Zdravo Gost, ako čitate ovo, to znači da niste registrovani. Kliknite ovde da se registrujete u nekoliko jednostavnih koraka, uživaćete u svim odlikama našeg Foruma. Imajte na umu da su zabranjeni nepristojni ili besmisleni nikovi (bez brojeva ili slova nasumice).
Ivo Vojnovic
Povecaj Tekst Smanji Tekst

  1. Dobro Došli na Radio Šumadinac forum.

    Trenutno pregledate forum naše zajednice kao gost, što vam daje ograničen pristup većini diskusija. Registacijom koja je besplatna dobijate mogućnost da postavljate teme, privatno komunicirate sa drugim članovima (PP), odgovarate na ankete, uploadujete, i pristup mnogim drugim posebnim delovima. Registracija je brza, jednostavna i apsolutno besplatna i zato Vas molimo, pridružite našoj zajednici danas!!

    Ukoliko imate bilo kakvih problema sa procesom registracije ili vašim nalogom za prijavljivanje, kontaktirajte nas.
+ Odgovor Na Temu + Kreiraj Novu Temu
Prikaz rezultata 1 do 3 od 3

Tema: Ivo Vojnovic

  1. #1
     OFF 
    VIP
    Poeni: 406.386, Nivo: 1
    Level completed: 99%, Points required for next Level: 0
    Overall activity: 99,9%
    Dostignuća:
    OverdriveTagger First Class50000 Experience PointsSocialVeteran
    Nagrade:
    Posting Award
    Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna's Avatar
    Država
    Norway
    Registrovan
    07.12.2011
    Pol
    Zensko
    Zadnji Put Online : @
    Lokacija
    negde iznad zvezda
    Postovi
    59.575

    srce Ivo Vojnovic

    Ivo Vojnovic

    (Dubrovnik, 09.10.1857 — Beograd, 30.08.1929)


    vo Vojnović, grof (konte) užički Ivo Vojnović, (Dubrovnik 9. oktobar 1857. — Beograd 30. avgust 1929.), pravnik i književnik, član Srpske kraljevske akademija nauka (1924), dramaturg Hrvatskog zemaljskog kazališta u Zagrebu, bio je dubrovački pisac iz srpske[1][2] porodice, čije delo se danas izučava u okviru srpske i hrvatske književnosti.[3]


    BIOGRAFIJA

    POREKLO I PORODICA


    Grof (konte) užički Ivo Vojnović poreklom je iz srpske pravoslavne porodice venecijanskih grofova (conte veneto) Vojnović iz Herceg Novog[4], koja je oko 1690. iz Popova Polja došla u Herceg Novi. Vojnovići iz Herceg Novog su smatrali da vodi poreklo od srednjevekovne srpske vlasteoske porodice Vojinović-Altomanović[5]. Iako se ne može pouzdano utvrditi i dokumentovati porodična veza između srednjevekovnih Vojinovića i Vojnovića iz Herceg Novog, Venecijanska republika 1771. i Habzburška monarhija 1815, potvrdila im je pravo korišćenja porodičnog grba koji je identičan sa grbom srednjevekovnih Vojinovića i korišćenje titule užičkih grofova jer je Užice bilo sedište srednjevekovnih Vojinovića[6].

    Iz porodice Vojinovića iz Herceg Novog bilo je više ruskih oficira, kao što su su admiral grof Marko Vojnović, jedan od osnivača ruske Crnomorske flote[7], potom kontraadmiral Jovan (Ivan) Vojnović, general konjice Aleksandar V. Vojnović i dr[8]. I pradeda Iva Vojnovića bio je ruski oficir major grof Đorđe Vasiljević Vojinović (1760—1821), koji se nakon osvajanja Ankone 1799. oženio Italijankom katoličke veroispovesti iz Ankone Kasandrom Angeli Radovani (1748—1837). Njihov sin konte užički Jovan Vojnović (1811—1837), umro je mlad u 26. godini života i ostavio je dva maloletna sina Konstantina i Đorđa i udovicu Katarinu Vojnović, rođ. Gojković (srpskog porekla), čija majka je bila iz porodice mitropolita karlovačkog Stevana Stratimirovića. Udovica Katarina Vojnović udala se u katoličku italijansku porodicu Pelegrini, a sinovi od 5 i 4 godine su otišli kod bake po ocu, Kasandre Vojnović, rođ. Angeli Radovani, koja ih je ubrzo upisala u dubrovačku katoličku školu pod upravom jednog katoličkog kaluđerskog reda, gde su deca tokom školovanja pokatoličena[9]. Kostantin Vojnović, otac Iva Vojnovića ostao je u katoličkoj veroispovesti, dok se njegov godinu dana mlađi brat Đorđe vratio u pravoslavlje i kasnije je bio predsednik opštine Herceg Novi i jedan od vođa Srpske stranke u Dalmatinskom saboru, nakon podele Narodne stranke na srpski i hrvatski deo. Dakle Ivu Vojnoviću otac je bio etnički Srbin, rođen u pravoslavnoj veri, a pokatoličen kao dete, a majka etnička Italijanka, katoličke veroispovesti.

