Zdravo Gost, ako čitate ovo, to znači da niste registrovani. Kliknite ovde da se registrujete u nekoliko jednostavnih koraka, uživaćete u svim odlikama našeg Foruma. Imajte na umu da su zabranjeni nepristojni ili besmisleni nikovi (bez brojeva ili slova nasumice).
Dobrosav Cosic Dobrica - Strana 2
Povecaj Tekst Smanji Tekst

  1. Dobro Došli na Radio Šumadinac forum.

    Trenutno pregledate forum naše zajednice kao gost, što vam daje ograničen pristup većini diskusija. Registacijom koja je besplatna dobijate mogućnost da postavljate teme, privatno komunicirate sa drugim članovima (PP), odgovarate na ankete, uploadujete, i pristup mnogim drugim posebnim delovima. Registracija je brza, jednostavna i apsolutno besplatna i zato Vas molimo, pridružite našoj zajednici danas!!

    Ukoliko imate bilo kakvih problema sa procesom registracije ili vašim nalogom za prijavljivanje, kontaktirajte nas.
 

+ Odgovor Na Temu + Kreiraj Novu Temu
Strana 2 od 2 PrvaPrva 1 2
Prikaz rezultata 11 do 18 od 18
  1. #11
     OFF 
    VIP
    Poeni: 406,386, Nivo: 1
    Level completed: 99%, Points required for next Level: 0
    Overall activity: 99.9%
    Dostignuća:
    OverdriveTagger First Class50000 Experience PointsSocialVeteran
    Nagrade:
    Posting Award
    Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna's Avatar
    Država
    Norway
    Registrovan
    Dec 2011
    Pol
    Zensko
    Zadnji Put Online : @
    Lokacija
    negde iznad zvezda
    Postovi
    59,595

    srce Odg: Dobrosav Cosic Dobrica

    TRAGEDIJA SREĆNE BUDUĆNOSTI

    Romanom "Vernik" dovršava se Tvoja monumentalna trilogija "Vreme zla". U toj drami novije srpske istorije, ali i istorije sveta, srpski boljševici imaju posebno mesto. Kojim delom svog bića su Srbi prihvatili boljševizam u meri u kojoj su ga prihvatili?

    ■ Na to pitanje, ja sam Petre, romansijerskim jezikom odgovarao na stotinama stranica Vremena zla. Vrednost tih mojih razmišljanja i imaginiranja boljševičke svesti kao tragične svesti, proveriće i buduće knjige sa tom tematikom na našem jeziku. Moj odgovor u ovoj prilici može biti samo uprošćavanje i istorizacija fenomena boljševizma, koji je kao socijalna eshatologija i politička religija u zapadnoj civilizaciji posle hrišćanstva, čini mi se, posledično najznačajnija ideologija. Boljševička ideologija je u čitavom 20. veku i u planetarnim razmerama bila energija najdubljih društvenih, nacionalnih i duhovnih potreba, promena i poremećaja.

    Uveren sam, nastajanje, uspon i slom boljševizma, obuzimaće duh čitavog budućeg veka i biće materijal i hrana velike književnosti, sociologije, psihologije i filozofije, ikao će Evropa, Amerika i veliki delovi naše planete živeti u četvrtoj i petoj tehnološkoj revoluciji. I baš zato.

    Kako ti kao pisac, vidiš nastajanje boljševizma?

    ■ Mnogo teško pitanje, pa ću pojednostaviti odgovor. Boljševizam, iako je stranputica istorije, pripremanje razvojem zapadne civilizacije od francuske revolucije i pojavom mašine u ljudskom životu. Jedan tok istorije, jednu njenu mogućnost, jednu staru utopiju. Marks i teoretičari socijalističke doktrine, misaono su preveli u ideologiju, Lenjin je redukovao u rigidnu revolucionarnu organizaciju i preveo u društveni sistem diktature proleterijata, u stvari, boljševičke partije, što će Staljin pretvoriti u svoju autokratiju. Rađanje boljševizma u Rusiji uslovila je i omogućila njena novija istorija, a najviše njen ratni slom, opšti haos i beznađe ruskih masa. Tako je iz eshatološkog idealizma i revolucionarnog fanatizma ruskih socijaldemokrata, na sveljudskom razočaranju u svet u kome se zbio svetski rat, s verom u svetsku revoluciju koja vodi u srećnu budućnost čovečanstva, radikalnom redukcijom ljudske slobode, prekidom evolucije osnovnih društvenih, materijalnih i duhovnih sadržaja ljudskog bivstvovanja, prekidom razvojnog kontinuiteta zapadne civilizacije i nacionalnih tradicija, u Rusiji i na prostorima njene imperije, diktaturom boljševičke partije i Staljinovom, stvoren je totalitarni poredak nepoznat u novijoj istoriji. Stvorena je Staljinova tiranija u kojoj su pravu istorijsku katastrofu doživeli mnogi narodi, a najviše ruski. Pojava fašizma, nacizma i hitlerovskog imperijalizma, doveli su svet u političko-vojnu polarizaciju, u duhovno-moralnu razdeobu i početkom II svetskog rata. Hitlerov rasizam i militarizam, primorali su Evropu, a zatim i Ameriku, dakle, sve zapadne demokratije, da u savezništvu sa Staljinovim Sovjetskim Savezom traže spas od zla koje je veće od onog staljinovog i sovjetskog. U tim istorijskim okolnostima, boljševizam je obuzimao, mučio i satirao Srbe kao i sve narode nad kojima je komunistička partija zadobila vlast. Na prostorima jugoistočne Evrope, tu ideološku veru, zabludu, nužnost opstajanja, rekao bih, Srbi su platili previše za jedan mali, a stari narod. Boljševizam sveden na staljinizam, kod nas makijavelistički instrumentalizovan kao titoizam, pretvoren je u energiju rezistorije i destrukcije srpskog naroda, gotovo sa istim motivima i ciljevima kao protiv ruskog naroda. U svemu tome, ogromnu ulogu imao je Tito sa svojim doglavnicima. Istoriografiji će biti potrebne decenije da temeljno razjasni ulogu boljševizma — staljinizma u sudbini srpskog naroda u 20. stoleću. A književnost je svojim moćima i razlozima, prva i istinito, progovorila o tragici, zlu i civilizacijskom besmislu te ideologije.

    To što si rekao o boljševizmu je, bez sumnje jedna opšta istina. Međutim, mi više ne možemo o boljševizmu — staljinizmu da govorimo samo u generalizacijama. U sferi kulture, pogotovu.

    ■ U pravu si. Iskreno da ti kažem, zamoren Vernikom i prethodnim knjigama Vremena zla kome sam posvetio radnu deceniju svoga života, ja uzmičem od svog literarnog, uslovno rečeno, jedino kompetentnog govora o boljševizmu. O ljudskom sadržaju boljševizma. Jer boljševizam je rodila i vekovna ljudska patnja uzrokovana socijalnim, ekonomskim i političkim položajem eksploatisanih i ugnjetenih ljudi i naroda. Boljševizam je bio i najveća ljudska nada prve polovine našeg veka. U boljševizam nije verovao samo neprosvećeni proletarijat, nego i evropska intelektualna elita, osobito posle velike ekonomske krize pri kraju druge decenije našeg stoleća i agresivnog nastupa fašizma. Boljševizam je rodila iluzija u mogućnost socijalnih idejnih činilaca da izmene egoističnu čovekovu prirodu i stvore novog čoveka, pa je i jedan Andre Malro verovao da je posle hrišćanskog projekta boljševički projekat čoveka najdalekosežnija zamisao nove epohe. Boljševizam je bio čovekova težnja za pravdom i slobodom za sve ljude. Boljševizam je bio prastara, arhetipska žudnja za rajem na zemlji, vera u besklasno, harmonično, srećno društvo. Ljudski motivi boljševizma proishode i iz moći za dobro: žrtvovanje za spasenje bednih, poniženih i nemoćnih, nastojanje za ovladavanjem ljudskom sudbinom, uverenje u moć stvaranja istorije... Ali je u većini boljševika, osobito u boljševicima na vlasti, u njihovim najmoćnijim vođama i sledbenicima, pobedila, nadvladala, ona zla sila u čoveku, strast za neograničenom vlašću, potčinjavanjem i satiranjem svojih protivnika i neistomišljenika, strast za činjenje zla u ime dobra. Sile zla i bezumlja u čoveku, sile agresije, sadizma, amoralnosti koje su vrhunile u Staljinu i njegovim sledbenicima, pretvorile su boljševizam u planetarno zlo našeg doba.

    Saglan sam sa tim antropološkim označenjima boljševizma. Da se vratimo početnoj temi našeg razgovora. Kada govorimo o boljševizmu kod Srba, ima, čini mi se, nekih karakteristika u istoriji srpskog i jugoslovenskog boljševizma koje zaslužuju da se naglase.

    ■ Svakako. Možda su Srbi, hoću reći srpski socijalisti, kojima je dekretom Treće internacionale nametnuta ideologija boljševizma, bili među onim evropskim socijalistima koji su boljševizmu pružili najžešći otpor i to sa slobodarsko-demokratskog stanovišta. Ali i sa adekvatnijim tumačenjem Marksove doktrine i umnijim razumevanjem prirode kapitalističkog društva i evropske konstelacije kao i mogućnost izvođenja i karaktera socijalističke revolucije. Imam u vidu čuveni, a zaboravljeni, "Manifest komunističke opozicije" 1920. godine koji je potpisao elitni deo srpske socijalističke inteligencije. Tim se Manifestom srpski socijalisti i komunisti, radikalno suprotstavljaju boljševičkoj ideologiji i Trećoj internacionali. A "Manifest komunističke opozicije", predstavlja dokument političke kulture srpskih socijalista — otpadnika od KPJ i Kominterne, čijoj intelektualnoj, teorijskoj visini, malo ima ravnog u međunarodnom radničkom pokretu sve do Berlinskog evrokomunizma. Samo je jedno staljinizovano i primitivno partijsko vođstvo, kakvo je bilo Titovo i njegovih saradnika i sledbenika, moglo da prećuti i skriva od jugoslovenske političke javnosti "Manifest komunističke opozicije" i da svoj iznuđeni otpor Staljinu proglasi istorijskim — Ne! Kremaljskom "generalštabu svetske revolucije". Kao što je prećutana i antologijska odbrana Sime Markovića na sudu, a glorifikovana Titova odbrana na "Bombaškom procesu". Ali, to je tema za drugu priliku i za neki drugi razgovor.

    Da se još malo zadržimo na temi progona srpskih revolucionara, socijalista i komunista, o čemu literarnim jezikom govoriš u Grešniku, Otpadniku i Verniku. Koliko je meni poznato, Komunistička partija Jugoslavije je sa Poljskom komunističkom partijom, preživela najradikalnije "čistke" i fizičke likvidacije "frakcionaša", a među njima je, bez sumnje, bio veliki broj Srba. Šta bi nam o tome činjenično, dokumentarno, mogao da kažeš?

