Zdravo Gost, ako čitate ovo, to znači da niste registrovani. Kliknite ovde da se registrujete u nekoliko jednostavnih koraka, uživaćete u svim odlikama našeg Foruma. Imajte na umu da su zabranjeni nepristojni ili besmisleni nikovi (bez brojeva ili slova nasumice).
Borisav Stankovic - Proza - Strana 3
Povecaj Tekst Smanji Tekst

  1. Dobro Došli na Radio Šumadinac forum.

    Trenutno pregledate forum naše zajednice kao gost, što vam daje ograničen pristup većini diskusija. Registacijom koja je besplatna dobijate mogućnost da postavljate teme, privatno komunicirate sa drugim članovima (PP), odgovarate na ankete, uploadujete, i pristup mnogim drugim posebnim delovima. Registracija je brza, jednostavna i apsolutno besplatna i zato Vas molimo, pridružite našoj zajednici danas!!

    Ukoliko imate bilo kakvih problema sa procesom registracije ili vašim nalogom za prijavljivanje, kontaktirajte nas.
 

+ Odgovor Na Temu + Kreiraj Novu Temu
Strana 3 od 3 PrvaPrva 1 2 3
Prikaz rezultata 21 do 30 od 30
  1. #21
     OFF 
    VIP
    Poeni: 406,386, Nivo: 1
    Level completed: 99%, Points required for next Level: 0
    Overall activity: 99.9%
    Dostignuća:
    OverdriveTagger First Class50000 Experience PointsSocialVeteran
    Nagrade:
    Posting Award
    Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna's Avatar
    Država
    Norway
    Registrovan
    Dec 2011
    Pol
    Zensko
    Zadnji Put Online : @
    Lokacija
    negde iznad zvezda
    Postovi
    59,575

    Uobičajeno Odg: Borisav Stankovic - Proza

    Borisav Stanković - Pripovetke


    Bozji ljudi


    MARKO

    Kažu da je usled nađenih nekih u zemlji starih para pomerio pameću. Bio krupan, koščat. A mračan. Nikad ne govorio, niti se čuo kad išao. Išao kao neka senka, ali pravo, kruto. Svako bi jutro njega bilo pred varoškom, sabornom crkvom. Ali nije smeo da ulazi unutra, već bi stajao do ulaza, virio u nju, u oltar, kao da nešto iščekuje otuda. I tako pažljivo vireći u crkvu, jednako mračan, ne mičući se, godinama je odstojavao svaku službu. Danju se zavlačio negde i tamo ceo dan i noć preležao da bi sutra, ujutru, opet poranio čak i pre klisara, na vreme, u početku službe, došao da, vireći u crkvu, iščekuje nešto.
    A nekad bio dobar domaćin. Imao ženu i decu već oženjenu i razudatu. Dolazili bi njegovi iz sela. Nekad molbom, nekad silom, vezanog, odvodili ga natrag ili u selo, kući, ili u manastir na molitvu i isceljenje. A tamo su ih, vezane, u dugačkim košuljama, bili, tukli. Ali on bi sve, i uzeta, kidao i zatvor obarao, rasturao, da bi samo opet ujutru, tačno, kad počne u varosi sluzba, bio pred crkvom da isto onako cutljiv stoji na ulazu, viri unutra i iz oltara nesto iscekuje. Uzalud bi mu njegovi opet dolazili, molili ga da ga vode kući, on bi ih nekako strašno, krvnički sve odbijao.
    - Bogorodica! (Varoška crkva bila je posvećena svetoj Bogorodici.) S Bogorodicom imam rabotu... Ona me zove... Čekam Bogorodicu.
    Odgurivao bi svoje da bi i dalje ostajao da onako nepomično, pažljivo viri u crkvu.

    1902.
    Kad zaćutim, okrenem se i odem, to ne znači da si ti pobedio, to znači da više nisi vredan mog vremena.

    [Samo registrovani clanovi mogu videti ovaj sadrzaj. ] DJ. Vesna®
    Odgovor Sa Citatom Odgovor Sa Citatom