    Ivo Vojnović je stariji sin grofa užičkog Konstantina — Kosta J. Vojinovića (1832—1903), pravnika, univerzitetskog profesora i Marije Seralji (Serragli) (1836—1922) iz Dubrovnika, kćerke Luja Luiđija de Seraljia (Luigi de Serragli) (1808—1902), trgovca čiji otac je iz Imole u Italiji došao u Dubrovnik. Ivo Vojnović imao je mlađeg brata Luja i tri sestre, Katicu, Eugeniju i Kristinu.

    Mlađi brat konta Iva Vojnovića konte užički dr Lujo K. Vojinović (1864—1951) doktorirao je prava u Gracu, bio je dubrovački advokat, 1896. sekretar crnogorskog kneza Nikole a zatim ministar pravde Kneževine Crne Gore, opunomoćeni poslanik Crne Gore u Vatikanu, (1901—1903), a od 1904. do 1906. guverner kraljevića Aleksandra Karađorđevića u Beogradu, na dvoru Petra I Karađorđevića. Između 1907. i 1911. u Bugarskoj je pripremao teren za srpsko-bugarski sporazum. U Crnu Goru se vraća 1912, kao šef kabineta kralja Nikole. Od 1913. do 1914. delegat Crne Gore na Londonskoj konferenciji i potpisuje u Londonu mir sa Turskom, 28. maja 1913.

    Ivo Vojnović nije imao dece, njegov brat Lujo Vojnović imao je dve kćerke čije potomstvo živi u inostrastvu.


    RANI ŽIVOT I ŠKOLOVANJE

    Detinjstvo i prvu maldost provodi u Splitu, a samo je školski raspust provodio u Dubrovniku. Godine 1874 kada mu otac Kosta postaje univerzitetski profesor, cela porodica seli u Zagreb, gde Ivo polaže maturu i završava pravni fakultet.


    DRŽAVNA SLUŽBA

    Do 1884 je pripravnik "Kraljevog službenog stola" u Zagrebu, da bi sudijsku karijeru sledećih pet godina nastavio u Križevcima i Bjelovaru. Prelazi u Zadar 1890, da bi naredne godine otišao u Dubrovnik gde ostaje sedam godina. Posle službovanja u Supetru na Braču i Zadru, završava svoju činovničku karijeru ponovo u Supetru kao kotarski poglavar. Otpušten je bez prava na penziju.


    DRAMATURG POZORIŠTA U ZAGREBU

    Sledeće četiri godine je dramaturg Hrvatskog zemaljskog kazališta u Zagrebu, danas Hrvatsko narodno kazalište. Od 1911 postaje profesionalni pisac. Pred Prvi svetski rat putuje po Italiji koja mu je bila literarna simpatija i uzor, i u mesta gde su se održavale pozorišne premijere u Beograd, Budimpeštu i Prag.


    POSETA BEOGRADU 1912.

    U aprilu 1912. konte Ivo Vojnović posetio je Beograd. Na povratku iz Beograda u Zagreb izjavio je dopisniku Riječkog novog lista: "... Vratio sam se u svoju kuću. Vojnovići su živjeli i umirali slavom i tugom Srbije. ... došao sam i ja, pa mi se činilo kao da nisam nigđe drugđe bio. Ta iz Dubrovnika do Beograda nema nego skok prostora, — a tradicije historije i običaja su još sve žive. Ta koliko sam dragih Dubrovčana našao! I sjena velikog Orsata Pucića šetala se sa mnom po Kalimegdanu i po Terazijama. Imao sam njegove pjesme u ruci, pa čitao i gledao — i razumio sve. .... Bog me htio nadariti za sve pregaranje života, pokazujuć mi zemlju obećanja (obećana zemlja prim.)!". [10]


    POLITIČKA DELATNOST I AUSTRIJSKI ZATVOR

    U leto 1914. se vraća u Dubrovnik gde ga austrijske vlasti kao sumnjivog i razglašenog jugoslovenskog nacionalistu hapse i odvode u šibenski zatvor.

