi pun poljskoga cveća
Strepi u sjaju meseca i studi.
Sanjaju bulke, mak, i rozalije;
Ali ni miris ne sme da bludi,
Već stoji dole, pritajen, prigušen —
K'o sve da krije svoje misterije.

Mandušić sanja, i taj predeo nemi
Njegova ljubav kroz san oživljava.
On ćuti dodir nekog tajnog krila
— K'os truje sitne u vodi što spava —
Što, kada cveće svojim mahom dirne,
Ostaje na njem izmaglica plava.

I čini mu se da kroz svaki cvetak,
Kroz travku svaku, duhovi pokojni
Bude se s čežnjom života; dok anđ'o
Nevidnim krilom, u taj čas opojni,
Diže ih tiho u visine mlečne...
Od tog dodira tajne neizrečne

Zadrkti cveće, a ta magla plava
Ostaje tragom anđelskog zadaha. —
...Anđel'ja mlada, usamljena tada,
K'o srna laka, k'o košuta plaha,
Slazi med' cveće da za dragim tuži,
Svetinje puna i pobožnog jada.

Skrušena ide k'o pogreb pun misli;
Garave svoje kose je rasplela;
Pale su vlasi k'o tužni talasi,
Potopile joj vrat i nedra cela;
Crnje neg' nojca, one kriju čari
Belje neg' ova mesečina bela!

Cvet ne bi klon'o pod korakom njenim,
Ni drktala travka kad ona slazi;
Al' teška je tuga s plaštom svilenim!
Tuga je njena što cveće gazi...
Reči su njene k'o tuga crne,
Od kojih cveće premire, trne.

— "Kud mi vas nesta, vi oči čarne?
Ko mi vas ote, vi usta slatka?
Gde mi se sakri, ljubavi moja,
Radosti moja, tako kratka?
Oh, kud se sakri, jer znam da nije —
Iščezla nije duša tvoja!

"Je li u ruži, te tako miriše?
Il' je u tankom maglinom pramu,
Što na njoj počiva? il' je u zraku,
K'o svile nit što pliva kroz tamu?
Il' je u dahu te noći crne,
Te mi u tugu ljubav ogrne?

"Svuda te tražim!" ...Pri tom se sagla,
I k'o od čežnje obamrle
Padoše vlasi garave, bujne,
Pa se sa cvećem, sa travom grle.
Po njima pada svilena magla,
Dok cveće kvase suze joj nujne.

Izgleda kao da oseća cveće,
K'o da i magla sa njome jeca,
I kao da kaplju srebrne suze,
Srebrne suze s bledog meseca...
K'o ona, sve je puno sete,
Ljubavi duša i tuge svete.

Il' tako samo Mandušić sanja...
On to u cveću, mesecu, magli,
Oseća slasti tužaljke njene;
Negova duša to žudno nagli —
Al' u tom času čari tajanstva
Zar otkrit' tajne prigušene?

Mandušić ćuti, treperi, sanja,
I čini mu se da iščezava,
K'o da se topi od čudne slasti,
Da biva cveće, ta magla plava,
Što trepti k'o veo povrh granja
Il' čini kao da diše trava.

I tad ga osvaja želja pusta,
Življa od tol'kih doživljaja!
O, šta bi dao da je u grobu,
U onom času punom obaja;
Da on se to sad iz groba budi,
Pa u toj noći čezne i žudi,

Kroz cvetak diše, u zraku snuje,
U tankoj magli očaran hrli;
Da vlasi ove to njega kriju,
Dok smrt se kroz njih s životom grli;
Oh, šta bi dao, te suze sjajne
Da za njim mrtvim 'vako se liju!

Da za njim plaču te oči lepe,
Ta usta slatka njega da žale,
Taj srebrn glas da njega doziva, —
Dok kose crne čežnjivo pale,
U času tuge, ljubavi duša
— Kad mistična magla sve obliza...

DVA KAPUTA


U rukama imam poslednje "pismo" koje je napisao Svetislav Stefanović. Na jednoj strani "pisma" je poruka:

Treba mi zimski kaput, 1 ćebe, 1 jastuk, pribor za brijanje i 1 peškir; malo hleba, slanine i 2 kuvana jaja.
Pop Stojanova ul. 9.

