Tema: Nikola Borojevic

NIKOLA BOROJEVIĆ

[Samo registrovani clanovi mogu videti ovaj sadrzaj. ]

(1796—1872)

U svoje doba veoma čuven i po pravu cenjen pesnik srpski N i k o l a B o r o j e v i ć
rođen je u Otočcu 1796. godine. Školovanje je počeo u mestu svoga rođenja, pa je produžio na
Rijeci, u Ljubljani i Beču, gde je izučio politehniku i ekonomiju. Po svršenom školovanju vratio
se u svoj zavičaj, nastanivši se, malo docnije, na Rijeci gde je i proveo nejveći deo svoga
potonjega života u službi tehničkoga oficira. "Poslednje dane svoga života proveo je u Gornjem
Karlovcu gde je, pošto je primio sveto pričešće od prote Begovića, preminuo 23. februara 1872,
4i ukopan je u groblju srpske općine. Na grobu mu je smerni kameni spomenik, koji mu je postavila
žena njegova Ružica". (Pomenik, 44.)

Borojević je bio naročito poznat sa svojim pesmama. Ostavljajući na stranu nekolike prozne
pripovedačke pokušaje njegove kao i različite članke i opise, mi ćemo stati i kod njegovih pesama,
koje su i sačuvale imenu njegovu trajnu i lepu uspomenu.

U doba kad se javio Borojević na književnom polju, još je bio u umetničkoj poeziji srpski živ pravac
psevdo-klasičnoga pevanja. Ali, je srpska književnost i mimo njega bila dobila srećne oglede
lirsko-idilskoga pevanja. Jedan je od prvih predstavnika ovoga pravca, Luka Milovanov Đorđević,
bio je svojim književnim radom i najbolji učitelj Borojeviću pesniku, koji je i docnije izjavljivao
kako ga je tek Lukin primer potakao da na javnost iziđe sa svojim pevanjem. I po tome — a još i više
po karakteru svoga pevanja — Borojević je u srpskoj umetničkoj poeziji najbolji sledbenik onoga
srednjega pravca koji su u njoj obeležili Jovan Došenović i Luka Milovanov Đorđević. To se pevanje
docnije lako prilagodilo tonovima novije romantike, te su njegovi pesnici produžili pevanje slobodno
i popularno, dok poete klasičari moradoše zamuknuti.

riznicasrpska

Borojević je napisao više od dve stotine pesama,
objavljujući ih ponajviše u "Srpskom Narodnom Listu",
"Danici" i drugim listovima i almanasima.

On je bio neodstupni propovednik sloge srpsko-hrvatske;
sam oduševljen pravoslavljem tražio je u njemu ne verske
isključivosti već pouke koja je potrebna svima i svakome.
To potvrđuju između ostaloga i njegove pesme koje je ispevao
po motivima crkvenih pesama pravoslavne crkve.

Takva je, na primer, njegova "Molitva Sv. Nikoli":

Pravilo veri obraz krotosti,
učitelju blagi rajske mudrosti,

rušitelju hrabri lažnih idola,
ugodničke Božji, Sveti nikola!

Umudri na razum duhom kreposti,
da se svaki drži svoje dužnosti!

Uteši nam srca verom istine,
koja čuva dušu da ne pogine!

Ogradi nam crkvu zidom ljubavi,
da se brat od brata već ne rastavi.

Da budemo prama svakoj opseni
ovog sveta srećni onog blaženi!

To još lepše pokazuje druga njegova pesma — "Molitva Sv. Savi":

Učitelju blagi mudrosti božanstva
i Prosvetitelju svoga otačastva.

U kom cvetajuće nauka množine,
k'o maslina rajskih slovenske miline,

krasiše ti krunu, apostolskog lika,
k'o narodne crkve prvoprestolnika.

Ugodniče Božji, svetitelju Savo!
Životvornog duha pohvalo i Slavo!

Obodri nam ljubav za hrisćansku slogu,
da primerom Tvojim ugodimo Bogu;

kad nam svuda škole sa revnosti svetom
umnožene budu lagodatnim cvetom.

DOMAĆI LEBAC
(Odlomak)

Domaćega daj nam ‘leba,
To se najpre od naš ište,
To nas drži, to nam treba,
Za tim naša djeca pište;
Ne pašteta ili pita,
Koja samo gortanj draži,
Nego leb od zrelog žita
Krepi duh i život snaži,
Čist bez smeše i osjeva,
U kom nije ljulj i pljeva.

OBILIĆ
(odlomak)

------------------------------------
Pa kad već sveta dužnost, krepka volja
I viteška nas ruka večno druži,
Da i potomstva našeg sudba bolja
Pod teškim bičem varvarstva ne tuži,
Pretvorimo u grobnik hulna polja
Gdi gordi Osman čovečestvo ruži,
Pokažimo: da slava serbskog roda
Jest hrabrost, vernost, ljubav i sloboda!

O, svete reči, kad vas razum vlada
I stroga pravda kad vam skipter nosi,
Kad pošten čovek nevino ne strada
Nit' paklena mu zavist vrednost kosi,
Al' dobrodjetelj kad se m'zdi nada,
Pa ucviljena gorke suze rosi, —
Ah, onda! — to ju teši, što je znato
Da: kovano jošt lepše sjaje zlato.

No praznim reč'ma sujeta se slasti,
Bez dela ljubav samo ime nago,
A junak mora sve sile i strasti,
Sve polze svoje, i život, i blago,
Da žertvuje kad vidi da će spasti
Kroz samog sebe otečestvo drago;
I lične borbe moraju da ćute
Kad hidre opštu propast naglo slute.

"U svojim pesmama Borojević slavi prosvetu, slavi ljubav k lepom imenu i jeziku srpskom, slavi vrednoću,
urednost i pamet u životu, a oštro šiba lakomisleno preziranje svojega naroda, rušenje od svojih lepih običaja
i lako rasipanje vremena i blaga". To oduševljenje i dvogubu zadaću svoje poezije iskazuje sam Borojević pored
ostaloga i ovim stihovima:

Kad no sam se bratimio
s velebitskom vilom,
gledajući kako veze
zlatne žice svilom,
i razgoni zornim sv'jetom
utvore po mraku,
da svak vidi svog značaja
i života vlaku —
nakiti mi gusle resam
koprivice žarke,
ne bi l' šalom omrazio
laskajuće varke.
A sad želim da umnožim
zasluženu hvalu
koja prati omladinu
k srpskom idealu,
rad' koga se bodrim duhom
nadmeće i trudi,
da svud želju u veselju
na pos'o probudi,
sa kojim se istom bave
novosadske vile,
da nam njege budu bolje
neg' su igde bile.