Tema: Vladimir Vasic

VLADIMIR VASIĆ

[Samo registrovani clanovi mogu videti ovaj sadrzaj. ]

(Šabac, 08.08.1842 — Loznica, 22.08.1864)

Vladimir Vasić rođen je u Šapcu 8. avgusta 1842. godine. U Loznici je počeo učiti školu,
koju je produžio u Šapcu a za tim u Beogradu, gde je svršio šesti razred gimnazije, pa je 1861.
s jeseni stupio u vojsku. Naskoro je, po tom, bio poslat, kao državni pitomac, u Prusku. Dve je
godine proveo u kraljevskim strelcima u Berlinu, a treće bude upućen u Erfurt gde mu se razvi
klica suve bolesti. Stoga se vrati kući u Loznicu, i tu preminu 22. angusta 1864. Sahranjen je
do same crkve lozničke koja je u nekadašnjem šancu vojvode Bogićevića.

O njegovu životu u Berlinu čitamo u predgovoru njegovih pesama: "Uvek se u pismima tužio svojim
prijateljima, koji ga opominjahu i pozivahu na rad, da mu ništa nije mogućno pisati. I doista
pisma njegova otud bejahu uvek kratka, tužna nevessla, vazda ga tamo tištaše žudnja za Srbijom
i za našim životom i navikama... Beše poštena srca, blage naravi i bujna osećanja pesničkog,
koje ne znadijaše niti šćaše znati za kakvo okolišanje, pa mnogo i mnogo stvari današnjega sveta
i današnjeg sklopa društvenog tištahu ga teško... Beše čovek s osećanjem, koji se ne mogaše
kretati svetom ni živeti u njemu ne mareći za napredak, za sve bolje i lepše, za čistiju i
svetliju budućnost; a beše Srbin, kojemu za svoj narod sve ovo beše zenica u oku, najdraža misao
i izvor svekolikog oduševljenja, svekolike volje na rad i život. —

Prelazeći na pomen onoga što nam je od pesama ovoga mladog pokojnika ostalo, valja nam najpre
pomenuti što se o pevanju njegovu nalazi u pomenutom predgovoru, koji je od pesnikovog druga
iz mladosti, St. Novakovića. "On je — veli se tu — počeo štampati svoje pesme još 1860. godine
u "Snetovidu", a od 1862. što je izlazilo njegovih pesama izlazilo je u "Danici" u Novom Sadu
i to treba uzeti za pravi početak njegovog književnog rada... Nije nikad ni imao dovoljno
vremena da se mogao prihvatiti pažljivije negovanja svog dara. Đakom dok je bio, istom se bejaše
otrgao početničke bojažljivosti i stao na sranu stazu smele misli i prave vrednosti pesničke,
morade ići u vojsku. Vojničke dužnosti smetoše i misao i rad oko pesništva, ne dadoše mu negovati
lepe slike, koje gajaše puna nežnog i lepog osećanja duša njegova... Ovo je svakojako samo venac
od onoga cveća koje beše počelo klijati i pupiti i koje bi se samo pod njegovom rukom, pod toplim
ogrevanjem i negovanjem njegova srca i osećanja potpuno razvnlo i zamirisalo".

riznicasrpska

Danas nisu potrebne tolike ograde, tolika pravdanja i objašnjenja. Navršuje se skoro četvrta desetina
kako pesnika nema među živima, i kad je njegovo pevanje preživelo sve to vreme i došlo do nas kao prava
poezija njemu ne treba lepše preporuke!

Danas je retka, veoma retka, jedna knjižica pesama, na 121 strani šesnaestine, štampana u nekad dobro
poznatoj štampariji Sopronovoj 1865, a na kojoj je natpis "Pesme Vladimira Vasića". Ona je danas sa svim
antikvarska retkost kao što je i pesnikovo ime predmet pažljivog sećanja tek u krugovima dobro posvećenim
u razvitak umetničke poezije naše. Među tim nekada se i više znalo o pesniku i bolje se poznavala njegova
poezija... "Ja ostadoh samohrano drvo na svetu — pisao je pesnikov otac po smrti svoga sina — ostadoh bez
sina kojim bejah svuda i pred svakim svetao, ostadoh bez jedinca, u koga beše i nadanje i život mojih
starih dana"... "To je bio — pisaše na glas o smrti njegovoj "Danica" 1864. — nežan, tih pesnik, kanda
zato odaren da izbudi mnogo uspavanih mekih srdaca". "Vladimir Vasić je — piše kritičar Lj. Nedić — mlad
umro, kao vojnik, a iza njega nam je ostala samo mala sveska pesama, koje su sve, gotovo, patriotske
tendencije; one su danas, većim delom, poboravljene, i ako bi zasluživale da se više čitaju, jer se u
njima ogleda pravo i istinito patriotsko osećanje njegovo. Ja sve predstavljam ovog mladog, prerano umrlog,
vojnika i pesnika srpskog da bi on, jedini među svojim drugovima, održao bio reč, i da bi, da je dočekao
naše ratovanje za oslobođenje, postao bio srpskim Kernerom". —

Pesnik peva ljubav, peva slavu svoga narodnog imena i svoje otadžbine, iznoseći slike onakve kakve mu se u
duši stvaraju: veo tuge pada na njih i u njemu se gubi perspektiva pesnikova pogleda. To se tugovanje ne
daje sakriti ni onda kad bi pesnik hteo da u veselom društvu nađe utehe.