Ispod toga neveštim rukopisom piše: Tata je odveden na saslušanje.

Na drugoj strani je adresa:

Dr Gita Stefanović
Srp. Knjiž. Zadruga1
Kr. Milana 19 i potpis Dr Svet. Stefanović

Kopiju ovog "pisma" dobio sam od Ivane Stefanović, koja ga je godinama čuvala; nesigurna šta činiti sa njim... O samom "pismu" teško je govoriti. (Sem pukog opisa: da je pisano ćirilicom.) O tome pod kojim je uslovima Stefanović pisao tu poruku možemo samo nagađati: sumnjamo da je i jednu reč preko ovih smeo napisati. Svetislav Stefanović je uhapšen 22. X 1944. godine2. Ovi njegovi poslednji redovi, koje smo ovde objavili, nastali su u tom vremenskom razmaku — verovatno bliže prvim danima po hapšenju. Ponavljam, ne usuđujem se da čitam više nego što je u poruci napisano.

Ali, progovoriću o prvoj asocijaciji: o čoveku koga vidim u toj poruci. Naime, ova poruka prizvala je Iliju Ivačkovića, danas gotovo potpuno zaboravljenog pisca.

Ulazeći u srpsku književnost Ilija Ivačković je čak tri puta pisao o delu Svetislava Stefanovića. Prvi put je u Srđu 1904. godine prikazao Stefanovićevu prozu, da bi potom u Novoj iskri 1904. godine i u Brankovom kolu 1905. godine pisao o Stefanovićevoj poeziji. Lako je vidljivo da je njihov zajednički prostor bio sa druge strane Srpskog književnog glasnika. Tekst objavljen u Brankovom kolu sigurno ide u red najboljih tekstova o Stefanovićevoj poeziji. Interesantan je kraj tog Ivačkovićevog teksta, koji nam govori i o neposrednom kontaktu između njih dvojice: "'ne letim po visinama fantazije', pisao mi je g. Svetislav Stefanović još lane, naskoro posle mojih referata o njegovim Skicama i o prvoj zbirci njegovih Pesama, 'ali ronim u dubine života, i tek sam počeo iznositi ono, što sam tu našao i još nalazim'".

Na žalost, prepiska između njih dvojice nije sačuvana, a putevi im se u literaturi više nisu ukrstili.

Da im se putevi još jednom ukrste učinio je sličan završetak života. Iliju Ivačkovića, pak, uhapsili su noć uoči oslobođenja Deliblata, 27. IX 1944. godine. Nije teško zaključiti da je streljan iste noći.

A za to, da se setim Ilije Ivačkovića povodom poslednje poruke Svetislava Stefanovića, zaslužna je ćerka Ilije Ivačkovića — Ilinka. Naime, još pamtim njene reči kako je, nekoliko dana pošto joj je otac odveden, na jednom od oslobodilaca videla — očev kaput.

riznicasrpska

JEDNA PORODIČNA PRIČA



Sudbina Svetislava Stefanovića u velikoj meri jeste i paradigma 20. veka, veka totalitarnih ideologija. Smrtna presuda koju mu je, novembra 1944, izrekla nova, komunistička vlast, stavila je tačku na intelektualne dileme ove značajne ličnosti srpskog duhovnog korpusa. Odmazda pobedničke ideologije i nezaobilazni balkanski mentalitet, koji zatire svoje duhovne vrednosti, učinili su da se Svetislavu Stefanoviću brzo izgubi svaki trag u našoj kulturnoj baštini. I da se budućim generacijama ostavi da, s vremena na vreme, postavljaju pitanje: Ko je bio Svetislav Stefanović? A bio je književnik i pesnik modernizma, kritičar, prevodilac Šekspira, aktivno je učestvovao u književno-političkim polemikama između dva svetska rata. Po profesiji je bio lekar.

U saopštenju vojnog suda Prvog korpusa NOVOJ, njegovo pogubljenje ovako se obrazlaže: "Svetislav Stefanović je propagirao ideologiju fašizma i preveo Musolinijevu 'Državu'. Bio je nemačko-nedićevski komesar u Srpskoj književnoj zadruzi, Jonićev savetodavac po pitanjima gonjenja zadruge književnosti i književnika. Takođe, bio je član nemačke komisije za klevetanje sovjetske vlasti u vezi sa nemačkim zločinima u Vinici." Upućeni smatraju da je ovo poslednje i stvarni razlog Svetislavljeve egzekucije. Ne postoji nijedno svedočanstvo da je nekog denuncirao, da je neko izgubio život zbog Svetislava Stefanovića. Ostalo je zabeleženo da je pomagao Simi Panduroviću, iako je poznata njihova žestoka polemika iz dvadesetih godina.