    Po objavi rata Srbiji 14/28 jula 1914. u Dubrovniku zabranjena je upotreba ćirilice i sva srpska društva. Frankovci su opustošili Dom Dušana Silnog, potopili društveni čamac, skinuli natpis Dušan Silni sa Doma i gimnastičke sprave bacili u more. "Ilustrovani list" iz Zagreba objavio je 18. jula 1914. na naslovnoj strani 4 fotografije demoliranja Doma Dušana Silnog pod naslovom Demonstracije u Dubrovniku.[11] Delatnost Matice srpske obustavljena je, a pregaoci zatvoreni. Antisrpski raspoloženi Hrvati uništavali su u Dubrovniku srpske škole, novine, društva, stanove, privredne objekte i drugo. Palili su srpske zastave i lomili srpske simbole.

    Dva dana kasnije, 16/30. jula 1914, uhapšen je Ivo Vojnović i sproveden u Šibenik, gde je zatvoren zajedno sa Onisimom Popovićem, koji je u Šibeniku i osuđen i obešen.

    Zbog vremena provedenog u zatvoru zdravlje Iva Vojnovića teško je narušeno i on se od 1915. godine do kraja života neprestano leči.


    BOLEST I LEČENJE

    Od 1915, po izlasku iz zatvora, gde se i fizički i psihički namučio, utvrđena je i ozbiljna bolest očiju. Leči se u Zagrebu, zatim 1919. u Parizu i Nici. Po povratku najčešće boravi u Dubrovniku odakle gotovo slep odlazi u beogradsku bolnicu gde umire 30. avgusta 1929. godine.

    Izabran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 18. februara 1924.


    KNJIŽEVNI RADOVI

    Vojnović je ušao u književnost 1880. kada mu August Šenoa u "Viencu" objavljuje prpovetku Geranijum pod pseudonimom Sergej P. Sledećih 7 godina je isključivo pisao beletrističku prozu. Matica hrvatska mu 1884. objavljuje novele Perom i olovkom pod istim pseudonimom, kao i pripovetku Ksanta dve godine kasnije. Njegova proza je sentimentalno vezana za Dubrovnik i Split gde je proveo svoju ranu mladost kao i lirika Lapadski soneti. Polularnost koju je postigao svojim dramama nepravedno je zapostavila ove prve radove. Prva njegova drama je "Psyche" 1889. U periodu od (1893.—1900.) prlikom svog prvog dužeg boravka u Dubrovniku piše svoja nabolja dela, dramu Ekvinocij i Dubrovačku trilogiju inspirisane životom njegovog rodnog mesta. Dubrovačka trilogija je zapravo dramska hronika o propasti Dubrovačke republike u kojima je opisao pad Dubrovačke republike, u istorijskom trenutku ulaska Francuza u Dubrovnik, propast deklasirane vlastele i njeno nesnalaženje u okviru političke i socijalne problematike na prelazu dva veka.


    SPISAK DELA

    Geranium, Vienac (1880) I-II
    Perom i olovkom, Zagreb (1884)
    Ksanta, Zagreb (1886)
    Psyche, Zagreb(1889)
    Ekvinocij, Zagreb (1895)
    Dubrovačka trilogija, (Allons enfants!..., Suton, Na taraci) Zagreb (1903)
    Smrt majke Jugovića, Zagreb (1907)
    Gospođa sa suncokretom, Zagreb (1912)
    Lazarevo vaskrsenje, Dubrovnik (1913)
    Akordi, Zagreb (1918)
    Imperatrix, Zagreb (1918)
    Maškerate ispod kuplja, Zagreb (1922)
    Prolog nenapisane drame, Beograd (1929)

    riznicasrpska
    Kad zaćutim, okrenem se i odem, to ne znači da si ti pobedio, to znači da više nisi vredan mog vremena.

