Tema: Borisav Stankovic - Proza

Borisav Stankovic - Proza


Borisav Stanković
1876-1927 - Biografija



Biografski podaci
1876 - 23. (31.) marta rođen je zanatlijskoj porodici, u Vranju, od oca Stojana i majke Vaske. Deda po ocu, Ilija, bio je obućar u Vranju, oženjen Zlatom, iz nekad ugledne trgovačke porodice Jovčića. Otac Borin, Stojan, bio je obućar u Gornjoj mahali i čuveni pevač.
1881 - kada mu je bilo pet godina umire mu otac, a sa sedam gubi i majku.
1883 - polazi u osnovnu školu u Vranju.
1888 - upisuje se u nižu gimnaziju u Vranju.
1892 - završio je četvrti razred gimnazije. Profesori su mu bili Jaša Prodanović, Draža Pavlović, Milivoje Simić.
1894 - somborski Golub objavljuje pesme Želja i Majka na grobu svog jedinca sa potpisom Borko.
1894 - umire baba Zlata.
"Poslednja duša koja postojaše za me. Poslednji kut moga stana, poslednji ogranak moje rodbine, baba moja umrla je! Ni oca ni majke, ni brata, ni sestre, nigde nikoga. Sem nje. A ona me je od "mrvu mrvku" odnegovala. Nje više nema".
Osmi razred gimnazije završio je u Nišu sa dobrim uspehom. Iste jeseni dolazi u Beograd i upisuje se na Pravni fakultet - ekonomski odsek Velike škole.
1897 - radi kao praktikant Državne štamparije.
1898 - u Iskri objavljuje svoju prvu pripovetku Stanoja. Kasnije će u istom časopisu objaviti još dve priče Đurđevdan i Prva suza, a u sarajevskoj Nadi Tajni bolovi.
1899 - izdaje prvu zbirku pripovedaka Iz starog jevanđelja.
1900 - prvo izvođenje Koštane u beogradskom Narodnom pozorištu.
Od 1. 5. 1900. postavljen za praktikanta Ministarstva prosvete. Prelazi na rad u Upravu Narodnog pozorišta u Beogradu kao računoispitač.
1901 - objavljuje sedam pripovedaka.
Otpušten je iz službe "zbog neurednog dolaska na dužnost"; dva dana kasnije postavljen je za praktikanta Ministarstva inostranih dela.
Prerađena Koštana, oktobra 1901, na sceni Narodnog pozorišta, doživljava veliki uspeh, naročito posle oduševljene kritike Jovana Skerlića.
1902 - izlaze mu tri knjige: Stari dani, Božji ljudi i Koštana.
27. januara oženio se Angelinom Milutinović.
1903 - u Kolu objavljuje roman Gazda Mladen.
Početkom godine prelazi u Ministarstvo finansija (ostaje do 1913) kao "kontrolor trošarine" u Bajlonijevoj pivari.
Rađa mu se kći Desanka. Kum na krštenju je Branislav Nušić.
Dobija stipendiju Ministarstva prosvete i sa platom pisara Ministarstva finansija i dodatkom iz Finansijskog pregleda odlazi u Pariz.
1904 - posle godinu dana ukinuta mu je stipendija i "repatriran" je u Srbiju. Revoltiran, daje otkaz na državnu službu, a sa grupom pisaca koji su se osećali "suvišnim u Srbiji" učestvuje na protestnim večerima. U polemici je sa Radojem Domanovićem. U znak protesta piše pismo Nikoli Pašiću.
Rađa mu se druga kći Stanka. Kum je Janko Veselinović.
1905 - prerađuje Koštanu i štampa je u Brankovom kolu.
1906 - u časopisima objavljuje priče Iz moga kraja.
Radi kao poreznik treće klase Beogradskog poreskog odeljenja.
1907 - novu verziju Nečiste krvi objavljuje u Delu.
1909 - završava Nečistu krv. Dok bezuspešno pokušava da nađe izdavača roman će objaviti u nastavcima u Letopisu Matice srpske.
1911 - postavljen je za kontrolora prve klase Državne trošarine.
1912 - sa ansamblom Narodnog pozorišta gostuje sa Koštanom u Sofiji.
1913 - premešten je u Ministarstvo prosvete i vera, na dužnost referenta crkvenog odeljenja.
Rodila mu se treća ćerka Ružica.
Objavljuje drugo, prerađeno izdanje Božjih ljudi.
1915 - pošteđen "vojništva i učešća u ratnim naporima" nalazi se jedno vreme u Vranju, a zatim u Nišu gde je prešla čitava vlada sa administracijom.
Kao referent crkvenog odeljenja određen je da službeno prati vod koji, u povlačenju, prenosi mošti kralja Stefana Prvovenčanog, iz Studenice prema Peći.
Porodicu ostavlja u Kraljevu; odlazi u Podgoricu, gde je zarobljen; odatle su ga Austrijanci internirali u Derventu, odakle je pušten kući u Beograd.
1920 - postavljen je za referenta Umetničkog odeljenja Ministarstva prosvete.
1924 - izlazi treće, prerađeno izdanje Koštane.
Moji zemljaci poslednja objavljena pripovetka.
1927 - rešenjem ministarstva prosvete od 30.3. B. Stanković je stavljen u penziju.
Premijera Tašane u Narodnom pozorištu.

22. oktobra umire u Beogradu.

Borisav Stanković - Pripovetke

Prva suza



Čim dođe nedelja ili drugi koji praznični dan, posle ručka, za vreme najveće vreline i žege, skupe se žene i devojke, i ispod velikih kapija, u hladu sede i razgovaraju se.
Deca gologlava, bosa, samo u košulji, obaraju kamenicama zrele dudinje i trešnje koje vise preko zidova na ulici. U dvorištima polivenim vodom, ispod dudova i lozinaka (prim. pri. - čardaklija, osmanluk), na asurama leškaraju stariji ljudi. Sunce greje i sve prži. Oseća se omarina i velika žega. Ni otkuda kakav sum ili usklik. Sve je tiho, nemo i mirno. Samo po katkad zaćarlija vetrić s Pljačkovice i Krstilovice, donoseći svežine i mirisa sa zelene i šumne Ćoške. Čaršijom se čuje žuborenje vode što teče olukom, a na ćepencima dremaju momci i drugi besposličari.
I u sred ove blagote, tišine, i nekog poludremeža iskrsne on, Dimitrija, iz ma koje kapije. Kad njega spaze, svi se pokrenu, nasmeju i uzviknu. Deca se odmah skupe oko njega i diraju ga. Žene, devojke i ljudi, sve se to na nj smeši, zivka ga i dira. A on kod svakog zastane, daje mu cveća kojim je uvek zakićen, jednako smejući se i gledajući milo, tiho i ponizno.
Ko njega nije poznavao? Zapitajte ma koga za njega, i svaki će vam odgovoriti: "A, to je naš Dimitrija!"
A taj njihov Dimitrija beše za čudo, k'o niko razvijen. Imao je veliku, duguljastu glavu s mesnatim ćoškastim licem, debelim ustima i sivim, okruglim, bez izraza očima, jak vrat s kratkim, napregnutim žilama. Beše kratkih ruku, debelih nogu sa vrlo velikim, lunim, stopalama... Kad ide, on se klati, njija na jednu stranu, maše rukama, te izgleda da mu je leva noga kraća od desne. Pa te njegove sive, gotovo blesaste oči, donja posuvraćena usna, strulja i ulepljena kosa, sve je to izgledalo glomazno, nespretno, tromo i divlje! Trebalo ga je samo videti, kad nešto podiže ili vuče kakva natovarena kola, a na licu mu se ne vidi ni traga od kakvog napregnuća, umora ili neugodnosti.
Iš'o je u iscepanim čakširama koje behu iskrpljene belim koncima; u masnim, prljavim mintanima; opasan s nekoliko pojaseva; na nogama svinjski opanci iz kojih strčaše navek slama mesto obojaka.
Uvek nakrivi šajkaču na desno oko tako, da mu se ono i ne vidi, zakiti se cvećem oko ušiju k'o devojka, i metnuv ruke pod pojas ide on, klati se i peva razne pesme, ali sve na jedan glas. A glas mu je bio kreštav, jak i iš'o kroz nos.
Ni na jednom mestu se nije zadržavao.
Išao je od kuće do kuće po mahali. Svakome ponešto uradi, pomogne ili štogod načini. Jednome iscepa drva, drugome polije baštu, trećem očisti štalu i istimari konja i volove. I to sve pevajući, klateći se, polako, jednoliko, i smešeći se onim svojim širokim, otvorenim i praznim osmehom.
I tako je provodio dane. Svakoga je slušao i svaki ga je hranio, davao mu stara odela i štale ili kujne u kojima je spavao. Kad kome što on zatreba, taj samo iziđe na ulicu i vikne:
- Dimitrijo!
- Sad, sad!... Evo! - Čuo bi se Dimitrijin glas iz neke kuće, makar na kraj mahale. I u čas bi se on ukazao gde ide trčeći, smejući se i gledajući milo i ponizno u onoga koji ga zove.
Ali nikad nije mogao da se ljudski obuče i odene. Da kažete: e je bio nemarljiv, nije. Ubi se on kicošeći i gladeći. Ali sve mu je ispadalo naopako i činilo ga smešnim. Tako, u jutru, pošto se umije i prekrsti, počeo bi da se oblači. Opasao bi se, steg'o jakim kaišem pojaseve i čakšire, ušio bi mintane, i nakvasiv kosu vodom, on je rukom ugladi i potapka. Ali čim pođe, kroči, rukom mahne, sve se to raskopča, rasklimata i odveže. Užice mu se odvežu i biju ga po nogama, iz opanaka počne da ispada slama, čakšire mu se smaknu, jeleci, mintani sve se to razleluja... pojasi se otkače i vuku za njim, te dižu prašinu... Samo šajkača i kosa ostaju onako kako ih namesti.
A i drugi su ga nakarađivali. Uzmu pa mu pola glave obriju, ucrne ga čađu ili drugom bojom, prikače mu ostrag neku krpu, rep od životinje, il' nešto drugo. A on im se smeje i gleda ih milo kad mu kažu kako je lep.
Nikome nije bio na smetnji. Što god mu se naredi on učini. Po neki uzme, pa kad on, uza zid, na ulici, leži i sunča se, ovaj mu samo podvikne:
- Diž' se!
On ustane i pomakne se sa tog mesta pa legne na drugo. Ovaj ga i sa tog mesta otera. I tako ga muče po čitav sahat. Ili uzme pa stane da ga tuče. On ćuti, trpi, i kad ga ovaj pusti, Dimitrija se povlači, češe i gledajući ga milo i ponizno - smeje se.
Jedino što mu beše kao neka strast, to je: pesma i kićenje cvećem. Kad pukne proleće, zamiriše zelenilo, njega nestane. Drvari ga tad viđaju po planinama gde se pentra po gudurama i osojima, tražeći ljubičice i kukureka. Pa kad dosta nakupi, onda se vraća i svakoj kući u mahali daje po nekoliko stručaka.
Bio je sin neke prosjakinje Naze. Ona je umrla odmah čim ga je rodila. Mahala ga očuva a i sama ne znajući kako. Do šesnaeste godine nije se znalo kojima najviše dolazi, ali kad uze sedamnaestu, tad poče češće popi dolaziti. Najzad popa, u sporazumu sa viđenijim ljudima iz komšiluka, dogovori se, te mu odredi kao neku platu kojom mu se kupovaše odelo. Žene, devojke i momci kako bi mu se što više smejali, izmisliše, da on ide popi zato što se zagledao u popinu kćer, Todu. Otada svak ko ga sretne, zaustavi ga, i, smejući se, pita:
- Je li, Dimitrije?
- A? - promucao bi on. Ali to a ne beše čisto, već neka sredina između a i i.
- Zar istina, da ti voliš Todu? Dimitrija bi ga pogledao zablenuto, pa bi brzo oborio glavu i pobeg'o.
A i sam popa tome se slatko smejao. Kad je dobre volje, on ga zovne, pa šaleći se, obećava mu da će, ako bude vredan i tako lep, uzeti ga za zeta; popadija, pak, da će mu tad dati svilenu košulju i gaće. I po nekad sama Toda dođe do njega, metne mu svoju ručicu na rame, i smešeći se, pita ga:
- Voliš li me?
A on siromah muca i krije pogled od nje.
- Kaži, ili sad ću da se naljutim? - veli mu ona mrgodeći se i okrećući se tobož ljutito od njega.
On uzme, raširi ruke, i gledajući je usplahireno, jedva govori:
- Ovoli-i-ko! - I sve više širi ruke, da bi joj dokazao koliko je mnogo voli. Širi ruke, gleda je netremice i njija se.
- E dobro - rekla bi Toda - Kad me toliko voliš, a ti odmah da se ošišaš i obriješ. Nemoj da te vidim prljava i neobrijana, jer te neću više voleti.
On ode do berbera, kaže mu šta mu je Toda naručila, a ovaj ga tad uzme i nakaradi. Kad bude gotov, Dimitrija gologlav, onako nakarađen, skačući s jedne na drugu nogu, vraća se Todi i pokazuje joj svoju nakarađeno ošišanu glavu. I svako jutro, pre izlaska sunca, ustao bi, umio se, očistio dvorište i ostale kutove. Onda bi nabrao cveća za Todu, doneo joj vode i seo bi na prag od njene sobe, čekajući da ga ona pozove, te da je polije, pomogne pri oblačenju i češljanju. Ona se nije njega stidela. Za nju on ne beše muško, čovek, već običan, svakidašnji stvor.
A beše lepa Toda! Ne beše to bujno, krupno čeljade, kao što su većinom kod nas, već srednje, nežno, malo i vito. Beše okrugla i svetla lica sa sniskim, malo ispupčenim čelom. Gustu plavu kosu nikad ne mogaše dobro očešljati, već se uvek ona dizaše ispod maramice i u neredu pokrivaše joj ceo vrat i male, sitne, pripijene uši. Usta joj behu mala i tanka, k'o paricom prorezana, oči svetle, tihe i čiste...
A još kad se bolje zagledaju ona nežnost i finoća bele i providne joj kože; one fine, nežne malje ispod kose, oko vrata i pri kraju obraza; i ono kolutasto, jedva primetno rumenilo pri dnu joj lica - onda se tek oseti sva milina, ljupkost i draž, što se pokazivaše pri svakom njenom pokretu. Čoveku, kad je vidi, nehotice zadršće duša, grud omekaša i čisto oseti neki tih, blag miris što ga zadahne pred njenom pojavom. Mada beše tek u šesnaestoj godini, ipak se javljahu prosioci. Popa ih izbiraše. Toda spravljaše darove, a popadija gledaše i posmatraše kuće, familije i svekrve onih momaka koji se javljahu za Todu. A i sam se Dimitrija tome radovaše. Koliko puta on dođe k njoj i pita je:
- Todo?
- Šta je, Dimitrije?
- Ono, znaš... 'oćeš da se udaš?
- Hoću!
- A koga ćeš? - pita je on ozbiljno. Toda ga pogleda, pa kad ga vidi onako blesasta a ozbiljna, ona prsne u smeh. Grudi joj se tresu, podbradak igra, a rupice oko usne odskaču.
- Ih, Dimitrija! - veli ona - koga ću?... Eto, koga mi ti izabereš! Hoćeš li?
- 'Oću, 'oću - a 'oćeš li i tad da me voliš?
- Te još kako, Dimitrija! Tada, kad se udam, kupiću ti nove čakšire, mintan, šajkaču i crvene opanke...
- Ej, ej! - kliče on, i sav radostan istrči na ulicu, pa svakome koga nađe priča: šta će mu Toda kupiti kad se uda.