  2.    Linkovi Sponzora

    Raznovrsno Forum

  3. #22
     OFF 
    VIP
    Poeni: 406,386, Nivo: 1
    Level completed: 99%, Points required for next Level: 0
    Overall activity: 99.9%
    Dostignuća:
    OverdriveTagger First Class50000 Experience PointsSocialVeteran
    Nagrade:
    Posting Award
    Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna's Avatar
    Država
    Norway
    Registrovan
    Dec 2011
    Pol
    Zensko
    Zadnji Put Online : @
    Lokacija
    negde iznad zvezda
    Postovi
    59,575

    srce Odg: Borisav Stankovic - Proza

    Borisav Stanković - Pripovetke


    Bozji ljudi

    Majka mu, nekada, u svoje doba, prva, čuvena lepotica, a posle hadžika, koja je s ocem mu čak i na Sveti grob išla, pre vremena umrla zbog njega što ga rodila takvog. Braća mu, bogata, od čije bogaštine i siline ceo grad strepeo, da ih niko ne vidi, zatvoreni u svojim kućama i sobama, plakali su zbog njega... Čak, mlađi mu se brat sa ženom razveo zbog njega. I to zato što jednom, kad nije bilo po kući koga od slugu i sluškinja, nije smela sama u njegovu sobu da uđe i unese mu večeru, te je tako on ostao gladan. A da ženu za to nije kaznio, pred svetom bi to značilo da ona namerno nije htela da mu da da jede, te kako bi on, mučen glađu, što pre umro... I zato muž joj, brat mu, tu svoju ženu, mada je voleo, razveo se, oterao je od sebe zbog njega.
    Pa kad ocu, materi daju parastos, spomen, oni ujedno i njemu. Iz očajanja. Ne znaju šta da rade. Što više stari, raste, tim gori. Niti živi, niti mre. Dugačak, bled, a beskrvna mu snaga nežna, nežna... više mrtva. Uvek u drugoj, naročito za njega sašivenoj košulji i tako nepomičan, bled, samo leži. U kući odvojili mu čitavo odeljenje za njega; dali mu sluge i sluškinje, koji su imali samo njega da dvore, čuvaju. A kad ko od braće mu dođe da ga obiđe, on, onako ležeći nepomično, ne otvarajući oči a mljeskajući ustima kao da nešto siše iz vazduha, tuži se blesasto bratu:
    - Bato, srca nemam...
    A kad izvara sluge i iskrade se od njih, onda pojuri kao sumanut i beži, juri po ulicama, čaršiji, te se od njega svet grozi, smeje.
    A to ga snalazi u noćima s jakom mesečinom.
    I posle bi ga sluge, negde tamo na kraju varoši, ili u kakvom jendeku, njivi, našli palog, i onda poneli kući i počeli da ga tiho, kradom unose da niko od ukućana, a naročito ko od braće mu ne vidi, jer znaju koliko je to za njihove gazde jad, sram... A ono baš kao u inat uvek bi tada slučajno koji od braće naišao i video. A već po tom kako ga kradom, tiho, kao mrtvog, unose, on već zna šta je! I odmah bi se vraćao u kuću, zatvarao u svoju sobu, jer zna da se on iskrao, jurio po varoši te svet ga gledao i smejao mu se, a time i njima, braći, celoj kući... I tad bi besneo. Dolazila bi mu na um ona davnašnja neka ogovaranja, šaputanja o pokojnoj im materi, o njenom ašikovanju u mladosti s nekim agom, čiji su čivluci i sad njihovi.
    Pa onda, sto god bi slučajno od materinih stvari našlo se u toj sobi, on bi cepao, bacao.
    - Kurvo majke, kurvo majke!...
    Ili bi mu dolazili na um očevi gresi. Da možda nije, kad je tekao imanja, kupovao i gradio ove kuće na nepravo, na silu, kao svaki bogat što može, kome sirotom ili sirotoj udovici zauzeo više zemlje, prisvojio kuću, i nju s decom ostavio bez krova... I sad, zbog toga bog, kao kaznu, a bez greha roditelja lako se porodica ne kvari, dao im takvog brata s kime svet da se smeje, te oni, braća mu, cela kuća, pored sve bogaštine i siline, ne mogu u svet da iziđu kao što treba, jer im on stoji kao pečat, žig.
    I onda, ne znajući od besa i muke šta da čini, odlazio bi u njegovo odeljenje. Sluge bi se tada sklanjale. On bi ušao k njemu i kad bi ga, mada presvučenog, no još umrljana zemljom, kako je jurio po čaršiji, valjao se, tako ispruženog video na postelji, gde kao uvek gotovo mrtav leži i samo blesasto mljeska, siše ustima, tada bi mu dolazilo da ga udari, bije, izbije... Ali zna da onako providnog, bledog, samo da ga darne pa bi ga i nestalo. A opet ovaj, kad vidi brata, osvešćuje se i, kao uvek, blesasto, molećivo, tražeći pomoći, tuži mu se:
    - Bato, srce nemam.
    - Imaš, batin, imaš, - počne brat da ga hrabri i uverava, pa od muke, jada, gledajući ga takvog, zaplače se nad njim.
    Sluge se tad još više uklanjaju, jer znaju da, ako on, gazda im, po njihovoj blizini, oseti da su mogli da čuju kako je on plakao, teško onda njima za to saznanje.