    [Samo registrovani clanovi mogu videti ovaj sadrzaj. ] DJ. Vesna®
    Odgovor Sa Citatom Odgovor Sa Citatom

  2.    Linkovi Sponzora

    SRB HOST

  3. #2
     OFF 
    VIP
    Poeni: 406.386, Nivo: 1
    Level completed: 99%, Points required for next Level: 0
    Overall activity: 99,9%
    Dostignuća:
    OverdriveTagger First Class50000 Experience PointsSocialVeteran
    Nagrade:
    Posting Award
    Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna's Avatar
    Država
    Norway
    Registrovan
    07.12.2011
    Pol
    Zensko
    Zadnji Put Online : @
    Lokacija
    negde iznad zvezda
    Postovi
    59.575

    srce Odg: Ivo Vojnovic

    SMRT IVE VOJNOVIĆA
    (9.-X-1857. — 31.-VIII-1929.)


    Poslednji izdanak Dubrovnika čuven i slavan, ako je Vojnović bio u literaturnom značenju reči Dubrovčanin, ugasio se kao zadnji cvet na liticama Lovrjenca. Vojnović je bio usamljen. Niko pre njega, niko posle njega. On je nastavio onde gde su drugi stali, ali tako snažno da je blesnuo kao jedna samonikla pojava. Izgleda da Vojnović ne nastavlja svetle tradicije Dubrovnika, on ih prekida i otpočinje nov vek dubrovačke književnosti. On je nadmašio svoje prethodnike, jer je genije, on je postao veliki jugoslovenski pisac. Rođen u Dubrovniku, školuje se u Zagrebu, umire u Beogradu. Samo, mali smo i premali da bi mogli da oplakujemo smrt velikog Ive Vojnovića. "Nečujno, on je prešao najkraći od svih puteva: put između života i smrti."

    Vojnović je rođen 9 oktobra 1857 god., u Dubrovniku. Osnovnu školu učio u Dubrovniku i Splitu, a gimnaziju u Splitu i Zagrebu. Svršava pravni fakultet u Zagrebu 1880 god. Služi kao sudski činovnik po Hrvatskoj od 1885 god. do 1889 god. a od 1900 do 1907 god., kao administrativni činovnik po Dalmaciji, od 1907 god., pa sve do 1911 god., dramaturg zagrebačkog kazališta. Godine 1914 uhapšen je kao srpski pesnik u Dubrovniku od strane austrougarskih vlasti. Proveo je najviše vremena u šibeničkom zatvoru. U maju mesecu 1915 god., razboleo se te je prenet u zagrebačku bolnicu gde je izgubio jedno oko. Oslobođenje dočekao je u bolnici. Potom, provodi dane u Beogradu, Zagrebu, Dubrovniku. Nastanjuje se definitivno u Beogradu gde živi sa bratom g. d-r. Lujom Vojnovićem. Teško bolestan i oslepeo, umire 31 avgusta 1929 god., u Beogradu. Sahranjen je sa velikim počastima u Dubrovniku.

    Vojnović je pisao još u mlađim godinama. Prvi put se javio 1880 g., u Vijencu sa pripovetkom Geranium. Uskoro Matica Hrvatska izdaje mu prvu knjigu Perom i olovkom. Godine 1886 napisao je roman Ksaitu. Tri godine docnije, publikuje prvu komediju Psihe, potom Gundulićev san (1893 g.), Ekvinocio (1895 g.). U Bosanskoj Vili Nikole Kašikovića publikuje 1910 g. Lagatske sonete. Počinje rad na dramskoj književnosti gde postiže velike uspehe. Na drami intensivnije radi: Dubrovačka trilogija (1902), Smrt majke Jugovića (1906), Gospođu sa suncokretom (1912), Lazarevo vaskresenje (1913), Maškaratu isod Kuplja (1920) i Jmperatrix (1920). Poznate su njegove Novele i roman Stari Grijesi. Prevođen je na češki, italijanski, francuski, nemački. Najviše uspeha u inostranstvu imao je u čehoslovačkoj, potom u Italiji. Njegove drame davane su sa uspehom u Beogradu, Zagrebu, Pragu, Sarajevu, Varšavi i dr.

    I pored svega toga, prema svojoj snazi veliki konte Ivo Vojnović dao je malo, vrlo malo, za našu oskudnu književnost. Smrt njegova znači jedan veliki nedoknadivi gubitak.

    R. M.
    Mesečni časopisu "Književni polet", Šabac, juli-avgust-septembar, 1929.


    riznicasrpska
    Kad zaćutim, okrenem se i odem, to ne znači da si ti pobedio, to znači da više nisi vredan mog vremena.