    ■ Ne znam ništa više od onog što je kulturnoj javnosti poznato. Veći deo srpskih revolucionara i komunista bio je uporan u otporu Kominterninoj "boljševizaciji" Komunističke partije, vršenoj svim sredstvima: klevetama, diskriminacijama, intrigama, provokacijama, progonima u sibirske logore, ubijanjima u zatvorima NKVD. Sa otporom ideologiji Kominterne u sferi teorije i prakse sprovođenja revolucije i izgradnje socijalizma, nije bio manji i otpor srpskih komunista Kominterninoj strategiji razbijanja Jugoslavije. Nisu samo policijski teror i Obznana u drugoj deceniji i posle Toljatijeve političke likvidacije Sime Markovića i "desničara" — sveli KPJ na nekoliko stotina članova, ako ih je i toliko bilo, nego je stvarno razaranje Srpskog socijalističkog pokreta, srpskog revolucionarnog pokreta, srpskog socijalističkog Jugoslovenstva, izvršila Kominterna, odnosno Staljinterna, NKVD i njegovi agenti u Komunističkoj partiji Jugoslavije. U toj "boljševizaciji partije" veliku, možda i presudnu ulogu igrali su Gorkić (koji je po Staljinovoj formuli i sam likvidiran) i Josip Broz koji je "pisanjem karakteristika frakcionašima", nesumnjivo, sudelovao u političkim smaknućima "frakcionaša" i "trockista", što je značilo predavanje na egzekuciju NKVD elite jugoslovenskih komunista u SSSR-u, a među njima najviše je bilo Srba. "Boljševizaciju", odnosno staljinizaciju komunističke partije u zemlji, Broz je izvršio, ili dovršio, uz pomoć "kadrova" iz mitrovačke, lepoglavske i mariborske robijašnice, uz pomoć mladih fanatika. Tvrdnja da bez te "boljševizacije" KPJ ne bi bila sposobna da digne antifašistički ustanak i izvede narodnu revoluciju, samo je uslovno, ideološki tačna, tačna sa stanovišta staljinističke ideologije i njenih metoda borbe za vlast, dakle, sa stanovišta njenih ciljeva u II svetskom ratu. Da ovde prekinemo i razmišljanje o mogućnostima i drukčijeg toka naše novije istorije, prepustimo istoričarima i filozofima. Po mom mišljenju, boljševizam, to jest, staljinizam, kod Srba bio je "lažna svest", ideologija determinisana globalnom evropskom konstelacijom. Slom titoizma, varijante boljševizma-staljinizma, omogućuje srpskom narodu da se vrati svojim autohtonim energijama i demokratiji, te da se tako istorijski i civilizacijski ponovo uspostavi.

    Ličnosti iz tvojih romana — Ivan Katić, Bogdan Dragović i Petar Bajedić — proživljavaju čitavu kalvariju boljševizma i staljinizma. Njihove sudbine ti sigurno izvodiš iz istorijske realnosti. A upravo sudbina Bogdana Dragovića je paradigmatična sudbina srpskog revolucionara u ideološkim odrednicama Kominterne. Možeš li nam nešto više reći o toj realnosti koju su imaginarno živeli tvoji junaci, posebno Bogdan Dragojević?

    ■ O toj realnosti naša istoriografija počela je poslednjih godina da govori istinito. Ona je po mom mišljenju još ideologizovana, mucava, plašljiva. Tvrdnje da su arhive Kominterne nepristupačne našim istraživačima, što uslovljava sadržaje njihovih rukopisa, nisu sasvim ubedljive. Postoji vrlo bogata štampa, objavljeni materijali, evropski i američki arhivi, komparativne studije, ogromna literatura koja je nazvana "kremljologijom" odakle se može pouzdano izvoditi istorijska istina o tom vremenu na našem tlu. Meni nisu bile dostupne nikakve "poverljive arhive". Ali, to me nije onemogućilo da shvatim, verujem, bitne idejne, moralne i psihološke odrednice sudbina srpskih i jugoslovenskih revolucionara i komunista.

    Dozvoli mi da Ti upadnem u reč napomenom, da je o istoriji srpskog i jugoslovenskog komunističkog pokreta, o sudbinama istaknutih revolucionara i komunista poslednjih godina napisana kod nas jedna gomila svakojakih knjiga, po mom mišljenju, vrlo mnogo i apokritnih. Na toj feljtonistici, da ne kažem literaturi i istoriografiji, stvara se opšta i jednostavna antikomunistička svest kao relatna politička svest. To je nesumnjido i potvrda slobode misli i godora. Ali i jedne konjunkture. Šta misliš o toj pojavi?

    ■ To što čitam u feljtonima dnevne i periodične štampe o ljudima Kominterne, o "deci komunizma", po mom znanju i osećanju, pored razaranja ideoloških tabu-tema i titoističke mitologije, dakle, sa obznanom značajnih saznanja i otkrića o bliskoj prošlosti, istine koje doprinose samoosvešćenju i katarzi, u toj zabavnoj i komercijalnoj feljtonistici i stranačkoj propagandi, ima mnogo i neistina, poluistina, proizvoljnosti, tendencioznosti, falsifikata i nepojamne gluposti. Sloboda je uslov istine, ali i laži, sloboda je uslov poštenja, ali i nepoštenja. Dokončanje staljinističko-titoističke ideologije vrše i regresivne antikomunističke ideologije različitih provenijencija. Staljinizam i titoizam smenjuju ne samo demokratija i progres nego i regresivni nacionalizmi u svim jugoslovenskim narodima, obnovljeno ustaštvo, obnavljajuće četništvo, albanski šovinističko-separatistički pokret, svi klerikalizmi, makedonski VMRO, ostaci nacizma i kolaboracionizma iz II svetskog rata. Kada se govori o antiboljševizmu ne sme se zaboraviti da su njegovi protivnici bili fašizam, hitlerizam, frankizam. Vatikan, desničarske partije i reakcionarni političari zapadnih demokratija, a posle rata i makartizam, islam itd. A naravno, u našem društvu dejstvuju i demokratski, humanistički, socijalistički, emancipatorski antiboljševizam, antistaljinizam, antititoizam. Na žalost, neki stranački intelektualci u ime opozicije vladajućoj partiji, nastavljaju ideološko manihejstvo deleći svoje savremenike na boljševike i antiboljševike, baš onako manihejski kako su boljševici, odnosno, komunisti-titoisti delili i još uvek politički dele svoje savremenike, istomišljenike i neistomišljenike. Ta vulgarna i nova, u stvari retrogradna ideologizacija našeg društva, predstavlja nastavak građanskog rata i potvrdu niske političke kulture. Sa postojećom političkom kulturom — nekulturom i vladajuće, danas Socijalističke partije i njene opozicije u Srbiji, da ne pominjem Hrvatsku, Sloveniju, Makedoniju, Crnu Goru, Bosnu i Hercegovinu, teško će na našem tlu moći da nastane slobodno, demokratsko i prosvećeno društvo.

    Smem li reći da VREME ZLA nepoštedno iznosi raskol i raspadanje boljševizma iznutra, na antropološkom planu? Izlazak poslednje tvoje knjige koincidirano je sa raspadom boljševizma u istočnoevropskim zemljama i u SSSR-u. Smem li Te upitati nešto što se ne pita: Jesi li osetio mig vremena, nalog epohe? Šta te je povuklo da, pre završnice u samoj istorijskoj stvarnosti, ispišeš tragičnu završnicu na ljudskom planu, kroz dramu i stradalništvo književnih junaka?

    ■ Zla od kojih su patili i stradali moji književni junaci u Grešniku, Otpadniku i Verniku, zla su koja su nastavili da čine mnogi komunisti na vlasti u "socijalističkoj" Titovoj Jugoslaviji. I to sa većom moći od one koju su imali do 1941. sa snagom i sredstvima svoje države. Stradanja Ivana Katića su stradanja hiljada, hiljada intelektualaca u Titovom i Kardeljevom socijalizmu. "Crveni kolektiv" i "crvena samica" iz Grešnika jesu nukleus Golog otoka. Patnje i stradanja Bogdana Dragovića su stradanja hiljada komunista i demokrata u Titovoj despotiji. Staljinističko biće Komunističke partije Jugoslavije iskazivalo se u narodnooslobodilačkom ratu u "levim greškama", ubistvima stotina i stotina "budućih neprijatelja", "kulaka", "pasijim grobljima", nasiljima i svireposti nad neistomišljenicima, brutalnim i osvetničkim "čišćenjima" saradnika i "saradnika" okupatora i reakcionara posle oslobođenja zemlje. Teror, bezakonje, i mnogobrojni zločini jugoslovenskih policija — Ozne, Udbe, KOS-a ne razlikuje se od NKVD-ove "službe partiji i socijalizmu". A da ne govorim o partijskom, ideološkom moralu — nemoralu s kojim se vodila ideološka i politička borba sa protivnicima i neistomišljenicima, o falsifikatima novije istorije, posebno istorije partije, antifašističkog i građanskog rata itd. Čini mi se, tragizam, muka i neizvesnost ljudskog bivstvovanja na srpskoj zemlji, idejne, moralne i psihološke drame i dileme iz vremena zla — nisu se okončale. Ta ljudska istorija nije istorija. Ona je i naša sadašnjica. Ja sam, naravno, s naknadnom svešću shvatio ljudsku tragediju u stvaranju "srećne budućnosti" i shvatio je sa toliko zakašnjenja i toliko na vreme da sam mogao da ispišem svoju viziju, svoju fikciju našeg vremena zla.

    Vreme smrti i Vreme zla nagone nas na novo viđenje Srba i srpske istorije. Posle ovih knjiga stvarnost naše prošlosti i našeg života nije više onakva kakva je bila pre pojave ovih knjiga. Da li se završio Tvoj hod kroz srpsku istoriju i trajanje započeti KORENIMA, tj. vizijom Srbije sa prelaza iz devetnaestog u dvadeseti dek?

    ■ Po sadašnjim moćima i osećanjima, po završnoj, poslednjoj rečenici Vernika, mislim da se moje tumaranje po istoriji Srbije — okončalo.
    Kad zaćutim, okrenem se i odem, to ne znači da si ti pobedio, to znači da više nisi vredan mog vremena.

    [Samo registrovani clanovi mogu videti ovaj sadrzaj. ] DJ. Vesna®
    Odgovor Sa Citatom Odgovor Sa Citatom

  2.    Linkovi Sponzora

    SR-Oglasi

  3. #12
     OFF 
    VIP
    Poeni: 406,386, Nivo: 1
    Level completed: 99%, Points required for next Level: 0
    Overall activity: 99.9%
    Dostignuća:
    OverdriveTagger First Class50000 Experience PointsSocialVeteran
    Nagrade:
    Posting Award
    Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna's Avatar
    Država
    Norway
    Registrovan
    Dec 2011
    Pol
    Zensko
    Zadnji Put Online : @
    Lokacija
    negde iznad zvezda
    Postovi
    59,595

    Uobičajeno Odg: Dobrosav Cosic Dobrica

    BELEŠKE O ISTORIJSKOM ROMANU

    Pismo Uredniku Zbornika radova Instituta za književnost i umetnost u Beogradu

    Poštovani Miodraže Maticki,

    Okolnosti me primoravaju na formu saradnje koja ni Vas ni mene neće zadovoljiti: ne mogu da Vam napišem članak koji očekujete; pišem Vam pismo-zapis, koje Vas ne obavezuje da ga objavite.

    Ispraćajući me u bolnicu, Vaš saradnik u Institutu, po ko zna koji put opomenu me da ispunim obećanje koje sam Vam dao i "nešto napišem o istorijskom romanu" za zbornik čiji ste Vi urednik "Više ne možeš da se izgovaraš da nemaš vremena", prekoreva me ćerka.

