Velimir Rajic

VELIMIR RAJIĆ

[Samo registrovni korisnici mogu videti linkove. Kliknite ovde da se registrujete...]

(1879—1915) pesnik ljubavi i rodoljublja

"Velimir Rajić, rođen je 20. januara 1879. godine u Aleksincu. Posle završetka filozofskog fakulteta
u Beogradu, postavljen je za suplenta u Drugoj beogradskoj gimnaziji, školi koju je i sam pohađao.
S bolešću je drugovao od najranijeg detinjstva, a bolest je bila teška, neizlečiva. Senka smrti stalno
je zaklanjala svetlost pesnikovih životnih radosti.

Pesme Velimira Rajića su pesme bola preobražene uvek u ritmove beznađa, u privlačne i zvučne talase
snova koji nikada nisu prozračni i topli jer se završavaju buđenjem i neodoljivom epileptičnom javom.
Bolest i bol u Rajićevoj poeziji su prirodna poetska osećanja, jedna vizija. Poetska čistota Rajićeve
poezije uzbuđuje pitanjima i definicijom smrti koja kao stalna senka lebdi u svakoj reči. Ta stalna
bliskost osećanja smrti čini Rajićeve stihove treperavim i čistim.
Rajićevi stihovi su i jedna tužaljka za ženom, za nedosanjanim i nedostižnim ljubavima, vezama i
strastima.

Pre besmislenog i bespomoćnog plesa smrti, u noćima tifusnog, grozničavog povlačenja 1915. godine,
pomiren sa demonom smrti, sa njegovom egzekucijom, pesnik umire u Gornjem Milanovcu i boreći se
poslednjim rečima pokazuje skromno i skrovito mesto, gde je ostavio poslednje rukopise: Ah, moje pesme!"

riznicasrpska

— Ah, moje pesme! rekao je.

Nema veše ni daha ni pogleda. Umro je 9. oktobra ili 21. oktobra po julijanskom kalendaru 1915.
godine u Gornjem Milanovcu u kući svoje strine Jelke Rajić.

S bolešću je drugovao od najranijeg detinjstva, a bolest je bila teška, neizlečiva. Senka smrti
stalno je zaklanjala svetlost pesnikovih životnih radosti.

Bleda lica i tužnih očiju, ličio je na sveca koji je sišao sa ikone nekog drevnog manastira.
Oni koji su napisali nekoliko toplih stranica o njemu kažu, da je savlađivao težinu i žestinu
bola i da je nosio čistotu čoveka koja se retko sretala u vreme velikih i košmarnih političkih
i ljudskih borbi.

"U pravom smislu on je bio kulturan i otmen. Bio je blag i tolerantan. Neprijatelja nije imao
sem svoje svirepe bolesti. Imao je više spreme i znanja nego što je hteo pokazati", pisao je
Jaša Prodanović 1923. godine.

Pesme Velimira Rajića su pesme bola preobražene uvek u ritmove beznađa, u privlačne i zvučne
talase snova koji nikada nisu prozračni i topli jer se završavaju buđenjem i neodoljivom epileptičnom
javom. Bolest i bol u Rajićevoj poeziji su prirodna poetska osećanja, jedna vizija. Poetska čistota
Rajićeve poezije uzbuđuje pitanjima i definicijom smrti koja kao stalna senka lebdi u svakoj reči.
Ta stalna bliskost osećanja smrti čini Rajićeve stihove treperavim i čistim.

Rajićevi stihovi su i jedna tužaljka za ženom, za nedosanjanim i nedostižnim ljubavima, vezama i
strastima.

Kao student na filozofskom fakultetu, kao već dobar poznavalac francuskog i ruskog jezika,
prevodi u "ZVEZDI" Janka Veselinovića gde upoznaje njegovu ćerku Persidu – Pepu.
Napisao je pesmu: U prvi sumrak letnje noći jedne, ali to je susret, jedne ljubavne pesme,
pejsaž mladog borja na Kalemegdanu i bol realni koji mu ne da ni koraka napred. Kasnije je
napisao pesmu — Jednoj maloj gospođici i to za vreme kratke posete Vlade Stanimirovića i
Rajića, u kući njegove drugarice Mage Magazinović. Maga je imala neobičnu bluzu te Stanimirović
napisa pesmu: Oda šarenoj bluzi, a Rajić bez ijedne greške i popravke napisa pesmu:

ŽELJA

Haj, da mi je, milo drago moje
samo jednom da otvorim tebi
širom srce ojađeno svoje,
ništa drugo poželeo ne bi!
Ništa ne bih ja želeo druge,
do da glavu spustim ti na krilo,
i da plačem dugo, vrlo dugo
čini mi se, lakše bi mi bilo.