* * *

I to bi! Zaprosi je učitelj sa sela. Čovek mlad, samac, a gospodin, pa šta će bolje? Popa je dade, a Todu već nisu ni pitali. Takav je običaj. Ove nedelje treba da bude venčanje, i sama gozba, svadba, evo već je od srede otpočela i Bog zna kad će se svršiti. Rodbina, komšije, poznanici, dolaze oni svakog dana i donoše poklone, darove i pomažu. Muški idu pod vajate, hladnjake i tu piju i vesele se; a ženske u kuću kod Tode i popadije, te im pomažu da što pre i lepše naspremaju darove. Popa, čovek visok, koščat, široka lica i usta, obukao novu, za sad načinjenu mantiju, pa se samo šeta, smeška, nadgleda i dočekuje goste. Preko njegova kosmata lica prosulo se smešenje te izgleda da svaki živac i vlas trepti. Oko širokih, razvučenih usta leprša se ponosan osmeh, a prosedu, čak do očiju, bradu svakog časa gladi svojom koštunjavom, s požutelim prstima od duvana, rukom. Gladi je i razvlači, odvajajući vlas o vlasi...
Bubanj bije, zurle ječe, te se čuje čak iza varoši. Na sred kujne gori velika vatra, a oko nje krkću lonci i kotlovi jela; iz bašte, sve utapkane radi igre, čuje se prasak lozinke i cvrčanje pečenih jaganjaca; iz podruma dopire zveket čaša, okanica i točenje pića; po dvorištu se vitlaju i prevrću deca; a oko kujne, zgureni uza zid, načetali se prosjaci i ostali gladan svet.... Dimitrija obukao novo odelo (ma da ga je popa grdio, pa hteo i da bije za to), zakitio se cvećem, čak i perunikom, pa sav crven, oznojen od silna rada, trči, smeje se i peva koliko ga glas drži.
U subotu, u veče, celu noć se pilo i veselilo. I Dimitrija, koji do tada nikad nije pio, tad se opi, jer je večerao zajedno s Todom i ona mu je nalevala čaše. Pa onda kao lud, besan od neke sreće i radosti trčao je, igrao mahnito, vitlao se, i svakog je časa trčkarao čas ka Todi, čas među goste...
Ali kad u zoru počeše drugarice oblačiti Todu u nevestinsko odelo i pletući joj duge, zamršene, bujne kose i pevajući onu tužnu pesmu:
Da li te je žalba za tvoju majku,
za tvoju majku, za tvoga tatka?
I kad on, Dimitrija, ču Todino silno jecanje, plač sviju žena pa čak kijanje popino, njemu se nešto smrče, usta ga zasvrbeše i pognuv glavu, odbacujući od sebe rukama nešto, pobeže čak iza kuće, samo da ne sluša ono:
- "Da li te je žalba..." - koje se tako tužno, i otegnuto razlegaše u ovo svanuće.
U jutru, u nedelju, bilo je venčanje. Kad dođe mladoženja sa svatovima, Todu izvedoše onako lepu, milu i uzdrhtalu. Ona iđaše polako, smerno i tužno. Odmah iza nje beše Dimitrija i ispravljaše joj bore na venčanoj, beloj haljini. Uzalud ga žene i devojke gurahu i grđahu da ne ide za njom, on se nikako ne odvajaše. Tek kad se Toda okrenu i bolno smešeći se mahnu mu rukom, on se tad odvoji od nje gledajući je začuđeno i preneraženo. Posle venčanja opet je bilo veselje. Jelo se, pilo, prosipalo do mile volje. Ali tek u ponoć nastade prava svadba. Dimitrija se opet opi. Pa još kad ga Toda darova novom košuljom, a mladoženja stoparcem, on, uviv košulju oko sebe, i pokazujući svakom ono sto para, nije znao šta da radi od silne radosti i tolike sreće.
I sve bi dobro bilo, da ga popa u utorak ne pozva i naredi mu da preže kola.
- Kola, Dimitrijo! - reče popa, kad ga ovaj začuđeno pogleda. - Zar ne znaš da Toda treba da ide u selo? Hajd', spremi!
A Dimitrija se zgranuo, pa ništa ne razume. Od jednom se okrenu i brzo otrča Todi. Toda beše u sred drugarica i rođaka. Sve se praštahu i plakahu zajedno s njom. Popadija je zagrli pa je ljubi u njene sveže obraščiće, u vrela, vlažna ustašca. Dimitrija uđe i stade pred Todu.
- Šta ćeš, Dimitrije? - upita ga ona kroz plač.
On diže glavu, pa kad je vide onako uplakanu i vrelu, pogled mu se smrači i zasvrbe ga nešto oko slepih očiju. Otpoče se češati.
Ostale žene uzeše ga grditi.
- Govori, što si zinuo, some?
On jednako ćuti.
Toda mu pristupi bliže i upita ga blago:
- Kaži, Dimitrije, kaži ti tvojoj Todi!
- 'Će ideš? - reče on s mukom i pogleda upitno po ostalima.
- 'Oću, ali ne boj mi se ti! Evo mama, tata, svi oni čuvaće te i paziti kao ja... Ne boj se ti...
- Ići će, Dimitrije, ići će naša Toda, ali ti mi se ne boj - reče mu blago Todina mati.
- 'Će ide? - promuca on. Pa gotovo bežeći, natraške iziđe iz sobe i zavuče se pod ambar u baštu.
Zavuče se i poklopi ničke k'o neka klada. Pred očima, u glavi, snazi, kao da beše nešto tamno, teško i glomazno. Ni mišić mu se ne pomače, do samo što osećaše kako ga po telu, nogama, leđima, oko glave, i po kosi nešto svrbi, golica i struže. On se poče češati. Ali to češanje beše grčevito, sa stisnutim prstima. Dokopa se za čelo i kosu i poče se grepsti tako jako, da krv poteče. I on se sve više i više drao, osećajući kao neku nasladu u toplini krvi koja ga poče oblivati po licu. Od jednom ču kako kola stadoše pred kapijom, pa onda kako svi iziđoše, pa popin drhtav blagoslov, jecanje Todino, plakanje i ugušeno ridanje ostalih... i... i... - kola odzvrjaše! Dimitrija se strese, stisnu glavu i skoči pa polete za kolima na ulicu.
- Dimitrije! - viknuše svi preneraženo kad ga videše onako krvava. Ali on samo mahnu rukom i istrča...
Vide kola na koju stranu odoše pa se pusti za njima. I nastade trka. Sunce je sjalo, okolina, bašte, vinogradi, brežuljci i prostrane, duvanom zasađene njive, sve se to zelenilo i mirisalo. U čistom, suvom vazduhu osećaše se ona svežina i draž što vlada u letnje dane pre žege.
Kola su išla polako, Dimitrija je za njima trčao da ih stigne. Ali, da li strah, unezverenost, zabezeknutost ili nešto drugo? - tek on oseti umor. Znoj ga poče probijati i njegovo crveno, mesnato lice podnadu se. Usplahiren, rastresen, otvorenih usta i gobečenih očiju, on je trčao, klatio se i batrgao. Sunce ga grejaše baš u lice, a kapa mu pala, te se strulja, mrka kosa osvetljena lelujaše. Pojasi mu se raspasali; opanak spao pa ga udara po nozi i sapliće; čakšire mu se smakle, mintani razlelujali te se viđahu crvene, kosmate, nikad neoprane, grudi. Kola su išla. On im se poče približavati. Eno već viđaše Todu kako razapela suncobran, naslonila se na muža, a ovaj je obuhvatio i prigrlio rukom... Sunce je sijalo, čist je zrak blještao i udarao ga po očima zasenjujući ih, a prašina koja se dizaše od njegovih raspasanih pojaseva i odvezanih opanaka, svoga ga obuzimaše i lepljaše se po njegovom, krvlju i znojem umrljanom licu. Počeše i mušice naletati na lice, krv i prašinu, a on se nije ranio, već je samo za kolima trčao, gledao, a iz grla mu se otimao promukao, tup glas, nalik na krkljanje. Od jednom kola počeše brzo silaziti niz put. Dimitrija se strese, polete za njima, ali mu se noge ukočiše, i on se poče besno izdizati, batrgati i mahati rukama i nogama... Htede da viče, ali ga glas izdade. Kola se odmicahu i umalo da se izgube. Dimitrija napreže svu svoju snaku i kriknu:
- Auuu!...
Krik beše užasan. Toda ga ču, osvrnu se, pozna ga i zaustavi kola.
I padajući, valjajući se, dođe do njih. Sav uprljan, razdrljen, krvav, silno dahćući, nasloni se na kola, i, dršćući celom snagom, ubezeknut nadnese se, zinu i upre u Todu širok, blesast pogled. Toda dignuv ruke, trgla se, ukočila i gleda ga uplašeno.
- Šta je, crni Dimitrije?
-A-a-a... - krklja on i trese se.
Njoj se sažali kad ga vide takvog. Naže se k njemu, sunce joj obasja kosu, lice: suza zasja u njenom lepom oku i ona ga uze za glavu i privuče k sebi. Jednom rukom držaše ga za podbradak, a drugom poče maramicom brisati mu lice, vrat i grudi iz kojih je bila silna jara... Brisaše ona onu krv, prašinu i znoj, a sve mu se bliže i bliže primicaše.
- Kaži, kaži zašto si takav? - pita ga ona.
A on samo drhti, unosi se u nju i pruža joj čas levi, čas desni obraz, da ih ona čisti. Jednako dahće i gleda je širokim pogledom u kojem beše sreća i večita, ropska poniznost.
- Kaži, Dimitrije? - pita ga ona bolećivo i blago.
- Da te... vidim!... - promuca on.
- Da me vidiš?! - poče ona tronuto. - Crni Dimitrije, eto gledaj me! Na! - I podnese mu svoje lepo, čisto lice tako blizu, da on oseti dodir njene kose sa čela. Dimitrija ustrepta i zažmuri. Od jednom se njegovo lice preobrazi. Mišići oko jagodica, donja usna, podbradak, sve to zadrhta i ustrepta.
- Todo! - šanu on.
- Ih, ta dosta! - ču se oštar, pun gnušanja glas njena muža koji se, namršten, čisto zazirući od njegova gadna izgleda, okrenuo koso i ne gledajući ga, baci mu dinar.
- Na! Pa sad - marš! - viknu on i ošinu konje tako silno, da kola poleteše odbaciv Dimitriju daleko od sebe.
- Ne, gospo... o... - jeknu Dimitrija padajući.
Kola se u čas izgubiše, a Dimitrija ostade na putu. Sunce ga je peklo, mušice naletale na nj, a on se nije ni micao. U istom položaju, u kojem beše i pao, ležao je on tako ne dajući nikakva znaka o sebi. Samo na njegovom crvenom, mesnatom licu, spram sunca, ispod oka, kao zrno graška, sijala je prva suza.

Borisav Stanković - Pripovetke

Njegova Belka



Dragi otac!

Oslobodismo Kosovo i sada idem za Bitolj.
Pozdravljam vas sve. A najviše moje vočiće,
pa ženu Stamenu, decu i sve ostale koji pitaju
za mene.

Tvoj sin:
Svetozar Stojanović,
redov prve čete, trećeg bataljona,
prvog puka Moravske divizije.

I

- Sve, sve, ali samo Belku da mi čuvaš! - To su mu bile poslednje reči pri oproštaju sa njom, njegovom ženom, kada je izašao iz kuće i uputio se seoskom zapisu, krstu, gde su ga čekali ostali njegovi seljani. I ne okrećući se više njoj, on je krupnim, jakim koracima otišao tamo k njima, koji su, isto tako kao i on, bili obučeni za rat: u dobra, jaka odela od debelog sukna; sa nabijenim torbama hrane i preobuke, a po nedrima i pojasima brižljivo ušivenim i sakrivenim zavežljajima raznoga novca: zlatnog, srebrnog i papirnog, kako će gde i u kojoj varoši zatrebati. I svi oni, sa prebačenim, oko svojih širokih ramena i prsiju po vojničkom načinu savijenim ćebadima i ćilimovima, sačekivali su se nasred sela, da bi zajednički krenuli u varoš da prime oružje, šajkače i šinjele.
Eto, takav je bio njegov poslednji oproštaj. Ni zagrljaj, ni poljubac, a kamoli suze i naricanja. A od svega: nje, žene, dece, kuće što možda nikada u životu više neće videti, kao da to ništa nije postojalo, već samo ta njegova junica, Belka.
Ali ona je znala da on nije takav. Jer sinoć, kada mu je poslednji put postelju prostirala i po njoj razastrla nove šarenice, koje je sama izatkala, a jastuk mu pokrila onom njegovom momačkom vezenom maramom, kojom je bila uvijena jabuka izbušena sa utisnutim zlatnim dukatima, čime ju je darivao kada ju je zaprosio, on nije nikako mogao da zaspi. Nije hteo da se okreće i prevrće da ne bi nju i decu budio i plašio, ali je jednako, ispružen i osvetljen vatrom sa ognjišta, gledao netremice, široko više sebe. Gledao u one verige nad ognjištem, one već počađavale grede i tavanice, a okolo njih po zidovima police sa poređanim sudovima, kotlićima mleka, sira i drugoga mrsa. Sve jače je udisao u sebe celu kuću, dvorište, štale, stoku. Tako ležeći, kroz mozak gledao je ono guvno više kuće koje je on tako uradio. To guvno izdaleka se belelo sa učvršćenim u sredini stožerom, oko koga se vrše pšenica i ostali berićet sa njiva i na čijem vrhu stoji privezan već usahli snop od žita i sa po kojim klipom od kukuruza. Taj snop od žita uvek se odvaja i ostavlja od svake žetve kao dar božjim ticama da one tu, kada zima dođe i sneg sve zatrpa, mogu sebi naći hrane. I onda polako, da ih ne bi probudio, bos, u čarapama, svaki čas je izlazio da tobož nadgleda stoku. A u stvari da, obilazeći oko kuće, poslednji put upije u sebe sve. Da u svoje oči upije čak i one tamo po brdima i padinama rastrkane i izorane svoje njivice. Jer će mu to što sada u očima i duši više ponese, to svoje selo, kuću, stoku, trebati da traje za sve vreme ratovanja. I kada je mislio da su ona i deca duboko u snu, da se ne mogu probuditi, on se počeo naginjati nad decu i ljubiti ih. Odjednom, ona je osetila kako se i do nje spusta njegovo koleno, a više nje kako on ruku svoju meće oko njenog ramena i glave. I odupirući se kolenom i laktom od nje da je ne bi probudio, da ga ne bi osetila, i nju je, svoju ženu, izljubio, gutajući reči:
- Tatini, moji!


II

I zato ona nije bila uvređena onakvim njegovim poslednjim oproštajem. Još manje da bi bila ljubomorna na ono: "Sve, sve, samo mi čuvaj Belku", jer je znala šta vredi za njega ta njegova junica, Belka. To je bila prva koju je, pored ostale sitne i krupne stoke što je deobom od braće nasleđeno, on kupio. Od prve prodane pšenice ona je bila kupljena. Služio vojsku u Šumadiji i video kako su tamo po ravnicama velike krave i koliko mleka daju, pa je hteo prvi on da od takvog soja zapati ovamo kod njih, u brdima, gde je stoka sitna, kržljava, više divlja nego pitoma. I kada mu je iz varoši jednom javljeno da se prodaje jedno takvo tele, on je i nju pozvao da s njime pođe. I ona, obučena, u novu, vezenu, tešku futu, suknju, koja se pri hodu kršila i jako šuštala, zabrađena novom šamijom, maramom, i na prsima sa obešenim dukatima i ostalim nizama od starinskog novca, pošla je sa njime u varoš, kao na neku slavu i sabor. On se oko Belke nije mnogo pogađao. Čak je i dobru napojnicu dao onome koji mu je javio za nju. I dok su bili po varoškom drumu i ravnici, bojeći se da im ne umakne, on ju je za ular vodio. Ali kada su zamakli ovamo, k njima u brda, oni su je pustili da ona ide ispred njih, a njih dvoje, držeći se za ruke, pratili su je gledajući taj svoj prvi "mal", svoju prvu tekovinu. I ona se seća sa kakvim joj je on, od sreće drhtavim, glasom govorio, pokazujući na nju ispred njih:
- Eno, vi'š ove njene male sapi koje su joj sada ugnute, da znaš kako će joj se proširiti! Pa ovi njeni roščići, što joj sada niču i vire oko ušiju, da znaš u kakve će se velike, uvijene oko sebe i razgranate rogove razviti, da s njima neće moći na vrata kod kuće ulaziti! Vi'š kako njenim nožicama ona ne stupa pravo, sitno, kopajući, kao ovi naši, brdski, već polako, savijajući ih i izbacujući ih u stranu, jer će jedino tako posle, kada odraste, moći da održava svoje krupno telo, svoje teške rogove i do zemlje dugačak rep. Koliko će puta ona, kada se dobro napase, pa, dolazeći kući, zastajati na više mesta. Odahnjivaće od silnog trbuha i od nabreklih, punih do kolena vimena, koja će joj smetati u hodu i koja će joj se još izdaleka žuteti i rumeniti kao ono kajmak od mleka. I zato će ona tada, čim ugleda našu kuću, početi još izdaleka da muče i da koga poziva od nas da što pre dođemo, izmuzemo je i olakšamo je.
- Da, takva će ona biti! - zaboravljajući se i okrećući svoje srećno lice k njoj, nastavljao je on tada: - Takva i tolika će nam ona, naša Belka, biti. A ne kao ovi naši, mali, brdski, žgoljavi. Sama koža i kost. Nogom da ga opkoračiš. Tri dana i noći da ga napasaš, pa opet kad kući dolazi, a ono glavu sa onim njegovim kao nož oštrim, pravim, kratkim rogovima međ noge, pa samo čivteta u stranu! I džilitaj se, skači. Preskače ograde, plotove, i kad ga već motkom uteraš u avliju i počneš da muzeš, a ono pola prospeš od njegovog bacakanja.
I onda kada bi tada Belka slučajno zastala i, okrenuvši glavu k njima, počela ih gledati kao pitajući ih da li je još taj put dalek koji se jednako penje uz brda, on ju je počeo, kao izvinjavajući se, hrabriti:
- De, de, neće tebi biti rđavo kod nas. Nećeš ti biti zajedno sa onim našim "džukcima" što se samo bodu međ sobom. I koliko god da ih čovek čisti, a oni su uvek do sapi umrljani od balege, a njuške im blatnjave od zemlje koju riju, jer ništa ispred sebe, ni slame, ni sena, ne trpe. Ne boj se ti. Nećeš ti biti s njima. Ti ćeš biti odvojena. Odvojeno seno, odvojenu ćeš štalu imati. Bićeš prava gospođica. Bićeš najlepša u selu.
Oni su docnije i drugu stoku kupovali, ovce, koze, goveda. Oko kuće su dokupljivali zemljište: za bašte, za guvno, a osobito za ambare i štale. A sama njihova kuća, kao i sve nove koje su se podizale od onih koji su se delili, bila je na jednom isečenom zabranu na kraju sela. Bila je mala, oniska, kao neki koš. Na četvrtastim gredama, koje su bile dobro u zemlju ukopane, zidovi su njeni bili od upletenog pruća, olepljeni blatom sa pomešanom slamom. Cela kuća bila je prepolovljena nadvoje. Manji deo sa krevetom trebao je biti kao spavaća soba, gostinska, a drugi deo bila je kujna. Ali kujna je bila sve i sva sa onim njenim velikim ognjištem i iznad njega tako širokom badžom da se i u najtamnije noći videlo nebo. Oko toga ognjišta uvek je bio naslonjen čitav tovar, naramak drva i razni trupci i tronožne stoličice za sedenje. I tako, oko tog velikog ognjišta i u toj utrpanoj, ututkanoj po svima uglovima, a opet tako prostranoj kujni oni su živeli. A u onoj sobi u kojoj su bili samo sanduci od sukna, platna, raznih ćilimova, vune, prediva, stajaćeg odela, nakita, novaca, njih dvoje, još mladi i tek sa dvoje već poodrasle dece, nisu ni osećali potrebu da tamo spavaju. Jer ovamo u kujni, kroz ili sasvim otvorena ili poluotvorena vrata, ispod kućne nastrešnice, videla se i kapija i dvorište. A sama kujna gotovo je dodirivala krovove i zidove štala od stoke, te su se osećali oni tu zajedno kao sastavni deo sa svojom stokom i imanjem. Jednako su međ njima i danju i noću. A kada bi u sobi živeli, bili bi kao odvojeni. Stoka bi se kao otuđila od njih, ne bi ih više ovako volela i slušala. Jer onda ne bi, kao sada, svaka ovca, koza, krava, gotovo kao kakav član porodice slobodno preko praga ulazili ovamo. Samo gledajući koga će od njih, nju ili decu, sagledati, onjušiti, i onda bi se upućivali onom uglu kujne gde znaju da stoje krupice soli. Čak bi se koje i nad ognjištem nadnosilo, kao da hoće da vidi u kotlu mleko koje se kuva, koliko i od njegova dela tu ima. Posle još slobodnije izlaze i šeću se po dvorištu i štalama. Zar bi mogao njihov mali Zarije, koji je tek prošle godine prohodao, onog njihovog rogonju, koga se i same sluge boje, gotovo go, samo u košuljici, onako besno da šiba i goni ispred sebe cičeći:
- Ci, ci!
A rogonja, gledajući ga, strahujući da ga dlakom svoga repa po obraščićima ne bi ošinuo, uvlači i savija rep i polako, da mu ispod kopita ne bi kakav kamenčić ili speknuto parče zemlje odletelo u njegov trbuščić i gola prsa, odlazi u štalu.