    [Samo registrovani clanovi mogu videti ovaj sadrzaj. ] DJ. Vesna®
    Odgovor Sa Citatom Odgovor Sa Citatom

  4. #3
     OFF 
    VIP
    Poeni: 406.386, Nivo: 1
    Level completed: 99%, Points required for next Level: 0
    Overall activity: 99,9%
    Dostignuća:
    OverdriveTagger First Class50000 Experience PointsSocialVeteran
    Nagrade:
    Posting Award
    Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna's Avatar
    Država
    Norway
    Registrovan
    07.12.2011
    Pol
    Zensko
    Zadnji Put Online : @
    Lokacija
    negde iznad zvezda
    Postovi
    59.575

    Uobičajeno Odg: Ivo Vojnovic

    VELIKI PISAC NOVOG DUBROVNIKA


    Ivo Vojnović je poslednji u redu velike galerije dubrovačkih pisaca, ali je istovremeno, i što je još važnije, prvi pisac novog Dubrovnika.

    On se javlja u doba kada se najmanje očekivala snažna pojava jednog velikog pisca kao što je on, u jednom gradu mirne agonije i očajne rezignacije. Istina, ovaj obnovitelj slavnih kulturnih tradicija dubrovačkih ostao je i do danas izoliran u svojoj slavi. On je za ceo svoj vek bio usamljen u svom kamenom gradu kao što je Pindar bio usamljen u svojoj sedmovratnoj Tebi. Jer Vojnović nije imao ni svoje škole, ni svojih epigona. Izgledalo je kao da je Dubrovnik iz svog starog stabla izbacio ovaj poslednji i veliki cvet aloje da kroz njegov sjaj još jednom zadivi svet pre nego što konačno nestane. Zato, kao da je veliki Ivo Vojnović bio pesnik koji je došao samo da ožali i oplače, a ne da probudi i povede. Ali, svakako, poslednja polovina veka tog slavnog grada ne može se više odvojiti od imena ovog njegovog sina koji je bio najveća figura tog njegovog doba, i veliki i očajni pokretač njegove renesanse. Nema izvesno slučaja u istoriji ljudske misli da su jedan grad i jedan čovek toliko nerazlučivo vezani jedan za drugog kao Dubrovnik i Vojnović. U današnjem sumraku tog slavnog grada, kojem su već drugi centri oduzeli ulogu duhovnog prvaka i vođe, impozantna slučajnost da se u njemu rodio ovaj zadocneli veliki pesnik, to je jedna istorijska pravda, jedna uteha za gnezdo Gundulićevo.

    1. Vojnovićevo delo je neizmerno tužno, kao što je istinski duboko. Ali ta je tuga i neočekivano unela u naš život nove ponosne lepote i raskoš nove mladosti. Njegovo delo, to je nostalgija za veličinom plemićske prošlosti, ali je istovremeno i najuzbudljivija pesma slobode i nezavisnosti. Vojnović opisuje u prvom delu "Trilogije" u Allons enfants! ironiju sudbine da francuska republika ruši jednu slovensku republiku, i da "Marseljeza", kao pesma slobode, koja je vezana za slavnu deklaraciju o Pravima čoveka prolazi kroz jedan grad lišen čovečjih prava na slobodu, i istovremeno ima u toj istorijskoj digresiji jedan krik za slobodom kakav se nikad pre nije čuo u našoj literaturi. Vojnović u drugom delu Trilogije opisuje kako stari vlastelini prodaju i svoj krov nad glavom novim uljezima i odvratnim pučanima, i to opisuje sa svom gorčinom gospara kojem dolaze da ugase ognjišta. Ali sva mržnja na pučane, koji predstavljaju borbu i život ovde, postoji samo zato da se pokaže sva čemerna ljubav za ljude koji predstavljaju prošlost i tradiciju. U komadu Allons enfants ima bolna ljubav za slobodom svoje države, ali u "Sutonu" ima gorka ljubav za slobodom svog doma. I jedno i drugo tesno vezano u našem životu, oboje se slika u izvanredno patetičnom raspadanju, ali i tako suptilnoj i duhovitoj prozi da će ovaj pisac već samim ovim delom ostati među nama kao jedan od najhumanijih tvoraca i patriotskih pesnika prvog ranga. Druga dela Vojnovićeva došla su samo da utvrde ovu plemenitu istinu.