    I zaista, u bolnici imam vremena. Ležim na visokom bolničkom krevetu, u venu mi uvire kap po kap neke tečnosti. Kroz veliki prozrr gledam krošnju lipe sa mladim, aprilskim lišćem i slušam tih šumor vetra. Kada sam 1962. godine očekivao smrt od embolije pluća i tromboze "ilijake", dugo sam kroz prozor gledao krošnju bagrema sa mladim lišćem i slušao ovaj isti šumor vetra. Kakav se to krug sastavlja u mom životu; kakvu sam to istoriju i ja ispisivao putanjom tog kruga? Sećanja se samo prividno kreću pravom linijom kroz proteklo vreme; sećanja su luk i isprekidan krug. Da ne mislim o dva proleća meni u zimi i onim najkraćim danima (koji me oduvek metafizički uzbuđuju), da ne mislim o tom mladom lišću i svilastom šumoru vetra koji vizuelno i auditivno sada preče moju putanju da dodirne polaznu tačku i uspostavi jedan krug, činim najlakše: čitam Borbu koju mi je dao lekar. Prva strana, nadnaslov: "Borbin novinarski parlament"; naslov: "Istina — kruna profesije". To je u ovim danima revolucionarna deviza "nezavisnih" novinara. A to je deviza svih Borbinih urednika od Đilasa do Vukotića, od Borbe do Antiborbe. Bukvalna potvrda dijalektike: negacija negacije. Borbina istina bila je ideološka laž. Na toj "istini" može da se zasnuje samo jedna vrsta dokumentarnosti društva i vremena: bilo je to vreme tiranije laži i korupcije istine. Kako će pisac "istorijskog romana" iz tog titoističkog doba da vidi i sazna stvarnu istinu tog društva i ljudskih sudbina ako je traži u Borbi i svim jugoslovenskim listovimai ako svoj roman utemeljuje na dokumentima "sredstava informisanja" savremenika i njihovih potomaka? Urednik Borbe mi odgovara u ime čitave novinarske profesije, odjednom probuđene savesti: "Zatvorili smo istinu!" Ko je to "zatvorio istinu"? Titov režim, Komunistička partija, policija, urednici novina, mi pisci i novinari — trudbenici istine? Ko je sve apsandžija istine? I ko među nama tekstopiscima nije bio cenzor ili njegov saradnik? Kada je i gde je to ljudska i društvena istina bila slobodna za sve istinoljupce? Kada i gde se to istina slobodno uzimala, kupovala, prodavala, trošila koliko ljudima prija, uživalo u istini do mile volje? Šta je teže u ljudskom životu od saznanja istine, šta je opasnije od govorenja istine, koliko ljudi ima stvarnu potrebu za istinom kao najprečem dobru, koliko ljudima treba tuđa istina o svetu u kome žive? Pitanja su banalna, znam, kolega Maticki. Ali, prva saznajna vrednost "istorijskog romana" je "istorijska istina". A ona se, po opštem mišljenju, nalazi u dokumentima, istorijskoj građi, ostacima fakticiteta jedne realnosti. Šta čini taj fakticitet? Ako su to reči, onda stvar istine stoji skoro beznadežno.

    Ovog prvog višestranačkog proleća u Srbiji posle drugog svetskog rata, smučila mi se retorička i još uvek ideološka istina političara i novinara — istinoljubaca koji jurišaju na "tamnicu istine", a na toj "tamnici" porušeni su zidovi, a istrulelu kapiju klati vetar. Pisac "istorijskog romana" o ovom jugoslovenskom i srpskom proleću, prošloj zimi i jeseni, ako uzima građu iz naših novina i dokumenti mu budu govori i proglasi stranačkih prvaka i besednika sa tolikih beogradskih parlamenata, on će ova tri godišnja doba, po retoričkom herojstvu za slobodu morati da upoređuje sa prvim srpskim ustankom, balkanskim ratovima, Kolubarskom bitkom, probojem Solunskog fronta... Jadni budući pisci "istorijskih romana"!

    Plašim se: nije "istina bila zatvorena" samo u totalitarnim režimima i u ovom veku; javne istine o ljudskom društvu malo ima i u demokratskim i liberalnim društvima, jer u njima postoje "marketinzi", berze i samousluge skoro za sve ljudske potrebe sem za stvarne istine o ljudskoj sudbini.

    Vidim, opasno sam upotrebio problem "objektivne istine" o ljudskoj sudbini. Ta "objektivna istina" je u stvari samo piščeva, subjektivna istina; ona ponekad uspeva, blagodareći stvaralačkim moćima i vizijama pisca, njegovim "energijama zablude", kako negde reče Tolstoj, da poprimi funkciju "objektivne istine", "istorijske istine" o opštoj istorijskoj svesti ljudi i naroda. Zbilja, šta će biti "objektivna istina" o Srbiji ovog proleća u kojem postoji nekoliko "parlamenata istine", desetine "objektivnih" i "slobodnih" "sredstava informisanja", hiljade i hiljade istinoljubaca, svedoka, učesnika, protagonista istine, tvoraca "nove istorije" srpskog društva? Ne zavidim budućim romansijerima jugoslovenske i srpske Hiljadu devetstotina devedesete i devedeset i prve, ako im ne uspe da uvide da je malo istorijske građe, malo dokumenata koji su stvarne istine, ako ne shvate da su istine za romansijera uglavnom "zatvorene" bravama koje se otvaraju specijalnim ključevima, nikad jednim. A većina tih ključeva su u piščevoj imaginaciji.

    Moj lekar, profesor Borivoje Krejović, dok ćaskamo o evoluciji životinjske vrste (koja se po mom ličnom samouverenju ne može nikad ubedljivo razjasniti, jer životni organizam koji je nastao van razuma ne može se naknadnom svešću saznati), kaže mi profesor Krejović, da je pre čula vida, sluha i mirisa, nastao centar za ravnotežu: trebalo je opstati u vodi, na kopnu, u vazduhu u položaju koji je adekvatan biološkim potrebama životinjske vrste. Dakle: centar za ravnotežu, organ za ravnotežu je osnovni organ naše biološke egzistencije u prostoru i vremenu! Taj organ za ravnotežu je ono supstancijalno u snalaženju i opstajanju u ovom svetu u kome je gravitacija, valjda, najjača energija. U gravitacionoj sili Istorije, pod kojom treba da opstane i pod kojom opstaje čovek, koja je to istina, koja je to njena potvrda, koja čini centar ravnoteže ljudskog bivstvovanja? Ne verujem da je taj organ i centar za ravnotežu u "preseku svih potencijala" kako je Isidora Sekulić imenovala čovekovu dušu. Ne verujem da je taj organ egzistencijalne ravnoteže — razum. Niti verujem da je istina negde u "zlatnoj sredini" suprotstavljenih shvatanja jer je ta "zlatna sredina" samo uslovna čak i prostorno, jer je opet subjektivna, određena tačkom gledišta.

    Istoričari književnosti tvrde da postoje pisci koji su "izrazili duh epohe". Sklon sam verovanju da u istoriji kulture, u istoriji ljudskog pamćenja i izražavanja, možda i postoji nekoliko takvih pisaca. Ali, biće da je to samo njihova, subjektivno shvaćena i tumačena epoha, koju su nam oni snagom svog genija obuzeli svest i emocije, nametnula nam se kao univerzalna paradigma, najmanje njihovom namerom, a više metodom i gledištem potonjih interpretatora, pa mi i sa celokupnom arheologijom, više ne vidimo i ne znamo pravu realnost epohe u kojoj je ambijentirano književno delo, pogotovo ako je u daljoj i dalekoj prošlosti. Zato i prihvatamo imaginarnu istoriju, poetsku istoriju, kao najrealniju i najuverljiviju. Jer istoriografija je sa svom svojom egzaktnošću saznajno partikularnija od umetničke književnosti, epa, drame, romana; od poetske istorije čoveka i njegovog sveta...

    Ali, ja sam, kolega Maticki, obećao da Vam ispričam nešto o svojim iskustvima u radu na rukopisu Vreme smrti, a raspričao sam se po romansijerskoj inerciji. A imam i vremena, jer u moju venu lagano, sekundno, i danas treba da iskaplje litar neke bistre tečnosti.

    Dok sam proučavao istorijsku građu za Vreme smrti, iako su još bili živi mnogi učesnici srpskog rata 1914—1918, najmanje sam koristio njihova svedočenja. Brzo sam uvideo da su oni o svom ratu imali svoju priču. Ona je pamćenjem i maštom, odnosno nepamćenjem i odsustvom mašte, toliko redukovana i lična, da samo po nečem, ne najvažnijem, predstavlja svedočanstvo i dokumenat o čoveku u ratu. Ti mučenici koji su preživeli dva svetska rata, građanski rat, revoluciju i njen teror, kao da su se stideli da ispričaju svoje patnje i podvige; oni raspričani, razmetljivi i patetični "solunci" o svom ratovanju su govorili mahom ideološki i opšta mesta, i sa značajem kao da su bili komandanti divizija i armija. Stari ratnici, vojnici, najviše su mi pričali o svojstvima svojih komandira i o gladi u povlačenju preko Albanije. Rekao bih, glad je najdublje pamćenje seljaka-ratnika; teže od svega bila im je glad, a mržnja surovih i nečasnih komandira, veća im je i od mržnje prema neprijateljima. Od ratnih neprijatelja, Nemce su najviše uvažavali, Bugare i Albance najljuće mrzeli, Austrijance i "naše Švabe" — prezirali. Od svojih junaštava, češće su isticali svoje podvale neprijateljima i komandirima; prevara i lukavstvo, bili su im miliji od junaštva ili ravni njemu. Nisam imao sreću da upoznam nijednog od starih ratnika koji bi mi bili prototipovi za Adama Katića i Aleksu Dačića. Njih sam kao književne junake izmislio u nekom svom opštem iskustvu i razumevanju seljačkog naroda.

    Razgovarao sam i sa ljudima koji su bili u štabu vojvode Živojina Mišića i sva svedočenja o tom izuzetnom vojskovođi bila su neobično prosta, škrta: sposoban, svojeglav, strog, pravičan... O vojvodi Radomiru Putniku pročitao sam nekoliko tekstova i nekrologe; njegova ćerka Radmila koja ga je pratila od izbijanja rata do smrti, nije bila voljna da mi za četvrtu knjigu Vreme smrti kazuje svoja sećanja, jer to što je pročitala u prve tri knjige, iskazala mi uvređeno: "Vi, gospodine Ćosiću, o mom ocu pišete budalaštine... I sve ostalo što pišete, to je koješta. I ne znam zašto se tim bavite. Jer narod kome je otac bio vojvoda, više ne postoji." Kada sam na Rajcu 1974, prilikom otkrivanja spomenika Đačkom bataljonu, sreo ćerke i sina vojvode Mišića, oni su se sa mnom jedva rukovali. Na moje pitanje da li sam ih nečim uvredio, jedna od Mišićevih ćerki, osorno mi rekla: "Ono u vašoj knjizi nije naš otac!" Promucao sam: "Da, gospođo. To nije vaš otac. To je moj Živojin Mišić." Deca vojvode Živojina Mišića udaljila su se od mene bez pozdrava. O Nikoli Pašiću, najvećem srpskom državniku, oni koji su ga poznavali, bilo ih je dvojica-trojica, pričali su mi ono što svako zna ko je čuo za čuvenog "Baju": lukavko, mutavko, potkupljivač svih koji su mogli da koriste njegovoj politici i opštoj srpskoj stvari. Skrupulozniji savremenici Nikole Pašića, isticali su njegovu otmenost u ponašanju, uzornu tolerantnost prema neistomišljenicima, tihu reč, prigušenu čulnost, odsustvo sitnih hedonističkih poroka. O svakoj istorijskoj ličnosti iz vremena Prvog svetskog rata koju sam uvodio u dramu romana, saznavao sam sitnice, opšta, bezlična svojstva. Napustio sam potragu za svedocima i očitao o njima sve što se moglo naći u bibliotekama i arhivama. Mesecima sam očajavao obeshrabren rezultatima svojih istraživanja istorijske građe i dokumenata. Savremenici su pisali istim jezikom, po istoj shemi: Vojvoda Mišić ne razlikuje se od vojvode Stepe i Putnika; Kralj Petar — sav u stereotipnim anegdotama. Pa ipak, našao sam u toj "istorijskoj građi" i mnogo činjenica i pojedinosti bez kojih moja romaneskna vizija 1914. i 1915. godine, ne verujem da bi bila ubedljiva. Dokumenti i činjenice te realnosti, verovatno najviše ratne depeše, bile su mi nadahnuće i "energija zabluda", tj. samouverenja i samoobmana bez kojih ne bih mogao da ispisujem svoju imaginaciju i čitaoca uverim u njenu objektivnu realnost; dokumenti i činjenice su čitaocu jedini dokazi da je Vreme smrti istorijski istinita pripovest. A čoveka je najteže uveriti u istinu. Ta uverljivost se, ponekad, uspešno postiže — njenim zamišljanjem.