    1902.
    Kad zaćutim, okrenem se i odem, to ne znači da si ti pobedio, to znači da više nisi vredan mog vremena.

    [Samo registrovani clanovi mogu videti ovaj sadrzaj. ] DJ. Vesna®
    Odgovor Sa Citatom Odgovor Sa Citatom

  4. #23
     OFF 
    VIP
    Poeni: 406,386, Nivo: 1
    Level completed: 99%, Points required for next Level: 0
    Overall activity: 99.9%
    Dostignuća:
    OverdriveTagger First Class50000 Experience PointsSocialVeteran
    Nagrade:
    Posting Award
    Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna's Avatar
    Država
    Norway
    Registrovan
    Dec 2011
    Pol
    Zensko
    Zadnji Put Online : @
    Lokacija
    negde iznad zvezda
    Postovi
    59,575

    Uobičajeno Odg: Borisav Stankovic - Proza

    Borisav Stanković - Pripovetke


    Bozji ljudi


    LUDI STEVAN

    Samo bi se onda drao i psovao kad bi mu hadžija i trgovci uzeli iz kese novaca da mu sa ostalim njegovim novcima ostave na čuvanje. Tad je bio besan, i sve - trgovce, hadžije, pa i samog vladiku i pašu - psovao, po nekoliko dana dolazio ispred njihovih kuća i dućana da se dere tražeći da mu vrate njegov novac. I, kako on ne da da oni od tog njegovog novca grade sebi kuće, hanove i pune svoje dućane espapom.
    - Paša 'ajduk, vladika 'ajduk!... - svi 'ajduci! 'Ajduci!... - drao se je.
    A oni su uzimali i čuvali mu. Od tog su mu novca posle haljine kupovali, plaćali ženi koja ga je prala, čistila. Pa su čak, posle njegove smrti, od tog novca kupili ikonu i kandilo i umetli u ikonostas crkve za u pokoj duše njegove... Toliko je bilo mnogo što je on naprosio. A svi su mu davali. Naročito Turci, koje je on najviše grdio i psovao i terao ih da "idu, idu daleko".
    Stanovao je, upravo bio čuvan u kući hadži-Tome, prvog i najuglednijeg hadžije. Pored toliko slugu, sluškinja i ostalih sirotih žena, neke iz rodbine hadžijine, neke iz komšiluka, koje su tu, kod hadžije, hranile se i živele, poslužujući po kući nešto, njega kao da su najviše pazili i gledali. Čak i sam hadžija, koji je retko i sa ženom i decom govorio, a kamoli sa ostalima, pazio ga i ponekad s njim se razgovarao... Po tome bi se poznavalo da je on dobre volje kad bi, dolazeći u kuću, ne išao pravo gore, na gornji boj, u svoje odaje, već bi zastao i spazio Stevana kako obično u dvorištu oko ambarova i štala, kao uvek, vuče neko kamenje, trpa na gomilu, hadžija bi počeo da ga zove, pita:
    - Stevane, kako si, Stevane? Jesi zdrav, Stevane?
    Stevan, zanesen oko toga kamenja, gunđao bi otuda i kao pretio mu:
    - Đidi, đidi!
    Koji od slugu, da bi se udobrovoljio gazdi, potrčao bi Stevanu da ga otrgne od tog njegovog posla i kaže mu kako mu to gazda, hadžija govori.
    Ali bi slugu hadžija vraćao:
    - Ne diraj ga, ne diraj! - i opet produživao da se s njime razgovara, kao šali, pita šta će mu i zašta toliko kamenje koje on jednako vuče.
    I zaista, on je uvek, gde god išao, po čaršiji, ulici, vukao, skupljao kamenje i trpao u nedra, pojaseve. Kad negde naiđe na mnogo, on izuje čakšire, gaće i, posto uveze nogavice, trpa u njih, puni ih i onda nosi. Pa kad tako nakupi, onda sve odvuče i nanese gde je bila crkva. I sad, kažu da je putanja koja vodi od porte (kapije) do crkve od toga njegovog kamenja načinjena.