III

I za prva dva rata nije bilo potrebe da se čuva njegova Belka. Ali u ovom trećem, kada neprijatelj pritisnu zemlju, ona umalo nije izludela od straha da od celog mala, stoke, sačuva bar nju. Sve je davala da bi podmitila. I poslednje dukate zlatne, one koje je u nedrima nosila, one iste kojim ju je on darivao kada je zaprosio i kojima je mislila, ako bog da kada sin poraste, da tim istim dukatima ona svoju prvu snahu dariva, i to je dala, samo da njegovu Belku spase. Celog dana su je morali držati sakrivenu u kujni i sobi, unoseći joj sena i slame i deleći s njom poslednju koru hleba. Samo bi je noću puštali malo. I za taj strah i trepet oko Belke i sama su deca znala. Koliko puta, kada ona ne bi bila kod kuće, deca čim čuju da se na prevoju više sela, odakle silazi put iz varoši, začuje kakav topot konja i zveckanje oružja, odmah istrče uplašeno vičući:
- Belka, unutra!
- Unutra, unutra, Belka!
I makar bosi, samo u košuljicama, jedan za rogove a drugi za rep, za sapi, počnu da je guraju natrag u kujnu. Odupirući se svojim slabim nogama da je što pre sakriju, sa strahom bi pogledali da gore, na prevoju, ne vide konjanika sa kačketom iza koje se sija cev od puške, a iz čijeg, onog njenog malog otvora, uvek viri grabež i smrt.
Ali tek posle, pošto se sve odnese, opustoši, tek onda se pokaza koliko vredi ta njegova Belka. Jer sa onim sakrivenim, ispod samog ognjišta ukopanim u rupu, kukuruzom, i mlekom što je počela Belka da im daje, oni su bili osigurani od gladi i smrti koja poče na sve strane da kosi. Osobito zimi, ona im je vredela više nego hrpa novaca. Drva, zbog posečene gore oko sela i po putevima i voćnjacima, a sve iz straha od komita, nikako se nisu mogla navući. Staro pruće iz potoka, polutruli i mokri panjevi, iz koga plota po koji zaostali kolac, to je bilo sve za gorivo. A sama kuća počela da biva sve trošnija. Zidovi od opletena pruća povijali su se od zimskih vetrova kao kakav prazan koš. I pored svega njenog upinjanja, podupiranja zidova i pragova, zapušivanja rupa krpama i ostalim stvarima, mučno da bi ona i deca izdržali one ljute ciče i zime koje tada nastadoše. A s dana u dan sve je golije i pustije bivalo. Po putevima crneli su se redovi džungara od izgorelih drva od vojske; po padinama, kosama, prisojima kao neko razasuto groblje, beleli su se ostaci od posečenih mladih šuma. Pa i samo selo, kuće, krovovi kućni, pošto u selu nije bilo muških, jer ono što je ostalo bilo je ili pobijeno ili u ropstvo odvedeno, sve su ispucanije i trošnije bivale. Sve su se više ka zemlji spuštale, jedva držeći se o svoje raspadnute zidove. Retko da se iznad koga krova dizao dim, još ređe da se video kakav prozor, ukras. Samo rupe od ulaza i nad njima ti njihovi srozani krovovi. Od živih takođe retko da se ko viđao. Tek po koja žena ili dete. I ubiveno, preplašeno, jedva se vuklo od gladi. Jer što bi se požnjelo, oduzimalo se; što bi se opravilo i podiglo, to se, na prvi glas, tobož da su se videle komite, ponova rušilo i onda pobilo i ono sto je još bilo živo. Pa čak ni pasa ni mačaka nije bilo više onako kao nekada. Nemajući hrane, počelo je crkavati. I po puti, po đubristima, kako se koje dovuklo, ležalo je raspadajući se i doglođavano od drugih koji su isto tako jedva još bili živi. I to još nekoliko od pasa i mačaka po selu što je živelo, bilo je valjda samo zato da noću, urličući na mesečinu i sneg, samo još jače povećava grozotu i pustoš.
Ali jedino ovamo kod njih bilo je nekako drukčije, toplije. Osobito uveče. Belka bi ležala na ono malo slame i sena u onom kutu u kujni do sobe koji je najviše bio zaklonjen od kiše i vetra. I deca, čim bi večerala, vukući sobom svoje dunjice i pokrivače, odmah bi odlazila kod nje. I jedno naslanjajući glavu na prednje, drugo na zadnje joj noge, pripijala bi se uz njen topli trbuh. I da vidite onda Belku! Osetivši da su deca uz nju, ona bi se odmah malo protegla, da bi što više izbacila svoj trbuh i njime i kolena i noge dečje grejala. Svoje donje, do zemlje, noge jače bi podvila iza njihovih leđa da bi ih tako, kao u nekom zagrljaju, držala. Posle i sama bi ona, mati, došla i između Belkinih prsiju i glave joj legla. Belka cele noći ne bi se mrdnula, ni pomakla, da ih ne bi time možda probudila. Samo, lupkajući repom od zadovoljstva, podizala bi svaki čas svoju glavu, i gledajući ih onim svojim pametnim očima, prinosila bi k njima što bliže svoju njušku da ih još i jarom iz svojih nozdrva što jače utopljava.


IV

Ali u poslednje vreme, osobito leti, za nju, njegovu ženu, ta njegova Belka bila je najdraža. Svako veče bi dolazila k njima u kujnu. I pošto, tobož, pregleda da li su svi na okupu, vraćala bi se. Ali ne bi išla u štalu, već u baštu, u vrt. I što je najglavnije, tamo ležeći ona bi uvek bila okrenuta onom pravcu, ka onim brdima i putevima kojim je on otišao kada je poslednji put pošao u rat. Nju, ovamo, tada, ne bi moglo ništa da zadrži. Potresena, uzrujana, odmah bi se i ona dizala i dolazila i sedala do Belke. Belka, kao nadajući joj se, ne bi ni glave okretala, već bi se samo pomakla sapima i zadnjim nogama, kao čineći joj što bolje mesta do sebe. I tada nastajalo bi ono: deca u kujni spavaju, ona sa naslonjenom glavom na Belku, a sve ostalo nestaje. I selo i tolika brda, reke, planine, varoši, sve se to gubi, tone, nestaje, već ostaje samo kuća njena, a ovamo ona i Belka, on onamo na bojištu. A da zaista između njih i njega ništa više nema, eto kako Belka počinje da diže glavu, njuši po vazduhu, kao da ga traži. I kao da ga je našla, kao da je počela osećati miris prstiju one njegove ruke kojom je milovao po glavi i vratu kada joj je davao šećera, evo kako od radosti sve jače bije repom, sve više izdužuje i uvija svoju glavu kao da liže prste te njegove ruke. I tada bi i ona pored Belke počela sasvim da se gubi. Počela bi i sama da oseća kako je on zaista tu, došao. Jednom rukom milujući Belku, evo naginje se nad njom, naslanjajući onu svoju drugu ruku na njeno rame. Isprva, kao nepoznat joj je, s mukom ga razaznaje. Valjda zbog vojničkog šinjela, šajkače, ali posle, evo - on je, on! Evo iste čakšire u kojima je pošao! Evo ga, sa onim istim jako stegnutim kratkim tkanicama, pojasom, zbog čega mu vita, donja rebra prilikom disanja toliko odskaču u širinu, da njegova prsa izgledaju još razvijenija nego što su! Evo nad njom sada njegovo disanje, dah! Zna ona taj dah. Nije ga zaboravila. Evo treptanja njegovih očiju... I evo kako se sve više nad njom nadnosi, dodiruje je, zapahuje, da ona od toga počinje da zabacuje glavu i naglas jeca i plače:
- Oh! Oh! Doći će, doći će... tu je on!

I došao je.

1920.

Borisav Stanković - Pripovetke

Tetka Zlata



I

Još kao devojka, najmlađa od svih sestara, ali večito u kujni, oko ognjišta, više je izgledala kao neka njihova sluškinja. Nikada se ona nije sa sestrama pojavila na kapiji, na kakvoj svadbi, veselju; nikada da je ponela novo, za nju naročito krojeno i šiveno odelo, već je uvek nosila stare haljine od svojih sestara, samo malo doterane i prekrojene. I to ne što se i njoj ne bi kupile, nego što sama ona nije htela. Nije htela sve iz straha da ne bi tim svojim novim haljinama štetila kuću, a osobito brata, koga je tako mnogo volela. I docnije, kada su joj se sestre sve razudale, a ona ih je tako lepo opremila da im nisu bile ravne ni kćeri iz najbogatijih kuća, ona je ostala kod brata, da, dok se on ne oženi, i dalje vodi i nadgleda kuću. Ali brat dugo putovao, dugo vodio trgovinu i dugo se ne ženio, tako da kada se jednom i on oženio, ona je tada već bila ako ne usedelica, a ono stara devojka.
I, sigurno, ne bi se nikako udavala, jer je i sama bila nekako čudna. Istina, bila je dosta razvijena, jaka, sa četvrtastim belim licem, plavim očima i nežnim ustima navek razvučenim u onaj samo njen, tako topao i predusretljiv osmeh, ali je bila sva kao skrivena. Skrivenih prsiju, skrivenih pleća, ruku, kukova i svega onoga što bi na njoj opominjalo da je žensko. Ali pored svega toga ipak se morala udati. I to iz srepnje da, kada se brat oženio, došla snaha, pa kada budu dece imali i zbog toga troškovi kuće bivaju veći, da možda snaha ne bi kadgod počela osećati kako im je ona na teretu, samo zbog toga naposletku se i udala.
Da bira, to nije mogla, nego za prvoga ko je zatražio pošla. Pa ipak nije joj bilo baš tako rđavo. Muž, istina siromah, samac, otud iz Turske, ali dobar zanatlija. I valjda namučen samačkim životom, bio je sav srećan što je ona za njega pošla i donela punu kuću. A osobito što mu je donela mnogo nameštaja: dušeka, jorgana, jastuka, za čim je on najviše žudeo, da, jednom, i on, utopljavajući se, odmara svoje nažuljeno telo od tvrdih, dućanskih, momačkih postelja. A još više je bio srećan kada mu je njen brat, koji je tada već bio viđen trgovac, pozajmio i novaca i verovao za njega kod ostalih, te je mogao da otvori svoju radnju. A kada im se rodio Stojan i radnja poče bolje ići, muž joj, da bi se još više pokazao pred njenim bratom dostojan i zahvalan pažnje i potpore, sav novac što je dotada zaradio pretvorio u espap i, kada nastade jesen i sabori po okolnim varošicama, on sav espap ponese. Mislio je da ostane dva-tri meseca, pa makar i čitavu godinu, dok sve ne proda, da bi se odužio, a sa ostatkom kupio kakvu kućicu. A ona za to vreme, da se ne bi mnogo trošilo, sa Stojanom se vratila bratu. Istina da odvojeno, zasebno kuvajući, ali bar ne plaćajući kirije, tu ga čeka.
I luda njena ženska glava, da bi samo što više uštedela, ne samo da je odvajala od usta, nego - a to je ubi, zato i celog života na to nije smela da se potuži, zaropće, pusti suze - jer je sama svemu bila kriva... čak ni slava kad je došla, nije htela ni kolač da umesi ni sveću da upali... Ali zato, kao neka kazna, posle toga stiže i glas o mužu joj: vraćajući se i žureći da što pre k njima dođe, jedne noći po kiši, kada je prelazio neku reku, naišla bujica i njega, konja i bisage sa parama utopila i odvukla sa sobom. A nije se znalo gde, koja reka, na kome mestu, da bi mu se bar sveća zapalila i krst podigao.
Otada uzalud je po dva puta slavila slavu, i zimnju i letnju. Ali ne samo što nije pomagalo, nego bilo je sve gore i gore. Bar da ostade sama, onda bi trpela i gutala da je snaha ne samo popreko gleda, već i grdi, jer bi joj toliko radila po kući, da bi odrađivala onaj hleb što bi ga jela. Samo da više ne izlazi u svet, ne pojavljuje se. A što je najgore bilo, što je najviše tištalo, to je što je bila uverena da je samo zbog nje to bilo, a on, muž joj, da je samo neku drugu uzeo, ne možda, nego sigurno ne bi umro, još manje poginuo. A sada s njom bio je još njen Stojan. A dete će rasti, napredovati, i brat, ako može podneti hranu za nju pa i za njenoga Stojana sad, dok joj je još ovako, docnije neće moći. Dete će i više jesti. Trebaće ga oblačiti, izvoditi na put i za to trošiti. Iako je on, brat, dužan da nju, svoju sestru, hrani nije dužan još tuđe, njegovo dete... I zato, ponova steže srce i preudade se.
Taj joj drugi muž takođe bio udovac, istina bogat, ali što se doselio sa sela pa željan jela i pića, počeo mnogo da pije, mnogo da jede. A od prve žene imao još i sina, i to velikoga, gotovog za ženidbu. I taj joj pastorak toliko bio besan, osion. Valjda što su bili bez ženske glave u kući, živeli su svaki za sebe. Nikad zajedno nisu ručali, ni večerali, niti spavali u jednoj sobi. I tako živeći dugo, godinama, bili se gotovo i zaboravili kao otac i sin, nego došli jedno drugom strani, tuđi. A pastorak još više pobesneo kad vide da mu se otac ponova oženi. Nađe se uvređenim. Zašto pod starost da se po drugi put ženi? Zašto da ga sramoti i zašto baš nju, tu varošanku, pa još sa sinom, dovodi u kuću i da sada ona rasipa i troši ono što je njegova mati s mukom pribirala i tekla na selu. Ali ona pastorku za to nikad nije prebacila, još manje ga uvredila. Nije ga se bojala. Znala je ona da ovaj ne bi smeo na nju da nasrne, jer zna on da iza nje stoji njena rodbina, kuća odakle je došla i brat njen, nego što je htela da, prvo, u kući bude mira, a drugo, što je bila uverena da će ih, i muža i pastorka, pre tom svojom mirnoćom umiriti negoli svađom. A najviše je zato trpela, čak je i bila srećna zbog te svoje trpnje, što je osećala kako tom svojom patnjom iskupljuje i hranu i odelo za svoga Stojana. Samo da joj Stojan, kada uzme parče hleba, ne bude popreko pogledan; da kada obuče novu košulju ili mintan, ne misli se da je to od ukradenog novca iz kuće. Samo da njenom Stojanu bude kao što treba, a što se nje ticalo, za nju je moglo da bude najgore i najcrnje. I zaista, kao na neko čudo, isti taj njen pastorak ne samo da joj Stojana nije mrzeo, a od toga je ona najviše i strepela, nego ga je čak i zavoleo. A osobito otkada je Stojan pošao u školu i počeo da se najbolje uči. Onda taj njen pastorak u Stojanovom dobrom učenju nalazio kao neki i svoj ponos, jer valjda će se tamo, u školama i međ svetom, uz to Stojanovo dobro učenje sigurno pominjati i ime njegove kuće, i ne samo on i otac njegov nego i svi oni koji su odskora u varoš došli i još su nepoznati. I zbog toga ponosa i sujete bilo bi teško onom koji bi na Stojana ruku digao, a i na samu nju, njegovu mater, izdirao se kada bi video kako ona Stojanu ne da da obuče nove cipele kad pođe u školu ili kada bi cipele počele da se cepaju, a ona neće odmah nove da mu kupi.
- A mori! - počeo bi na nju da viče. Drukčije nije nikako mogao da je zove. "Materom" - ne, jer je već toliko bio veliki, a opet po imenu kao kakvu sluškinju, iako je bio toliko grub i osion, ipak nije hteo baš toliko nažao da joj učini. - Što Stojan da ide bos? Što mu ne kupiš? Što ne kažeš ocu da da para?
Ona, sva srećna zbog te njegove pažnje, mucala bi:
- Pa kaži mu ti. Ne smem ja.
- Što da ne smeš? Što da ne da? Kad može on sam tolike pare da rasipa, što dete da nema kao druga deca?
I onda bi to dete, Stojana, uzimao za ruku, vodio ga u čaršiju, kupovao mu - ne opanke, nego za inat njemu, ocu, nove cipele.
I samo to, ta njegova ljubav prema Stojanu za nju je bila dosta pa da mu sve oprosti, da sve ostalo bude - ništa!
Ništa, i ta svađa njihova, prostačko življenje po kući, nikad ručkovi i večere kao što treba. A osobito slave, Božić i Uskrs nikad ne provedeni, ne dočekivani kao što je red. Istina, donese se, zakolje, svega i svačega puno, ali uvek bi se tada izrodila svađa između njih. Komšiluk počne da se skuplja, da ih razvađa. Ona mora od stida da se krije, ni reči da ne progovori, još manje da sme da se umeša međ njih, jer je znala da pored tolike svađe, njih dvojica, otac i sin, ipak nekako su se, na "svoj" način, voleli. Sin je dopustao sebi da on oca grdi koliko hoće, ali drugi na nj da digne ruku, taj više ne bi pisnuo! A tako i otac, koliko je sina kleo, grdio, terao iz kuće, ipak, kada bi se ovaj razboleo, on ne bi žalio novaca. Sve bi prodao, čak i kuću, krov nad glavom, samo da sina izleči.