    Dva čvorna dramska zbivanja u kompozicionoj strukturi Vremena smrti, dva događaja koja su determinisala sudbinu srpskog naroda u 20. veku, verujem da su: zajednička sednica srpske vlade i Vrhovne komande srpske vojske u Valjevu 8. ili 9. oktobra 1914. (nije utvrđen tačan datum) u danima najdublje krize srpske odbrambene moći pred austrougarskom agresijom, i saveznički ultimatum Srbiji 4. avgusta 1915, o kome se raspravljalo i odlučilo na tajnoj sednici Narodne skupštine. Oba ta sudbonosna događaja, dokumentovana su samo sa nekolikim rečenicama u diplomatskim depešama, a tajna sednica Narodne skupštine koja odbija saveznički ultimatum, obeležena je jednom noticom u Politici u kojoj se skriva sadržaj. Romansijerskom intuicijom ja sam tim redukovanim i lažnim dokumentima pridao pravi značaj i ispisao dramske scene koje u dramskoj i fabulacijskoj strukturi predstavljaju najintenzivnije sadržaje čitavog rukopisa. Tek kada su objavljene prva i druga knjiga Vremena smrti, javio mi se unuk sekretara Srpske narodne skupštine i pokazao mi zapisnik Skupštine, koji je njegov deda ostavio svojoj kćerci. A taj zapisnik, bukvalno potvrđuje moju izmišljenu tajnu sednicu Srpske narodne skupštine u Nišu od 19-21. avgusta 1915. godine. Isti odnos dokumenta i njegove transpozicije u fikciju, dogodio se sa telefonom i telefonskim razgovorima komandanata srpske vojske, vlade i komande. Znao sam da postoje ratni telefoni; znao sam da su razgovori vođeni. Sadržaj tih razgovora dedukovao sam iz samih zbivanja i njihovih ishoda. A "dokumentarnost" tih telefonskih razgovora nije zasvedočena magnetofonskom trakom nego, valjda, mojim razumevanjem realnosti i karaktera protagonista, njihovih idejnih i psiholoških svojstava.

    Obznanom ovog iskustva, predlažem uvažavanje proste istine: pisac "istorijskog romana" svoj istorizam zasniva na razumevanju duha epohe o kojoj piše, nadvremenskog smisla i kolektivno-ljudskog ishoda zbivanja koja uzima za siže i temu. Pisac svoj istorizam zasniva i na naknadnoj svesti o događaju i ličnostima koji su mu građa i činjenice za transpozicije u imaginarnu realnost. Istorijske ličnosti koje sam uzimao za protagoniste romana, realne su samo po opštosti značenja svojih primarnih svojstava i funkcija koje sam transponovao u romaneskne likove u skladu sa svojim filozofsko-poetskim shvatanjima i dramskom strukturom romana. Dokumenti i sva ta arhivska istorijska građa, najčešće su mi bili početna energija imaginacije, nešto kao pista avionu, odnosno, pilotu, da uzleti u nebesa. Često sam te dokumente, osobito depeše, koristio samo da bi čitaocu bio uverljiv u svojoj romanesknoj viziji; ponekad isključivo u kontrapunktnoj funkciji.

    Nisam slučajno, kolega Maticki, istorijski roman stavljao pod navodnike. Činio sam to zato što "istorijski roman" ima organsku strukturu, sve estetičke sadržaje i svojstva forme svakog "neistorijskog" romana; njegov istorizam kao idejni sloj, potvrđen temom, fabulacijom, vremenom radnje, geografskim određenjem, ne smatram primarnim poetskim sadržajem i imanentnom vrednošću ...

    U moju venu danima i noćima kaplje neka tečnost. I osmozom prelazi plazmatične komore eritrocita. Kakvo jedinjenje nastaje tom osmozom, šta se u ovim časovima zbiva sa ćelijama mog mozga? Taj misterij me sada više zanima od osmoze realnog u imaginarno, fiktivno. Ne deluje li ta osmoza i na ovaj tekst, nije li i on jedinjenje koje je moglo da nastane samo u bolnici? Ali ne mogu da ne kvarim hartiju ni u bolničkom krevetu. Kakav banalan porok — to pisanje!

    Ređam zapise, po ritmu kapanja ove tečnosti koja treba da razbije nekakav trombić u srednjem uhu i utihne ova škripa, piska, hučanje u glavi koje mi zamućuje svest.

    Stvarnost je oduvek višeslojna i mnogostruka. Takva stvarnost ostavlja budućnosti uslovnu i relativnu dokumentarnost. Ljudsko bivstvovanje nema jednu Istoriju. Epoha koja nastaje osložnjavanjem i univerzalizacijom ljudske svesti i moći saznavanja i tumačenja prošlosti, umnožiće i istorije. Prva istorija nije naučna nego poetska; književnost je starija od nauke. Poetska reč je prva istorija ljudskog bivstvovanja koja je izražavala mnogostrukost ljudske stvarnosti. Ta činjenica i dokumentu, kao potvrdi jednog fakticiteta, za umetnost reči, daje relativan značaj. Stvaralačka intuicija i mašta presudniji su činioci za vrednost i značenje istorizma u "istorijskom romanu" od egzaktnih, dokumentarnih, fakticitetnih činjenica.

    Vrednost dokumenta uslovljena je i idejnim namerama pisca, njegovom filozofijom života i istorije. Svakom dokumentu pisac može dati drukčije značenje od fakticitetnog; pisac dokumenat podređuje svojoj idejnoj koncepciji dela; po toj idejnoj odrednici, on vrši izbor dokumenata, kompozicijom i fabulacijom određuje mu saznajno, dramsko i poetsko značenje. Kad ne bi bilo tako, pisac "istorijskog romana", onog koji ima nesumnjivu umetničku vrednost, bio bi samo partikularni ilustrator istorijskih događaja i njihovih protagonista.

    "Istorijski roman" nije rekonstrukcija istorijskih događaja nego piščevo zamišljanje tih događaja. Kao što sam već rekao, ja nisam našao nijedan zapis telefonskih razgovora između Vrhovne komande i komandanata armija; između Pašića i Putnika; Putnika i Mišića; Mišića i komandanata armija i divizija. Ali, pošto su postojali telefoni, morao sam znati da su ih moji književni junaci koristili. Telefonom sam izražavao dramu zbivanja, ukidao nejedinstvo mesta radnje, prevodio objektivno vreme u dramsko, a čitav front, čitavu Srbiju, pretvarao u jednu pozornicu na kojoj su protagonisti predstavljali, igrali svoje sudbine, iskazujući svoj karakter, psihička stanja, svoje misli i ideje. Da nije postojao telefon čitava dramska struktura Vremena smrti morala bi biti drukčija. Dakle, otkriće telefona je meni odredilo dramaturgiju i narativni postupak; telefon je učinio dijalog dramskim i dao mu pokretačku energiju. Tako je telefon kao tehnička sprava dao Vremenu smrti višestruki istorizam: njim je označen stupanj tehničke civilizacije prvog svetskog rata; on je omogućio da se funkcionalizuju ideje i misli glavnih protagonista ratne drame. Ratni komandant pred kompjuterom i ratni komandant bez telefona sa ordonansima i kuririma, ratni komandant sa telefonom u svom štabu, moraju se različito tumačiti u svojoj funkciji i svom mentalno-emotivnom sklopu, osobito u karakternoj individualizaciji.

    Pozivajući se na mišljenje Slobodana Jovanovića da je telefon kao sredstvo usmenog saopštavanja najznačajnijih odluka u ratu, politici, ekonomiji, "najveći neprijatelj istorijskoj nauci", moj prijatelj i istoričar Milorad Ekmečić, od koga sam najviše naučio, i od koga neprestano učim, zaključuje da je ovo "naše vreme aistorično". Kao da postoji zavera protiv pamćenja. Ne postoji Hitlerova odluka o uništenju Jevreja; mnogi dokumenti o najznačajnijim događajima savremene istorije su falsifikovani. Počinioci velikih zala ljudima i narodima, kriju se svim sredstvima. Oduvek. To se zbivalo i na jugoslovenskom prostoru od 1941. do Brozove smrti. O najznačajnijim odlukama Politbiroa KPJ i SKJ ne postoje zapisnici i naredbe. Niko ne zna argumentaciju granica republika utemeljenih odlukama AVNOJ-a 1943. Ne postoji pismeni dokaz ko je i kada odlučio da se stvore logori na Golom Otoku, Svetom Grguru, Bileću. Ko zna kada je Tito i s kim donosio odluke o svojoj spoljnoj politici? Itd. A to su sudbonosne odluke u savremenoj istoriji jugoslovenskih naroda.

    Romanopisac ima sve razloge da sumnja u svaku činjenicu koja mu se nudi kao istorijska istina. Romanopisac je poricatelj "istorijskih dokumenata" i "istorijskih istina" savremenika i protagonista zbivanja koje čine tematsku osnovu njegove poetske pripovesti.

    Vrednost i ulogu dokumenta u "istorijskom romanu" relativiše, pa ponekad i sasvim poništava, piščeva duhovna priroda i idejni smisao njegovog dela. Svaki vredan "istorijski roman" je humanistička kritika Istorije i odbrana čoveka svešću o njegovom tragizmu. "Istorijski roman" je suđenje Istoriji, onako kako je Šekspir činio u svojim dramama o kraljevima, onako kako je Tolstoj u Ani Karenjinoj "sudio životu". Suđenje Istoriji izvršio je Šolohov u Tihom Donu i Malro u Ljudskoj sudbini. A pre svega njih, Eshil je u "Persijancima", bolom i patnjom poraženih neprijatelja Helade, božanskom mudrošću sudio ljudskoj Istoriji...

    Dokumenat može biti i jeste realni, konkretni motivacijski izvor i potencija drame. Ali, nije manja uloga dokumenta kao oslonca piščevog samopouzdanja, samoobmane, ili, kako je Tolstoj nazvao "energija zablude"; zablude piščeve da je stvarnost koju želi književno da izrazi — zaista takvom kakvom je dokumenat prikazuje. Jer, pisac u odstojanju od pola veka, nekoliko vekova, ili dve-tri hiljade godina od istorijskih događaja i ličnosti koje želi da romansira, nalazi se u sferi opasne, parališuće neizvesnosti i proizvoljnosti. Nadahnut nekim tekstom, predmetom, istoriografskom knjigom, opštim pamćenjem, osobito mitom, pisac snagom svoje mašte, prosto se zagubi u nekim prostranstvima, magluštinama, maglinama mašte. U takvom stanju, on se spasava bilo kakvim dokumentom; on se prizemljuje dokumentom; mašta mu se opredmećuje, prizor doživljava agregaciju, ideje se zgušnjavaju u čulnost, ostvaruje se emotivna veza sa sižeom i temom, nastane motivacijska osnova sa energijom koja može da iznese dramu i učini je ubedljivom čitaocu.

    Pisac "istorijskog romana" vrši transfer svog iskustva u siže i temu uzetu iz Istorije. Tim ličnim iskustvom on saznaje i tumači epohu, odnosno, one sadržaje Istorije koji su bliski njegovom iskustvu, idejama, osećanjima. Po tom iskustvu bira i građu, tj. dokumente. Tako Istorija postaje samo piščevo projektovanje prošlosti, u stvari njegova lična subjektivna Istorija; njegov rat, njegova revolucija, njegov vojni, politički, istraživački, stvaralački, avanturistički čin. Tako svaki istorijski događaj u romanu postaje i savremeni događaj i budući događaj. Pisac u izvesnom smislu ukida vremena, sjedinjujući vreme prošlo sa sadašnjim, a najboljima uspeva da to sjedinjeno vreme produže u buduće. Možda je i to sjedinjavanje vremena jedan dokaz za relativizaciju žanrovske odrednice "istorijski roman"...