Paradoksi 20. veka poigrali su se životnim ubeđenjima Svetislava Stefanovića: od egzaltiranog avangardiste i moderniste do zastupnika književnog konzervativizma, od mondijaliste do pobornika nacionalnog fundamentalizma, od republikanca do pristalice novog nemačkog poretka. Ideološki antagonizmi nisu zaobišli ni Svetislavljevu porodicu - sin Pavle, oduševljen komunističkom idejom, hladno i cinično prokomentarisaće vest o očevoj egzekuciji rečima: "Sasvim pravilno". U svom "Svedočenju" iz 1973. godine, Pavle Stefanović je napisao: "Danas se kajem! Nije trebalo ono da kažem, nije trebalo onako mrtvog oca da uvredim. Danas, da, jer sam razočarani komunist."

Mada se u prethodnoj deceniji pojavilo nekoliko knjiga koje se bave ličnošću i kulturnom zaostavštinom Svetislava Stefanovića, čini se da tek predstoji iščitavanje njegovog dela, kao i suočavanje sa učinkom ideoloških presuda.

"Uvek u novembru pomislim: to je onaj mesec kada su Svetislava streljali. Koji je to bio dan, kakvo li je bilo vreme, pitam se. Ne zato što je to važno, već zbog potrebe da prazninu ispunim kakvim-takvim slikama", priča za NIN unuka Svetislava Stefanovića, kompozitor Ivana Stefanović.

TRIJUMF POBEDNIKA: Postoji nekoliko porodičnih priča, sve su lične, u ravni osećanja i utisaka i ne mogu se dokazati. Jedna je vrlo bitna: Svetislava su prijatelji upozoravali da treba da ode iz Beograda, do prvog sela ili provincije. Zašto je to odbio? Jer se pozivao na vođu partizana J. B. Tita, koji je nekom prilikom, negde, rekao da niko ko nije uprljao ruke krvlju neće biti ni na koji način maltretiran. Ima i jedna druga priča, zapravo slika, gde Svetislav sa ženom i dvoje male dece 20. oktobra stoji u masi i pozdravlja oslobodioce Beograda. Neposredno posle toga, priča se, došla su dvojica visokih partizanskih oficira i dugo razgovarali sa Svetislavom u kancelariji na drugom spratu, gde se i danas nalazi SKZ. Posle njihovog odlaska, supruga Gita je svom mužu ljutito rekla: Kako si mogao pred njima da hvališ nemačku poeziju i Getea!? Znaš, valjda, ko su oni? Dva dana posle tog razgovora, Svetislav je odveden u zatvor.

Recimo, jedna priča glasi ovako: u mračnu zatvorsku odaju, gde se nalazi onih 105 beogradskih intelektualaca, ulazi neko u šinjelu i obraća se Svetislavu: "E, moj doktore, šta ste dočekali?!", na šta Svetislav odgovara: "Mladi čoveče, ne možete nikad znati šta će ko dočekati i kakav će čiji kraj biti!" Znači, Svetislav govori kao mudar čovek, nije uplašen i opominje ga na to da je u blizini greha i da taj greh može biti naplaćen kasnijom igrom sudbine. Pobednik u šinjelu koji dolazi da pokaže svoj trijumf je Slobodan Penezić Krcun. Znamo kako je on završio.

Na jednom malom zgužvanom papiru koji se sačuvao u porodici, u starinskoj, sedefnoj futroli, Svetislav traži da mu se, uz neke druge stvari u zatvor donese ćebe. Ko je taj papir izneo i kako je stigao do porodice? Ko ga je stavio u sedefni omot i ko je želeo da musavi papirić pretvori u porodičnu relikviju? Sve sama pitanja.