II

Ali uskoro i to prestalo. I ovaj joj drugi muž ubrzo umro i tako se svega toga otresla.
A pošto sa njime dece nije imala, to joj je bilo lako. Odvojila se odmah. Nešto od onoga novca što je sklanjala i pribirala dok taj drugi muž bio živ, a nešto i od onoga što joj pastorak pri deobi dao, i, iz straha da ga ne potroši, odmah kupila je nakraj varoši jedan plac. A tamo ulica tek se sekla, tek se delila, i u celoj njoj bilo samo dve-tri kuće podignute, a ostalo još bilo polje. A opet, bojeći se da neće biti dosta novaca za celu kuću, podigla samo zidove, da bi imao na čemu krov da stoji, a od cele kuće, kujne i ostalih soba, samo jednu sobu sazidala koja će joj biti za sve: za sedenje, spavanje i kuvanje.
I uselivši se, ona, tamo, istina nakraj varoši, ali u svojoj kući, kao da odahnu. Tek onda vide kako je dobro učinila što nije ni brata niti ikoga poslušala da ostane u kući drugoga muža kod pastorka, istina možda da i dalje trpi i snosi svađe, ali bar u bogatstvu i u izobilju. Nikako oni nisu mogli da shvate zašto ona sve to baca i ponovo ide u sirotinju. Jedino je ona znala, nadala se, strepela da će možda, možda kad tako ostane sama, sa svojim, njegovim, Stojanom, osetiti se kako se cela ona, sva, ponova vraća njemu, pokojniku, svome prvome mužu. I ne prevari se. Jer ne samo da se oseti kako se ponova vratila njemu, nego odvojivši se i ostavši sama sa svojim Stojanom, oseti da je njegova, prvoga pokojnika, oca Stojanova. I to toliko njegova kao da nikada nije prestajala biti. Uvek, svagda, jedino je bila njegova. Nikada drugoga, za koga se bila preudala... Jer zna ona da grleći toga drugoga uvek je osećala, uvek je zamišljala, kao da grli i ljubi svoga prvoga muža, prvoga svoga ženika, prve možda i jedine ljubavi svoje, prvo i poslednje milovanje i radovanje.
I koliko je tek bila srecna kad vide da i svet i komsiluk to shvati i razume, jer nisu je zvali po bogatstvu drugoga muza, "gazdaricom", nego po zanimanju prvoga, "majstoricom". I to joj tako slatko, tako drago bi...
Ali tu radost, sreću brzo je morala da ostavlja i da se sva okreće kući i svome Stojanu. A iz straha da se novac, što je preostao od kuće, ne potroši, radila je i dan i noć. Plela je, sila, tkala. I u tome imala je kao neke sreće, jer je taj kraj i ta njena ulica bila nastanjena od skorih doseljenika, većinom seljaka. I njine žene, neveste u tom varoškom predenju, pletenju i šivenju, davale su njoj da im ona to radi i nagrađivale je bolje nego da je bila u sredini varoši i da je radila za prve i bogate kuće. Jer ove, seljanke, nisu joj plaćale u novcu ne smejući od muževa, ali zato izobilja u brašnu, maslu, siru i mesu, što je za nju više vredelo nego gotov novac. Pored toga uzimala od svojih, osobito od te snahe, a i od ostale rodbine, stara odela i preprodavala ih ovamo sirotima, najviše Ciganima i Cigankama, kojih je, kao u svakom okrajku varoši, bilo puno sa njihovim razbacanim kolibama. Ništa nju nije uzdržavalo. Ni što je bila "majstorica", ni što je iz bogate, prve varoške kuće. U početku zidanja kuće, kada je još strepela da joj neće novac dostići za sve, sama je iz polja i obližnje reke dovlačila pruće i kamenje i time ograđivala baštu. Čak u prvi mrak ili ranu zoru, da je ko ne vidi, tamo u uglu bašte, a zaklonjena kakvom gomilom pruća i trnja koju bi dovukla, sama je kopala zemlju, od nje sekla ćerpiče i posle ih ređala, sušila na suncu i gomilala. I to s dana u dan, s godine u godinu toliko je bila isekla te ćerpiče, nepečene ciglje, da ređajući ih kao zid, celu baštu njima ogradila. Docnije i one ostale sobe sagradila, čak i gostinjsku i u njoj dolape i rafove, a u kujni ognjište. Nad ognjištem počeše da se lelujaju obešene nove verige, po kujni da se razleva nov pepeo, a gore, krov, grede i daske da se tamne od dima. I bunar je iskopala. Sama ga kopala sve dotle dok nije naišla na blato sa vodom, i tek onda pozvala majstore da ga sasvim iskopaju, ograde i očiste. I onda ona prva kofa vode iz bunara! Ono prvo staklo tom vodom napunjeno od kojeg, bačenog preko kuće i nabijenog na kućno sleme, i sada stoji komađe, i sada, kada sunce u podne naiđe, odbija se od toga staklenog komađa te kao neka zvezda nad kućom treperi i greje... A već gostinsku sobu nikako nije mogla da namesti. Jednako je nameštala onako kako je mislila da je trebalo namestiti još za života pokojnikova. Jednako je ređala i vešala već požutele i počađavele svoje nekadašnje, devojačke darove, peškire i marame. Čak i krevet namestila, na kome će - ne sada, nego, ako Gospod da - kada Stojan poraste, izuči zanat, postane momak, pa kad počne kao svaki momak, onim odvojenim momačkim životom da živi - da na tom krevetu spava i odmara se.
Ali što je najgore u tome bivalo, to je da što god joj je Stojan više rastao, ona kuću sve većma doterivala, nameštala i ututkavala, nju je - ni sama ne zna zbog čega, otkuda, zašto - sve veći neki strah, slutnja i trepet obuzimao. Možda, možda - a kakve je ona zle sreće - od svega toga ništa neće biti. Oh, da možda Stojan - a on već tako nemiran, tako trči, tako se noću otkriva - slučajno ne nazebe, ne razboli se, i - ne daj, bože! - umre. I onda našta sve? Već kuća i ovo nameštaja, sve to neka nosi đavo, ali šta njoj ostaje? Nešto najstrašnije. Jer, kada bi joj i on umro, onda ne bi smela da na sebe kidiše, da sama sebi dođe glave, jer zna se da je to takav greh da bi onda bila osuđena: da joj ne samo dok je u životu, niko, ni Stojan, ni muž, ni njen otac, mati niti ikoji drugi pokojnik ne sme u snu doći, da ga vidi, nego i kad bi umrla, i tamo, na onom drugom svetu, ne bi joj dali da se sa njima vidi. Ne bi joj dopustili ni da im se približi, a kamoli, kao svaka mati, kada umre, onda se sa svojima nađe tamo na drugom svetu, kada joj već nije bilo suđeno dole na zemlji. A njoj, kada bi ona zbog Stojanove smrti sebi glave dosša, ne samo što to ne bi bilo dopušteno, nego ne bi joj dali ni da im se približi, toliko bi bila osuđena zbog toga svoga samoubistva. I onda, kada zbog toga ne bi smela sa sobom da svrši, šta bi joj ostalo da sa sobom čini? Da jednako glavu kamenom tuče, ali da je ne okrvavi; da sebe glađu mori, ali kada počne da se mre, opet da mora jesti da bi ostala u životu. I tako, da se vuče, kuka s dana u dan na groblju, ukopava se u njihove već napukle grobove, samo da bi joj što pre smrt došla, a obično baš tada smrt ne dolazi. Eto toliko njih! Eno već poludele Marije, stara baba-Anđe! One pored sinova i kćeri i sve unučice pokopale, i još su žive, još se vuku... I, bože, nikome ne dosudi, nikome ne daj! - ipak ponekada se zaborave pa se najedu, napiju i počnu da se smeju!...
I kad joj te slutnje, te misli počnu da dolaze, nju - ma gde bila, ma u kakvom poslu - to kao nož preseče, te unezvereno počne da se krsti i šapuće:
- Ne daj, bože! Molim ti se, bože!
A još ako tada Stojan nije kod kuće, pa ako počne da pada mrak a njega iz škole nema, a povrh svega počnu da se otuda, iz polja i iza bregova osećaju kao neki vetrovi i oluje, ona se sasvim izgubi.
- Nemojte, bre!
I izmahujući iza sebe rukama, kao da sprečava i potiskuje te vetrove i nepogode, istrčava na kapiju. Prolaznici, uplašeni njenim licem, uzdrhtalim ustima i već sa navrelim suzama u uglovima očiju, pitaju je:
- Šta je, snaja-Zlato?
- Čekam Stojana! - odgovarala bi kratko i čisto kao ljuteći se što je još pitaju, kad znaju kakva nesreća njenom Stojanu može da se desi. A ako tada počnu pored nje da prolaze u tuči i jurenju njegovi drugovi pri vraćanju iz škole, obamirući od straha da možda u toj svađi i on nije, i da će sada prva kamenica njega možda pravo u čelo, u oko, i da je onaj krik, uzvik, sigurno njegov, ona svakoga ko god protrči pored nje pita: - A, bre, je li tamo i moj Stojan? - A glas joj se u grlu gubi i kolena klecaju.
Stojanov drug, nemajući kad da staje, bežeći od kamenice što za njim leti, samo joj dovikuje:
- Nije, nije! Iza nas je on.
Pored toga što je to donekle umiruje, ipak to njegovo nepojavljivanje u ulici sa ostalom decom toliko je izmuči da ne zna šta ce. Mada i sama vidi kako je još vidno, tek počeo prvi sumrak, njoj počne da se čini kako je još otkada pao mrak, kako je odavna, uveliko crna noć. I, onda, zašto ga još nema? Sigurno je nešto bilo sa njim, jer uzalud je ne muči i ne seče ovoliki strah. Seče je i po polovini, po prsima i po kolenima, da se jedva, eto, naslonjena uz kapiju drži. I kad se već naposletku jednom i on pojavi, ona sagleda onaj njegov alevi fes i onu šarenu torbu sa knjigama, ona mu, sa nogama otežalim već kao od tuča, samo u čarapama polazi u susret. Od toga silnog straha za njim sva se kao sparuškala, šalvare joj se smakle, kukovi joj rasklimatani. I kada već oseti njegovu ruku u svojoj oznojenoj i vreloj, pita ga i kori:
- Pa gde si, sinko? Gde si dosada? Eto već ceo svet došao, a tebe nema. A ja ovamo, sama, pa... I umalo što ne grne u plač.
Ali Stojan veselo priča gde je bio. Kada se pustio iz škole i prošao pored "ujkine", njenoga brata kuće, ujak ga zvao. Tamo sedeo, igrao se, čak i jeo, pa, evo, u torbi od toga i poneo. I dajući joj torbu, gotovo strogo govori joj da je ne pritiska rukama, a osobito njenim od posla jakim zadebljalim prstima, te da mu se ne bi time u torbi izgužvala koja knjiga, a najviše ne obrisalo i umrljalo na tabli što je toga dana pisao i crtao. I ona tu njegovu torbu čak sa strahom uzima i pritiskujući je samo laktom i dlanom od ruke nosi je, a drugom rukom njega vodi. Ne može da se nagleda kako mu se već cevanice nogu jasno ogledaju, kako mu se pri hodu kolena četvrtasto izdvajaju i kako sav on, već uveliko, liči na oca. Čelo isto kao u oca počelo da se oblo nadvisuje, obrve da se razdvajaju i crne, a ispod njih da se pomalja onaj dug, malo savijen očev nos sa onim raširenim nozdrvama. Čak i jabučica počela iz grla da odskače, da se ocrtava i isto onako kao i u oca da mu puca pri gutanju pljuvačke.
Posle večere jedva bi izdržala dok upali kandilo ispod ikone da što pre legne i, pokrivajući i sebe i njega jorganom, zgrabi ga k sebi u krilo. I uzrujana, potresena, jednako bi se naginjala nad njim, utopljavajući ga i pokrivajući ga, ali odupirući se laktovima i kolenima da ga ne bi pritiskivala. Njegove ručice uvlačila bi u svoja topla nedra; njegovu glavu bi naslanjala na svoje grudi, osećajući toplinu njenu. Pa onda miris njegove kose, kože. I onda ono što je za nju bilo najdraže, najveće, to je što grleći ga tako počela bi da oseća kako, što god joj Stojan više raste, a ono se iz njega sve jače izdvaja onaj naročiti miris, miris kojim je njegov otac mirisao. I tada kada bi Stojan počeo da je tim očevim mirisom zapahuje, svu ispunjava; kada bi počela od toga da joj snaga treperi i duša izumire, ne mogući više i ne smejući da ga ljubi, samo bi naslanjala svoje uzdrhtale usne na njegovo čelo, počela bi da grca nad njim:
- Milo moje i jedino moje!
I onda onako u noći, sasvim sama, sasvim slobodna, potpuno, cela bi se ona podavala toj sreći, suzama, proklinjući sebe što je takva: što eto, kad nije ništa, dete je zdravo, evo ga u njenom krilu i naručju, zašto onda ona da strahuje, zlokobi i da možda - a kakva je ona pusta i crna! - sigurno mu time i nešto nasluti.


III

I samo zbog toga crnog predosećanja da joj Stojan poraste i pođe na zanat da to ne može i nije njoj suđeno dočekati, zbog toga straha Stojan je jednako morao da bude mali. Kada i svrši školu, izuči celo crkveno pevanje; kada poče da se više ne vitla po bašti i dvorištu, nego da sa drugovima ide po čaršiji, seda na dućanske ćepenke i po polju baca kamen sa ramena, i tada nikako ona nije dopuštala da je zaista on porastao. Uzalud su je uveravali. Uzalud je već odavna amamdžike nisu sa njime puštale u amam na kupanje.
Ali sve to nije pomagalo. Nikako u to nije smela da veruje, već samo dođe kući pa se isplače. Zar ona ne zna? Zašto je prave tolikom ludom? Zar ona ne vidi kako je zaista već veliki, već porastao, ali zar sme, crnica ona, da popusti, jer zna, uverena je da ona to ne sme dočekati, da joj nije suđeno da to doživi, i da će se morati, kada bude to došlo, tada sigurno, sigurno desiti nešto strašno, i to njemu. Ili će se on razboleti ili će nekako nesrećno pasti, ugruvati se, osakatiti. - I eto zato, a to niko ne zna, već je prave ludom. Jer odlažući to rašćenje njegovo, ona oseća kako odlaze i tu nesreću. Jer to: da joj Stojan poraste i pođe na zanat, i to pokojnikov, svoga oca zanat, to je toliko bilo za nju da kada bi o tome počela da misli, čisto bi je vrtoglavica hvatala od straha i sreće.
Ali pored svega ipak je i ona sama osećala kako to zaista dolazi, približava se. A to i po svome bratu videla je. On poče češće da silazi ovamo k njoj, jer se znalo da je njegova dužnost da on, ujak Stojanov, nađe majstora i pogodi se sa njime. A ona je čak osećala kod koga majstora će ga brat dati. Sigurno kod Cvetka, tadanjeg najboljeg majstora. A da je to već istina, brat svršio, ugovorio sa majstorom i da se čeka samo dan, videla je po samom ponašanju bratovljevu prema Stojanu. Prestade da ga mazi, priziva i donosi mu poklone. I, kada dođe, on počne kao da ga grdi i imenom, Stojanom, da ga ne zove već samo: "A bre... ti!" I naređuje mu da ga on služi, on donosi času vode a ne kao dotada ona.
A međutim odavno je bila krišom nabavila nove, jake cipele, potkovane "na alčama" i klincima; sašila mu čakšire, i to sa gajtanima i nogavicama, jer trebaće da su jake, durašne, da izdrže kad Stojan počne na zanatu da sluša i radi. I sve to složeno i poređano u kovčeg; svakog dana se nalazila oko njih da bi ih što više gledala. Stari kovčeg već prestade da krcka od njenog čestog otvaranja. Nekada po celo bi jutro provodila uz taj otvoren kovčeg, gledajući te haljine, jednako gladeći ih rukom i osećajući pod prstima oštrinu dlake nove materije i udišući miris od ispeglanih gajtanova. Ali ako tada iziđe iz kuće pa još počne da je obilazi, zagleda, onda je tek najluđi i najbezumniji strah hvata. Gleda kako je novo drveće već izraslo i ograđuje kuću. Sama kuća svojim velikim krovom sasvim se izdvaja od ostalih u mahali, od kapije do kućnog praga beli se kaldrma, a ispred kuće bunar već sa kapakom, čekrkom i gvozdenom kofom. Čuje se kako voda žubori i teče ispod kamenova, obraslih mahovinom; a ovamo velika gostinska soba, nameštena, ututkana, sa otvorenim prozorima. Kupa se ta soba u baštenskom zelenilu i hladu zajedno sa onim nameštenim krevetom, na kome on treba, kada odraste, postane momak, domaćin, da leži i odmara se. Tada kao da vidi na tom krevetu otisak njegova tela. Ali odmah nju spopada onaj bezumni strah, užas: da, možda, sve to neće biti. Odmah bi padala. Vila bi se u klupče, obgrljujući kolena, gledajući očajno, unezvereno oko sebe. Krstila bi se, šaputala, molila:
- Ne daj, bože! Molim ti se, bože! Nemoj, bože, oh!
I, brzo, kajući se što je izlazila i gledala, kad je znala da će je to snaći, bežala bi i zavlačila se u prvu sobu. Sedala bi tamo u kut, grčila kolena i drhtala, tresla se. A spolja, kada počne mrak, nju počne svaki huk vetra do srži da potresa; svaki krik, plač i uzvik na ulici u srce je udara i probada... Jer, eto, on, Stojan, tamo je napolju, sa drugovima, u čaršiji, ko zna, možda ti vetrovi i ti krici baš oko njega se viju, oko njega naleću, gone ga. I gotovo luda, još tako usamljena i zavučena, počne da plače, plače. Sva bi se zanosila od plača. Takvu bi je čak i Stojan uveče zaticao. I njega onako odraslog pa ga je već bilo stid od tog njenog večitog plača i počeo bi ljutito da pita, da je kori:
- Ama šta je, mori, nano? Šta ti je? Zašto plačeš?
- Pa neću, sinko, više da plačem!
Zaustavljala bi se umirena, kad bi ga videla, brišući rukama suze sa usta i očiju.
I od toga straha, neiskazanog bola i slutnja pre vremena gotovo se presavi. Oko usta, zbog tog večitog drhtanja, počeše da joj izbijaju malje; obrve i trepavice, zbog tih uvek zadržavanih suza u uglovima očiju, pobeleše joj. One njene od rada koščate ruke izdužiše joj se, i žile i kosti na njima zbog jednakog znojenja, vreline od straha, počeše da joj se žute i bele. Sva dođe četvrtasta sa izbrazdanim i oštrim licem, ali zato sa nekim tako toplim, blaženim i napaćenim izrazom.
Ni tada, ni docnije, ne može da se seti u koji dan, u koje vreme beše, kada dođe bratovljev sluga i javi joj da će sutra Stojana da odvede majstor-Cvetku na zanat. Čak i slugu ne dariva ničim, a to se posle celog života nije mogla da nakaje, jer toliko se izgubi. I posle ništa nije znala. Ni kako je Stojana sa igre dozvala, ni kako pokupila svu komšijsku decu, njegove drugove, i dala im večeru da Stojan zajedno sa njima večera, kao praštajući se od njih, ni kako ga posle okupala, metala u postelju, a više glave poređala spremljene haljine. I onda legla sa njime i, kao tobož, spavala. Zapaljeno kandilo je dogorevalo i prskalo, i ona, ležeći do njega, i to nepomično, da ga ne probudi, osećala je pod šakom i prstima onu rosu i znoj što je Stojanu izbilo po čelu i licu od kupanja i zdravoga sna. A odozgo, kroz noć, kroz tavanice jasno i čisto poče da silazi, da se leluja nad njima on, pokojnik, muž, otac njegov. U istim onim čakširama, u istom fesu, mintanu, zakopčanom do grla, i to onom mintanu što ga je nosio svaki dan, sa tesno zakopčanim rukavima, da mu se ne bi smetali pri radu. A same ruke, prsti izbodeni od igle, voska, umrljani ćirišom. Samo mu lice drukčije. Ne izbolovano, ne mrtvačko, nego usplahireno. Kao nikako ne verujući da je zaista već to dočekao: da je njegov Stojan zaista porastao, i da sutra polazi na zanat, i to njegov zanat. On, kao plašeći se i prezajući, sve se više naginjao nad njim, da ih što bolje vidi, i uveri se, a ona, pokazujući na Stojana kako je sve to istina, plakala je i govorila pokojniku:
- Eto dočekasmo, dočekasmo...
Ali sutra je za nju bilo najgore. Već dok ga je oblačila i spremala i bila u kući, hrabrila se, ali kada ga povede i iziđe iz ulice u čaršiju, tek tada vide koliko je to. Sredinom čaršije vodeći ga morala je na sve strane da se okreće i javlja. Sama čaršija, dućani, tezge i poređani espapi na njima, - sve joj to igralo i bleštalo. Prolaznici, videći je takvu kako ide sredinom čaršije, a ne zabrađenu duboko, ne obučenu u novo, odmah, a naročito po tom njenom idenju, sredinom čaršije, znali su da sina vodi na zanat. I gotovo svi počeše da ustaju i da je pozdravljaju:
- Srećno, srećno, tetka-Zlato!
- Hvala, dabogda i vi dočekali! - Jedva je mogla toliko da odgovori, jer joj usta bila puna vode koju je s mukom gutala, a oči pune suza, da je morala da krije glavu.
I što god se više pela i približavala majstorovom dućanu, njoj čaršija sve gušća i načičkanija izgledala. Dućani puni, ćepenci puni, čak puna i ona velika i prazna pijaca. Svi piljari, prodavci, nosači, pa i seljaci, i njihovi konji sa svojim tovarima, kao da sve to stalo, okrenulo se, pa samo u nju gleda. Nije znala kuda će i kako će. Držeći Stojana za ruku i osećajući kako mu je ruka sve hladnija (a to zato što je njena bila sve vrelija i znojavija), ona kao da tobož njega hrabri, da se ne boji, ne plaši, a ono u stvari sebi poče da govori:
- Ne boj mi se, čedo! Ne boj se, nanino!
A s mukom jedva je išla i prolazila, jer joj se sve većma i većma sužavala čaršija, a sve to svršavalo se i tonulo u onu crnu tačku gde je bio majstorov dućan, jer iza njega i oko njega za nju ništa više nije bilo. Što se više približavala tamo, sve više je osećala kako sustaje, kao da joj se noge ne miču. I kada već priđe, skoro domile, gotovo samo još nekoliko koraka joj je ostalo, već poče da sagleda sam dućan, tezge i u njemu unutra da razaznaje i majstora i svoga brata, koji je tamo čekaše, umalo je ne uhvati nesvest. Oseti da više ne može, da će pasti, načiniti larmu, skupiti čaršiju oko sebe i time možda novoga majstora naljutiti i brata osramotiti...
No srećom brat, koji je sigurno gledao kako ona dolazi i kako sve sporije ide, pa kad vide kako ona stade i poče da se muči da produži, on, dosetivši se šta je, brzo istrča pred nju. I kada vide kakva je: bleda, unezverena, jedva držeći se na nogama, on joj gotovo ote Stojana iz ruke, naljutivši se na nju:
- Sada hajd, pa idi tamo gore, kod nas!
Ali ona kao da ništa nije ni razumela ni osećala da je on to, brat joj, ispred nje. Utom dođe i majstor. Rukova se sa njome, ali ruke su joj bile tako hladne i tako ukočene da, pošto se rukovala sa majstorom, ona zaboravi da spusti ruku.
Majstor, videći je kakva je, poče kao da je teši i hrabri:
- Ne boj se, ne brini se, tetka-Zlato, za Stojana! Ne brini se, čuvaću ga ja, ne boj se ti...
- Ne bojim se! - samo promuca, a ono njeno oko, kojim odgleda kako joj Stojana odvedoše u dućan, bilo je toliko puno suza, toliko se bleštalo, da brat joj, da preseče sve to, čisto je otera:
- 'Ajd sada idi! Idi kod nas gore! Idi i sedi tamo sa ženama.
I ona se odvuče. Samo što joj u očima ostade zapažena unutrašnjost dućanska i tamo u kraju njenom Stojan kako stoji unezveren i uplašen.
I zaista, celo popodne ostade kod bratovljeve kuće. Ali kad dođe veče, poče da pada noć, niko je, ni brat, nije mogao da zadrži da ostane da noći. Ja! Zar to? Zar ona celoga života to, ovo veče, i ovu noć, čekala pa sada da ostane. I navlaš čekajući da što gušći mrak padne, ona pođe kada je bilo dockan. I kad pođe, oseti mrak, oseti se kako prvi put u životu ide sama, bez sluge, bez fenjera, od sreće i radosti sva se ispravi, nozdrve joj se raširiše. Kad dođe kući, kapiju ne zaključa, već pade preko kućnog praga. Jer eto i to bi! On joj ode na zanat i zbog toga ona prestade da je udovica, već postade majka Stojanova. Jer eto, sada, kao svaka majka, ona može u crni mrak da odlazi, u samu kuću čak i da ne ulazi, još manje da se zatvara, zaključava, već ovako ispred kuće, oko kuće, gde hoće, da leži, čuva... I to je ono zašto je ona toliko strahovala, drhtala i plakala da možda ona neće dočekati i doživeti. Jer to sada što svoga Stojana odvede na zanat, nije bilo samo što je time dokazano da joj je on sasvim očvrsnuo, pa da neće odsada trebati svaki čas se brinuti za njegovo zdravlje, niti što će posle nekoliko godina, kada izuči zanat, on postati domaćin, on voditi brigu o kući, niti što ona time, dajući ga na zanat, i kao neki svoj dug odužuje prema njegovome ocu, svome mužu; nego što je ona sada prestala da je ženska, već samo majka. Čak i svoje kršteno ime gubi i jedino se zna kao "tetka Zlata", majka Stojanova. I onda ne samo da je slobodna i ravna svakome, nego i više od ostalih. Svaka mora sa poštovanjem i podižući se da je pozdravlja; kada hoće gde da sedne, da joj čini mesto do sebe. U očima svih, celoga sveta, ona nije više ni kao nekadašnja devojka, ni kao žena, ni udovica, već samo kao mati Stojanova. Mati onoga Stojana što je isto kao i oni, eto sada, posao na zanat, i isto će kao i oni uskoro ga izučiti, uskoro kao i oni kućiti kuću, biti domaćin i onda, kao takva, sama može da ide kako hoće i gde hoće. I nezabrađena, i nezakopčana, čak i bosa. A ne kao dotada da ne sme da se pojavi a da nije obučena kako treba. U novom i zatvorene boje odelu i zakopčana do grla. Od šamije samo nos i usta da joj se vide, a nikako košulja na prsima. Kad ide čaršijom, nikako da ne sme sredinom već samo jednom stranom, i to sve uza zid. A već u prvi mrak kod kuće da je, prva svetlost u mahali mora da zasvetli iz njene kuće, da bi time dala na znanje da je tu, u sobi, a ne napolju, izvan kuće, međ svetom... A sada sve je to otpalo, prestalo. Ne samo da je slobodna nego, kao svaka majka, i čista, čista od svakoga i svačega!