    Pravo da se "istorijski roman" nazove istorijskim i time bitno označi kao rod, jeste: fakticitet događaja i ličnosti uzetih kao motive dramske radnje; i, kad je o istorijskom događaju reč, poštovanje istine ishoda. Pobeda se ne može prikazati kao poraz, a ako se to čini, onda se to čini tendenciozno i podređeno piščevoj ideologiji, odnosno filozifiji istorije. Naravno, scenografija i kostimografija romaneskne radnje moraju imati istorijski fakticitet. Napoleon ne nosi Cezarovu togu; Hitler ne nosi Napoleonovu kapu; Staljin je u rubaški, a ne u Nikolajevoj carskoj uniformi. Itd. Čak i kad pisac ne želi tim konkretnostima da postigne uverljivost svoje deskripcije doba i mesta radnje, on ne sme da uzme slobodu da poricanjem tog sloja realnosti zbunjuje čitaoca.

    Ma koliko da je "istorijski roman" zasnovan na dokumentarnoj građi, on je u suštini stvaranje nepoznatog sveta. I neznanog. Inače, delo bi bilo lišeno komunikacijske univerzalnosti. Ova teza je samo prividno paradoksalna.

    Tek poetskom rečju, dakle, "istorijskom dramom", "istorijskim epom", "istorijskom poemom", "istorijskim romanom" se uistinu dovršava Istorija. To je još Aristotel shvatio. A tom poetskom rečju, tom imaginarnom realnošću, istoriji se ukida fakticitet, ljudsko bivstvovanje se prevodi u imaginarnu istoriju. Tako je, verujem i ja, književnost postala "najpotpunija, najsvestranija istorija ljudi..."

    Eto, Miodraže Maticki, toliko je nakapalo iz moje bolničke dosade i želje da Vam ispunim obećanje. Molim Vas, redigujte ovaj tekst kao svoj; ja ne mogu, a znajte; kada bih imao vremena, ja bih ga bar dva puta prepisao, nekoliko puta redigovao i prekucavao. To što ja nisam uradio, uradite Vi; uzmite iz ovih zapisa samo ono što verujete da zaslužuje da se uvrsti u Vaš Zbornik.
    Kad zaćutim, okrenem se i odem, to ne znači da si ti pobedio, to znači da više nisi vredan mog vremena.

    [Samo registrovani clanovi mogu videti ovaj sadrzaj. ] DJ. Vesna®
    Odgovor Sa Citatom Odgovor Sa Citatom

  4. #13
     OFF 
    VIP
    Poeni: 406,386, Nivo: 1
    Level completed: 99%, Points required for next Level: 0
    Overall activity: 99.9%
    Dostignuća:
    OverdriveTagger First Class50000 Experience PointsSocialVeteran
    Nagrade:
    Posting Award
    Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna's Avatar
    Država
    Norway
    Registrovan
    Dec 2011
    Pol
    Zensko
    Zadnji Put Online : @
    Lokacija
    negde iznad zvezda
    Postovi
    59,595

    srce Odg: Dobrosav Cosic Dobrica

    DEMOKRATSKE LAŽI O BOSANSKOM RATU


    Kako i zašto se moglo dogoditi da se o jednom događaju svetskog značaja — kakav je bio Bosanski rat, u informatičkoj civilizaciji u kojoj više ne postoje ni posteljne, bračne, ljubavničke tajne, petnaest godina zvanično, religiozno, demokratski laže

    U uvodu knjige Nikole Koljevića "O stvaranju Republike Srpske", te kapitalne knjige o Bosanskom ratu, ja sam od svih njenih prikazivača, verovatno, najviše naglašavao internacionalistički karakter tog rata. Posle izvesnih naknadnih saznanja, uviđam da u tumačenju svetskog karaktera Bosanskog rata, nisam dosegao do odgovarajuće konkretizacije te istorijske istine. Mi živimo u svetu u kome se realnost meša sa virtuelnošću, u civilizaciji informacija koja ima moć da proizvede i apsolutnu dezinformaciju, pa nam nijedna percepcija sveta suštinski nije potpuna. Da svoje tumačenje motiva, karaktera i internacionalnog značaja Bosanskog rata potvrdim i činjeničkim istinama, pomogao mi je Džon R. Šindler knjigom "Nesveti teror, Bosna, Al Kaida i uspon globalnog džihada". Autor ove izvanredno značajne knjige je profesor istorije i strategije na Američkoj vojnoj pomorskoj akademiji i bivši obaveštajac Nacionalne bezbednosne agencije.

    Odavno se zna da sve ratove prate laži; o nekima jedino laži ostanu kao istine. Međutim, o Bosanskom ratu mora se saznati i govoriti istina ne zbog morala kao odrednice individualnog i kolektivnog djelovanja, nego zbog same egzistencije savremenog sveta i budućnosti u kojoj je humanističkoj civilizaciji kao utopiji — alternativna apokalipsa. Kada govorimo o Bosanskom ratu, reč je o opasnoj obmani i manipulaciji koja posledično daleko prevazilazi muslimansko, srpsko i hrvatsko pitanje, dakle, naroda koji su goneći se međusobno lili krv i jedno drugom palili kuće i bogomolje, nesvesni da će zbog njihove krvi drugi narodi iz istih razloga liti krv i njihovom varom paliti kuće i bogomolje.

    Mom naknadnom saznanju, tačnije razmerama tog saznanja, prethodi moje obično ljudsko čuđenje: kako i zašto se moglo dogoditi da se o jednom događaju svetskog značaja — kakav je bio Bosanski rat, u informatičkoj civilizaciji u kojoj više ne postoje ni posteljne, bračne, ljubavničke tajne, petnaest godina zvanično, religiozno, demokratski laže. Na čitavoj planeti trajala je propagandna grmljavina o ratu nekakvog svetla i nekakve tame, izdašno se koristila američka floskula o dobrim i zlim momcima, države i međunarodni forumi su se saglasili da su muslimani pravednici i žrtve, da je Bosanski rat izazvala srpska agresija i da su Srbi ratni zločinci, pa se u Hagu Srbima sudi i za genocid. A prislužni Slovenac Jelko Kacijan ovih dana predložio je Evropskom parlamentu da usvoji deklaraciju i danu sećanja na genocid u Srebrenici kojim se srpski narod trajno nacifikuje morbidnom slavom da je poslednji evropski narod u čije je ime izvršen genocid. Pred nama savremenicima zbila se epohalna inverzija jednog istorijskog događaja: laž o srebreničkom genocidu postala je sakralna i globalna istine. U toj laži participiran je osim korumpirane novinarske profesije karijerizam i kukavičluk banjalučkih Srba političara i beogradske posluge inostranih kancelarija. Laž o Bosanskom ratu, džihadska i špijunska laž sa značenjem i posledicama koje ima, mogla se zbiti samo u civilizaciji i konstelaciji sveta čija je kognitivna osnova laž i obmana. Da ova tvrdnja nije puko moralizatorstvo, dokazuje i slom finansijskog, neoliberalnog globalističkog kapitalizma, uslovljen nezajažljivom ljudskom potrebom za profitom, konkretno: manipulacijom fiktivnim novcem. Dakle, lažnim novcem, onim koji proizvodi kompjuter. Ta civlizacija lažnog novca u poslednjoj instanci proizvešće i slom poretka u kome je rođena, a s tim poretkom sasvim lako se poništavaju i i istine o narodima i ratovima koji se vode, pogotove ako je reč o Balkanu.

    Vratimo se konkretnije Bosanskom ratu čija ratna šteta nije u novcu nego u mržnji zasnovanoj na laži, mržnji među ljudima i narodima koju će pokolenja da pamte i snuju osvete. Na ljudsku, našu nesreću, Bošnjaci, muslimani, Hrvati i njihovi strani štićenici — velike sile, imaju kratkoročan interes da istine o Bosanskom ratu ne nadvladaju laž. Ali mi Srbi moramo da shvatimo: od istine o razbijanju Jugoslavije, ratovima koji su vođeni na njenom tlu, posebno od istine o Bosanskom ratu, neposredno je uslovljena budućnost srpskog naroda i njegov ljudski lik u svetu.

    Da moje tvrdnje ne poprime uobičajeno srbofobsko tumačenje, citiraću vam nekoliko uvodnih misli već pomenutog Džona Šindlera iz njegove knjige koju će, do leta, objaviti "Službeni glasnik". Reč je, dakle, o globalnom džihadu, a ne o odbrani Izetbegovićeve nekakve "cjelovite Bosne i Hercegovine"; o Bosanskom ratu koji je u iskrivotvorenom tumačenju, kako piše Šindler, "dugo bio glavna tema spoljne politike Evrope i Amerike: Bosanska vlada prikazana je kao multikulturna, izložena agresiji radikalnih nacionalista — Hrvata, a naročito Srba koji nameravaju da unište muslimane i njihovo pravedno društvo u Bosni. Metodi koje su koristili hrišćani protiv muslimana u Bosni prikazani su kao krajnje varvarski, bez presedana u tom regionu. Zločini koje su počinili muslimani, retko su saopštavani."... Konstatujući da Srbi nisu učinili skoro ništa da opovrgnu laži o ratu u Bosni, Džon Šindler postavlja pitanje: da li su Srbi isključivo krivi za Bosanski rat i zločine počinjene u njemu i tvrdi: "Mediji, vlade i nevladine organizaiije učinili su sve da istina o Bosanskom ratu ostane u tami, odnosno u lažnom prikazu. Verski karakter rata je skrivan, a islamska priroda vlasti u Sarajevu bila je tema koja se apsolutno nije spominjala. Nije se htelo da uoči da vladajućom muslimanskom strankom, koja se predstavljala multikulturnom i demokratskom, upravljaju radikalni islamisti boreći se za svoj ideal — revolucionarni Iran... Prisustvo hiljada svetih ratnika među bosanskim muslimanima dovedenih na zahtev Sarajeva iz svih delova islamskog sveta da prenesu džihad u Evropu, jedva da je pominjano. Iako se Islamska internacionala i njeni mudžahedini iz Al Kaide i sličnih organizacija gotovo nisu ni trudili da da prikriju svoje prisustvo, Zapad tome nije pridavao značaj..." I dalje piše Šindler: "Činjenica koja je potpuno zanemarena jeste da je devedesetih godina Bosna imala identičnu ulogu u globalnom džihadu kao Avganistan osamdesetih, posluživši kao pogodno područje za rat protiv nevernika, a istovremeno obezbeđujući utočište i poligon za obuku budućih generacija ratnika. Zenica i Travnik pokazali su se isto toliko pogodnim za svete ratnike Osam bin Ladena kao Džalalabed i Kost nekoliko godina ranije. Bosna je mahnula rukom mudžahedinima širom sveta: dođite, vidite, ubijajte, širite se... Nije slučajno što se ispostavilo da je od sredine devedesetih uznemirujući broj najtraženijih terorista stekao prvo iskustvo u Bosni..."

    A drugi čovek Al Kaide, dr Ajman al Zavahiri ratu u Bosni pridaje ovakav značaj: "Što se tiče bitaka koje se vode u rasprostranjenim regijama islamskog sveta kao što su Čečenija, Avganistan, Kašmir i Bosna, to je samo prethodnica i temelj za glavnu bitku koja je započeta u srcu islamskog sveta..."

    Pored zapadnjačke laži o Bosni, Džon Šindler napominje da postoji i "zapadnjačka amnezija". On ističe da je "ogromna želja specijalista za Balkan da u studijama o terorizmu neprijatnim istinama ne unize i dovedu u pitanje cilj bosanskih muslimana".

    A pisac ovih redova, profesor istorije i strategije na Američkoj vojnoj pomorskoj akademiji i bivši obaveštajac Nacionalne bezbednosne agencije, po sopstvenom priznanju bio je jedan od mnogih koji su "progutali muslimansku propagandu bez varenja", ali je ličnim iskustvom u Bosni, razočaran onim što je video i čuo od "naših najboljih stručnjaka", uvideo da je politika SAD na Balkanu "kratkovida i krajnje destruktivna". Zato je i odlučio da ispriča "pravu priču" o Bosanskom ratu.