    1902.
    Kad zaćutim, okrenem se i odem, to ne znači da si ti pobedio, to znači da više nisi vredan mog vremena.

    [Samo registrovani clanovi mogu videti ovaj sadrzaj. ] DJ. Vesna®
    Odgovor Sa Citatom Odgovor Sa Citatom

  5. #24
     OFF 
    VIP
    Poeni: 406,386, Nivo: 1
    Level completed: 99%, Points required for next Level: 0
    Overall activity: 99.9%
    Dostignuća:
    OverdriveTagger First Class50000 Experience PointsSocialVeteran
    Nagrade:
    Posting Award
    Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna's Avatar
    Država
    Norway
    Registrovan
    Dec 2011
    Pol
    Zensko
    Zadnji Put Online : @
    Lokacija
    negde iznad zvezda
    Postovi
    59,575

    srce Odg: Borisav Stankovic - Proza

    Borisav Stanković - Pripovetke


    Bozji ljudi

    Sećam se. Bila je jesen, i to jesen na izmaku. Onda kad se ne zna ni dan ni noć, a uvek, sa sviju strana samo šušti i razleva se jednostavna, silna kiša. I to ona jesenska, mutna, krupna kiša. Takve jedne noći, kad se sem te kiše i gustog mraka, ništa nije videlo, zakucaše na našu kapiju noćni čuvari. Umro neko od tih prosjaka, božjaka. Ne pamtim ko beše, samo znam da ga mrtvog našli negde u jendeku, u kiši, i poneli ga. Pa, pošto je naša kuća bila prva do ulice, a onako visoka, okrečena, odudarala od gustog mraka i kiše, to ga doneli k nama. Stara majka se odmah diže. Nas, decu, pa i oca, preseli u drugu sobu, a ona ode u gostinsku da je osvetli. Slugu posla da ide i javi po komšiluku ostalim starim, viđenijim ženama, a sluškinji naredi da u kujni naloži vatru, u velikom kotlu ugreje vode i sve ostalo spremi što je potrebno za kupanje mrtvaca, a ona osta u velikoj, gostinskoj sobi da je rasprema, namešta. Ubrzo zatim počeše da dolaze iz komšiluka ostale stare žene, praćene slugama s fenjerima koji su im osvetljavali put, pošto se od silne kiše i mraka ništa nije videlo. Svaka je od njih nešto nosila. Neka vosak, sveće, tamnjan, neka čisto, belo platno u koje će se mrtvac uviti.
    - Umro? Bog da ga prosti! - govorile su ulazeći kod babe u osvetljenu, gostinsku sobu.
    Zatim, kad se sve iskupiše, odoše u kujnu gde je mrtvac bio odnešen. I pošto ga tamo okupaše, urediše kao svakog mrtvaca, uviše u čisto belo platno, onda ga, mada su se od starosti jedva one držale - ne dajući nikome od nas, mlađih, ni da gledamo, a kamoli im što pomognemo -, same izneše gore i uneše u sobu. I pošto ga, ispod ikone, na belom čaršavu polako, nežno, namestiše, onda ga svaka, prekrstivši se, celiva u čelo, zapali mu sveće više glave, i onda se poređaše oko njega da sede, čuvaju ga. Da mu svaki čas brižno, kao svome rođenom, ispravljaju skrštene ruke, lice, oči, jednako pazeći da više glave mu bilo sveća, bilo kandilo ne ugasi se.
    - Eh, zar kadgod što za sebe znalo, ili štogod slatko popilo, okusilo, ili leglo u čistu, meku postelju? Nikad, ništa! - kao izgovarajući se što ga toliko nadgledaju govorile bi.
    I tako bi one cele noći presedele oko njega mrtvog, ostavljenog, pazeći, čuvajući ga i čekajući da dan osvane, da dođu muški, dovedu popa da ga očita, opoje i posle da ga u crkvu odnesu. A tamo, i sam prota da dođe, a i sve hadžije i stari ljudi. I svaki, paleći mu sveću više glave i ljubeći ikonu preko njegovih prekrštenih mrtvih ruku, krsteći se i odmičući se da odstoji opelo i šapuće:
    - E, šta ćeš? I ono je bila božja duša...
    Pa čak bi ga i do groba pratili, da ga tamo, kao što treba, kao i svakog drugog čoveka, domaćina sahrane.

