Zarko Petrovic

PESME KOJE VEČNO ŽIVE

U mojim knjigama pod nazivom "Pesme koje večno žive" nalaze se, između ostalih, pesme koje su
nastale u poslednjih sto godina (najmanje), a žive kao da su danas stvorene. Samo za mali broj
njih znaju se autori muzike ili teksta. Njihovi stvaraoci su većinom ostali nepoznati, verovatno
više nisu ni među živima. Mnoge su pisali boemi, palanački berberi, sveštenici, činovnici, ulični
muzičari, primasi... Neki autori "došli su" iz drugih zemalja, iz drugih naroda; to su oni stvaraoci
za čije pesme ne postoje granice. Nema granica za srce koje voli ili pati.

Dozvolite mi da budem iskren: ove pesme nije bilo lako zapisati, a naročito ih je teško bilo harmonizirati
jer se razlikuju mađarske od ruskih, romanse od starogradskih, pesme narodne od prigradskih... No, moje
dugo bavljenje ovim žanrom, sviranje u orkestrima sa Mađarima, Rusima, Ciganima i našim univerzalnim
muzičarima, rad na orkestracijama ovih pesama za gramofonske ploče, davali su mi, smatram, dovoljno prava
i znanja da ovaj posao, posle dužeg vremena, privedem kraju. Nadam se da ove dve knjige neće označiti i kraj
moga rada na ovom muzičkom materijalu.

Ovde su zastupljene starogradske pesme, romanse, neke narodne pesme koje su postale trajno pevane iskazujući
radost ili patnju svih generacija, pesme boema, Cigana, skitača, bulevara, ulica, muzičkih salona, koncertnih
dvorana, radija, televizije... Ove knjige sadrže i neke moje kompozicije koje su pre trideset godina osvojile
slušaoce i, dozvolite mi da budem neskroman, ostale da žive...

U ovaj muzički materijal uvrstio sam i neka stara narodna kola sa tematikom iz prvog svetskog rata, kada su
vojnici i oficiri bili česta inspiracija poznatih i nepoznatih stvaralaca.

U svojoj umetničkoj karijeri dugo sam se bavio zapisivanjem, harmoniziranjem, sakupljanjem, aranžiranjem i
izvođenjem muzike koju nisam ja stvorio kao kompozitor. Napisao sam i tri toma knjige "Ritmovi", koju su već,
nadam se, upoznali muzičari i ljubitelji muzike. Zapisivao sam i solunske pesme, starogradske pesme i romanse...

Posao pri zapisivanju i aranžiranju "Pesama koje večno žive" bio je dug i vrlo težak. Jer, trebalo je saznati,
zapisati, prosvirati, harmonizirati i stalno korigovati 300 melodija sa tekstovima! Međutim, rukovidila me je
misao da je sve ono što je korisno za muzičku umetnost i kulturno-prosvetni razvoj jednog naroda i čitavog sveta
vredno velikog rada ma koliko on bio mukotrpan.

Nadam se da su se pesme iz ove zbirke, pesme koje vladaju svetom, već čule i pevale od strane ljubitelja muzike
našeg i drugih naroda. Sve one imaju nešto zajedničko, sadržajno, emotivno i trajno. Nije li to, možda, i prava
poruka umetnosti uopšte, pogotovu u ovo vreme, kada smo svedoci "agresivne" muzike i često neljudske reći u
stihovima nekih tzv. modernih pesama?

U zbirci "Pesme koje večno žive" melodije i tekstovi odraz su ljudske duše, sazdane su od smeha i bola, od
ćutanja i pevanja, od tišine i sna, od ritma koji život znači, koga ima pa nema, i uvek tako...

Pesme koje večno žive pratile su i prate mnoge generacije. Bile su i ostale u miru i u ratu. Osvojile su duše
ljudi čitavog sveta i svakog čoveka koji svoju tugu ili radost saopštava pevajući ili svirajući. One su uvek
dobronamerne i onaj ko ih izvodi mora imati jedno osećanje čoveka tople duše i nežnog srca. U naše vreme to
nije lako. Covečanstvo kao da je često preokupirano nečim potpuno suprotnim. Ali vi, ove pesme i ja predlažemo
nešto drugo: nežno, lepo i trajno... zar ne?

Beograd, 1987. godine
Žarko Petrović

NOTE ZA PEHAR

U intervjuima često govorim: "Užičanin, došao u Beograd da komponuje pesme Beograđanima..."

Godine 1958, 23. avgusta na tašmajdanskom stadionu u čast otvaranja Beogradskog sajma, održan je veliki
koncert pred više od 5.000 gledalaca. Mile Bogdanović prvi put peva "Serenadu Beogradu"... Uskoro, u Beograd
dođoše zagrebački prijatelji. I Ivo Robić, najpoznatiji vokalni solista Zagreba svih vremena. Prvi pozdrav
Beogradu u velikoj dvorani Doma sindikata bio je glas Iva Robića: "...Beograd volim kad sviće..."