1909.

Borisav Stanković - Pripovetke


Stari Vasilije

Kad bi iznenada, u nevreme, obično posle ručka, sa crkve počelo veliko staro zvono puno i teško da zvoni, oglašujući nečiju smrt, svaki koji ne bi u susedstvu i među poznanicima imao koga jako bolesnog, a nestrpljiv da dočeka i dozna ko je, govorio bi:
- Sigurno stari Vasilije! Ko će biti drugi?
Otkada, godinama, toliko njih umiru, a on nikako. Najstariji u celoj varoši. I to jednako najstariji. Odavno se zaboravilo otkuda je i koliko mu ima godina. Znalo se samo to da on za svakog zna ko je, čiji je, kako se zove, kada se rodio. Tako je znao i za očeve im i dedove kada se ko oženio, kojom devojkom, iz čije kuće. Za svaku oveću zgradu, "binu", kada je i od koga zidana. Tako za prvi, drugi i treći seraj, kada i od koga paše podignut. Za crkvu kada je prvi put počela da se zida, kada i kako je od Arnauta rušena i posle kada i pod kojim pašom, i to noću, pod stražom, ponovo zidana... Svaki znatniji "carski" drum kada je pravljen i kuda je nekada išao i kuda sada vodi; preko kojih je brda, gora, dolina, polja, žitnica išao i na koji han i koju varoš udarao. Bitke pojedinih paša, počev od prolaza čuvenog Škodra-paše, pa sve naovamo. Svakog je pašu poimence znao. Otkuda, sa koje je strane koji naišao, gde se susreli, kako se sudarili, pobili, koji poginuo, bio ubijen, otrovan, i to u svima sitnicama, tačno, naširoko, i to toliko da se, sažaljevajući ga, mislio tobož da se hvali, da priča jednako o tome.
I, začudo, u svima tim događajima on je imao, ako ne glavnog, a ono živog učešća. O tome su već svi znali, bili uvereni, kako se nijedan manastir, crkva ne bi podigla, ni pomogla, a da njega nije bilo. Nijedan paša, čuveni krvnik, nije, bilo mitom premešten, bilo krišom ubijen ili otrovan, a da i on u to nije bio umešan. Pre oslobođenja nijedan preobučen učitelj, Milojević ili drugi ko, nije došao, a da prvo njemu ne dođe, pa onda dalje ide. Nijedne knjige nije bilo koja nije prvo njemu slata, pa se onda od njega dalje rasturivala.
Na dan oslobođenja zajedno je sa gostima, veseleći se sa vojnicima, sam on u gostinskoj sobi kuršumima tavanice rešetao. Onda je zatvorio i više nikoga u nju nije puštao, do samo kada bi došao vladika ili tako neko.
A bio je osoran, prek. I što stariji, to sve osorniji. Sve je odreda grdio, osuđivao, i to glasno, javno. Naročito kada bi čuo da je neko od ovih novih, skorotečnih gazda koji su prvo počeli bakalukom, sitničarstvom, a posle pozajmljujući, dajući novce pod interes, ogazdili se, nekome naivnom siromahu ili udovici digao kuću i sve imanje, nikako ne bi mogao da se skrasi, čekajući da taj ma sa koje strane naiđe i prođe ispred dućana.
Čim bi taj naišao, usred dana, pred svima čaršilijama, dočekivao bi ga:
- Okreni se da ti vidim čakšire, da li su ti tešnje, da li si se ugojio?...
Onaj muca:
- Ama nije, dedo, sve tako. Nije sve samo za interes. I svoje sam pare dao.
- Tvoje pare!? Otkuda tebi tvoje pare? Sigurno od oca ti ostalo. Ne znam ti oca, dedu? Turski izmećari! I sada - trgovac! Zabio se u onaj dućan kao pauk. Čakšire široke, brojanice u ruke - i gazda! Gazda od sirotinje, pezevenku nijedan!
Onaj, kao kroz šibe, okrećući se, crveneći, krijući glavu, odlazi, grabi...
Bogataški sinovi koji posle očeve smrti počeli imanja da prodaju, upropašćuju na piće, na ženske, a očevi im bili njegovi drugovi, poznanici, kad god bi ga još odozgo videli kako se ispred dućana, na ćepenku crveni u svojim čohanim širokim haljinama, odmah bi se okretali u stranu ili vraćali.
- Eno ga! - govorili bi i bežali, jer znali su šta ih čeka, kakve grdnje, psovke, čim ih vidi, spazi...
Još gore je bilo kada mu dođe ko i počne da se tuži na koga priznatoga gazdu i tada prvoga trgovca u glavnoj čaršiji, ali koji je odavna prestao da trguje već počeo sirotinji, prilikom smrti, ženidbe, udaje stari espap, sa pomalo novca, pod interes da daje, pa to posle sve kao gotov novac i sa interesom na interes beležio, zaduživao; čim bi takav pred starcem počeo da plače, zaklinje se, dokazuje, kako mu gazda nikada za toliko godina, što god mu je otplaćivao, nije ništa beležio, već samo interes na interes, i sada hoće kuću da mu proda, - starac, crveneći, vrteći se, kao da je on taj gazda, planuo bi, počeo bi da grdi onoga:
- Neka te proda! I tebe, i kuću, i sve! I tebe neka proda, kad si slepac! Ne umeš još ljudski da jedeš, da se obriješ, umiješ kao što treba, a hoćeš pare. Zar su za tebe pare, slepče?!
I najurivao bi onoga, ali i on bi se odmah dizao i odmah pravo išao gore, u varoš.
To bi bilo jedini put kad bi ga videli kako se penje i ide glavnom čaršijom. I to brzo. Onako dežmekast, punih, kratkih nogu, poštapajući se, zavrnutih rukava, od jeda, ljutine, ide čisto spotičući se. Gazda, čim ga vidi kako k njemu okreće i već s praga, sa ulaza, počinje da viče, zna šta je, ne sme da mu se protivi. Ćuti, jer zna da bi još gore bilo, zna da bi ga posle, čim ga vidi u društvu sa najviđenijim trgovcima, nasred čaršije, grdio, pljuvao, a posle, koja vajda da ga tuži, jer zna da bi i tamo, u sudu, plaćajući kaznu, opet ga grdio i psovao. Zato mu se i svi sklanjali, nešto zbog toga, a nešto zbog starosti i zbog bogatstva, jer se računao među prve, najbogatije.
Odmah niže pijace čitav ćošak bio je njegov. Sa čaršije bili dućani. Ali sem prvog kraja, u kom je on sedeo, svi su bili uvek prazni, jer kirajdžiju nikada ne bi tužio, ne bi zadržavao zbog kirije, pa zato ih nije izdavao.
- Neću, veli. Kada se jedanput kaže "nije platio" - nije! Što još da se mora i u sud, i tamo da se ide i tamo da se govori, zaklinje. Zato neću!
A sa ulice, od početka pa čak do sredine, dokle je dopiralo njegovo, bio je jednostavan visok zid sa takođe jednostavnim krovom. Tu su bile magaze, štale i ambari i sve to bilo, sav taj jednostavan dugačak zid i krov, prepolovljeno takođe velikom na svod kapijom. Već unutra bila je ta njegova čuvena kuća za koju se znalo da je najlepša. Na dva sprata, okrečena, sa baštom iza sebe. Spreda patosana pločama, s ogradom od potkresanog u redovima starog šimšira. A najglavnije, bila tu iza kuće njegova čuvena bašta, njegovom rukom zasađena, negovana, nadgledana. Govorilo se da nije bilo voćke, drveta, presade, da ga tu nije bilo; kruške, jabuke i ostalo voće otuda se samo bolesnicima, kao lek, davale.
Ali, ipak, sve je to bilo uvučeno, sakriveno, nije se videlo. Sa čaršije dućani, sa ulice taj jednostavan zid, a na kapiji sem njega niko se više ne bi video da otuda izlazi i ulazi. Pokatkad, ali i to retko, u mesec dana ako jedanput, sigurno od dosade, kada sve poslove svrši, videla bi se kako na kapiji stoji njegova snaha, udovica od starijeg sina. Ali i ona bi tako pripijena uz kapiju stojala da se ne bi gotovo ni videla. Poznala se samo njena crna šamija i belo joj, nežno, ali tužno lice.
Stariji mu sin davno umro, ostavivši nju sa dvoje muške dece. Mlađega sina, čim oženio, odmah odvojio, a on ostao sa tom snahom i unučićima. Stariji unuk već bio veliki, već išao u školu. Starac najviše muke imao za tog starijeg.
Bio je to najbolji đak u školi, a miran, ćutljiv, povučen, - isti otac. Bila ista očeva, pametna, velika, ali bleda glava. Starcu se to nije dopadalo. Bojao se, strepio, bio uveren da zbog te rane "mnoge pameti", bledoće i mirnoće, i on, kao otac mu, ne bude kratka veka.
Najgore je bilo kada je taj unuk, kao sin najbogatije kuće, a i prvenac, trebalo da produži školu i nauke, da se poslje "dole u Srbiju". Po čitave je nedelje starac bio ljut. Jelo mu nije dobro, postelja nije meka, nije nameštena kako treba. Duboko u noć čulo se odozgo, kroz tavanice, njegovo, istina polako, u čarapama po ćilimima hodanje i zvuk brojanica. Da je živ otac, starac bi znao kako bi. Naredio bi da sina ne pušta od sebe, da ga zadrži kod kuće, odvoji se od kućne nege i kućne postelje, možda brže, ranije umreti. Ali otac umro, a on, deda, oca zastupa. I da to učini, svet bi kazao: "Deda nije dao. Stao detetu na sreću. Nije hteo da ga izvede na put." I nastalo jače hodanje, okretanje, meškoljenje po postelji čak do zore. U zoru dizao bi se. Ljut, neispavan. Snahu, koja bi ga dočekivala i služila i ispraćala, ni da pogleda. Dok, kada došlo pri kraju, poslednja nedelja, ne počeo svakog dana snahu, kao hrabreći je, da grdi, što je tobože njoj nepravo, ne može da izdrži rastanak sa sinom, pa valjda sad u potaji nariče, plače...
- Ići će, ići, Marija! To je! Šta ću ti? Nije trebalo da se udaješ i majka da budeš! To je! Mora da ide. Ne može on za tvoju ljubav slep doveka ostati. Ići će!
- Ako, tato! - odgovarala bi, kao uvek, ponizno snaha.
- Mora, ja! - Ne može, ne ide to tako! Nego jesi mu sve spremila?
- Jesam.
- Sve, ali sve, sve što treba da mu spremiš, jer posle neću, ne mogu da svaki čas te ovo, te ono. Odjednom sve da mu spremiš, pa nema više! Jer ja to ne mogu svaki čas!...
Pri polasku, na samoj železnickoj stanici, uveče, pre no što će poći voz, iznenada pojavio se on. Došao da tobož ne da, da zastraši mater mu, strine, tetke, da se pri opraštanju i grljenju s njime ne zaborave i ne počnu naglas da plaču, nariču i svet oko sebe skupljaju. Zaista, sve tetke, strine bile su sišle čak do na stanicu. Izdvojeno, na peronu, uza zid sve tu, kao preplašene, sedele zgrčene. U sredini međ njima, do matere, stojao je on, unuk, istina bleda, tužna lica, ali radoznala, radosna oka. Videlo se kako ga mati, znajući da je niko ne vidi, obgrlila oko nogu i tako obgrljena drži. Naravno da stari Vasilije njih, te žene, nije ni pogledao.
Pravo, odmah je otišao na voz i počeo, onako poštapajući se, da ide iz vagona u vagon birajući gde će biti najbolje da unuk sedne i da otuda, sa perona, sve stvari, zavežljaji, korpe, jela, pite, kolači budu otuda doneseni, oko njegova sedišta ostavljeni, da ništa ne bude zaboravljeno, i kada je sve uredio, naposletku, pri oproštaju, prilikom ljubljenja u ruku, krišom, da niko ne vidi, tutnuo je u šaku unuku zavežljaj s parama i samo što mu rekao:
- Pa gledaj sada tamo. Otvaraj oči.
I pravo, kako je iznenada došao, tako i sada, pre svih, ne čekajući da voz ode, odmah seo na kola i odvezao se natrag u varoš.
I prvo pismo, u kome je unuk, pored svega toga što mu se tačno, redovno slalo novaca, kao i u svakoj prilici ponuda, jela, kolača, bilo poštom, bilo po pojedincima, ipak sad više zatražio novaca nego što je trebalo, porazilo ga je.
Zgranut, prestrašen, da možda nije i on kao drugi, oslobodivši se kuće, stege, nege, nadzora, po običaju sada tamo počeo da troši, rasipa, možda i lumpuje, možda čak počeo i sa kojekavim ženskinjama da se vuče, odmah đipio sa ćepenka i, ne zatvarajući pismo, držeći ga onako razvijena u ruci, nemajući kada ni cipele da navuče, bos, u belim čarapama, pravo odjurio kući. I još sa ulaza, videv snahu ispred kuće, mašući pismom počeo:
- Evo ti tvoj sin! - I besno joj bacio u krilo pismo. - Vidi! Pročitaj: pare! Misli on da ja kujem pare, da zakopane suve pare imam, pa daj samo! "Za knjige"! Kakve knjige, kakve su i kolike te knjige? Ne znam ja knjige! I da mu pišeš: više ni slovce da mi ne piše, ni paru da ište. Ne dam, nemam ja para. To da mu pišeš, jesi čula! Nemam ja para.
I ostavljajući snahu, kao uvek, nemu, poniznu, sa bačenim joj u krilo otvorenim sinovljevim pismom, od koga ona nije mogla ništa da dozna, da vidi sem mrlje od testa kojim je pismo bilo zapečaćeno, - besno, jednako vičući, otišao je gore.
Ali, posle ručka, iznenada, u nevreme, kada je on obično spavao, čulo se kako odozgo viče:
- Marija!
Snaha otrčala i videla ga kako, ležeći, podbočen, onom drugom rukom pipa se ispod glave, barata ispod jastuka tražeći nešto.
- Pa, Marija, koliko da mu pošljem?
Jedini put tada snaha iznenađena, grcajući od radosti, počela da muca:
- Pa koliko ti hoćeš, tato!...
- Da mu nije malo koliko on traži? Da mu pošljem više, Marijo! Jer znam: tuđ svet, pa tuga je golema. Dete samo. Sve na paru. Gde god se okrene, svuda novac, para treba. Da mu pošljem ovoliko, Marija? Da li će biti dosta? A, Marija?...
Snaha je jednako grcala.
- Ti koliko hoćeš, tato! Ti koliko hoćeš.
- Na! - I omekšalom, nežnom rukom, uzdrhtano vadio iz duboke, kožne, pozelenele od bakra kese pregršti novaca i izručivao snahi u bošču. Raznežen, potresen, nastavljao je: - Pa kaži mu, piši mu, Marija, neka mi pošlje one knjige za koje sam ga molio. Odgovara mi: "Stare su, pa ih nestalo." Kako da ih nema? Odatle sam ih ja dobijao. Ako ne zna gde ih ima, neka ode kod Kole Rašinoga i samo neka mu se kaže da je naše dete, da je moj, pa će mu Kole na glavi mesta... Zašto ja još u njemu njegova oca gledam, još njega imam...
I da ga ne bi "svet" video tako raznežena, potresena, ostajao je da i dalje u sobi sedi, a da snaha tamo dole, po slugama, pošlje novac i uradi sve što treba.
I da ga ne bi to, te "sitnice", unuk, kuća, po kući sluge, sluškinje, bunili, svaki čas mu dosađivali, tražili, te on ne bi mogao da je što više miran, povučen, odvojen, sam, to je snaha imala o svemu da se brine, o kući, deci, slugama, da naređuje, zapoveda, sprema, čisti, da radi kako god hoće, jela da gotovi koja hoće i koliko hoće. Samo, moralo je sve da bude u redu, čisto, uređeno, spremno. I to kao i nekada što je bilo i ništa da se ne poremeti, ne pomeri, izmeni. Drva na istoj strani da stoje; đubre na istom mestu da se izbacuje; stari bunar sa već zarđalim od gvozđa uzetom nikad da ne zjapi otvoren; ploče ispred kuće, isto kao nekada, da se čiste, da se polivaju; šimširi, zna se u koje vreme, da se potkresavaju; dole, na ulazu u kujnu, da su testije poređane i pune hladne, sveže vode, navek da su pokrivene belim čestim peškirom; gore, na gornjem spratu, njegove sobe, kao prvi put kada je ona došla u kuću kada je bila dovedena, i kako su tada bile nameštene, tako je moralo uvek da bude. A naročito, to nikako nije smelo da se zaboravi, propusti, smetne s uma, pa da, kad dođe Božić, Uskrs, ona, snaha, otuda, iz kuće, po slugama ovamo njemu u dućan što više brašna, masti, sira i drva ne navuče, ne donese.
Tih dana, a još poslednjeg uoči praznika, kada pazar, vreva, čaršija počne da se proređuje, iz mehane sluge, starci i deca da nose furunama kolače, pečenja, i on bi, starac, celog toga dana bio uplašen, unezveren. Sluga jednako uz njega. On zabrinuto gleda kroz čaršiju. Čim spazi koju ženu, samu, staru, u crnoj šamiji, kako polako, pognute glave, čuvajući se da je ko ne prepozna, ide, odmah je zove. Sluga trčeći dovodi je preda nj.
Ova, stideći se, prilazi mu ruci.
- Gde si bila? - pita je.
- Pa po pazaru. Gledam da nešto kupim.
- Idi tamo! - upućuje je u dućan.
Sluga već zna šta treba. Učas se žena vraća sa torbicom brašna, masti i sira.
Jednako crveneći, opet mu prilazi ruci. On ne da, već pita:
- Imaš li drva?
- Imam, imam, dedo! Svega imam.
- Ako nemaš, kaži.
- Imam - uverava ga ona -, kupila sam pre jedan tovar.
- Ako, sinko! Ako nemaš, kaži da dam, - otpraća je on.
I tako bi celog toga dana. Svaki čas bi išao kući, otuda se vraćao živo, brzo, zabrinuto, jednako brzajući i uplašeno da štogod nije zaboravio i zagledajući svako slabije obučeno dete, strepeći da možda to nije čije kojima je on zaboravio, smetnuo s uma, da i njima kao i drugima pošlje.
Ali to je bio jedini put kada bi on tako izlazeći i dolazeći ceo dan probavio kod kuće, trčkarao po njoj i brinuo se, dok u ostale dane on je imao da naređuje i zapoveda i ništa više. Celog dana i uvek ga je bilo na ćepenku ispred dućana. Kući jedino što bi za vreme ručka dolazio. A i taj ručak ili večera morala je tačno u minut da bude gotova, i to odvojeno, zasebno postavljena, u širokoj, pozlaćenoj siniji, gore u njegovim sobama. Posle jela bi ili spavao ili ležao ili, kao što se govorilo, krišom prebrojavao svoje silne novce, i to zlatne, stare, izbuđale, iz svakog doba! Ili bi čitao opet takođe svoje, stare knjige, koje je samo on čitao i samo on za njih znao.
I da bi kao bio što odvojeniji, mirniji, snaha za sve što joj je trebalo, za odelo, novac, imala je da se obraća i uzima od nekog njegovog zeta, trgovca gore iz čaršije, s kim bi on posle u godini dana jedanput pravio obračun, samo da bi bio što mirniji i što više odvojeniji, a sve zato da što više može, i to celoga dana, da je tamo u čaršiji, ispred dućana, na ćepenku, i opkoljen čaršilijama, da što više, jednako, neumorno, svaki dan priča o tome svom već toliko puta pričanom: o tim crkvama, manastirima, njihovim spratovima, sobama, česmama; od koga je esnafa, hadžije, u spomen čije duše, i u slavu čega i kada što podignuto. Naročito da priča oslobođenje, pripreme, noći pune strepnje i straha, pretnje Turaka, spremanje njihovo, da se - kada odvedu svoje - vrate i sve njih ovamo pod nož metnu; zatim, kako se preoblače muški u žensko, i ženske u muško odelo; pa sam dan oslobodjenja: sa koje je strane, sa koga je brega, tačno u koje je doba noći prvi, bratski, slatki, mili top groknuo!


