Stefan Nemanjic Prvovencani

STEFAN NEMANJIC PRVOVENČANI

Stefan Nemanjić, srpski veliki župan od 1196. do 1217. i kralj od 1217. do 1227,
prvi po redu (stoga i nazvan Prvovenčani), predstavlja jedno od
najznačajnijih imena u srpskoj književnosti srednjeg veka.

Stefan Nemanjić, srpski veliki župan od 1196. do 1217. i kralj od 1217. do 1227, prvi po redu
(stoga i nazvan Prvovenčani), predstavlja jedno od najznačajnijih imena u srpskoj književnosti
srednjeg veka. Zajedno sa svojim ocem, velikim županom Stefanom Nemanjom (umro 1199) i bratom
Savom (umro 1235), on pripada prvoj poznatoj generaciji pisaca. Biografijom o svetom Simeonu,
kojom produbljuje predstave o Stefanu Nemanji i njegovom vremenu, zanimljivo interpretirajući
ali i vršeći selekciju ideoloških i egzistencijalnih sadržaja. Prvovenčani obogaćuje tematski
prostor o ovom značajnom vladaru i zanimljivoj ličnosti.

Hilandarskom poveljom (1198), koja je jednim svojim delom autobiografija a drugim pravni akt,
Nemanja je prvi započeo pisanje o sebi. Daljem upotpunjavanju njegovog lika doprineo je Sava,
sastavivši nekoliko tekstova - kratka beleška u Hilandarskom tipiku (1199), opširniji životopis
u Studeničkom tipiku (1208), Služba svetom Simeonu (1208). Stefan se sa dva svoja dela
- Hilandarska povelja (1200-1202) i Život svetog Simeona (1208-1216) - nadovezao na postojeću
literaturu. Prvi njegov tekst uveliko ponavlja ideje i sadržaj prve Hilandarske povelje, ali je,
treba istaći, obogaćen autobiografskim detaljima, poetskom sublimacijom viđenja Svete Gore,
preinačavanjem Nemanjinog subjektivnog iskaza u neutralni i dopunom motivacijskog sistema.
Osnovnim idejnim postavkama njegovo drugo delo neposrednije se vezuje za Hilandarsku osnivačku
povelju u Savinu biografiju o Nemanji. Prvovenčani je u njemu preciznije i bogatim semantičkim
nabojima fiksirao ljudske, vladarske i svetačke osobine svoga oca.

riznicasrpska

Karakteristično je da najveći broj Stefanovih dela (pet) jesu tekstovi pravnog karaktera; ovim
aspektom blizak je svome ocu, sastavljaču pomenute Hilandarske povelje i bratu Savi, autoru tri
tipika i crkvenog zakonima (Krmčije). Ti pravni spisi jesu, pored Hilandarske povelje još i
Povelja o prijateljstvu i trgovini sa Dubrovnikom (oko 1215), Povelje manastiru Žiča (oko 1219.
između 1224-1227) i Povelja manastiru sv. Bogorodice na Mljetu (oko 1220). Jedan od tih tekstova,
Žička povelja iz 1224-1227. istovremeno je i zakonski akt kojim se regulišu pitanja vezana za
manastir i njegove prihode, kao i pitanja iz oblasti bračnog zakonodavstva.

Iako pravni po svojoj suštini, njegovi spisi sadrže i detalje umetničkog karaktera. Stefan je
svemu davao pečat svoje bogate emotivnosti i lucidnosti, obrazovanja i promišljenosti. Premda
mu književno stvaranje nije bilo osnovna preokupacija, on je pisanju prilazio ozbiljno i
ambiciozno.

Bio je pisac i vladar, kulturni poslenik i ratnik; u osnovi živa i zanimljiva ličnost, sa
izraženim smislom za atmosferu i akciju. Možda ova zapažanja najpotpunije sintetizuje Teodosije,
pisac s kraja XIII veka, koji kaže: "U vojsci iskusan i hrabrošću udivljen..., kada seđaše u
čelu trpeze veseljaše blagorodnike bubnjevima i guslama... a negovaše mnogo i književnost, i
uz to beše vrlo razuman i vešt pripovedalac."

Na jednu drugu dimenziju njegove ličnosti ukazao je književnog Domentijan, bliži no Teodosije
Stefanovom vremenu: "A ovaj bogoljubivi bogočastivi saprestolnik svoga otačastva po predanju
očevu, vaspitan u dobroj veri i savršen u pobožnosti, nikada se nije uzdao u svoju silu no u
silu Boga otačaskoga, kome isprva bi predan od svetog oca svoga njegovom zapovešću po reči
Gospodnjoj."

Ova svedočanstva, ma koliko na prvi pogled kontradiktorna, dopunjavaju jedno drugo i zajedno
uzeta modeluju lik ovog kralja, ratnika, pisca, graditelja manastira i tipičnog čoveka srednjeg
veka.