NOŽ U STOMAKU: Svetislavljeva smrt je, verovatno, jedna od najjačih činjenica mog života, iako, vremenski, uopšte ne dotiče moj život. Neverovatno je koliko se deda, kao lik ili kao osećanje, transformisao kroz moj život. Deda je bio oličen kroz odsustvo predmeta, oko njega je postojao led. Psihološka zabrana je postojala, visila je u vazduhu, iako nikad niko nije rekao: Ne, o njemu nećemo govoriti. Ali, postojala je nevidljiva crta preko koje se nije išlo, preko koje su se ledile emocije. Ona je bila oštri mač, koji se dobije u stomaku, odnosno, rodiš se s njim a ne znaš da ga imaš. I treba mnogo vremena da postaneš svestan tog sečiva i da ga izvadiš iz sebe.

Kada je jedna od tetaka umrla, pre tridesetak godina, u našu kuću stigao je jedan kovčeg sa Svetislavljevim stvarima. Tako sam, na neki način dobila čoveka od krvi i mesa, jer se u porodici o Svetislavu govorilo na prilično enciklopedijski način — lekar, prevodilac Šekspira, izvanredan poznavalac, takav veliki um... Nisam znala da li je pušio, da li je sukao brkove... Tek u tom kovčegu "napipala" sam "živog" čoveka. Recimo, obradovala me je činjenica da je bio lep čovek.

U VRTLOGU IDEOLOGIJA: Kada je moja baka Milana, Svetislavljeva prva žena, umrla 1933, pojavila se druga žena, takoreći vršnjakinja mog oca, njegovog sina. Tada je odnos jakog oca i jakog sina, naprosto buknuo. Onda je jaki otac dobio dvoje dece, žena je bila strankinja, sin Pavle je ideološki naginjao ulevo a ta žena, Mađarica, katolkinja, udesno... Tako su se moj otac i deda Svetislav razišli u poslednjih desetak godina Svetislavljevog života. To se desilo mnogim porodicama, pa i građanskim. Možda se, čak, u tim porodicama sukob odigrao temeljnije nego na selu, gde je jedan brat otišao u partizane a drugi u četnike. To su balkanski standardi. Ali, ja ne verujem u njihov ideološki sukob: mislim da je moj otac imao problem sa svojim ocem, koji nikako nije bio ideološke prirode. To je samo bilo pokriće, tako im je, verovatno, obojici bilo lakše.

Svetislav i Pavle imali su nešto veoma zajedničko. Šteta što to ne mogu da im saopštim. S današnjeg aspekta, posle svega kroz šta smo prošli poslednjih deset godina, najezdu agresivnog populizma i ispraznog tradicionalizma, ta njihova zajednička crta se sada neverovatno izoštrava. Obojica su modernisti, tumači, zastupnici modernog mišljenja u stvaralaštvu. Svako u svom vremenu, obojica su imali sluh za novo i to novo branili su sa polemičkim žarom i strašću, po cenu da ih sredina zbog toga bespoštedno napada. Svetislav je branio Lazu Kostića, Vinavera i Crnjanskog, najavio modernizam, bio polemičar i tumač novih kretanja u poeziji. A šta je drugo bio modernizam, nego evropeizacija?!

Pavle je branio avangardu, posebno u muzici. Imao je za nju neobično iskrena i neverovatno uspešna tumačenja. To što je jedan bio streljan po presudi prekog komunističkog suda, a drugi bio levičar-idealista, uopšte ne narušava njihov zajednički odnos prema velikoj tradiciji civilizovane Evrope.

Ideološki sukobi — to je laž, maska za prikrivanje ljudskih slabosti i nesporazuma. Sukob Pavla i Svetislava je tipičan psihološki sukob dve volje. Šteta što ljudi, kada im se takve stvari događaju u velikim društvenim burama, kad jedan krene levo a drugi desno, nisu sposobni da vide šta im istorija radi, kako manipuliše njihovim sujetama.

GROBNO MESTO: U ormanu imam ceo jedan niz, desetine knjiga jednog našeg pisca, na koga je pala porodična sumnja da je ispisao, odnosno formulisao presudu za Svetislava — Marka Ristića "Anina balska haljina"... i drugo. Otac je bio veliki bibliofil, strastveno je sakupljao knjige i isto tako ih čuvao. Jednog trenutka, posle očeve smrti, htela sam da izbacim sve Ristićeve knjige. Ipak, shvatila sam da to nije način, da knjige ne treba izbacivati, niti spaljivati. Evo ih tu, još i sad ih gledam.