*

I dok se cela varoš na svako ono iznenadno, na ono u nevreme, posle ručka, zvonjenje i oglašavanje smrti nadala, čak i kao želela, da se već jedva jednom i njegova smrt oglasi, da i on jednom umre, dotle je njega, kao uvek, bilo ispred dućana, na ćepenku...
Iznegovan, kratkih, punih nogu u širokim čohanim čakširama, u belim, čistim čarapama, s kolijama takođe čohanim, gore na glavi fes mu povezan belom, nežnom maramicom, a takva ista, nežna i bela maramica, vezana je i oko vrata, ali ovlaš, kao da mu stara, zbrčkana koža nije mogla da trpi tesan dodir te nežne, bele marame.
Ako ne bi bilo besposlenih iz obližnjih dućana, mehana i furuna da kod njega sede i da im on priča to "njegovo", sedeo bi sam. I to uvek okrenut naviše, ka varoši i čaršiji, i uvek sa nadnesenom rukom iznad očiju, da bi mogao što bolje, jasnije, da gleda celu varoš. Naročito u proleće i u leto, kada je čaršija suva, sveža, kada, sunčajući se na ćepencima, raskomoćeno i toplo sede terzije i drugi u poslu. Odozdo, sa Tekije, dopire sveže šumorenje lišća s visokih topola. Sunce jasno, svetlo sija. Sa Pljačkavice koja sada nije, kao nekada, gola i isprepukla, već posumljena, dolazi miris zelenila i planinske vlage. Markovo kale se već, kao uvek, iz magle ne vidi. Varoš, ne kao pre tamna, mala, kao da nije smela da se pojavi, već sada, sa svojim novim kućama, pravom čaršijom, obasjana suncem, slobodno se i jasno na suncu sija i širi sa okrečenim i po planu podignutim zgradama. Starac ne može da je se nagleda. Podupirući se jednom rukom, a sa onom drugom iznad očiju, jednako se izdiže, naginje, napreže, da je što bolje, sasvim jasno vidi, da je se nagleda, a vidi se kako mu dignuta iznad očiju ruka drhti, a usta u zbrčkanom mu podbratku srećno, blaženo trepte...


*

Jednom posle ručka, kada je sunce jače grejalo, leto počelo da osvaja, voda u vadi već po žednoj kaldrmi mrmoreći milela; kada je već počela da se oseća draž hladovine mračnih magaza, uvučenih dućana, i besposleni nadničari, nosači, sluge pekli se raskomoćeni i naslonjeni uza suncem obasjane zidove, čisteći se i krpeći se, - odozgo, sredinom čaršije, pojavio se konjanik. Iza njega fijaker. Ljudi sa ćepenaka počeli da se podižu, dohvataju kape. Zatim se videlo kako u fijakeru blešti kačketa, niže nje redovi dugmadi od mundira, u sredini sablja. Sigurno novi kapetan, načelnik, šta li?
Kola su silazila polako, pravo sredinom, sunčajući se. Ljudi su se dizali i odavali poštu. I stari Vasilije koji je, kao uvek, na ćepenku naslonjen gotovo ležao, okrenut ovamo i gledajući u varoš, - i on je već nogama tražio cipele, a rukom pipao za štap, da pozdravi... Ali, što se kola više primicala, kapetan se jasnije video: mlad čovek, u novom odelu, sigurno tek sada postavljen, bezizrazna lica, sa podsmehom, žmirkavim, prezrivim pogledom, raskomoćeno, s dosadom... oko sebe gleda. Starcu ruka, pružena za štap, ukočenija bivala; rukav od ruke, nadnesene nad oči, jače drhtao. Videlo se kako se napreže, bulji oči da, ne verujući nikako sebi, jasno vidi, pozna ga... dok ga kao nije sasvim poznao, video, uverio se da je zaista to on, - sin čuvenog turskog špijuna, zbog koga su oni nekada podneli tolike jade, muke, krvi... Kola su bila odavno izmakla, dok on, đipiv, stajao. Grč ga uhvatio u grlu.
- Dete... sinko!...
- Šta, dedo? - istrča uplašeno unuk iz dućana.
On je stajao, okrećući se, unezvereno, ne znajući šta da radi. Odjednom brzo pojuri u dućan. Iz dućana, kroz magaze, jednako okrećući se, kao tražeći da ma što nađe. Ali sve je bilo u redu. Sluge su stajale ukočeno, uplašeno. Po magazama burad, bačve poređane s obe strane, čiste kao što treba. Čepovi čisti. Ispod svakoga koji kaplje metnut sud...
Uđe u dvorište. Sluge sve zaprepašćene stadoše.
- Hm! - I kao samog sebe koreći za takvu ludost, vrati se. Ali opet, na po puta, usred magaze, zastade. - Ama, istina je! Jest! On je. Sin Trajka gurbetina! Sin Trajka suruntije, što imaše ženu tursku pomećarku, od koje u mahali nijedna devojka ne ostade poštena, ne upropašćena, ne podvedena onom psu, - pas mu se na grob!... krvniku Sulejmanu. Ooh!
I opet, očajan, besan, pojuri u kuću, u dvorište, zverajući, tražeći, da ma nad kim, nad slugama, sluškinjama, snahom, izlije sve ovo... da ma šta tamo po ambarima, štalama, dvorištu nađe što nepočišćeno, neuređeno, neostavljeno na svoje mesto, samo da bi mogao koga da izbije, na mrtvo ime da izbije, sav ovaj jed, očajanje, bes da iskali! Ali sve je bilo kao što treba. Sve u redu. Kuća široka, okrečena, izdizala se i belela. Ispred nje polivene ploče tamnele se i hladile... Snaha, videvši ga, izašla uplašena i stala ispred kuće.
A njemu, od očajanja, došlo da svoju ludu, staru, belu glavu počne da lupa i čupa, ne znajući šta da radi, kuda da se dene, videći da nema ništa da nađe zbog čega bi nad kime mogao sve to da iskali. I čisto bolno, predišući, idući po kutovima, đubrištu, zagledajući, počeo da tuži, kao da kori snahu:
- Marija! Marija! Slatka snajo!... Zašto? - kao zašto i što da baš danas nađe da sve počisti, sve uredi, ništa ne ostavi, da on sada štogod nađe.
Odjednom pojuri pravo u baštu. Kao da je našao, tako pravo odjuri pred jednu oblu, visoku mladicu, ali koja baš u sredini beše iskrivljena, i onako visoka, zbog poleglih oklembešenih grana, zbog sočnog mladog lišća izgledala još iskrivljenija.
- Sekiru! - viknu, i besno, dršćući, poče da optrčava oko nje. - Da je isečem! Šta se iskrivila? Što joj je da se iskrivi? Što da nije kao drugo pravo, lepo - ko što bog rekao - nego ovako? I da isečem! Da ga nema, kada nije kao što treba.
I, besno, sa nasladom, odišući, klecajući, sekirom koju mu sluga uplašeno dodade, poče udarati po drvetu. I dokle god ne vide da ono, krckajući, nišući se, sasvim ne pade, ispruži se i svojim mladim, vitkim stablom, raskrečenim krtim granama i sočnim lišćem gotovo se zatrpa u travu i u suprotnu leju, onda tek, kao zasitivši se, baci onde sekiru i odahnu:
- Taaako!
I isto onako unezvereno, besno, brzo, što pre, odjuri gore, u one svoje sobe na gornjem spratu, da se tamo zatvori, da nikoga ne vidi, ne čuje, nikoga k sebi ne pusti, niti iko da se k njemu sme da javi.
Posle, čak u mrak, tiho, da ih on ne bi odozgo čuo ili video, došla je snaha u baštu i sa slugama sklonila drvo, počistila sočne, krvave od srži treščice oko isečenih korena i izravnala mesto, da se ne poznaje...

1906.

Borisav Stanković - Pripovetke


Bozji ljudi


MANASIJE

Klisarnica na groblju bila je odmah više crkve, a iza nje bila je ledina za nove grobove i reka po kojoj, gdegde, bilo je mladih, visokih topola, a ostalo bilo puno starih, krivih vrba. Od celog groblja, stare crkve, okolnih zidova koji su na nekim mestima već bili srozani i kapije, jedino je ta klisarnica bila jaka, zdrava. Podignuta na direke s kujnom i sobom. Docnije dozidana je jedna oveća dugačka soba sa drvenom sofrom, u koju bi, kad pada kiša, a parastos je, podušje nekome, imali gde da se sklone i trpezu postave. U klisarnici stanovao je klisar i klisarica. Upravo, klisarica bila je pravi klisar, a muž njen, neki miran, slabunjav čovek, samo je kopao grobove, a ostalo, što je najteže, otvaranje, zatvaranje, čišćenje crkve, nadgledanje groblja, noću obilaženje, paženje grobova, a naročito noću rasterivati pse koji se kupe i loču zejtin iz kandila po grobovima, sve je to ona, žena mu, klisarica, radila. A pored toga morala je da vodi brigu i upravo nosi se sa svima prosjacima i sumanutima, kojih je uvek bilo puno. Svi su oni bili tu, na okupu. Istina, mnogo njih je bilo koji su živeli i spavali po ambarima i štalama pojedinih bogataških kuća, po izvesnim mahalama, čak i po obližnjim selima... Ali, opet, kad bi hteo čovek da ih traži, tu bi ih, na groblju, našao. A najradije su bili oko porte, uza zidove, i tu se vukli, ležali. Danju bi, ako je lepo vreme, išli u reku, i tamo ispod vrba sedeli, ili se prali, čistili. Neki tamo su i spavali po rupama, a neki od njih, naročito stariji, kao neko prvenstvo, spavali su tu, oko klisarnice. Ali ih je bilo mnogo. Sama klisarica, mada je toliko godina bila s njima, svakoga poznavala, ipak ih nije znala sve. Uvek bi poneki nov nadošao. Niko ne bi znao odakle je koji, tek bi počeo da se viđa među ostalima i vuče onako kao drugi tu oko klisarnice, reke, groblja. A opet niko od njih u samo groblje, međ grobove, nije kao smeo da uđe. Svi su bežali. Sem nekih, obično sumanutih, koji su naročito, ludo, strasno se zavlačili po ispucalim, trulim grobovima. Ali od tih i ovi drugi su bežali, bojali se.
Koliko bi puta koji od njih, prolazeći pored kakvog groba, kao oparen pobegao odatle i doleteo klisarici, drečeći:
- Ete ga!
- Koji? - istrčala bi klisarica uplašeno.
- Ete ga... u hadžijskom, gazda-Jančinom grobu. Tamo leži! - govorio bi ovaj tresući se od straha i groze što je u grobu video živa čoveka kako ničke leži i kao diše, miriše grob.
Klisarica, mada je bila slobodna, ipak ovo joj je bilo najteže. Ako joj nije bilo tu muža, ona bi skupila njih, prosjake, oko sebe, i zajedno s njima išla i izvlačila iz groba toga što se bio zavukao.
I zato je ona jedva dočekala toga Manasiju i toliko ga trpela da joj se on čak i po kući vuče, jede što nađe, pa i na nju samu se istresa, gunđa. I onako prljav, balav, osušenih nogu, ruku, a zdepast, sve prlja oko sebe gde god prođe. Ali on je uvek obilazio grobove i čisto sa nekim uživanjem tražio te koji se zavlače po grobovima da ih otuda izvlači, goni ih i bije. Cele nedelje bi tu oko klisarnice i groblja sedeo, da zvoni kada dolaze mrtvački sprovodi, ide s popom ili klisaricom po groblju i pomaže joj, a samo bi subotom odlazio u varoš, išao po čaršiji i prosio. I kad bi naprosio, sav ubrljan mašću, jelom, što je kupovao i častio se po aščinicama, dolazio bi on onda natrag i davao klisarici na čuvanje od prošenja preostali novac.
- Da mi čuvaš! - pretio bi joj on dajući.
- Hoću, hoću! - uzimala bi klisarica. Pa od tolike njegove prljavštine ni novac ne bi mogla da ostavlja gde treba, već odvojeno, na zemlju, u kakav kut, ćošak.