    1902.
    Kad zaćutim, okrenem se i odem, to ne znači da si ti pobedio, to znači da više nisi vredan mog vremena.

    [Samo registrovani clanovi mogu videti ovaj sadrzaj. ] DJ. Vesna®
    Odgovor Sa Citatom Odgovor Sa Citatom

  6. #25
     OFF 
    VIP
    Poeni: 406,386, Nivo: 1
    Level completed: 99%, Points required for next Level: 0
    Overall activity: 99.9%
    Dostignuća:
    OverdriveTagger First Class50000 Experience PointsSocialVeteran
    Nagrade:
    Posting Award
    Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna's Avatar
    Država
    Norway
    Registrovan
    Dec 2011
    Pol
    Zensko
    Zadnji Put Online : @
    Lokacija
    negde iznad zvezda
    Postovi
    59,575

    Uobičajeno Odg: Borisav Stankovic - Proza

    Borisav Stanković - Pripovetke


    Nas Bozic


    More, kakav san? Nedelja evo ima kako se ne spava. Te Božić došao do Skoplja, sad je u Preševu, pa u Bilači, i sve bliže i bliže k nama. Na verigama osušeni vrapci već se troše. Cipele s "kopčama", mintan od jumbasme i šajkača od vojničkih šinjela odavno su gotovi i čekaju me. Eno ih gde poređani jedno do drugog stoje na sanduku. Naročito cipele, - one mi nikako ne daju mira. Žute se, cakle, i miriše im đon na ćiriš. Čim ode majka na pazar, zatvaram sobu i oblačim se u novo. Šetam po sobi i zagledam se, da vidim kakav ću izgledati na Božić. A Božić? Eh! Nije ovo Božić. Ovo je nešto što miriše na oman i suh bosiljak više ikone! Sada me i majka već ne grdi ako štogod slomim, a kamoli da me bije, jer "lošo" je pred Božić. Čak me drukčije nekako i gleda. Ne kao majka, već nekako drukčije, ponizno, kao starijeg od sebe.
    - Idi da "trguješ"! - šalje me u čaršiju da pokupujem sitnice za kuću. Pa, i ne brojeći, daje mi novaca.
    Odem. Vraćam se. Zavalio sam se od zavežljaja i paketa što mi je dućandžija naređao u krilo i po pojasu. Ona me čeka na kapiji i odmah uzima, da mi odlakša. Čak mi i kusur ne traži, već mi ga ostavlja da njime zveckam po džepovima i hvalim se drugovima. A ona? Nedelju dana kako ne seda da ruča ili večera. Cela je kuća na njoj. Niko vode da joj donese, a kamoli što drugo pomogne. Rastrgla se od posla. Kukovi joj izišli, šalvare se smakle, učkur otpasao. Svakog časa zavezuje bošču, koja joj posle odmah pada, jer ili uzice olabave, ili popucaju od njena silna sagibanja. Pogrbavila se od starosti, a ide, radi.
    Zasukala rukave, ruke joj umrljane, oko noktiju joj koža ispucala od silnog pranja. Nema kad da papuče ili nanule obuje, već onako, u nekim starim, iskrpljenim čarapama ide i gaca po blatu i mokroti, što je svuda po kući. Na polici se sjaje sahani; uza zid prislonjene sofre i tepsije, da se što pre ocede, žute se, i od njih cure mlazevi vrele vode, od koje se još diže para. Polica, vrata, pragovi i ćerčiva prozorska, sve je to oribano, vlažno, žuto. Cela kuća miriše na čistinu, vlagu i opranost. Pa i ona sama, majka, otkuda li joj toliko snage? Radi, a kao da ne posluje. Ne oseća umor. Već jednako, istina ne brzo ali polako, durašno, klateći se, i sva unesena u posao, radi od rana jutra do mrkla mraka.
    Pa pored toga mora i oko mene da je. Da mi ne da da se omrsim ili od mesa što pristavljeno krklja u loncima pri ognjištu, ili od kolača što, tek izvađeni iz peći i pokriveni čaršavom, omeknuli, tako lep, primamljiv miris šire po sobi, gde su sklonjeni.
    - Nemoj, čedo, - odbija me blago, kao bojeći se da me ne uvredi. - Nemoj; nana je za tebe sve to spremila. Za koga drugog?... Nemoj! Čekaj Božić. Sutra će. Eno, već je došo u Tekiju...
    - Kod koga u Tekiju - pitam ja razrogačeno -, da idem da ga vidim? - I potrčim.
    - Ne, ne, - zaustavlja me. - Ne mo'š da ga vidiš. Doći će i kod nas...
    I zaista, Božić dolazi, ali kako?