Prvo, i najlepše, obeležje pesmica Vasićevih jeste iskrenost u osećanju. Čitajući pesme njegove i čitajući
biografiju njegovu — u oba slučaja dobijamo jednu sliku. Toj iskrenosti pesnikovoj lepo odgovara lakoća
oblika i podešenost izraza.

Istražujući uticaje koji se mogu tragati u poeziji njegovoj, valja se zaustaviti na narodnim iesmama, a od
pesnika-umetnika na Branku, čiji se uticaj vidi najbolje u pesmi "Drugovima na rastanku", koja je imitacija
"Đačkom Rastanku". Ali je ta imitacija bolja od mnogih pesama drugih poeta koji su svoju zavisnost od
suverena srpske umetničke lirike želeli sakriti. Moglo bi se još reći da jedrina u izrazu a u nekoliko i
oblik podsećaju na pesme Đ. Jakšića, ponajpre one u ciklusu "Ljubav" koje su bile štampane u "Danici" 1862.
Tako se Vasićeva pesma "Kad jarko sunce zađe" — ispevana 1863. — svršuje:

Pa svakog dana zborim
Gledajuć' salik tvoj:
Oh, al' te ljubim, volim,
Ka' mio narod moj!
Pa svakog dana samo
Mislim o nadi toj:
O, Bože, kad ću tamo,
Tamo u narod moj?!

Pesnik koga je svega dvadeset i dve godine grejalo sunce a koji je ipak ostavio posle sebe pesme koje
žive već dva puta tolikim životom i koje će još dugo živeti — nije bio obična pojava književna. On je
neosporno najbolji predstavnik svoje pesničke generacije i kao takav znamenit radnik na knjizi srpskoj. —

DOSTA SAM SE

Dosta sam se nagledao sveta,
gledah sunce kad se rodi, zađe,
iza gora mesec kad izađe;
dosta gledah tanane oblake,
svele, guste, crne - svakojake,
i te zvezde što se noću ospu,
i njih gledah kad svetilo prospu,
kitna polja i šareno cveće
oko cveća kad slavuj obleće,
gledao sam, nagled'o se dosta,
što ne videh još ništa neosta,
je l' ti malo? da me ko god pita,
e reko bih sveg mi duša sita.

Dosta sam se nagledao sveta,
sit svačega nagled'o se jesam,
ali jošte, aoh željo pusta!
Još se drage naljubio nesam.

OĆEŠ ŽIVOT

Oćeš život dušo?
Aoh zoro bela!
Ja života nemam,
život si odnela.

Oćeš srce?... nemam,
nije više moje,
utonulo davno
u te oči tvoje.

U Beogradu, 1861.

ČUDO

Dok sam dete jošte bio,
svašta mi je čudno bilo,
pa sam čudom nazivao
i što mi se noću snilo.

Gledao sam kako sunce
skotrlja se, pane, zađe,
pa mi čudno od kud posle
s' druge strane da izađe.

Gledao sam kako noću
zvezde sjaje i trepere,
pa mi čudno čija ruka
danju sjajnost njinu bere.

Gledao sam punan mesec
kad na nebu sjaji noću,
pa mi čudno ko ga tura,
ko mu daje tu bledoću?

Gledao sam u to nebo
čudno bilo mome oku,
čudio se, da Bog nađe
kožu dugu i široku?

E sve mi je čudno bilo,
svud de god sam nogom stao,
i svačemu čudio se,
svijet čudom nazivao...

Dok sam dete jošte bio
svašta mi je čudno palo,
a sad sva su stopila se,
samo jedno još ostalo:

Kada zlato moje ljubim
e sad nisam dete ludo,
što se nikad ne umorim,
divno mi je sada čudo?

1861.

BLEDI MESEC

Bledi mesec sjaji noću
da razagna crna mraka,
al još bolje crnu tminu
goni sa tvog lica zraka.

Zora rosu na cvet vije
da jos bolje zamiriše,
al' od cveta mirisnije
duša tvoja zlato, diše.

Zora sunce jutrom kupa
da jos jaču svetlost daje,
al iz oka tvoga zraka
i od sunca svetlija je.

U zoru su lepa usta
rumenilom, kažu, cvate,
al od tvojih nesu lepša,
jer poljupcem tvoja šapte.

Oj pa kad si tako divna,
anđelčiću umiljati!
Prečekaj me... jošte malo,
ljuba ćeš se moja zvati.

1861.

UZDAHNEM

Ja srca nemam,
njega su stopile te oči dve.
Ja srca nemam,
njega su zgorele te oči dve!

U mesto srca grudva je
pepela život moj.
A vihar dušo lagani,
vihar je uzdah tvoj.

Uzdahneš a uzdah lagani
tu grudvu srca raznese,
uzdah ga tiji lagani
na grudi tvoje donese.

Uzdahneš, ta samo uzdahneš,
taj uzdah srce razveje,
pa na te grudi viline
taj uzdah srce poseje!

1861.

VOLEM TE

Volem ti kosu crnu,
volem ti osmeh taj,
što mi iz srca trza
lagani uzdisaj.

Volem ti oči crne,
Volem ti pogled tvoj,
volem ti više dušo
nego i život moj!

1863.

NIJE LJUBAV

Nije ljubav cveće šareno
što no cvati i miriše.
Nije ljubav kita smilja,
ta još slađe ljubav diše.

Al' kad svene ljubav pusta,
kad uvene, kad precvati,
nikada se, nikad, nikad
ne mož' više da povrati!

1861.