1902.

Borisav Stanković - Pripovetke


Bozji ljudi


ZADUŠNICA

Jedna pada u zimu, druga u leto, pred letnjeg Svetog Nikolu. A to je onda kad počnu prve trešnje da zru i kad zemlja, onako već uveliko zelena, počne da diše novim, letnjim životom. Ta je zadušnica najvažnija, jer za nju vele da onda mrtvi, cele zime dotada zatvoreni gore, na nebu, puštaju se s neba, te da oni onako željni, gladni, siđu u svoje grobove i iščekuju da im toga dana njihovi, živi, dođu na grob, prepoju ih, okade, zakite cvećem. I to mnogo. Ceo grob da im prekriju cvećem i drugim zelenilom te kao da bi ih time opomenuli šta se ovamo, na zemlji, više njih zbiva i događa. Pa pored toga da im još iznesu jelo, piće. I to opet mnogo. Jer će im to biti dosta za celo leto. Ono, istina da se onima što su sad skoro umrli iznosi na grob i razdaje još i svake subote i praznika, ali onima, starim mrtvacima, koji su već i po nekoliko puta prekopavani, njima se samo tada, na zadušnici iznosi i razdaje, jer, vele, oni, onako stari, odavno umrli, već i ne jedu. Dosta je njima posle samo pomen i molitva.
I zaista, na taj dan, njihovi živi dolaze im. Iznose im jela, pića, i razdaju. Na taj dan, mada muški ne idu na groblje, i čaršija je zatvorena. Od žena ne može da se prođe. Iz sviju mahala, kapija i čaršija stiču se i idu drumom što vodi groblju. Stare, poštapajući se, u prazničnim odelima, sa svećama, zajedno sa obudovljenim snahama i kćerima idu napred, a iza njih sluge nose spremljena jela, piće. I to toliko, kao da će na groblju da godinuju. Cela kuća se iznosi. A još, pored toga, opet, svaki čas zastajkuju, osvrću se i vraćaju sluge da od kuće još što ponesu što su one zaboravile, a sad se, usput, setile (a naročito je to ono što je pokojni za života rado jeo). I tako u povorkama, iz svih mahala otiskuju se i žure ka groblju. A groblje nije daleko. Ono je odmah tu, blizu, do varoši. Ograđeno zidovima, sa crkvom u sredi od koje se samo njen ugnut krov i krst vidi. Veliko je i prostrano groblje. Kažu da se četrnaest kolena ljudi tu isposahranjivalo. A ovo, sada, petnaesto je koleno koje počelo da se sahranjuje.
A čim se iziđe iz varoši i sagleda groblje, odmah se oseti miris od tamjana. I što bliže groblju, njegovim zidovima, tim jače iz njega tamjan, plač. Ponekad, čisto vas uplaši, kao preseče, - te se trzate i zastajete, - kakav iznenadni krik, cviljenje sa nečijeg groba. Ali ono odmah počne da pada i gubi se u onoj opštoj tišmi od sveta i plača.
Na kapiju grobljansku ne može da se uđe. Mada je ona velika, dvokrilna, na svod, uvek širom otvorena, ipak, kad se uđe, ne može od sveta, žena, dece, slugu, sluškinja koje s korpama jela na glavi i sudovima pića u rukama, zbijene, tiskajući se, jedva ulaze i razilaze se po grobovima. A groblje? Puno. Što kažu, čitava gora od grobova. Naročito oko crkve, jedno do drugog, pa i preko drugog, - kao da žele da probiju zidove i uđu u samu crkvu, - grobovi znanih ljudi, bogataša, hadžija. Svuda upaljene sveće, tamjan. Na svakom grobu beli se prostrt čaršav, a po njemu poređano jelo, piće. Čelo groba kleče starije, matere, a u strani mlađe, žene, sestre. I sve, unesene u plač, krijući lica o grob, plaču, nariču. Matere malaksalo, starački, a mlađe jako, zdravo. Plaču mnogo, i nekako raskomoćeno, jednako nameštajući se oko groba ugodno, slobodno kao kod kuće. I to valjda zato što ima mnogo da se plače. Mnogo se nakupilo. Cele zime i proleća. Pa sve to ima da se isplače, izjada, iskaže mrtvima. Šta se u kući, otkako je on umro, dogodilo. Ko koliki porastao, oženio se, udao. Koliko puta on, mrtvac, u snu im došao, te se videli, razgovarali. Kakav je došao: prek, ljut. I zašta takav? I plače se dok god traje služba u crkvi. I zato, što bliže kraju služba, tim jači, užurbaniji plač. Jer čim se svrši služba, pop počne da prepojava grobove, prestaje plač, nastaje onda deljenje, razdavanje jela i pića u pokoj duša. I to najviše prosjacima i drugim ubogim ljudima. Jer vele: da što se tad njima, za u pokoj duša mrtvih, da, da oni pojedu, popiju, kao da se samim mrtvima dalo, kao da se oni mrtvi digli iz grobova te sami oni jeli, pili, krepili se. I zato, čim se služba svrši, popa iziđe iz crkve, zacrni se njegova mantija preko grobova, tada sve uzavri od plača. Polete krici, praštanje, ljubljenje grobova. Tada počne ono čuveno cviljenje. Cviljenje koje se na sve strane širi i čak u varoš dopire. A naročito cviljenje mladih matera za prvencima. Praštajući se, padaju kao u neki zanos, rasprostiru se po grobovima, viju, ljube, bacaju šamije.
Pop prepojava. Brzo, užurbano, da bi što pre prestalo to cviljenje, plač. Zaustavlja ih, onde diže čas majku, staru, samu, koja već iznemogla od plača, poklopljena, tiho cvili, onde čas udovicu, sestru... I tako svuda. Pogdegde bi, ali to retko, bio kakav muški. Udovac, sam, svi mu pomrli, pa mora on da im dolazi na grob, iznosi. Nakupovao simite, penjerlije iz furundžinica. Poređao po grobu. I, ukočeno, čisto očajno pogledom moli popu da što pre dođe do njega, prepoje, te kako bi mogao što pre da ide, pobegne, ne sluša oko sebe taj plač, cviljenje.
- Tugo, Mito, domaćine!
- Lele, sinko! Tugo, čedo! Pa što mi se, čedo, u snu češće ne javljaš, ne dolaziš? Dođi, sinko, javi mi se, te majka bar češće da mi te viđa... - cvili već iznemogla majka.
Ali joj pop ne daje dalje. Brzo prepoje, očita, da bi se ona digla i, utirući suze, brecajući još od plača, počela da razdaje prosjacima, slepcima, kljastima. A naročito da gleda ako koje slepo, kljasto prosjače liči po godinama na njeno umrlo čedo, ona da njega najviše gosti, poziva: "'Odi, čedo! 'Odi ovamo!" - da ga dovodi, pa, kao da joj sam sinčić ustao, da ga postavlja za grob, hrani ga, trpa mu i nudi. - "Uzmi, uzmi, sinko. Obiđi, kusni od ovoga. Najviše ovo uzmi. Dobro je to. Slatko je. Pokojno moje čedo najviše mi je to voleo da jede. Uzmi, sinko, uzmi, čedo!"
Pa da i ostale prosjake zove, i njima da razdaje. Svima da da, a nikoga od tih prosjaka, božjaka, da ne propusti. A njih je puno. Iz cele varoši, svih mahala. Pa čak i sumanuti, poluludi. A naročito tada, na zadušnici. To im je kao neki njihov praznik. I dok traje plač, služba u crkvi, dok ne počne da se prepojava i razdaje, svi su oni tamo, na ulazu, oko porte. Tu Menko, Taja, Naza, Stevan, Ljuba... Svi oni. I, s obe strane ulaza, lepo poređani. Neki umiveni, zakrpljeni, s velikim torbama, bisagama u koje će jelo da meću i s testijama za piće. I, gledajući na groblje, slušajući pojanje iz crkve, čak se neki od njih i krste. Sumanuti već ne. Oni, onako polunagi, kao bežeći ispred nečega, grče se unezvereno i uplašeno gledaju na groblje, plač, upaljene sveće. I opet svi, svaki čas željno pogledaju i iščekuju kad će da se svrši služba i počne da se razdaje. Neki, još odsad probiraju lepše, bogatije grobove. A neki, i to čuveniji, stariji prosjaci, imaju naročite, svoje, grobove kakve čuvene porodice kod koje oni uvek idu, i tamo, kao gosti, za trpezu sedaju, jedu, piju za u pokoj duša mrtvih.

1902

Borisav Stanković - Pripovetke


Bozji ljudi


LJUBA I NAZA

Iza groblja, do reke, živela je ona. Ispočetka u rupi, docnije načinila kolibu. I svakim danom sve više i više je pokrivala. Čas sušenim korenjem duvana, čas prućem, trnjem, crepovima ili zemljom... kako je gde našla i stigla. Bila je vredna. Svi su se prosjaci nje bojali. Naročito na groblju. Tamo im je bila kao neka domaćica. Uređivala ih je. Pazila da ko čije mesto ne zauzme. Naročito je terala one druge, bogate prosjake koji po selima prose, imaju u varoši svoje kuće pa i novac pod interes daju, pa kad je zadušnica ne samo što dođu, nego ponesu i najveće bisage i testije za prošenje. Naza ih je terala. Čak se i tukla s njima. Zato su je ostali prosjaci voleli.
A isprva ona nije prosila, već je služila u varoši, kod nekog gazde. Ali kako je taj gazda hteo da je siluje, to preplašena od toga pobegla iz varoši i više nije htela da služi, već počela da prosi. Bila je suva, kao spečena, a još mlada. I da joj nije bio spreda jako narastao vrat, guša, bila bi i lepa. Pa i ovako, kad se poveže šamijom, prebaci je preko vrata, te joj se ne vidi ta narasla guša, izgledala je dosta lepa, A naročito kad je nasmejana, te bi joj se videli njeni zdravi, beli zubi. Uvek je bila oprana, iskrpljena i lepo povezana. A njene bose noge nisu bile kao u drugih prosjaka, raspucane, prašnjive, već uvek oprane, male, hitre... Bila je toliko čista da čak i neki varošani počeli oko nje da obilaze. Ali ona je od njih bežala kao luda. Ni novac, ništa nije htela da primi.
A izgledalo je da je od svih zavolela nekog Ljubu prosjaka, koji je večito ležao i spavao. Bio je to mlad, razvijen dečko. Crne masti, crne kose, crnih očiju. Pogleda istina blesastog, ali nekako upornog, prkosnog. On je večito, gotovo go, u nekoj dugačkoj, prtenoj košulji, samo spavao i ležao. Taj nije prosio više nego što mu je trebalo, a nikad ne bi, i da mu dadu, obukao odelo. Uvek je išao u toj dugačkoj, prtenoj košulji koju niti je prao, niti svlačio dok je ne pocepa.
Pa i to, kad dođe na groblje da prosi, on seda u kraj, naposletku, i samo gleda gde će moći da ispruži komotno svoje dugačke, pune noge i nasloni se. Ako mu ko udeli - dobro, ako ne ništa. Leži jednako. A otkada počela ona, Naza, da mu od svoga odvaja i daje, otada je još manje prosio, a još lenje, upornije ležao.
I Naza mu je zaista davala. Ali da ne bi palo to u oči kod ostalih, ona bi ga prvo korela da sedne gde istaknutije, gde može štogod da se naprosi, a ne tako, u kraj, gde ga niko ne vidi.
Ali kad on Nazi od lenosti ne bi ni odgovorio, tada bi ona uzela njegovu torbu i metnula pored svoje, mada bi prosjaci, pored svega što su se nje bojali, počeli onda da se pogurkivaju. A sakata i jezična Vela digla bi tada glavu, i naslonjena pazuhama o štake, počela bi visoko, na slogove da muca... tobož kao da pravda, brani Ljubu što neće da prosi.
- Pa što traži da se muči, da prosi? Kad etete te ete... - mucila bi se ona da odjednom celu reč izgovori - eto ima sestru. - I tu reč "sestru" ironično bi naglasila. Starci bi se onda iskašljavali, drugi okretali se od Naze, namigivali. A Naza od stida ne bi smela ni u koga da gleda, a kamoli da koga izgrdi i izbije, već bi krišom iz svoje trobe prenosila u Ljubinu, tobož da je to naprošeno, samo da joj se ne bi posle još više smejali kad bi morala da mu pred svima, naočigled, odvaja od onoga što je za sebe naprosila i njemu da daje.
Ali to je svakoga dana bilo tako sve gore i gore, da ona nije mogla više. I jednog dana, pošto se groblje ispraznilo, svi prosjaci razišli, a pop seo ispred klisarnice da se odmori od prepojavanja, ona stala pred njega.
- Koje dobro, Nazo? - upita je on.
Ona ga pogleda, uplašila se i htela da pobegne, ali se opet, zbunjeno, vratila.
- Ete... - počela da muca.
- Pa šta? - hrabrio je popa.
- Iskam da se udam.
- Za koga? - strogo zapitao je pop i već ljut što mu još i time dosađuje.
- Za Ljubu...
Pop počeo da se šali:
- Kako za Ljubu?
Ona, od stida, ćutala. On počeo i dalje da se šali.
- Pa dobro, dobro, Nazo. Pa, je li te Ljuba voli? Voli li te on?
Naza od stida, zbunjenosti, počela da pocupkuje, premešta se s noge na nogu i ugušeno, tiho, da odgovara:
- Hoće i on.
- Kako hoće? - počeo pop da se jače šali. - Pa je li ti rekao, kazao da te voli?
Naza, od stida, jedva je odgovorila:
- Nije mi to rekao, ali znam. Hoće me. - I počela da navodi dokaze. - Ete, još otkad ga ja čuvam, hranim. Sve ja za njega radim, dajem mu i on jede, uzima, prima. Voli me.
- Pa dobro, dobro, uzmite se. Ko vam brani? - prekinu je pop odobrovoljen tom njenom ljubavlju.
Ali Naza jos zbunjenija nastavila:
- E, ali ja iskam da se venčam. Hoću u crkvu kao i svi drugi.
Popa se, odjednom, zbunio i unezverio, ali opet okrenuo na šalu.
- E, pa dobro, dobro. Ali znaš da za to treba para. I to mnogo. Imaš li ti toliko novaca?
- Imam. Skupila sam nešto, - radosno ga dočekala ona.
- Pa donesi. Da vidim.
I ona, vesela, otrčala kolibi. Brzo se vratila s novcem koji je izvukla ispod zemlje u raznim zavežljajima... Sve dala popi. Ovaj, kad video popriličnu sumu, još više se zbunio. I nije znao šta da joj kaže.
A ona ga gledala unezvereno, radosno, iščekujući od njega odgovor.
On skupio novac, zadržao ga kod sebe i rekao joj:
- E, sad dobro. Pare neka stoje kod mene. A ja ću da pišem vladici i čim on odobri, venčaću vas.
Ona radosno, zbunjeno, kao svaka isprošenica, prišla da mu celiva ruku, ali on je, grozeći se, odbio:
- Neka, živa bila. Idi sad.
Ona pošla. Ali se opet vratila.
- A ako li da se spremam?
- Šta?
- Pa ne li dar? Eto za tebe što ćeš da nas venčaš. Pa za kuma, starojka... boščaluke, i drugo što treba.
Popu došlo još više neugodno slušajući ono: crkva, kum, a gledajući je onako iskrpljenu, s torbom. Zato, da bi ugušio smeh, on joj rukom odobrio i otpustio je.
Ali od vladike nikako ne dolazi odobrenje. Dok bilo leto, Naza i ne dosađivala popu toliko. Stid je bilo. Jedino, kad bi on došao na groblje, ona se uvek nalazila oko njega, usluživala ga, samo da bi mu pala u oči te da se on seti nje i kaže joj ako je što od vladike došlo.
Ali od vladike ne dolazilo. A, međutim, dolazila zima. Za sebe se Naza nije bojala već za njega, Ljubu. Jer oko groblja i u varoši nije imao gde da spava. I, kao svake zime, hteo da ide u kakvo selo i da tamo u slami po štalama leži, prezimi, ali ga ona nije puštala. Znala je: kakav je on, pa ako naiđe na kakvu dobru kuću, gde će da ga puste u štalu i da mu daju po komad hleba, da, kakav je len, više otuda ne bi se ni vratio ovamo, u grad. A da ga opet kod sebe, u kolibu pusti, nije mogla. Stid je bilo da ga tako, nevenčanog, kod sebe primi, jer "šta bi posle za nju kazao svet?" A ovamo, zima sve jača. Ljuba, istina, nije se tužio, ali sav, onako go, u košulji, naježen od zime i, kao u inat, samo još više je ležao, a već ponekoga raspitivao za kakvo selo. Zato Naza zaboravila i na stid i na sve i počela svako jutro da odlazi popu kući i čeka ga na kapiji.
- Nema, Nazo, - odbijao je pop osećajući se neugodno kad bi je video kako ona ispred kapije bosa tapka po snegu i pilji u njega. Čeka kad će da joj kaže da je od vladike došlo da se venčaju. - Kad dođe od vladike, ja ću da te zovem, - odbijao je jednako popa.
Ali Naza nije mogla da čeka. Zima stegla i puca. Ljuba da se ukoči. Zato zaboravi sve i nevenčanog primi Ljubu kod sebe, u kolibu. I, otada, čisto se promenila. Došla lepša, čistija i vrednija. Od jutra do mraka trčala je, prosila, donosila. No samo više nije izlazila u varoš ni na groblje, među prosjake. Nije više tamo prosila i pokazivala se gde su znali za nju i Ljubu, već počela da prosi i ide po selima. Ali opet koja vajda kad Ljuba isti onakav. Otada još lenji. Samo leži i spava. Više mrtav nego živ. Naza luta, prosi, donese mu, i on ni da se okrene na nju, a kamoli osmehne, progovori. Samo, pošto se najede, raskreči se posred kolibe da onako, go, slobodan, leži, spava. Koliko puta donosila mu odelo. Čak i celo, nigde nezakrpljeno. Donese, nudi ga i razastire preda nj da mu pokaže haljine.
- Evo, bre, evo. Nove. Još nezakrpljene. Odmah mi dadoše čim zatražih. - I samo da bi ga kao zainteresovala za sebe, kao pred njime se uzdigla, počela bi da mu priča kako su joj, čim je zatražila, odmah dali.
Ali na sve to Ljuba, i ne gledajući u haljine, jedva ako bi odgovorio:
- Tesne su! - I onda bi se opet okrenuo od Naze i od haljina što mu ih nudi i, kao strepeći da mu ne navuku te haljine, još slobodnije bi se raskrečivao, rasprostirao da leži, spava, ne gleda u Nazu.
Naza, od muke, posle počela i da pije. Prosi, prosi, pa se napije i dođe. Stane Ljubu da drma, budi, miluje, a on umorno, mrtvo prevrće se na drugu stranu da zaspi odišući i braneći se od nje.
- Ne diraj me, mori! Pusti me! Oh!...