Godine 1961, u Moskvi i Petrogradu, Dušan Jakšić pobrao je velike aplauze. Čula se "Pesma Belgrade".

Šezdesetih godina, novinar Miro Radojičić priča po Beogradu da Amerika počinje svakoga dana svoje emisije o
Jugoslaviji pesmom o ljubavi prema Beogradu...

Radio Helsinki, u danima kiša i snega, svira našu melodiju maja i proleća. Sada je 1995. godina. U taksiju
prema Avali slušam valcer Beogradu i Bobu Stefanovića. I živi smo: Beograd, Mile Bogdanović, Ivo Robić,
Dušan Jakšić i ja.

Na Keju ljubavi u Oršavi, sve tone: grad, sećanje, decenije najlepšeg cvetnog vrta i jedna ruža. Sve je već
pod vodom. Samo jedna ruža prkosi. Natopljena ljubavlju generacija koje su je negovale i čuvale. I nikako
da potone ova ruža, kao i ona francuska katarka sa grbom grada Pariza na kojoj piše: "Koleba se ali i ne
tone." Jedan talas, poslednji i podmukli ubica, savio je u usnulu ružu i poslao je u večnu priču o ljubavi
i ljubavnicima... Otputovao sam, sa ružom u srcu i očima u Bukurešt. Tamo je bila Elena. U Bukureštu, kod
cvećarke, našao sam nežnu, zanosnu ružu koju nazivaju "Marija Kalas", poklonio je Eleni i rekao: "Ovo je
ruža iz Oršave. Ona ne može da uvene, da umre. Ona traje i posle nas."

U Bukureštanskoj operi pevala je Elena Černei, jedna od najboljih Dalida na svetu. Moju ružu, poljubila je
Elena i rekla da će doći u Beograd. "Sigurno ću doći", rekla je. "Sviđa mi se tvoja pesma i reč..." Nikada
više nisam video Elenu. Ili nije dao Bog, ili nisu dali ljudi!

Kakva muzička elita! Gabi Novak, Tereza Kesovija, Nikica i Stipica Kalođera, Ferdo Pomikalo, Vojislav Simić,
Ilija Genić, Jure Robežnik, Dušan Jakšić, Lola Novaković, Anica Zubović, Majda Sepe, Marijana Deržaj, Đorđe
Marjanović... Uoči festivala "Beogradsko proleće" 1963. štampa piše da Gabi Novak prestaje da se bavi pevanjem.
Nema pesmu po njenoj želji... Iste noći, šaljem joj note. "Hvala, najlepše hvala...", javljaju se Gabi i
Stipica. Festival je završen. Gabi je pobednik i pesma "Zbogom". Pobedu slavimo u zlatnim kuloarima Beograda,
a negde u zoru idem sam na stara mesta: "Doboj" na Dorćolu, "Užička Kremna" u Dušanovoj ulici i kod "Zmajka'.
Onako, u crnom svečanom odelu sa peharom u ruci. Oko mene pijani boemi, sviraju rumunski Cigani i peva crna
Mariola... A onda, odlazim na mansardu u san pobednika, usamljenika i nostalgičara. Iskreno, postoji kraj
svake ljubavi i to je ljubavna smrt, mala ili velika. U pesmi, u nekoliko tonova i stihova, autor kaže sve...
Ljubavni brodolom ostavlja trag, a muzika beleži i deli bol rastanka... Nikada neću zaboraviti Gabi Novak i
naš zajednički uspeh.

NOĆI BOEMA

Šezdesetih godina moji prijatelji bili su i Mira Stupica, glumica i Bojan Stupica, reditelj i arhitekta.
Za Miru sam pisao romanse a komponovao sam i muziku za nekoliko pozorišnih komada u Jugoslovenskom
dramskom pozorištu i teatru "Bojan Stupica".

U Jugovu, kod Smedereva, porodica Stupica imala je svoju vikendicu. Gvozdene stepenice, duge i strmoglave,
vodile su od vrha brda gde se kuća nalazila do Dunava. Onaj ko se ovako spušta u reku, osećao se kao u
filmu strave i užasa. Svoje boravke u Jugovu sa prijatnim ljudima - Mirom i Bojanom, upamtio sam i po
ovim vratolomnim stepenicama. Bojan je govorio da ga podsećam na junaka romana Emili Bronte "Orkanski
visovi", da sve moje pesme odišu vresom. "Nije ni čudo, Bojane" - govorio sam mu. "Na mojoj planini raste
i miriše vres..."

Često, prvih dana leta, zatekli bi me u Bojanovom domu, uz gitaru. Voleo je kompoziciju "Dođi, planina te
zove".
A u zoru, pre sna ili rastanka, rekao bi mi: "Hitklife, ništa ti to ne vredi. Sve su ti pesme lepe, ali
molim te da se rastanemo uz "Tužne jeseni..."