    Nano moja slatka! Zora puca, dan se dani. Prangija odjekuje i potresa prozore. Sa ulice dopire oštar bat novih cipela. Više moje glave, do jastuka, poređane haljine i preobuka, od kojih me zadahnjuje miris na čistotu i novo. Ispod ikone puckara kandilo, miris od tamjana sobu puni. A soba topla, oribana, meko nameštena i ututkana... A ti si u kujni; kroza san te čujem kako posluješ, unosiš korito, bakrač tople vode. Onda dolaziš k meni, otkrivaš me, podvijaš tvoje koščate, smežurane ruke poda me i, onako golišava, ugrejana snom, dižeš me iz postelje i uzimaš u krilo, ljubeći me među oči:
    - 'Ajde, sine, ustani, Božić došao... 'Ajde, domaćine moj...
    A pri reči "domaćine" osetim kako ti nabrana, topla usta zadrhte, i suza kane na moj vreo obraz.
    Kupaš me. Sva se topiš u punoći i belini moje snage. A zvona zvone! Ne zvone, nego nekako tiho, izdaleka, kao svom snagom i na sve strane bruje, kolebaju se. Kandilo puckara. Mirišu opajani ćilimi u sobi i slama iz asura. Sa ulice se razabiru već glasovi. Probija modrina kroz prozore i lomi se sa svetlošću sveće u čiraku. Oblačiš me. Ali sve je odelo na meni veliko. Cipele, čakšire. Ja se ljutim.
    - Nije, nije... Još ti je kratko. Ta ti si mi veliki. Ja, koliki si?!...
    I raširivši ruke, onako klečeći, odmičeš se da bi me bolje videla koliki sam. I da bih bio veći, stariji, opasuješ mi očev svilen mor pojas. Njegov sahat mećeš mi u nedra, vadiš lanac i raspoređuješ ga, da mi lepše i istaknutije stoji. Na moj mali fes mećeš kitku, staru, očevu, od samoga fildiša, koja mi do ispod ušiju dopire. Opremiš me. Daš sveću, bosiljak, maramicu. Čak do kapije ispraćaš me, i jednako, sa sviju strana, zagledaš me i popravljaš odelo na meni. Čak i kad izađem na ulicu, pomešam se s drugovima, ja vidim tvoju glavu gde viri iz kapije i gleda me, prati...
    Da je drugi praznik, ja bih radije otišao na tursko groblje da gledam kako pune i pale prangije negoli u crkvu. Ali sada, na Božić, to mi ni na um ne pada. S rukama u džepovima, svećom o pojasu, ukočen u novim haljinama i stegnut novom jakom košulje, idem, slušajući zadovoljno kako mi luparaju nove cipele i kako šušti i krši se nova basma na mintanu.
    Čaršija zakrčena. Iz svih ulica izlaze i stiču se u nju. Naročito starci. Uvijeni, u dugim, postavljenim kolijama, i pogrbljeni, idu polako. Iz cipela im se pomaljaju noge u belim čarapama. Oko vrata bele im se ispletene jake, "koliri". A na glavama im velike, tople šubare. Svaki s obe strane vodi po nekoliko unučića, pazi da se koje ne odvoji, izgubi, i ućutkuje ih kad se posvađaju među sobom.
    Još izdaleka zamiriše tamjan. Iznad crkve se leluja krug svetlosti od sveća i probija se krstovima kroz tamni krov. Čuje se tiha pesma. Oči mi se zasene od mlazeva tolikih voštanih sveća što ih je oko crkve pripaljeno. A ona, crkva, usred tih sveća, koje ližu njene kamene zidove, onako široka i velika, jasno odudara od vedrine svanuća. Još s kraja ulice skidam kapu, dobro je uguram u nedra, da mi je ne bi ko izvukao, i palim sveću. Jedva ako se proguram do porte. Svuda svet, jedno do drugog, pripijeno, zgušeno, sa svećom u ruci, gologlavo, i svaki čas krsteći se, ponavlja molitve ili pesme što dopiru iz crkve. A unutra, u crkvi samo se vide ljudske glave, između njih svetlucaju plameni sveća od kojih se dim polako, vijugavo diže, stapa i gubi među svodovima. Sproću se sjaji ikonostas, po njemu žmirkaju zapaljena kandila, a više svega, kao zvezde, trepću i prodiru ozgo upaljene sveće oko Raspeća. Na amvonu, okrenut leđima ovamo k nama, stoji đakon s uzdignutom desnom rukom, glavom uprtom više dveri i čita, - ne, nego peva na sav glas jektenija!... Svetlost bleda, a iz dubine, s pevnica, naizmence polazi i diže se gore pesma:
    "Roždestvo tvoje, Hriste bože nas!" Pa jedva ako se izgubi u jeci zvona i prangija što jednako napolju gruvaju, te se smrznuta i gola zemlja potresa.