    Treba li da se nadamo da će i domaći Srbi, prijatelji bošnjačkih mudžahedina i ljubitelji monoetničkog Sarajeva postupiti kao Džon Šindler kada pročitaju Koljevićevu i njegovu knjigu. Ne verujem. Oni će do smrti prezirati istinu.

    Ali Srbi, prokaženi Srbi, uz pomoć razumnih i savesnih ljudi iz sveta, dužni su da se bore za istorijsku istinu o Bosanskom ratu i pred licem sveta i potomcima dokažu da su u Bosni boreći se za svoju slobodu opet branili i hrišćansku Evropu od džihadskog islama. A Evropa ih je za tu odbranu kaznila bombardovanjem NATO avijacijom.

    Sudbina srpskog naroda u Evropi sve više liči na sudbinu starozavetnog Jova.]

    Dobrica Ćosić
    Politika | 14.12.2009
    Kad zaćutim, okrenem se i odem, to ne znači da si ti pobedio, to znači da više nisi vredan mog vremena.

    [Samo registrovani clanovi mogu videti ovaj sadrzaj. ] DJ. Vesna®
    Odgovor Sa Citatom Odgovor Sa Citatom

  5. #14
     OFF 
    VIP
    Poeni: 406,386, Nivo: 1
    Level completed: 99%, Points required for next Level: 0
    Overall activity: 99.9%
    Dostignuća:
    OverdriveTagger First Class50000 Experience PointsSocialVeteran
    Nagrade:
    Posting Award
    Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna's Avatar
    Država
    Norway
    Registrovan
    Dec 2011
    Pol
    Zensko
    Zadnji Put Online : @
    Lokacija
    negde iznad zvezda
    Postovi
    59,595

    Uobičajeno Odg: Dobrosav Cosic Dobrica

    Nesveti teror


    BOSNA, Al KAIDA I USPON GLOBALNOG DŽIHADA

    Autor: Džon R. Šindler - John R. Schindler
    Unholy Terror: Bosnia, Al-Qa'ida, and the Rise of Global Jihad

    Prevodilac: Rastko Jovanović

    Originalan naslov: Nesveti teror

    Knjiga Džona Šindlera Nesveti teror. Bosna, Al Kaida i uspon globalnog džihada je pričao bosanskom ratu u kojoj se otkrivaju zakulisne igre međunarodnih snaga, iskrivljavanjestvarnosti od strane svetskih medija i obilje manipulacija za prikrivanje laži i grešaka.To je knjiga koja razbija predrasude i ispravlja iskrivljenu sliku o bosanskoj stvarnostiod 1992. do 1995. godine. U ovoj knjizi bivši američki obaveštajac i analitičar, stručnjakza Balkan, bez predrasuda, nepristrasno i na obilju materijala, pokazuje kako su svetskaštampa, američke službe i međunarodna zajednica, pomažući muslimansku stranu u bosanskom ratu, otvorile prostor infiltraciji islamskih terorista u Evropu i pretvaranju Bosne u poligon za treniranje svetog rata. On nam otkrivavezu između Bin Ladena, Bosne i napada na Svetski trgovinski centar. Pored ostalog, ovo je knjiga o tomekako su na neproverenim i pogrešnim informacijama zidane jednostrane i lažne priče koje su, preuveličavane, postajale osnova za dalekosežne političke odluke i oružane intervencije; kako je svesno proizvođena slika o "dobrim" i "lošim" momcima u bosanskom ratu; o kratkovidosti i destruktivnosti američke politike na Balkanu; kako je protivno volji većine muslimana u Bosnu uvezen radikalni islam i islamski ekstremizam, fanatizam, terorizami kriminal; kako je pod firmom multikulturalnosti muslimanska ratna vlada u Sarajevu vodila politiku islamizacije Bosne i njenog pretvaranja u evropsko okupljalište terorista iz Al Kaide i srodnih grupa; kakva je veza između Bin Ladena, Bosne i napada na Svetski trgovinski centar; kako je bosanski rat poslužio kao pogodno mesto i poligonza obuku i kaljenje izvršilaca budućih bombaških napada po Evropi, Aziji i Americi. Knjižara
    Kad zaćutim, okrenem se i odem, to ne znači da si ti pobedio, to znači da više nisi vredan mog vremena.

    [Samo registrovani clanovi mogu videti ovaj sadrzaj. ] DJ. Vesna®
    Odgovor Sa Citatom Odgovor Sa Citatom

  6. #15
     OFF 
    VIP
    Poeni: 406,386, Nivo: 1
    Level completed: 99%, Points required for next Level: 0
    Overall activity: 99.9%
    Dostignuća:
    OverdriveTagger First Class50000 Experience PointsSocialVeteran
    Nagrade:
    Posting Award
    Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna's Avatar
    Država
    Norway
    Registrovan
    Dec 2011
    Pol
    Zensko
    Zadnji Put Online : @
    Lokacija
    negde iznad zvezda
    Postovi
    59,595

    srce Odg: Dobrosav Cosic Dobrica

    SAMO SRPSKA OSTAJE NAŠA PRAVA POBEDA

    Dobrica Ćosić o nesagledivoj tragediji, razumu, greškama, izvinjenjima, pomirenjima, bošnjačkim ciljevima...

    ISTORIJA je tako isfabulirala moj život, da je i Bosanski rat učinila značajnim poglavljem moje sudbine. To dokazuje i knjiga "Bosanski rat", o kojoj govorimo, knjiga koju smo moja kćerka Ana i ja sačinili od fragmenata tekstova iz raznih knjiga, beležaka i dokumenata iz moje arhive.

    U knjizi se govori o najsvirepijem međunacionalnom, verskom i građanskom ratu na našim prostorima. Uhvaćen zupčanicima "Velikog mehanizma istorije", narod kome pripadam i meni, piscu, dodelio je ulogu političara i državnika, koja nije bila moja ambicija, ali je bila izvršenje patriotske dužnosti koju je istoričar i državnik Stojan Novaković sažeo u načelo: "Otadžbini se služi bezuslovno".

    Tako sam i ja postupio u proleće 1992. godine prihvatajući dužnost predsednika Savezne Republike Jugoslavije. "Veliki mehanizam istorije" ima svoj smer kojim upravljaju velike sile, često iracionalno, ali uvek sebično, pa političari malih naroda čine ono što moraju, a ako su mudri i hrabri, i ono što je njihovom narodu najkorisnije.

    Tekst u knjizi "Bosanski rat" sadrži značajne dokumente o ratu koji je bio vrhunac jugoslovenske tragedije.

    U knjizi se govori o ciljevima zaraćenih strana; ulozi međunarodnih činilaca; junačkoj borbi Srba za stvaranje i održanje Republike Srpske; hrabrosti i sposobnosti političkog i vojnog vođstva da odbrani slobodu i nacionalna prava Srba, ali i o njihovom neostvarivom maksimalizmu; materijalnoj i političkoj podršci Srbije Republici Srpskoj; zabludama, greškama i ratnim zločinima sve tri ratujuće strane. "Bosanski rat" prikazuje i ulogu pisca kao političara i državnika, njegove dileme, teška iskušenja i iluzije.

    Od mog izbora za predsednika Savezne Republike Jugoslavije do pučističkog skeča kojim sam smenjen sa te dužnosti, trajao je nepomirljiv sukob o koncepciji nacionalne i državne politike između mene i Slobodana Miloševića, savezne vlade i republičkih vlada.

    U državnoj politici ja sam se zalagao za politiku istorijskog kompromisa i evolutivno, mirno rešenje srpskog pitanja; za konfederaciju tri nacionalne zajednice u Bosni i Hercegovini; za autonomiju visokog stepena za Srbe u Hrvatskoj; za demokratski kompromis vlasti i opozicije, za stvaranje koncentracione vlade. Pisac se trudio da zapisuje i govori istinu, potpuno svestan da njegova istina nije jedina i cela istina o toj nesagledanoj tragediji naroda Bosne i Hercegovine.

    Pisac veruje da knjizi "Bosanski rat" treba da doda još nekoliko rečenica.

    Rat u Bosni nije kalendarski događaj. To je trajno čvorište nekoliko nacionalnih i verskih ideologija. To je istorijsko i antropološko stanje koje je dalo povoda velikim piscima Andriću i Selimoviću da Bosnu nazovu zemljom mržnje i teskobe.

    U Bosni vekovima traje ljudsko krvarenje, koje je, po mom saznanju, najduže ratovanje u novijoj istoriji Evrope, započeto turskim osvajanjem Bosne krajem 16. veka. A poslednji rat u Bosni, koji je trajao od 1992. do 1995. godine, nastavlja se u miru bošnjačkom ratnom propagandom za ratne ciljeve pokretača — stvaranje prve islamske države u Evropi i uništenje Republike Srpske. Propagandni rat u miru mediji razastiru čitavom planetom, satanizujući Srbe kao agresore koji su izvršili teške ratne zločine i genocid.

    Taj antisrpski, u suštini antievropski rat, trajaće dok međunarodni činioci ne shvate njegove prave motive i antievropske ciljeve. Rat verskih fanatika — svetih ratnika, protiv nevernika traje dok se oni ne unište, a u bošnjačkom slučaju dok se ne ostvare ciljevi "Islamske deklaracije" Alije Izetbegovića: pretvaranje jedinstvene Bosne i Hercegovine u islamsku državu. Sadašnje bošnjačko zalaganje za svoje ratne ciljeve i reviziju Dejtonskog sporazuma preti događajima čije posledice nije teško predvideti.

    Sa participacijom Turske u bošnjačkoj politici i politici muslimana u Srbiji, imam utisak da stupamo u proces revizibilnog obnavljanja Istočnog pitanja i paradoksalnu inverziju istorije.

    Za bošnjačke fundamentaliste i njihove strane štićenike, u Bosni danas postoje samo žrtve i ubice. Žrtve su, naravno, muslimani, a ubice su, razume se, Srbi. U tom fundamentalističkom manihejstvu pomirenja nema, jer se uloga žrtve nagrađuje i uvažava u američkom i evropskim parlamentima i obožuje u islamskim džamijama. Za bosanske ratne zločine velike sile nemaju istu vagu, a to ovekovečuje nepravde, najtrajnija zla mira.

    Pred svojim čitaocima i sabesednicima, ja se pitam: šta da čine Srbi, kako bi obezbedili spokojniju budućnost? To je epohalan izazov današnjeg naraštaja.

    Političari i novinari danas mnogo govore o pomirenju; ako nisu naivni, bliski su licemerima. Istorijska iskustva su nedvosmislena: verski rat se lako započinje, a teško okončava, ako se i okončava. Takvu ljudsku dubinu ima Bosanski rat. Zlo i bol se najduže pamte, jer su u ontološkom sloju ljudskog bića. Srbi, Muslimani i Hrvati žive zajedno i u neposrednom susedstvu. Takvom životu najneophodniji su mir i međusobno poverenje. Retorička izvinjenja za počinjena ubistva, za ugašena ognjišta, za neprolazni bol majki, za ženino i sestrino osramoćenje, ne znače mnogo, ako su samo reči.

    Pomirenje zaraćenih strana u bosanskom i hrvatsko-srpskom ratu ne može nastati ako se kod zaraćenih naroda smišljeno ne razvija istorijski razum koji ih uvodi u saznanja o međuzavisnosti ljudi i naroda, uslovu opstanka i napretka. A istorijski razum nastaje na istinama rata, životnim interesima ljudi i "zrenjem u vremenu", u šta je verovao Eshil, pisac antičkih tragedija, a u šta danas veruju svi balkanski starci.

    Istine o činiocima razbijanja Jugoslavije, uzrocima i pokretačima rata i njihovim ciljevima, sa personalizacijom ratnih zločina, to su mirotvoračke i životonosne istine u ovom vremenu. To je jedina medicina koja može da leči od šovinizma razboljena društva.