Pokušavam da se oslobodim, koliko god mogu više, tog nevidljivog praha što je popadao preko svih nas. Iskreno se nadam da će generacija moje ćerke i dece mog brata, biti potpuno van toga. Moja Ana je bila mala kada sam joj, u jednom trenutku, rekla: Ej, dete, tvog pradedu su ubili! I nisam načinila neki efekt. Stvarnost je tada bila slična istoriji. Naravno, Svetislava se ne sećam, ali u sećanju imam druge ljude koji su se upravo bili vratili sa Golog otoka, ili Boru Pekića koga mi je otac pokazao sa prozora. Upravo se bio vratio iz zatvora, mršav kao stabljika. Oko mene je bio priličan broj ljudi koji su došli sa robije, prošli strašne stvari. Sasvim izvesno, taj sistem se reperkutovao pojedinačno na svakog od nas, svima je usadio dozu straha.

Kada smo brat i ja sređivali porodičnu grobnicu, dali smo da se ispišu imena prababe, pradede... Ostalo je prazno mesto za Svetislava. Nikako ta priča da se završi. Kad ljudi umru, idemo na sahranu, plačemo, neko vreme smo žalosni, a onda ostanu sećanja. Na neki način, stvar se završi. Kod ove vrste mučkog prepada, ostane nešto nezavršeno. Čovek mora da ima grobno mesto. Neka je ono zrno peska, neka je njegovo grobno mesto ono sa koga će neko da raspe pepeo. Svejedno, to mesto mora da postoji, a Svetislav nema grobno mesto.

SUOČAVANJA: Mislim da je to bilo 1990, na beogradskoj televiziji videla sam jedan kratak snimak: mali spomenik u nekom šumarku, koji su zajedno podigli Poljaci i Rusi u Katinskoj šumi. Verovatno je to bio znak simboličnog priznanja za onih nesrećnih 14 000 poljskih oficira koje su tu pobili Rusi. Verovatno se to do danas desilo i u Vinici u Ukrajini, tamo gde je Svetislav video hiljade leševa ljudi koje, zbog datuma smrti, nisu mogli ubiti Nemci već neko pre njih, dakle Sovjeti. Volela bih da neko ozbiljan kaže: Taj čovek nije trebalo da bude ubijen zato što je utvrdio da su leševi u Vinici vremenski stariji od Hitlerovog ulaska u Ukrajinu. Ili zato što je preveo Musolinijevu "Državu". Na kraju krajeva, njegov život ne počinje od 1933. Svetislav je od početka balkanskih ratova, pa sve do 1918. radio kao vojni lekar u trupi. Ne samo što je bio izbrisan iz političke istorije i istorije književnosti, već i iz istorije naše medicine, mada je bio predsednik Srpskog lekarskog društva.

Jedino je Udruženje književnika '92. napravilo jednu malu tablu, gde je ispisano desetak imena onih koji se do sada nisu nalazili ni na kakvim tablama, jer su bili izbrisani. Među njima je i Svetislav. I to je jedini beleg koji je ostao iza tog 70-godišnjeg života.

Mislim da će veoma brzo morati da dođe trenutak kada će društvo — zbog sopstvene obaveze a ne zbog pritiska porodica - morati da se suoči sa temom streljanih intelektualaca 1944. Rehabilitovati nepravedno kažnjene ljude veliki je zadatak, koji će neko morati da uradi.

Ljubiša Stavrić


Zainteresovanost za autoritarno

Ne samo kod nas, nego u čitavoj Evropi posle Prvog svetskog rata bio je vidljiviji proces zainteresovanosti za autoritarne i totalitarne sisteme, nego za demokratiju. Svetislav Stefanović hteo je da ono što se tada dešavalo u Evropi, a što se kod nas posle dosta simplifikovano nazvalo fašizmom, veže za našu nacionalnu tradiciju pretkapitalističkog vremena.
(Predrag Protić, istoričar književnosti)

Osvetnici

Tragedija Svetislava Stefanovića i intelektualaca tog vremena, rekao bih i tragedija te revolucije, bila je u tome što su mnogi ljudi u Srbiji partizane očekivali kao stvarne oslobodioce, a oni su došli kao osvetnici. Srpska inteligencija koja je imala neboljševičku boju to je, nažalost platila. Uostalom, kao i srpska građanska klasa koju je, kako je to Borislav Pekić rekao, od tada počela da nagriza plesan i na kraju je sasvim pojela.
(Predrag Palavestra, istoričar književnosti)

PROŠLOST BEZ NEPOSREDNOG DOKAZA


(Predrag Puzić, Lomača za Sensa, Kairos, Sremski Karlovci 2003.)