Zaljubljuje se u Kosaru Babić i njegove meditavije o bolesti i smrti nestaju kad na nju misli.
Družili su se, šetali, ali je to postalo nešto više od prijateljstva. Ona nije bila ravnodušna.
Plamičak ljubavi leluja i u njenom srcu, ali naslućuje njegovu bolest. Udaje se za profesora Glišu
Elezovića. Velimir je zapisao u svom dnevniku: "…Jutros je odigran svršetak tragedije moje ljubavi.
Ona se jutros, na jutrenju, venčala, naravno, s drugim. Po svršenom obredu, i ja sam prišao i
čestitao… Ona mi je lepo zahvalila. A možda ona i ne sluti da je njeno venčanje bilo opelo mojoj
ljubavi". Svetački ispijenu gordost i otmenost mladog čoveka koji voli, a koji se boji i svoje
ljubavi i svoga tela, tamnim glasom mladosti, potresno opisuje svoja osećanja u pesmi: Na dan tvog
venčanja, možda jedinoj koja ga je nadživela. Najlepša ljubav, najveća pesnička inspiracija Velimira
Rajića bila je završena, a pesma štampana posle dve godine u Srpskom književnom glasniku.

Imao je susrete još sa nekim ženama šetajući senovitim stazama Kalemegdana pa je sve to pretakao
u pesme. Sonati: Jedna intimna istorija, Želja i druge. Pesma Moj san, skriva je jer je u njoj
žudnja za toplinom domaćeg ognjišta i dece:

MOJ SAN

Ja snivam, budan, malo, tiho mesto
tu mala kuća, mala — ali moja,
u travi, sniska, starinskoga kroja
rumenog sunca zrak poslednji nesto
života drevnog dah poslednji presto…
na travi, posle umora i znoja,
ja sedim, srećan; pokraj mene moja
malena draga, a međ nama mesto
gde naše dete skakuće i cupka,
čas tatu svoga za brkove čupa
čas sečnu travu; bere mami cveće
Al' tad, glas jedan, kao prasak groma
u svesti jekne: "to je slika doma
što nikad, nikad, nikad biti neće".

Posle završetka filozofskog fakulteta u Beogradu, postavljen je Velimir Rajić za suplenta u
Drugoj beogradskoj gimnaziji, školi koju je i sam pohađao. Zbog bolesti ostavlja školsku katedru.
Zamenjuje je stolom u administraciji Ministarstva prosvete. Ni tu ne ostaje dugo. Prelazi u Narodnu
biblioteku.

1935. godine Živko Milićević u predgovoru zajedničkoj knjizi Velimira Rajića i Stevana Lukovića
daje ovaj portret: "…Velimir Rajić je u svom kutu, u tišini biblioteke koju bi narušavalo samo
prevrtanje listova, podsećao i ličio na kakvu zalutalu senku: toliko je bilo nečeg tihog i u
njegovoj reči i u njegovom pokretu".

Dečački bespomoćan, u tihom očajanju, razgovarao je sa bogom, jedinim društvom i utehom. Bez
bogotražiteljstva i mistike, videći sebe u ogledalu smrti, Rajić je u Bogu našao svoj dijalog,
svoju bezutešnu utehu. U jednoj od najboljih pesama Basna o životu, jednostavnom simbolikom
objašnjava zarobljenost tela i izvesnost smrti:

I utka Gospod u suton i mreže
od lastavice lake ljute jade
i kada tkivo, po svršetku leže,
on sreza život i meni ga dade.
U telu mome živi strašni pauk
što siše mozak, srž i krvcu svežu;
u duši — suton, i u njemu jauk: —
to pišti lasta, sputana u mrežu…

Kad se naišli ratovi, unuk Tanaska Rajića, junaka drugog srpskog ustanka, Velimir nije mogao da miruje među
knjigama pa je 1913. i 1914. tražio da ide na ratište, smatrajući da kao Srbin ima pravo da se lično žrtvuje za slobodu svoje
zemlje. Vojne lekarske komisije su ga odbile. Odbile su ga i kada je buknuo prvi svetski rat.

Velimir Rajić perom kuje svoje rodoljublje. Uređuje Ratne zapise. Među poslednjima napušta Beograd kada je prestonica preseljena
za Niš.
Praotački i krvno vezan za svoju zemlju očajava što ne može da bude na samom ratištu, u prvim redovima. Ali sa Aleksom Šantićem,
Milosavom Jelićem, Dis-om, i Stanimirovićem piše stihove bola, junaštva i nade koji zvone vizijom, istorijskom i aktuelnom za vreme
početka srpske epopeje.

Pre besmislenog i bespomoćnog plesa smrti, u noćima tifusnog, grozničavog povlačenja 1915. godine, pomiren sa demonom smrti,
sa njegovom egzekucijom, pesnik umire u Gornjem Milanovcu i boreći se poslednjim rečima pokazuje skromno i skrovito mesto,
gde je ostavio poslednje rukopise: Ah, moje pesme!

Više nema ni daha ni pogleda. Umro je u trideset i šestoj godini, 21. oktobra 1915. godine po julijanskom kalendaru.

Uoči toga dana, na kraju milenijuma, književni klub koji nosi ime pesnika Velimira Rajića rođenog u Aleksincu, održao je omaž
posvećujući mu trenutke nezaborava, zajedno sa građanima ovoga grada.

Velimir Rajić


OTADŽBINI

Krv rođena me sveg sažiže vrela;
U suzama se pokajničkim kupam:
Sa svetim strahom, pogružena čela,
Pred žrtvenik Ti grešnom nogom stupam.