Kada bih odlazio iz Jugova, posle Bojanovog "pijanog šarana" ili kranjskih kobasica, pogledao bih u one
maštovite stepenice na putu za Dunavske vale. I ovde, pratila me jesenja pesma...

Pedesetih godina bio sam mlad muzičar, koji je iz maloga grada došao u prestonicu. U Beogradu dosta se
slušao Radio Beograd i emisije zabavne muzike. Najviše pevač Vojin Popović i klavirista Miroslav Rambosek.
Muzičar Rambosek stigao je iz Senja u Beograd pre rata i u duši nosio nostalgiju, kao i svi planinci,
Dalmatinci, Hercegovci, palančani... Ostavio je svoje more i kamenje Senja i otišao u veliki grad. U klubu
Radio Beograda upoznao sam Miroslava Ramboseka Bepa. Došao je i tada malo poznati pevač Dušan Jakšić. Ova
trojka, sve do smrti Ramboseka, nije se rastajala, u radu i razgovoru, radosti, priči i - ćutanju. Svake
nedelje (Rambosek i ja svakoga dana), nalazili smo se u restoranu "Grmeč" u Makedonskoj ulici, svako uz
svoje piće: Bepo je pio kavadarsku ružicu, Duško ljutu rakiju a ja, razume se - užičku klekovaču. I tako,
godinama...

A onda, Bepo se razboleo. Viđali smo se kao i uvek, ali dobri šjor je ćutao i bolovao... Svake godine, na
dan venčanja sa gospođom Micom, kupovao je Bepo bele ruže. Prisustvovao sam tom njegovom uživanju.
Poslednje godine Bepovog života, bele ruže birali smo zajedno, u jednoj cvećari na Bajlonijevoj pijaci.
Tako je želeo Bepo. A onda i poslednji susret u "Grmeču". Uskoro, Bepo je umro. Dugo sam za njim bolovao.
Svima je Bepo nesebično pomagao. I meni. Bio mi je prijatelj.

Dorćol u Beogradu, 1961. Nekoliko boemskih kafana radi danonoćno. Veliki broj bdijara završava u "Dorćolu",
"Starom gradu", "Doboju", "Suvoboru", "Užičkim Kremnama"... Danju i noću u ulici Dušanovoj broj 24,
"dežuraju" - mansarda i klavir. U zoru, dolaze pisci, slikari, muzičari, glumci, pesnici... Tu je najčešće
i premijerno izvođenje stihova napisanih iste noći u "Skadarliji" ili "Kleopatri'... Slikar Slava Bogojević
ovde završava skice pijanih i nesrećnih ljudi i žena. Glumci - Olga Spiridonović i Stojan Dečermić, govore
stihove Disa i Rastka Petrovića. Pospani prijatelji, iz velikih šolja piju crnu kafu, a klavir nijansira
daleke čežnje, tiho i sentimentalno...

KNEGINJA STIHA

U jesen 1959. u Užicu je održano književno veče Desanke Maksimović i Stevana Raičkovića. Poklonio sam
Desanki svoju gramofonsku ploču sa pesmom "Sve moje jeseni su tužne". Desanka Maksimović zažalila što
ona nije napisala jesenju elegiju. "Žao mi je što ja nisam napisala ove stihove", rekla je Desanka.
Mnogo godina kasnije, Desanka Maksimović je čula muziku na "Strepnju" i "Opomenu" i poručila mi:
"Želim da i dalje sa uspehom komponujete na moje stihove..."

U jednom nostalgičnom raspoloženju, primetio sam da nemam ploču sa pesmom o tužnim jesenima. Setio
sam se Desanke: "Tragam za ovom gramofonskom pločom i želeo bih da je presnimim...", rekao sam Desanki.
"Pokloniću vam primerke svojih objavljenih dela i neke originale neobjavljenih pesama. Vaša pesma je
i moje sećanje koje traje. Ne oduzimajte mi tu baladu i jesen... Ne, nemojte, molim vas!", zamolila
me Desanka Maksimović. Shvatio sam: veliko, usamljeno dete, kneginju stiha, uzbuđivali su moji stihovi.
Pričalo se da su i Desankine jeseni tužne...

U "Beogradskim pričama" Koste Dimitrijevića, glavni junak doživljava dramu. U restoranu, na Terazijama
u Beogradu, za sve vreme ovog sivog ljubavnog raspleta, orkestar svira "Sve moje jeseni su tužne".

Nostalgicna pesma o priči iz mladosti stigla je i na slikarska platna, u sveske i dnevnike pesnika,
nesrećnika ali i onih srećnih poznanstava, u igru begina i nežnu reč, u duše ucveljenih, ljubavno
pobožnih i bolnih osoba, na perone i autobuske stanice, gde pesma dočekuje i ispraća, u noćna bdenja
boema i skitača duha i tela... Mnogi su boleli i voleli uz ovu uspomenu. Osećao sam to, video i slušao.
I nastavio sećanja o nevinoj i naivnoj priči o jeseni, kraj klavira.
...