Moto knjige počinje stihovima pesnika Brane Petrovića "Nama nisu od gledanja u lomače presahle suze".
Predrag Puzić u knjizi "Lomača za Sensa"‘, Kairos, Sremski Karlovci, 2003, piše o kazni, koju je nad Svetislav Stefanovićem, pesnikom, kritičarem i prevodiocem Šekspira izvršila OZN-a (partizani) pri njihovom oslobađanju Beograda. Pisac knjige postavlja pitanje da li ima elemenata u korist optužbe? Taj tzv. revolucionarni sud, po današnjim saznanjima, izricao je kazne bez istrage i odluke. Donosio ih je samo na osnovu nekog spiska, koji je sačinjen za potrebe toga suda. Na taj način streljani su mnogi ljudi. Primera radi, prof. Pravnog fakulteta Ilija Pržić, dr Petar Zec, dr Jovan Mijušković, novinar Svetolik Savić i mnogi drugi.
Sve to podseća na Staljinove čistke koje su kod nas vršili Staljinovi učenici da bi dokazali svoju privrženost partiji.

Nesumnjivo je da je Svetislav Stefanović objavljivao članke u štampi i pre i za vreme rata u kojima je iznosio svoje političke stavove, za koje se u zemljama Zapada krivično ne odgovara a ponajmanje gubi glava. Evo jednog osvrta na rad Komesarske uprave SKZ iz vremena rata, čiji je predsednik bio Svetislav Stefanović i čiji je rad proglašen za izdajnički, što je, pored ostalog, bio veliki greh. Poznato je da je nemačka vlast 1941. g. zabranila rad svim udruženjima a to se odnosilo i na rad SKZ za vreme okupacije, jer je njen dotadašnji predsednik Tihomir Ostojić odbio patronat nad SKZ s obzirom na njenu samostalnost. Komesarska uprava, sa novim, velikim ovlašćenjima, bira za predsednika Svetislava Stefanovića. O tome radu odmah posle rata sačinjen je zapisnik, kao i o zadruginoj imovini i njenom delovanju.

D. Nedeljković, predsednik Državne komisije za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača, proglašava taj rad izdajničkim i ide toliko daleko da dva kola Zadruge proglašava nepostojećim (kolo 44 i 45), tako da nisu ušli ni u Bibliografiju.

Već u maju 1945. g. predsednik SKZ Veljko Petrović i nova uprava proglašavaju sva izdanja Komesarske uprave ništavnim, a prvu knjigu 1947. g. objavljuju pod red. br. 301 (44 kolo).

Tek 2002. godine, na redovnoj skupštini, na predlog Upravnog odbora, SKZ donosi odluku da se skine zabrana sa zadruginih izdanja, ali nije bilo reči o rehabilitaciji Komesarske uprave.

Beogradski Centar za unapređenje pravnih studija predstavio je model Zakona o rehabilitaciji, kojim bi sve žrtve političkih i ideoloških progona trebalo da budu rehabilitovane. Ali i taj predlog je nepotpun, jer je preskočio period od 20. oktobra do 29. novembra 1945, u kojem su ljudi masovno bili suđeni i likvidirani?! Da li će nova vlast imati dovoljno svesti i savesti da usvoji i primeni Zakon o rehabilitaciji? U vreme ulaska partizana u Beograd, po glavnom gradu su vršljali sovjetski agenti na čelu sa pukovnikom Timofejevom, članom NKVD. Postoji uverenje da je Svetislava Stefanovića on likvidirao, zbog toga što je bio član komisije za ispitivanje zločina u Vinici koju su Nemci obrazovali. Posle ispitivanja zločina u Vinici Stefanović je napisao članak u Srpskom narodu pod nazivom "Pouka poruka iz Vinice". To je bilo dovoljno za osudu na smrt.

riznicasrpska