    *

    Naforu nikako da dobijem od sveštenika sa amvona. Moram da se zadovoljim onom što je daje tutor s diskosa. Vraćam se kući. Kapija širom otvorena. Dvorište počišćeno. Drva pod strejom naslagana uza zid, drvljanik bačen iza kuće. Ispod basamaka izbačeno trunje, krpe i ostalo što je bilo pre. Polica se cakli sahanima, beli se dugačka a široka marama što pokriva testije pune vode. Oko ognjišta krkću lonci, a pod vršnikom cvrči pečenje. Ulazim u sobu. Majka me, tobož, ne vidi. Nešto sprema po rafovima i uređuje šolje, zarfove i jabuke.
    - Hristos se rodi!...
    Ona se okrene. Pa kad me vidi u fesu s kićankom očevom, u pojasu, čisto ne verujući da sam to ja, prilazi mi.
    - Vaisitnu se rodi!... - I kao da bi pre ona moju ruku poljubila, tako mi teško pruža svoju i celiva me u čelo, oči, obrve i obraze... Još bi htela, no ja se trzam. Pružam joj naforu i pitam: da li je ko dolazio? Ali, da znate kakvim je glasom pitam! Glasom od koga ona sva raste i ponizno odgovara:
    - Kumašini, sine. Zaustavljah ih, dok ti dođeš, ali nemaju kad. Eto, ostavili su ti... tugo, tugo, slatko moje dete!
    I brzo mi iznosi delove od osušenog vrapca da od njega prvo okusim, kako bih cele godine bio lak kao što je vrabac. Onda ostalo. Jedem. Ona jednako trčkara oko mene, pazi da ne uprljam nove haljine, i odmah skuplja mrve, da se ne bi poznalo kad ko dođe. A napolju je sve mirno, tiho. Čuju se svirači iz "gornje čaršije", što sviraju u gospodskim kućama. Ulicom i ako prođe ko, to žuri, grabeći da svrši čestitanja, pa da što pre ruča. Ja jednako jedem. Hoću još. Ali mi ona ne daje:
    - Nemoj, dosta je. Pokvarićeš ručak. A i doći će ko!
    I ona sklanja jelo od mene. Ja hoću na ulicu, ali mi ona ne da, već mi skida fes, ponovo očešlja kosu, mintan pri grlu razgrne, da mi se vidi nova košulja, i ostavlja me u sobi:
    - Sedi! Ko će goste da dočeka? Zašto si domaćin! Ja ne mogu. Vidiš, imam rabotu u kujni, a nisam ni obučena...
    Ostajem ja. Šetam se krupnim koracima po sobi. A soba miriše. Topla je, čista, suva. Kandilo puckara. Tamjan se vije i širi polako, talasasto. Iz kujne mirišu jela. Gosti dolaze. Dočekujem ih. Još s kujinskog praga viču:
    - Hristos se rodi! - I hoće majci da priđu ruci. A ona se, tobož, trza, ne daje, već ih upućuje u sobu k meni. Ulaze oni. Sedaju po minderluku s rukama na kolenima, gotovi da odmah skoče i odu. Pitaju me. Razgledaju po sobi, mada znaju kako sve u njoj stoji. Nije im ovo prvina. Ja se izmaknem onako gologlav, razuzuren, malo se isprsim, pa im prinosim duvan u taslici. Razgovaramo tj. pričam o njihovoj deci, mojim drugovima, šta smo radili, kuda smo išli sa sankama itd. dok, eto ti matere. Ulazi pognuto, glavom napred, tarući ruke o bošču.
    - Pa kako ste mi? Kako na doma? - pita ih i uređuje im izuvene cipele: okreće ih tako kako bi ih oni mogli odmah, i ne gledajući, da obuju kad pođu. Zatim prilazi im, ljubi se i povlači opet u kujnu, da skuva kafu... Ostavlja mene, da ja - ne da ih dvorim, već samo s njima, onako, kao svaki domaćin, sedim, razgovaram. A ona, ne zatvarajući vrata za sobom, svakome posebice donosi kafu u belim šoljama. Pa onda se, iza vrata, do zida, ili blizu peći, povuče, stane s prekrštenim rukama na pojasu i čeka da uzme šolju, kad onaj ispije. A onoga stid što ga ona tako stara dvori, pa nadohvat posrće kafu, izvadi iz pojasa limun ili pomorandžu i ostavlja, odlazi.