    2. Danas postoji jedan teatar Ive Vojnovića kao što postoji jedan teatar Ibsenov ili sada teatar Pirandelijev: a to znači jedan duhovni svet koji je nov i koji je savršena tvorevina jednog velikog majstora. Ljudi koji su rođeni daleko od Dubrovnika ne bi nikada bez Ive Vojnovića mogli imati predstavu o tome šta je to staro dubrovačko društvo koje izgleda nekakvo ostrvo za sebe, jedan kontinent bez ikakvog mosta s drugim svetom, jedan tužni anahronizam, jedan, čaroban apsurdum. Inače otkud bi s druge strane mogao neko imati tu predstavu? Stara dubrovačka književnost nema ničeg zajedničkog sa duhom današnjeg ili jučerašnjeg dubrovačkog sveta. Ona je prosta, hladna, narodska i po duhu, potpuno pučanska; možda po svemu vezana za guslarski hercegovački predeo koji je bio svud okolo grada. Dokaz ove teze, što u staroj dubrovačkoj poeziji sve je laičko i ništa nije katoličko ni uopšte mistično. U Dubrovniku su, međutim, bili vrlo religiozni katolici. To su nekad, kako pričaju, posipali slamu i palili je ulicom kud je prolazio slučajno kakav pravoslavni sveštenik iz Trebinja ili Boke, kao što u Trebinju nije smeo zanoćiti katolik. Ali ovaj fanatizam verski nije bio zarazio narodnu književnost. Epos "Osman" je najmanje katoličko delo, iako stvoreno pod uticajem religioznog eposa talijanskog. Dakle, ni vlastelinske nadmenosti ni verske netrpeljivosti nego skoro pravoslavna mirnoća i pučanska širina. Samo u dramama Vojnovića vidi se toliko otvoreno naglašena plemićska crta Dubrovnika, i to potpuno realistički, pošto je to drama tog istog sveta plemićskog koji gubi državu i vlastelinsko imanje zajedno, u jednom istom tragičnom istorijskom momentu.

    3. Zatim, još jedna suvereno lična crta Vojnovićeve umetnosti, to je što je svoje drame pisao jezikom i stilom kojim se govori u njegovom gradu. Niko tim jezikom nije uspeo da pre njega napiše jedno umetničko delo od trajne vrednosti. Taj je jezik, nesumnjivo, vrlo čudan, apsurdan, za nas malo smešan, ali neizmerno šarolik i intimno vezav za taj grad i takvo književno delo. Drugim se jezikom ono nije moglo napisati a da ne izgubi od svoje autentičnosti i neposrednosti. Taj stil i jezik su sredstva kojim svakodnevno i jedino govore stalni stanovnici dubrovački, naročito gospari onog vremena, živi zazidani u svoje palate, u kojima se pojavljuju samo duhovi. Vojnović taj jezik niji izmislio nego ga je zabeležio onako kako on živi i danas, i kakvim govori i sam pesnik u svom njegovom neodoljivom čaru i bizarnosti. Nažalost, taj jezik i način govora već se gubi na pločama našeg starog grada. Došli su sa svih strana, i kajkavci i čakavci i ekavci i ijekavci i atleti i fakini zavađenih plemenskih partija koje predstavljaju najveću ironiju u tom gradu kulture i "skladnosti". Veseli Stradun postao je tesan za ova dva razna sveta, i dubrovački gospari su prvi koji se uklanjaju bez borbe. Ivo Vojnović je u dobar čas ugrabio da zabeleži ne samo duh Dubrovnika njegovog doba, nego i taj jezik toliko neverovatno odvojen. Jer stara i skoro hiljadugodišnja aristokracija treba da umre u pravo vreme, to jest kad čovek počinje da se boji života većma nego smrti.