    Knjiga o Bosanskom ratu sačinjena je s namerom da posluži stvaranju istorijskog razuma, kojim mi Srbi jedino možemo da delamo humanistički i demokratski u normalizaciji života pometenih ljudi i naroda na centralnom Balkanu. To je, po mom uverenju, moralna i patriotska dužnost svih Srba, ma gde oni danas da žive i ma kakva ideološka uverenja imali.

    Knjiga o Bosanskom ratu je moja odbrana slobode i istine, ljudskih i nacionalnih prava koja se sadrže u Republici Srpskoj, toj preskupoj, ali jedinoj političkoj i ratnoj pobedi srpskog naroda u drugoj polovini dvadesetog veka.


    PROMOCIJA Promocija knjige "Bosanski rat" održana je u utorak uveče u Velikoj sali Doma omladine u Beogradu. Pred brojnim posetiocima o značaju i o dometima ovog dela govorili su prof. dr Darko Tanasković, Vladimir Kecmanović, Marko Krstić, Dragoslav Bokan i autor.

    Večernje novosti | 06.03.2012.
    Kad zaćutim, okrenem se i odem, to ne znači da si ti pobedio, to znači da više nisi vredan mog vremena.

    [Samo registrovani clanovi mogu videti ovaj sadrzaj. ] DJ. Vesna®
    Odgovor Sa Citatom Odgovor Sa Citatom

  7. #16
     OFF 
    VIP
    Poeni: 406,386, Nivo: 1
    Level completed: 99%, Points required for next Level: 0
    Overall activity: 99.9%
    Dostignuća:
    OverdriveTagger First Class50000 Experience PointsSocialVeteran
    Nagrade:
    Posting Award
    Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna's Avatar
    Država
    Norway
    Registrovan
    Dec 2011
    Pol
    Zensko
    Zadnji Put Online : @
    Lokacija
    negde iznad zvezda
    Postovi
    59,595

    Uobičajeno Odg: Dobrosav Cosic Dobrica

    DOBRICA ĆOSIĆ — SVEDOK I TUMAČ VEKA


    Srpski pisac i akademik danas puni 90 godina. Naslikao dva rata, bunu, revoluciju, slom ideala, što u našoj književnosti nikome nije pošlo za rukom




    U SRPSKOJ literaturi nema ambicioznijeg, sveobuhvatnijeg i celovitijeg poduhvata od dela Dobrice Ćosića. To je pisac koji je bio u biću čitavog svog naroda na svim spratovima društvene hijerarhije i najvećim lomovima istorije. On je i Tolstoj i Dostojevski i Šolohov i Babelj i Fokner i Vulf ove literature istovremeno..."

    Ovo na današnji, devedeseti rođendan Dobrice Ćosića kaže književni kritičar Dragoljub Stojadinović.

    Da će postati velikan za života, nije se moglo naslutiti te 1921. godine, kada je u selu Velika Drenova, nadomak Trstenika, deda Jeftimije udesio sa protom da mu unuka Dobrosava upiše u knjigu 29. decembra. Da bi ga ranije poslao u vojsku, a potom i oženio, iako je zapravo rođen 4. januara 1922. godine.

    Dobrica, uprkos dedinoj želji, vojsku nikada služio nije, ali je ratovao. U Drugom svetskom ratu, najpre je bio partijski ilegalac, potom će na Jastrepcu postati politički komesar Rasinskog partizanskog odreda. Tragično i bolno ratno iskustvo pretočiće u prvi roman "Daleko je sunce", koji će napisati na insistiranje Oskara Daviča. Stalni dijalog pisca i stvarnosti neće prestati ni u vreme političkog uspona u poratnoj Jugoslaviji, ni u vreme disidenstva i pada. I kao predsednik države i kao "grešnik" i "otpadnik", stalno je preispitivao svet i sebe. To preispitivanje ne prestaje ni danas na pragu desete decenije.

    — Naslikati dva svetska rata, bunu, revoluciju i čitavu postrevolucionarnu konvulziju, slom ideala i pad revolucionarnog reda i morala, drugovati sa pradedovima i stizati do čukununuka, uvek istih porodica Prerovaca, Trnavaca, Moravaca "Nikoline Srbijice", slikati vojske i pokrete, revolucije i kontrarevolucije i nad svim tim postaviti mitski stožer metafizičkog otiska i univerzalnog značenja - to nikome dosad ovde, u našoj književnosti, nije pošlo za rukom — smatra Stojadinović.

    Romanom "Daleko je sunce", 1951. godine, zakoračio je u literaturu i iskoračio iz profesionalnog bavljenja politikom. Istoriju svoga naroda je i stvarao i beležio. Prelomne događaje srpske istorije koji obuhvataju više od jednog veka slikao je u romanima "Koreni", "Deobe", "Bajka", trilogijama "Vreme smrti", "Vreme zla", "Vreme vlasti"...

    — Njegovi višetomni, još neokončani "Piščevi zapisi" u samoj stvari predstavljaju roman o dobu, isto onako kao što je to ranije bilo "Vreme smrti" — objašnjava naš ugledni književni kritičar. — Pisac je tu kao na pozornici na kojoj igra glavnu ulogu dok ga istorijski vetrovi nose. Ćosić je u "Zapisima" u ulozi sopstvenog opisivača prinuđenog da živi istoriju koja upravo nastaje. I to je krst koji nijedan pisac nikada kod nas, ovako dramatično nije bio osuđen da ponese.

    Otpadnik i višedecenijski disident postaje 1968. godine, kada na sednici CK SK Srbije, prvi otvara jeretičko pitanje Kosova:

    "Ne možemo više da ne znamo koliko se u Srbiji raširilo uverenje o zaoštravanju odnosa između Šiptara i Srba, o osećanju ugroženosti kod Srba i Crnogoraca, o pritiscima za iseljavanje, o sistematskom potiskivanju sa rukovodećih mesta Srba i Crnogoraca, o težnjama stručnjaka da napuste Kosovo i Metohiju, o neravnopravnosti pred sudovima i nepoštovanju zakonitosti, o ucenama u ime nacionalne pripadnosti..."

    Ove i druge reči osuđene su kao kleveta, a Ćosić dobio trajni epitet srpskog nacionaliste.

    — Ćosić je otvorio puteve za višestranački život i bio žrtva političkih vođa koje je, umnogome i stvorio — smatra Stojadinović. — To je čovek koji je pružio otpor Titovom samovlašću i prvi pokrenuo pitanje stradanja srpskog naroda pod njegovom budnom i sračunatom, lukavom zaštitničkom, dirigentskom palicom, na Kosovu. On je celoga života pisao pisma forumima, viđenijim ljudima, borio se, bunio, branio... Nema nijednog političara i pobunjenika koji od njega nije tražio podršku ili nije uvažavao njegova mišljenja.

    Odbor za odbranu slobode misli i izražavanja, koji je osnovao 1984. godine i čiji je predsednik bio, bila je jedina adresa sa koje se žestoko, uporno i gotovo svakodnevno kritikovalo jednoumlje socijalističkog režima, ali i branili disidenti svih naroda, vera i uverenja, od Ljubljane do Skoplja. Svoja duboko demokratska uverenja stavio je na probu nakratko preuzimajući kormilo države u junu 1992. godine. I to je uradio na sebi svojstven način: na inauguraciju u Skupštinu SR Jugoslavije stigao je dotrajalim taksijem. Posle manje od godinu dana došao je u sukob sa autoritarnim režimom Slobodana Miloševića i smenjen je sa funkcije.

    — Bio je disident i državnik i najčitaniji kultni pisac svoga vremena — kaže Dragoljub Stojadinović.

    — Čini se kao da smo ponekad zastrašeni pred tom množinom uloga koje je u životu imao i čuda koja je svojim delima postizao. Ima mnogo onih među nama koji su svoje karijere gradili na tome što su ga opanjkavali i osporavali. Ima mnogo onih koji su čitave književne pravce stvarali i dela pisali ne bi li ga nekako smanjili, ili ga, sa glavnog koloseka, skrajnuli. I sve je on to izdržao i pred svim odolevao.


    BEĆKOVIĆ: BESMRTNE STRANICE Mihiz ga je nazvao — seljak s naočarima. Milovan Đilas mi je govorio da je Dobrica Ćosić najznačajniji Srbijanac posle Drugog svetskog rata. U te dve reči stala je i biografija i bibliografija Dobrice Ćosića. Nadživeo je svoju ideologiju, a njega će nadživeti one besmrtne stranice koje je ispisao i koje nemaju strana. Srećan mu današnji i budući rođendani u tuđim vekovima.

    OTAC, GEDŽA, DEDA Kao mladi ratnik, Ćosić je po zaduženju 1944. u "Mladom borcu" pisao pod pseudonimom Gedža, što će mu ostati trajni nadimak među prijateljima. Za mnoge on je i "otac nacije", što se često znalo zlonamerno tumačiti. Više od 50 godina bio je u braku sa suprugom Božicom, do njene smrti 2006. godine. Ćerku Anu dobio je 1954. godine, a ona mu je podarila unuke Milenu (1981) i Nikolu (1982).

    E. V. N. | 29.12.2011 | Večernje novosti
    Kad zaćutim, okrenem se i odem, to ne znači da si ti pobedio, to znači da više nisi vredan mog vremena.

    [Samo registrovani clanovi mogu videti ovaj sadrzaj. ] DJ. Vesna®
    Odgovor Sa Citatom Odgovor Sa Citatom

  8. #17
     OFF 
    VIP
    Poeni: 406,386, Nivo: 1
    Level completed: 99%, Points required for next Level: 0
    Overall activity: 99.9%
    Dostignuća:
    OverdriveTagger First Class50000 Experience PointsSocialVeteran
    Nagrade:
    Posting Award
    Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna's Avatar
    Država
    Norway
    Registrovan
    Dec 2011
    Pol
    Zensko
    Zadnji Put Online : @
    Lokacija
    negde iznad zvezda
    Postovi
    59,595

    srce Odg: Dobrosav Cosic Dobrica

    HRVATI POBEDILI JER SU IMALI TITA

    U intervjuu za zagrebački Jutarnji list Ćosić objašnjava kako je došlo do amandmana iz 1974. godine koji su doveli do secesije 1991.

    Zagrebački Jutarnji list priredio je i svoj nikad objavljeni intervju s Dobricom Ćosićem iz 2011.

    "Budući da sam dotad, do februara 2011. uglavnom već prikupio sav materijal koji mi je bio potreban za knjige na kojima radim, a bio sam i u vrlo zreloj fazi rada na 'Mom beogradskom dnevniku', nije mi smetala ova Ćosićeva težnja da se na jedan malo drugačiji (recimo, taktički promišljeniji) način predstavi hrvatskoj javnosti", piše u uvodu za ovaj intervju publicista Darko Hudelist.

    Zašto u svojim romanima — počevši od prvenca 'Daleko je sunce' iz 1951. sve do 'Vremena smrti' iz 1970-ih, a i kasnije — toliko insistirate na postavljanju pitanja cene srpskih žrtava u oba svetska rata, Prvom i Drugom? Što se za Srbe dogodilo nepovoljno u oba ta rata?

    ■ Srbi su oba svetska rata izgubili u miru. Zato sam u svojoj pristupnoj besedi u SANU 1977. i izgovorio onu kompromitovanu misao: 'Srbi dobijaju rat, a gube mir!'

    Srbi više ne slave. Zašto su baš Srbi, po vašem mišljenju, ispali gubitnici?

    ■ Hrvati su stvorili svoju nacionalnu državu. Slovenci takođe. Ta su dva naroda ostvarila svoj nacionalni cilj. Ne u potpunosti, ali stvorili su neku svoju državu koju oni smatraju pobedom. Zašto vi slavite 1991? Zato što ste te godine ostvarili svoj vekovni nacionalni cilj.

    A šta Srbi slave?