Jest', ja sam silno grešan prema Tebi,
Ja nisam išo putem Tvojim svetim;
Ja sam se samo starao o sebi,
A nikad Tebe, Majke da se setim!

Do sad sam bio sebičan i ružan:
Za svoje bole ja sam samo znao,
Bez osećanja da sam Tebi dužan,
I da ti ništa, ništa nisam dao!

Al' danas ljutu ja osećam grižu
Do same srži svake svoje kosti,
I plačem: suze jedna drugu stižu,
I grcam: "Majko, molim te, oprosti!

Krv moja srpska žeže me i pali!
U grlu glas mi treperi i grca!
Ko vrelo gvožđe duša mi se kali
U ognju krvi i suzi što vrca!

I evo Ti se teškom kletvom kunem:
Zvezdanim plavim nebom nada sobom,
I zemljom, gde ću mrtav sam da trunem
Životom svojim, zemaljskim, i grobom,

Životom večnim — i raspetim Bogom,
Da neću više grešit se o Tebe:
Po tvom ću putu ići čvrstom nogom,
Zaboraviti na samoga sebe!"

NA DAN NJENOG VENČANJA

I srušiše se lepi snovi moji,
Jer glavu tvoju venac sad pokriva,
Kraj tebe drugi pred oltarom stoji —
Prosta ti bila moja ljubav živa!

Čestit'o sam ti. I ti reče: "Hvala!" . . .
A da li znadeš da se u tom času
Granitna zgrada mojih ideala
Sruši i smrvi u pep'o rasu?

Al' ne! Ne vidim od toga ni sena;
Po tvome licu radost se razliva . . .
I svršeno je! Ti si sada žena —
Prosta ti bila moja ljubav živa!

Ja neću kleti ni njega ni tebe,
Ni gorku sudbu što sam tebe sreo;
Ja neću kleti čak ni samog sebe,
Jer ja bih time svoju ljubav kleo.

I našto kletve! Našto ružne reči?
O sreći svojoj čovek vazda sniva;
Bol, jad i patnju smrt jedino leči.
Prosta ti bila moja ljubav živa!

Pa pođi s Bogom! Još ti mogu reći:
Da Bog dâ sunce sreće da ti sija!
Sve što god da počneš svršila u sreći!
Sa tvoje sreće biću srećan i ja.

I svakog dana ja ću da se molim
Kad zvono verne u crkvu poziva . . .
Ja nisam znao da te tako volim.
Prosta ti bila moja ljubav živa!

Čuj, Bože, molbu moje duše jadne:
Sva patnja što si pis'o njoj, k'o ženi,
Nek' mimoiđe nju, i neka padne
Na onaj deo što je pisan meni!

Usliši ovu molitvu, o Bože!
I duša će mi mirno da počiva;
I šaputaće večno, dok god može:
Prosta ti bila moja ljubav živa!

I onda kada dođe ono doba
U kom će zemlja telo da mi skriva,
Čućeš i opet sa dna moga groba:
"Prosta ti bila moja ljubav živa!"

RASKLAPA ZORA

Rasklapa zora trepavice sane,
I budi danak sa svojega krila:
"Ustani, dragi, noć je veće bila!"
I danak sluša, i pokorno svane,

I krvav istok svom silinom plane.
U sobi tama. Maloga kandila
Poslednji zraci, meki kao svila,
Umiru; nema ko ulja da kane . . .

Kandilo moje, mi smo sreće jedne:
I moje grudi za životom žedne,
K'o ti za uljem; moj duh, svake noći,

I svakog dana, i svakoga časka,
Puckara, pišti — ali toga glaska
Nit' čuju, niti mogu mu pomoći . . .

JEDNA INTIMNA ISTORIJA
1.
U prvi sumrak letnje noći jedne
Ja sam Vas prvom u životu sreo;
Kroz srebrnasto magličasti veo
Ja spazih Vašeg lica crte čedne.

I moje oči, zemne, slasti žedne
Upreše u Vas pogled dosta smeo;
Taj smeli pogled kao da je hteo
Da izda tajne jedne duše bedne.

Upoznasmo se. I da bih Vas gled'o
Izbliže pođoh s Vama naporedo;
I celog puta ja očiju svojih

Ne skidoh sa Vas. I ma da smo dosta
Sa društvom išli, meni želja osta:
Ja oči svoje dosta ne napojih . . .

2.
Od toga časa, u grud'ma mi planu
Nov plamen koji tako slatko žeže,
Od kog faleko crne misli beže,
I koji melem privija na ranu.

I meni zora k'o da jednom svanu; —
Po mrkloj noći gde severac reže
Oslavi jutro divotno i sveže,
I jasno sunce prvi put mi granu.

Ja željah da ste večno pokraj mene;
Da moja ljubav nikada ne svane;
I venac lepih želja ja sam pleo.

Al' kad sam kraj Vas bio, ja sam dugo,
I vrlo dugo, kaziv'o sve drugo,
Samo ne ono što sam reći hteo.