    4. A ima nešto u Dubrovniku što nema ni u jednom drugom srednjovekovnom hrišćanskom gradu: to je taj čemerni kult prošlosti koji je dignut iznad života, i poštovanja tradicije koja je stavljena iznad progresa. U talijanskoj Firenci i španskoj Saragosi pokazaće vam palatu slavne vlastelinske porodice, ali će dodati da je njen poslednji šef sada direktor neke banke, senator, upravnik kakvog higijenskog zavoda, fabrikant ili veliki izvoznik, ako nije profesor, botaničar ili arheolog. U Dubrovnikuj će vam govoriti s bolom da su izumrli vlastela Đorđići, Gundulići, Pucići i Kaboge! čiji su preci bili ambasadori kod cara Dušana ili Muhameda II i kod Pape i pokazaće vam stare kuće nekolikih vlastelina koji još žive, dodajući da poslednji izdanak nema poroda, jer od pada Republike se neće više da množe, i da čekaju da umru potpuno odvojeni od sveta i svakog smisla za novo doba. Tako umiru odista kao pogrebne svećice ostavljene na groblju, i nešto kao crna zastava leprša i u najsunčanijem danu tog starog grada. Ali tradicija, tradicija i opet tradicija. Ovde se vekovima živelo svojim životom. Ovo je grad jedne kneževske republike u kojoj je svaki gospar bio po više puta knez te države koja je delo njegovo, i delo koje bi trebalo da nestane sa tradicijama koje su bile izvor njegovih veličina i lepota. Kao primer tog robovanja tradiciji navešću ovde dve-tri anegdote koje su istinite, i koje sam kao dete čuo u svojoj kući. Jedna mlada vlastelinka, tek udata, otišla je u posetu svojoj majci vlastelinki, iznenadivši i majku i braću što je došla sama a ne u pratnji muža. Ali su rekli: "Doći će izvesno muž po nju da je odvede". Muž, vrativši se kući, sazna da je njegova žena sama otišla u rodbinu, i tešio se: "Sigurno će je njena braća dopratiti natrag." Tako je prošao ceo život ovo dvoje gospodske dece koja se više nikad nisu sastala; jer se u dve njihove porodice postavilo pitanje da li je po tradiciji bio red da muž ide po svoju ženu, ili da nju braća vraćaju kući. Ne treba da dodajem da je ovo čekanje celog života prošlo u tišini kao što je sve živelo i umiralo u tišini ovog grada. Evo još jedan primer, karakterističan za to staro društvo. Jedan vlastelin, saznavši za neverstvo svoje lepe žene, i rešivši da joj se osveti smrću, svako veče je, vraćajući se kući, posuvraćao pokrivač na nogama svoje žene koja je spavala. Od toga se ona stalno prehlađivala, najpre dobivši kijavicu, zatim katar u grlu, zatim katar u grudima i najzad tuberkulozu od koje je umrla. Ovo je uzelo dugo vremena, ali je tamni cilj ipak postignut. Tradicija je tražila ponos njegovog vlastelinskog imena, a Dubrovnik koji je hladan i taman tražio je tišinu. Treći primer ponosa i tišine dubrovačke, to je žalosni slučaj poslednjeg potomka pesnika Gundulića koji se zvao Frano Gundulić, kojeg se i ja sećam iz svog detinjstva. Frano Gundulić, koji je u procesijama nosio ogrtač i mač viteza od Malte, možda poslednji naš čovek koji je bio iz malteškog reda, bio je jedan od članova srpske stranke, kojoj su pripadali skoro svi dubrovački plemići. U momentu kada je bio načelnik grada dogodio mu se slučaj da je u kasi opštine opažen manjak od deset hiljada forinti, nepažnjom drugih, ili zlom namerom protivnika. I da se slavno ime Gundulića ne bi izgovaralo s porugom u njegovom gradu, on je otišao da kupi dve velike sveće koje je stavio s obe strane postelje, obukao se u svečano odelo, skinuo sa zida raspeće s kojim su umrli svi njegovi preci i mirno ispio čašu otrova. I poslednji Gundulić imao je oči samo na tradiciji i nestao samo u tišini.