    ■ Srbi više ne slave. Srbi slave Sretenje, zbog Sretenjskog ustava (1835.), kada je jedan u biti beznačajan, ali sadržajno ipak značajan pravni dokument naznačio srpsku državu, još u tursko doba. Dakle, Srbi su kapitulirali sa svojom afirmacijom pobjeda u ratu.

    Ali u Hrvatskoj se smatra da su Srbi, kao saveznici sila Antante, u Prvom svetskom ratu pobedili. Hrvati su tu na neki način čak malo i zavidni Srbima, jer su u tom istom ratu bili na poraženoj, austrougarskoj strani. Mnogi Hrvati misle da se Srbi prave i važnima veličanjem svoje uloge u Prvom svetskom ratu: probojem Solunskog fronta, svojom 'albanskom golgotom' zimi 1915. na 1916. itd... Moje pitanje glasi: zašto Dobrica Ćosić toliko hvaljenu srpsku pobedu svodi na njenu suprotnost, tj. poraz?

    ■ Ne poričem ja srpsku pobedu na Kajmakčalanu i u bitkama na tzv. Istočnom frontu. Ali poričem cenu tog rata i te pobede. Cena je bila grandiozna. Kao što sam vam već protumačio, Srbi su napravili istorijsku grešku što 1915. nisu prihvatili 'Londonski pakt'. Istorijski ishod neuspeha Kraljevine Jugoslavije pokazuje da su oni taj rat izgubili. Ishod rata pokazuje da je ta pobjeda uzaludna, tragična i samo jedna velika žrtva.

    Ali poslije tog rata je nastala jedna nova država.

    ■ Vrlo nesretna država, neuspešna u svakom pogledu.Govorimo o Kraljevini Jugoslaviji. Tu državu, kao što znate, Hrvati nisu hteli. Hrvati, kao što znate, nisu glasali za Vidovdanski ustav. Vi takođe znate da je vođen veliki referendumski, plebiscitarni otpor ujedinjenju, gdje je HSS skupio, ako se ne varam, 160.000 potpisa protiv ujedinjenja. A ulazak Hrvata u Narodnu skupštinu u Beogradu završio je srpskim zločinom, ubijanjem braće Radić. I, u suštini, moralnim krahom te države. Tada je propala Kraljevina Jugoslavija: ona nije propala 1941., ona je propala 1929.

    Kako tu gledate na Sporazum Cvetković — Maček iz 1939.? Franjo Tuđman je na njega gledao oduševljeno jer je smatrao da je Banovina Hrvatska, koja je nastala tim Sporazumom, ideal neke buduće samostalne hrvatske države. Oživljavanje Banovine Hrvatske bio je, na neki način, njegov ideološki projekt.

    ■ Svakako. Ne mislim da je pogrešio u tom mišljenju.

    Da sintetizujemo. Prvi i Drugi svjetski rat — je li ta dva rata Srbija dobila ili izgubila?

    ■ Istorijski ih je izgubila.

    A tko je oduzeo pobedu?

    ■ Oduzeta je u Mastrihtu. Odluka u Mastrihtu, 1991. Prihvatanje secesije po Ustavu iz 1974.

    To dolazi posle, ali u razdoblju, npr., Drugog svetskog rata — što su Srbi krivo napravili?

    ■ Pa nije bilo dobro to što smo se borili pod Kominterninom ideologijom i što naša komunistička braća iz drugih zemalja nisu bila za Jugoslaviju, nego su htela iskoristiti tu borbu za stvaranje svojih samostalnih država — što su i iskoristila.

    A vi to tada niste znali?

    ■ Za vrijeme rata nisam znao. Tu sam ideju prvi put čuo od Edvarda Kardelja 1957, kad smo pisali Program SKJ.

    Nije mi jasno: zašto, po vašem mišljenju, Srbi non-stop, u 20. veku ispadaju kao gubitnici, a Hrvati kao pobednici? Ispada da su Hrvati genetski superiorniji spram Srba.

    ■ Pa, Hrvati kao prednost imaju Tita. To je ogromna prednost. Odlučujuća prednost.

    Mislite da je to uzrok svemu?

    ■ Nije uzrok svemu, ali je odlučujuća prednost jer je Tito zaokrenuo taj brod, pod uticajem hrvatske i slovenske komunističke elite, na 8. kongresu SKJ 1964. I polako vodio k amandmanima i Ustavu iz 1974.

    Kurir | 23.07.2012.
    Kad zaćutim, okrenem se i odem, to ne znači da si ti pobedio, to znači da više nisi vredan mog vremena.

    [Samo registrovani clanovi mogu videti ovaj sadrzaj. ] DJ. Vesna®
    Odgovor Sa Citatom Odgovor Sa Citatom

  9. #18
     OFF 
    VIP
    Poeni: 406,386, Nivo: 1
    Level completed: 99%, Points required for next Level: 0
    Overall activity: 99.9%
    Dostignuća:
    OverdriveTagger First Class50000 Experience PointsSocialVeteran
    Nagrade:
    Posting Award
    Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna's Avatar
    Država
    Norway
    Registrovan
    Dec 2011
    Pol
    Zensko
    Zadnji Put Online : @
    Lokacija
    negde iznad zvezda
    Postovi
    59,595

    Uobičajeno Odg: Dobrosav Cosic Dobrica

    PREMINUO DOBRICA ĆOSIĆ

    Akademik, jedan od najvećih srpskih pisaca i nekadašnji predsednik SRJ, Dobrica Ćosić, preminuo je jutros u 93. godini, potvrđeno je "Novostima".

    Akademik, jedan od najvećih srpskih pisaca i nekadašnji predsednik SRJ, Dobrica Ćosić, preminuo je jutros u 93. godini, potvrđeno je "Novostima".

    Dobrica Ćosić je rođen 29. decembra 1921. u Velikoj Drenovi, kod Trstenika.

    Srednju poljoprivrednu školu pohađao je u okolini Negotina. U partizanski pokret uključio se na samom početku, 1941. godine, gde je bio je politički komesar Resavskog partizanskog odreda.

    Posle rata završio je Višu političku školu "Đuro Đaković" u Beogradu.

    Prvi roman "Daleko je sunce" objavio je 1951. godine. To je knjiga s temom iz Drugog svetskog rata i revolucije. Roman "Deobe", objavio je 1961. Ćosićevi "Koreni", objavljeni 1954, je jedan od prvih modernih srpskih romana.

    Višetomni roman "Vreme smrti", objavio je od 1972. do 1975. godine. Junaci iz "Korena" našli su svoje mesto u tom romanu o Prvom svetskom ratu, borbi, stradanju i tragediji srpskog naroda.

    Osamdesetih je objavio dela "Vreme zla": "Vernik","Grešnik" i "Otpadnik".

    Ćosić je knjigu "Vreme vlasti" objavio 1995. godine, od 2001. do 2008. u šest knjiga dnevnik "Piščevi zapisi", a "Vreme zmija" 2009. godine.

    Dobitnik je brojnih nagrada za književnost u Srbiji i nekoliko književnih nagrada u svetu a tri puta je nominovan za Nobelovu nagradu za književnost, 1981, 1989. i 2011. godine.

    Čitava njegova javna, književna i publicistička delatnost bila je posvećena egzistencijalnim problemima srpskog naroda. Neretko je nazivan "ocem nacije", u pozitivnom, ali i u pežorativnom smislu.

    U više navrata još šezdesetih ukazivao je na egzodus Srba sa Kosova i Metohije zbog čega je godinama bio politički anatemisan i isključen iz javnog života, potom je decenijama bio neka vrsta političkog disidenta.

    Usprotivio se smeni Aleksandra Rankovića 1966. godine, a 1984. je bio među osnivačima Odbora za odbranu slobode misli i govora, koji je branio sve protivnike socijalističke Jugoslavije, bez obzira na političke stavove ili nacionalnost.

    Dve godine kasnije bio je jedan od autora Memoranduma SANU, u kojem je analizirana tadašnja situacija u Jugoslaviji. Memoradum je naišao na burne reakcije u celoj zemlji.

    Ćosić se smatra za idejnog začetnika Srpske demokratske stranke u Kninu i istoimene stranke u BiH, krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina.

    Za predsednika Savezne Republike Jugoslavije, koju su, posle raspada biše SFRJ, činile Srbija i Crna Gore, izabran je 27. aprila 1992. godine. Posle samo godinu dana i sukoba sa predsednikom Srbije Slobodnom Miloševićem, smenjen je sa te funkcije. Godine 2000. priključio se pokretu Otpor, ali je kasnije izjavljivao da to ne bi učinio da je znao da je finansiran iz inostranstva. Ćosić je bio i prvi srpski intelektualac koji je otvoreno predlagao podelu Kosova i Metohije još devedesetih godina.

    Posle 2000. objavio je dela Piščevi zapisi, Srpsko pitanje, Pisci moga veka, Kosovo, Prijatelji, Vreme vlasti i Vreme zmija.

    Poslednji Ćosićev roman Vreme zmije izašao je 2009. godine i u ovom romanu reč je o dnevničkim beleškama koje su nastale u vreme NATO bombardovanja od 21. marta 1999. do 1. januara 2000. godine. Član Srpske akademije nauka i umetnosti bio je od 1970. godine.

    Novosti online/Tanjug | 18.05.2014.


    Izvor;riznicasrpska
    Kad zaćutim, okrenem se i odem, to ne znači da si ti pobedio, to znači da više nisi vredan mog vremena.

    [Samo registrovani clanovi mogu videti ovaj sadrzaj. ] DJ. Vesna®
    Odgovor Sa Citatom Odgovor Sa Citatom

Informacija Teme

Users Browsing this Thread

Trenutno 1 korisnika pregleda ovu temu. (0 članova i 1 gosta)

     

Slične Teme

  1. Zoran Cosic - Tekstovi Pesama
    By Rada in forum Tekstovi Pesama Narodne Muzike
    Odgovori: 0
    Zadnji Post: 08.06.2014, 11:05
  2. Srecko Cosic
    By mrkonja in forum Narodna Muzika
    Odgovori: 8
    Zadnji Post: 13.10.2013, 12:12
  3. Srecko Cosic - Tekstualna Diskografija
    By Vesna in forum Tekstualne Diskografije Narodne Muzike
    Odgovori: 1
    Zadnji Post: 06.11.2012, 06:51

Članovi koji su pročitali ovu temu : 0

Nemate dozvolu da vidite spisak imena.

Tagovi za ovu Temu

Pravila Postanja

  • You may not post new threads
  • You may not post replies
  • You may not post attachments
  • You may not edit your posts


O Nama

    Narodni radio, melem za uši ko ne sluša može da ga nađe na www.radiosumadinac.org

Preporučeni Linkovi

Pratite nas na

Twitter Facebook youtube Flickr DavianArt Dribbble RSS Feed



RSS RSS 2.0 XML MAP HTML
Loading...
Svaki korisnik ovog sajta odgovoran je za sadržaj poruke koju objavi na sajtu. Sajt se odriče svake odgovornosti za njihov sadržaj. Postavljanjem vaše poruke ili vašeg autorskog dela saglasni ste da ovaj sajt postaje distributer vašeg dela i odričete se mogućnosti njegovog povlačenja ili brisanja bez saglasnosti uprave sajta. Distribucija sadržaja sa ovog sajta je dozvoljena samo u nekomercijalne svrhe, uz obaveznu napomenu da je sadržaj preuzet sa ovog sajta i uz obavezno navođenje adrese RadioSumadinac.org. Kako je sajt ovih dimenzija nemoguće u potpunosti kontrolisati, ukoliko primetite materijal nad kojim Vi ili neko drugi već ima autorska prava, odmah nam se obratite i materijal će biti uklonjen. Za sve ostale vidove distribucije obavezni ste da prethodno zatražite odobrenje od vlasnika Sajta


Optimizovano za rezoluciju: 1920x1080 :: Opera :: Firefox :: Chrome