*

Sada, jednoga dana sretoh Ljubu. Bila kiša. Blato na sve strane. A naročito iz njiva i bašta odakle je on dolazio. On je dolazio iz Donjo-Vranje, gde je bio sabor. Bio već ostareo, sav crn, krupan, mastan. Kao uvek, bio je samo u košulji, a ogrnut nekom debelom, ulepljenom ponjavom. Prigrćući tu ponjavu, torbu i košulju oko sebe, išao je kao uvek nemarno, upadajući posred blata svojim dugačkim, bosim nogama i gledajući u stranu, uporno, natmureno.
- Šta bi, more, sa tvojom Nazom? - upitah ga.
- Koja Naza? - poče on natmureno da mumla i da se skuplja onako go pod onom svojom ponjavom i košuljom.
- Pa tvoja žena.
- A! - poče on kao da se doseća - umre ona. Još otkada je umrla!
- Kako? Gde je umrla?
On jedva okrenu glavu da me pogleda. I, isto onako napućeno, prkosno, gledaše me kao da me ispitivaše. I posle dugog gledanja, kao da se reši da mi odgovori:
- Umre. Zimi, u selu... i tamo - vuci li? psi li? - rastrgli je. Ko zna?
I gegajući, blatnjav, produži put jednako skupljajući se ispod one svoje ponjave i masne košulje.

1902.

Borisav Stanković - Pripovetke


Bozji ljudi


TAJA

Od svih prosjaka on je bio najlepše obučen. Kao da je bio neki njihov starešina ili vladika im. Naguntan, sa po nekoliko pari odela na sebi, u nekim širokim, čohanim čakširama, dolamama, opasan pojasevima... sve "pustinjsko" odelo, što su mu žene od umrlih muževa i sinova davale. Čak je imao i kao neku prevlast što je samo on mogao do klisarnice, u jednom zaklonu od streje i pruća, da u toj, kao nekoj sobi, samo on spava i dovlači ta svoja pustinjska odela.
- Žene davav, Taja buta! - gunđao bi on stenjući i navlačeći na sebe ta odela. A ostalo, što ne bi mogao da obuče, krio bi po uglovima te svoje kolibe ili zemljom zatrpavao, bojeći se da mu ko ne uzme ili ukrade.
Ali ne samo što u to niko nije dirao, još manje krao, već su mu i svi davali. Čak i prosjaci. I oni, od onoga što naprose, odvajali su i davali su. A on je sve halapljivo jeo i uvek, uvek bio gladan.
Bilo na daćama, godišnjicama, parastosima, pomenima po groblju, prvi bi on morao da sedne, najede se, pa onda ostali, drugi prosjaci.
On, čak, nije ni prosio. Njemu se na noge donosilo. Čim ko umre, to se zna da odelo u kome je umro, to mora njemu, Taji, da se pošlje. Njegovo je to. A on bi uvek, nezadovoljan što mu se donese jedan ili dva para, koliko je tad umrlo u varoši, gunđao i drao se:
- Što već svi ne pomru?
I svi su mu davali. Kao da su ga se bojali, i time kao hteli da ga zadovolje, ućutkaju, te da ne gunđa i zlokobi. A verovali su da sve što on prozlokobi ispunjava se.
Tako i klisarici predskazao. Jednog dana seo na prag njene sobe i počeo da se dere na sav glas, gledajući ispred sebe:
- Klisaričina, ete klisaričina ćerka, umreće...
Klisarica izletela na nj sa sekirom. On pobegao.
- Neće, neće...
Ali čim se izmakao od nje, opet je počeo da viče:
- Umreće, umreće...
I popu, za sina mu, predskazao.
- Na popa! - I opet jednoga dana isto tako počeo da se dere. - Na popa sina, po glavi... puc! - I rukama je pokazivao kako će ga kamenom udariti.
I zaista, popova sina deca u igri kamenom udarila te ovaj od toga umro.
I zato su ga se svi bojali, ugađali mu, sve mu činili samo da čuti, ne gunđa, ne proriče, ne zlokobi... A on je, opet, samo gunđao. Nikoga u oči ne gledao, već ispred sebe, natmureno. I stenjući, koje od mnogog odela, koje od suvišnog jela, vukao bi se dišući mrtvo, teško, prosjački... Jedva bi išao i vukao se, mada je u tom nagomilanom, večinom novom pustinjskom odelu, a još ovako krupan i koščat, izgledao dosta i lep.
U to vreme bila prebegla iz Turske jedna prosjakinja, neko ulavo mlado devojče. Zvala se Vejka. Od zuluma pomerila pameću. Turci, da bi je ugrabili, sve joj poubijali. I tad se po njoj moglo još da vidi kako bi ona zaista postala lepa, samo da je nije to, taj užas kao presekao, te se od toga ona kao iskrivila, sasušila. Bila je sitna, mala... Nikad nije smela sama da ostane, a još manje napolju sama da zanoći. Pričinjalo joj se kako uvek idu za njom Turci da je grabe, kako ih čuje, vidi... I tad bi, pišteći od straha, gotovo luda, zaklanjajući glavu rukama, trčala, bežala, krila se...
- Nane, slatka nane, Turci! - cvilela bi ona tako po čitave sate bežeći i vrteći se u kovitlac od straha.
Pa samo da bi je Taja k sebi pustio, da ne bi sama napolju noćevala, ona ga je slušala, dvorila... Sve mu činila što god je on hteo. A bila je vredna. Ubrzo ona onu Tajinu kolibu, sobu, jače i bolje učvrstila prućem i zemljom; iznutra počistila, pa odnekud nabavila i sudove, posuđe, te je uredila kao neku kuću. Čak mu je i jelo gotovila. I tako oni dvoje počeli su da žive mirno, lepo. Naročito Taja, hranjen i dobro negovan od Vejke. Bilo mu je dobro. Više nije gunđao, a još manje kao pre onako halapljivo jeo, ždrao...
Vejka ga je zvala "čičom" i uvek, noseći njegove torbe, išla za njim, da mu je na ruci, da, umesto njega, kad Taja ili ne može, ili neće, mrzi ga da preko grobova ode do neke žene, ona umesto njega ode, otrči i uzme ono što im daju.
Ali to ne bi duga veka. Tajom prevlada druga. Varošanka je bila. Bila sluškinja, pa se propila i počela da prosi. Nova je bila, tek odskora došla na groblje. Mada je već bila stara, usahla, ipak je bila nekako meka i sa još dobrim prsima i licem. Ona poče oko Taje obletati, a i Taja oko nje. Ali ipak Vejka se nije nadala da će Taja toliko nju, Vejku, da omrzne i otera je, da joj ne da da spava u njegovoj sobi.
Jednog dana prosili su... Taja, kao uvek, a sad još bolji, očišćen i iskrpljen od Vejke, sedeo je u sredi na prvom mestu. S desne strane stajala je ta varošanka; s leve mu, uz koleno, kao uvek, bila je Vejka i trudila se, brinula da u njihovoj, zajedničkoj torbi što više bude naprošeno. I ono što ne bi koja žena pravo u torbu spustila, već na zemlju do torbe, ona je dizala, čistila i metala u torbu. A od svega što je najbolje, pribirala je i davala svome "čiči", Taji, metala mu u skut, da on jede.
A i varošanka. Ona opet, da bi se pred Tajom kao pokazala, glasno se zdravila sa ženama koje su ih darivale i s kojima se ona poznavala.
- Snaške, kako si, snaške? - pozdravljala se ona, istina promuklo, ali nekako strasno, pa i ona, od onoga što joj dadu, i ona je odvajala i davala Taji, metala mu u skut... i, kako se Vejki činilo, navlaš ga dodirivala svojim strasnim rukama.
Vejka ju je, uzdržavajući bol, odbijala.
- Pa ima si... - branila je Taju od njenih darova i još više iz svoje torbe davala je Taji.
Taja je sve jeo. Ali više od varošanke nego od svoga i Vejkinog.
Utom prošenje prošlo. Groblje se ispraznilo. Svi drugi prosjaci otišli, samo oni ne. Vejka skupila torbe, uvezala ih i, kao osećajući nešto, počela s trepetom da iščekuje kad će Taja da se digne i po običaju, kao uvek, on i Vejka odu kući u onu poznatu sobicu Tajinu, iza klisarnice. Ali Taja je jednako jeo, a varošanka se još ne odmicala od njega. Ona je isto onako stajala i kao nešto očekivala, nadala se nečemu od Taje.
- Čičo, 'ajdemo si doma! - naposletku ponudila Vejka Taju, kad je videla da je već sunce zašlo i mrak počeo da pada.
- Ja! - odjednom se na nju obrecnula varošanka. - Šta će tamo? Dobro mu je i ovde!
Ali Vejka nju nije slušala. Znala je ona unapred da će to od nje čuti. Sad je samo gledala u Taju i, služeći ga, drhteći od straha, iščekivala šta će joj on reći.
Taja je međutim jednako jeo, mljeskao, i gledao ispred sebe. Videlo se da je i njemu teško da se reši.
- 'Ajdemo si! - još jednom se, preplašeno, usudila Vejka da ga pozove.
- Neću kod tebe! - jedva on promumlao. Istina, videlo se kako se s mukom rešio, ali je ipak odbio Vejku.
Vejka ništa ne rekla. Samo ostavila torbe, skupila se i odvukla do klisarice.
- Teto, "čiča" me neće više! - proplakala kod nje.
I zaista, Taja je više nije hteo, kod sebe, u svoju sobu. Primio varošanku. A Vejka nije imala više kod koga, no je od tada morala sama po polju da noćeva. Zatim se brzo izgubila, umrla, više od straha što je sama, napolju, nego od gladi.
I tako Taja ostao sa varošankom. Čak izgledalo je da mu je s njom i bolje. Ova ga je dvorila nekako raskošnije. Lepše mu i ukusnije gotovila, nameštala... Sve po varoški. Ali posle varošanka kao da se brzo zasiti Taje i odjednom ga ostavi. I ne samo što ga više nije dvorila, donosila mu, davala od svoga što naprosi, već je i njegovo uzimala, jela, te je on ostajao gladan. A počela opet i da se opija.
Ode tako, zaređa po kućama i počne da prosi, moli, ne za sebe, već tobož za njega, Taju. I laže kako se on razboleo, pa leži bolestan. A i ne jede... Već ako imaju da joj dadu rakije ili novaca te da ona kupi i odnese mu. A posle od toga se ona napije, pa kad dođe kod Taje, ne samo što mu ne da ništa, već ga tera od sebe, izgura iz njegove sobe, te on mora napolju da noći... A često i bije ga.
Svi su se nadali da, kakav je bio pre Taja, da će on varošanku odmah oterati od sebe. Ali on ne samo što je nije oterao, već se nije ni tužio. Samo je ćutao. A kad ga neko upita za to, on bi se izdrao na onoga:
- Gledaj ti svoj put!
I, kao u inat nekome, više nije hteo ni da dolazi ovamo, među prosjake, niti da prosi, i viđa se s kim. Sedeo je tamo, ili ispred svoje sobe u koju ga varošanka nije puštala ili u reci, iza groblja.
I, da li od starosti, ili od gladovanja, zemljosa. Odelo poče da mu se raspada i vuče za njim u dronjcima i krpama. A drugo odelo više mu nisu ni donosili. Kao da ga se viče nisu bojali, jer je on odavna bio prestao da gunđa, prorice, zlokobi... Još odonda otkada počeo da se drži, meša sa ženama.
On se više živ nije čuo.
Samo pokadikad noću. I to kad obično varošanka, pijana, s drugim prosjacima dođe, pa se s njima zatvori u njegovu sobu. Tad bi se Taja digao, došao pred vrata i počeo da je tera, goni iz te svoje sobe.
- 'Ajde, idi si, mori, idi! Moje je to! - i pokazivao bi on na sobu u kojoj se ona razbaškarila s drugim prosjacima. - Moje je. Klisarica mi je dala.
A ona, mameći ga sebi da ga izbije, pretila mu je iznutra:
- 'Odi, 'odi da ti dam tvoje...
- Oh, lele! Oh, lele! - uzmicao bi Taja uplašen i obilazio oko ulaza i tako cele noći dreždao.
A opet, uvek mu je milo bilo kad bi se ona na njega odobrovoljila, te ga pustila unutra, kod sebe.
I ko zna dokle bi tako, da se sam popa nije umešao. Silom oterao varošanku, te Taja opet morao sam, u toj svojoj sobi, da sedi, noćeva. Ali, otada Taja kao da ne beše više onaj Taja. A zar i godine dođoše. Više nije jeo. Samo, kad ga pustiše u sobu, leže. Više ništa. Ako bi ga koji ponudio - dobro, jeo je; ako ne - gladovao je i sam ne znajući i ne osećajući da gladuje. Samo se uvijao svojim krpama i dronjcima od odela... Čak i zemljom koju bi mogao oko sebe rukama da dohvati; i nju je na sebe bacao... kao da se živ zakopavao, dok ga jednog dana ne našli mrtva. Ko zna kad je i koga dana izdahnuo, samo tad na njega naišli i videli da je mrtav.

1901.

Borisav Stanković - Pripovetke


Bozji ljudi


BEKČE

- ...Ha! Zort! - utrči on i posred njih, prosjaka, padne. - Trzajte se. Tamo... prosjačka vero, bre!
I počne da ih gura, rasteruje, dok on, u sredini, najbolje mesto ne zauzme.
Neki gunđaju. Slepci se povlače, sakati hvataju za štake, a neki mu, uzmičući se, i prete:
- Bekče, miran! Miran da si, Bekče!
A on ih jednako gura od sebe. Što dalje da su od njega. I kad ih rastera da može on komotno, slobodno da sedi, ne dižući šajkaču s očiju i ne prestajući da grdi prosjake, vadi skrivenu u nedrima svoju torbu, meće je pred sebe, naginje se na nju, širi je, i počne onda na sav glas da priziva prolazeće žene da mu udele... Sve ih po imenu zove. Svaku poznaje i od svake prosi. Čak kad neka njemu ne pruži, već do njega kome drugome prosjaku, on se izdiže, grabi joj iz ruku i meće u svoju torbu. A kad napuni torbu, odmah prestaje da prosi i diže se. Pa ono što mu je suviše u torbi, naročito parčad hleba od nepšenična brašna, ne dobro i masno umešenih pita, banica, on to izdvaja i daje. Deli oko sebe, međ prosjake, jednako grdeći ih:
- Na, na... - baca im u krila, lica. - Nasiti se, prosjačka vero.
I, radostan, poskakujući, odjuri u varoš s onim što je naprosio, pevajući iz sveg glasa.
Obično ide u one mehane po čijim štalama spava. I tamo, ono što je naprosio, razdaje seljacima grdeći i njih, seljake.
- Na, bre... na, seljo... Uzmi, jedi... U tvom veku ovako što ubavo, meseno, nisi izeo... i nikad nećeš da izedeš... Jedi, seljo... - I sve što god je naprosio ređa pred seljake da jedu.
A seljaci, ako mu za to koju rakiju plate, dobro, ako ne, ne traži. Samo ni tu ne ostaje. Opet odjuri dalje, po mahalama, kućama, da što posluša, iscepa drva, donese vode... A uvek veseo, s pesmom, nabijenom šajkačom do očiju, bos, razgolićenih grudi...
Bio je lep čovek. Mlad, plav, koščata, izvijena lica s punom, kratkom bradom.
Svi su ga znali, a i voleli ga. Koliko puta bane ma u čiju kuću, i zatraži od domaćice:
- Rakije da mi daš!
- Šta će ti rakija? Hleba da ti dam! - nudi ga domaćica.
- Hleba sama jedi! - odbija on uvređeno. I, s rukama ostrag, još jače nabijenom šajkačom nad oči, unosi se u nju ljutito: - Šta će mi hleb? Hleb je za prosjake. A Bekče prosjak nije! Rakiju da mi daš.
Domaćica šta će? Da mu.
I tako od jedne do druge kuće, napije se. Ali tad ne ide kao drugi, ne zavlači se međ plotove i ambare da tamo spava, rče, valja se onako pijan po prašini, već pevajući iz sveg glasa, kršeći se kao neki "ergen", prolazi pored kuća najbogatijih i najlepših devojaka i ide u najbolje mehane da tamo peva i igra. A to njegovo igranje, neko tresenje snagom, pocupkivanje, udaranje kolenima o pod, zemlju, toliko je, da kad bi drugi tako što uradio, nedelju dana ne bi se digao iz postelje, a njega ni znoj ne probije. Pa kad i mrak, noć padne, ni tada se ne umara ni smiruje. Onda ide iz varoši u krajnje, puste ulice, u njive, vinograde i tamo sam peva, luta...

I kad nije pijan, opet luta. Naročito kad nastanu noći s punom, jakom mesečinom. Tada ne peva, već viče i igra, igra spram mesečine. Čak i kad se mesec od mutna neba ili oblaka ne bi video, on bi opet k njemu, u pravcu u kom bi se nazirao kroz oblak, išao, lutao.
Ljudi, slušajući to njegovo pevanje i lutanje za mesečinom, govore:
- Bekče pijan peva.
- Hoće nešto da ga 'aloše, zlo snađe, bog ga ne ubio, - čudili bi se i drugi ispunjeni strahom od tog njegovog pevanja i lutanja po pustim poljima za mesečinom.

1901.