    Takav svet čudni i na svoj način vrlo duboki, kakvog nisu opisivali ostali dubrovački pisci, osetio je i opisao magistralno samo naš Ivo Vojnović. Gospari Menčetići su podizali zidove dubrovačke i onu nesravnjivu kulu Minčetu koja gospodari celom tom predelu i celom onom moru, i bez koje Dubrovnik ne bi imao pola svoje lepote. Ali je i gospar Ivo Vojnović sazidao jedan svoj grad, svoje kule i svoju tvrđavu, koja kao i Minčeta, gospodari nad jednom velikom epohom dubrovačkog života. To je ono društvo objavljeno u besmrtnoj "Trilogiji", i koje je isključivo i za navek samo njegovo, njegov svet, njegova tajna; i to po duhu, po tragičnosti tih bića, po stilu, i po jeziku. Mogu doći posle njega i drugi pesnici i dramatičari, ali će biti samo sledbenici ovog tvorca toliko pronicljivog, duhovitog, suptilnog, i gospodstvenog. Niko više posle njega ne može dirnuti u dubrovačku vlastelu koja izumire a da ne bude dužnik Vojnovićev, možda i njegov parazit. Jer je trebalo tu vlastelu poznavati lično i intimno kao i sami vlastelin Vojnović koji je rođen u jednoj kući na Stradunu, i živeo i sam u svim zabludama i istinama toga sveta osuđenog na sudbinu da umre od lepih reči; upirući oči u slavne pretke, i čitajući iz domaćih kronika u koji je dan padala kiša četiri veka pre njega, i neki dan važan za njihovu porodicu... Taj svet koji više nigde ne postoji u takvoj naivnosti i paradoksu, neće moći biti još i nekom drugom kao živi model za opservaciju. Za koju godinu će se zatrti, ako ne dubrovačka vlastela, a ono vlastelinsko društvo starog doba, potomci ovih današnjih postaće drugi svet: anglomanski sportisti, francuski dendi, amerikanski plutokrati, ali ne sumorni nosioci tradicija republikanskog i latinskog Dubrovnika. Ivo Vojnović je bio i ostaće ekskluzivni slikar tog doba i tog grada. Niko ni pre njega nije bio više Dubrovčanin koliko on; posle njega će biti još teže.

    5. Treba li reći što je Vojnović uvek bio kao causeur kakvog možda ni beogradsko društvo nije nikad imalo. Njegova književna kultura bila je izvesno uvek samo književna, i to se vidi i po celoj konstrukciji njegovog dela, kao i po njegovom stilu i majstorskom smislu za pozornicu. Ali i bez namera da svoj svet filozofiše i situaciju istorijski produbljuje, on je sve to izrazio jednim načinom vrlo supstilnim i lakim, ponekad lepršavim, što je toliko ličilo celoj njegovoj otmenoj pojavi. A kad je za vreme evropskog rata Ivo Vojnović godinama čamio u austrijskoj tamnici pod sumnjom da je srbijanski revolucionar, on je tu sudbinu podnosio kao uverenje da je ta tamnica tuđinska više vezana za čemernu sudbinu njegovog rodnog grada nego zapisana na čelu jednog njegovog sina. I kada danas leži u bolnici slep, slep kao što su bili Omir i Milton, on možda veruje da je i to sudbina samog tragičnog Dubrovnika: da pesnik koji je video sve njegove tajne, najzad oslepi pred njegovim lepotama.

    Politika, 28. april 1929.
    Kad zaćutim, okrenem se i odem, to ne znači da si ti pobedio, to znači da više nisi vredan mog vremena.

    [Samo registrovani clanovi mogu videti ovaj sadrzaj. ] DJ. Vesna®
    Odgovor Sa Citatom Odgovor Sa Citatom

Informacija Teme

Users Browsing this Thread

Trenutno 1 korisnika pregleda ovu temu. (0 članova i 1 gosta)

     

Članovi koji su pročitali ovu temu : 0

Nemate dozvolu da vidite spisak imena.

Tagovi za ovu Temu

Pravila Postanja

  • You may not post new threads
  • You may not post replies
  • You may not post attachments
  • You may not edit your posts


O Nama

    Narodni radio, melem za uši ko ne sluša može da ga nađe na www.radiosumadinac.org

Preporučeni Linkovi

Pratite nas na

Twitter Facebook youtube Flickr DavianArt Dribbble RSS Feed



RSS RSS 2.0 XML MAP HTML
Loading...
Svaki korisnik ovog sajta odgovoran je za sadržaj poruke koju objavi na sajtu. Sajt se odriče svake odgovornosti za njihov sadržaj. Postavljanjem vaše poruke ili vašeg autorskog dela saglasni ste da ovaj sajt postaje distributer vašeg dela i odričete se mogućnosti njegovog povlačenja ili brisanja bez saglasnosti uprave sajta. Distribucija sadržaja sa ovog sajta je dozvoljena samo u nekomercijalne svrhe, uz obaveznu napomenu da je sadržaj preuzet sa ovog sajta i uz obavezno navođenje adrese RadioSumadinac.org. Kako je sajt ovih dimenzija nemoguće u potpunosti kontrolisati, ukoliko primetite materijal nad kojim Vi ili neko drugi već ima autorska prava, odmah nam se obratite i materijal će biti uklonjen. Za sve ostale vidove distribucije obavezni ste da prethodno zatražite odobrenje od vlasnika Sajta


Optimizovano za rezoluciju: 1920x1080