Stefanova vladavina protekla je u znaku velikih uspeha - dobijanje kraljevske krune (1217),
proglašavanje autokefalnosti srpske crkve (1219). Vladajući, on je udruživao ratničku sposobnost
i diplomatiju - diplomatijom više no akcijom suzbio je napade ugarskog kralja Andrije i latinskog
cara Henriha Flandrijskog (1216), pridobivši prvog za prijatelja i istovremeno ostavljajući
drugog bez saveznika. Beležio je i teške trenutke kao što su oni pri početku vladavine kada je
morao da napusti presto i ode u izgnanstvo (1202) i da se žestoko bori da ga povrati (1203-1204).
Vladajući, imao je sjajnog pomagača, savetodavca i prijatelja u bratu Savi. Svoj uzbudljivi i do
kraja ispunjen život, završio je u potpunoj smernosti, zamonašen u poslednjim trenucima, sa imenom
Simon monah. Tako je, makar i na kratko, ponovio istoriju svoga oca, koga je sledio u svemu a u
mnogo čemu i nadmašio.

Hilandarska povelja


Prvi danas nama poznati književni tekst Stefana Nemanjića jeste povelja koju je on izdao manastiru
Hilandaru između 1200. i 1202. godine. Ta povelja potvrđuje postojeće posede darovane od strane
osnivača Nemanje i registruje nove čiji je darodavac Stefan. Iako za osnovicu ima Nemanjinu povelju
- prenose se direktno čitavi odlomci, ona predstavlja novi tekst, bogat i sadržajan zahvaljujući,
pre svega, dodacima i interpolacijama šireg karaktera, kao i izvesnim izmenama. To je zanimljiva
činjenica u srpskoj literaturi. Jedno delo u suštini ponavlja prethodno ali ga i dograđuje, menja,
da postane sasvim novo i u potpunosti prepoznatljivo ostvarenje. Na ovakav odnos među delima nailazeći
se i kasnije - npr. kada Domentijan bude koristio Stefanov Život svetog Simeona (1264) ili kada to
isto delo bude koristio Nikon Jerusalimac (1440/41). Preuzimajući tekst prve Hilandarske povelje,
Nemanjino autobiografsko pričanje Stefan preinačava u biografsko. Na taj način nastalo je prvo delo
biografskog žanra u srpskoj srednjovekovnoj književnosti, pa Stefanu za to pripada i zasluga. Ova je
povelja prožeta i autobiografskim detaljima iz života njenog izdavača, i to onim koji su u vezi sa
Nemanjinim životom.

Tako je začeta nova autobiografija, koju će Stefan dograđivati u svom Životu svetog
Simeona. Tekst ove povelje, međutim, najviše se pamti zahvaljujući svom poetskom sloju i to čuvenoj
interpolaciji gde se daje opis idealnog pejzaža da bi se on zatim razrešio kao alegorija Svete Gore.
Iako je sigurno da taj opis nije sasvim originalan - postojale su na desetine i stotine takvih opisa
u svim literaturama srednjeg veka, on je prilagođen potrebama ovoga teksta i piščevih ideja. Ta slika
rajskog pejzaža, zamišljenog u vidu livade obasjane svetlošću, sa drvetom i pticom, postaje uzbudljiva
kada se nametne rešenje koje pokazuje da je ta ptica koja poje predivnim glasom Nemanjin najmlađi sin,
monah Sava, koji oca mami u Svetu Goru. U okviru te alegorije, već razrešene, posebno je lepo i mesto
gde se govori o Nemanjinom doživljaju Svete Gore, kroz osete svih čula: "Zažele i vaistinu otpočinu na
drvetu, u kome pojaše ptica izmenjujući glasove" (drvo = pravoverje; ptica = monah Sava).
"To izmenjivanje glasova, o bogoljubivi gospodine moj, napisaću pet tvojih premudrih čuvstava viđenja:
slušanje onoga drveta, mirisanje, pojanje, milovanje ptica i uzletanje i ostalo."

Ovaj poetsko-alegorijski sloj iskoristio je Sava Nemanjić i tu je sliku, uz odgovarajuća prilagođavanja,
uneo u svoje delo o Nemanji.

MOLITVA SVETOM SIMEONU

Ne zaboravi mene,
ubogoga tvojega!
Ne zaboravi mene,
koji ležim u bezakonjima!
Ne zaboravi mene,
koji se valjam u blatu slasnom,
nego pruži presvetu svoju desnicu
kojom me i blagoslovi
u varljivom životu ovom
i rukovodeći nauči
da idem stopama tvojim,
ako i nedostojna,
ako i nekorisna,
ako i nepotrebna!