    Ona ga isprati čak do kapije. Red je da ga ja ispratim, ali ona ne da, jer zna da bih, čim bih izašao na kapiju i video ulicu - onaj niz velikih, starih porta, ispucale zidove, na nekim mestima srozane i polomljene crepove, pa još drugove kako se vuku po ulici tamo-amo, hvaleći se kolačima i novcem što su dobili -, odmah i ja otišao tamo, i onda s teškom mukom da bi me ona našla i u drugoj mahali, a kamoli u našoj.
    Zato tada ni iz sobe ne izlazim. Ne da se bojim nje, njene grdnje, nego teško bi mi padao tada onaj njen plačljivi prekor lica, kad bi me gde jedva našla, uzela za ruke, ne prekorevši me, već dovela kući, čak i zaklanjajući me, da me ne bi ko spazio i video kako sam je samu ostavio čak i danas, na ovaj "blagdan". Tada ona ne bi kao sada, ovako, sva srećna, postavila sofru, metnula hleb, so, zapaljenu sveću na sredi i onda ostalo; donela u sahančiću jela iz kujne, da se ne bi posle morala dizati za vreme ručka.
    I, pošto opere ruke, ode do ikone, i skinuvši šamiju jedan jedini put u godini, počne da čita molitvu za "slatko jelo". Stojim i ja iza nje. Krstim se. Ali ne mogu tako da metanišem kao ona, sagibam se jako i brzo, padam kolenima i odupirem se rukama i dodirujem čelom pod. Soba se ispuni masnim, jakim mirisom jela. Više nas polako i tamno gori kandilo, osvetljavajući naročito nju, njenu prosedu, gologlavu glavu i razdeljeni joj beli zatiljak, a ona šapuće:
    - Gospode, Hriste, sveti Nikola, čudotvorče, slavo moja! Pogledaj, Gospode, smiluj se i pomozi! Blagoslovi sofru, hleb tvoj, što ga ti dade... - I pada kolenima tako silno, da pod odjekuje, i čujem kako joj zglobovi pucaju.
    Kad svrši, metne šamiju i seda za sofru, dahnuvši slobodno pošto još jednom baci pogled po sobi, što je trebalo učiniti pre ručka. Ja joj, držeći čašu rakije na dlanu, onda prilazim ruci, i nudeći u isto vreme svoj obraz čestitam praznik:
    - Hristos se rodi, nano, i srećan dan!
    - Vaistinu i s tobom, čedo moje! Ove godine majka ovako s tobom, a dogodine da bog da da mi ti... - i zagrcne se, te jedva ispije čašu.
    Ručamo. Ona se jednako diže i donosi jelo iz kujne. Od svačega ja moram prvo, a ona nadohvat, klečeći. I, kad se ja sit odmaknem, tek onda ona seda i jede mnogo, zdravo.
    Posle? - Mirno je, tiho. Čuje se kako mačka prede i kokoš u kujni kljunom bije po tepsiji i sahanima, tražeći mrve.
    Sve kuće mirišu na masno i silno. Jela mrsna, jaka, te svi leškare ili spavaju u sobama oko mangala ili peći, uvijeni, u kolijama, a žene s prebačenim boščama na glavi. Prvi je dan Božića, pa ne ide da čovek odmah... Ima kad, tri su dana.
    I zaista, eno, drugog dana, jedva ako je ponoć prešla, a pogdegde tek zapišti zurla i dopire koji glas pesme.
    Ujutru, samo popovi ako odstoje službu, a ovi ostali samo pripale sveću i odmah izlaze natraške, krsteći se mnogo, brzo, užurbano, kao da odužuju nešto. Iz dimnjaka po kućama počne da kulja gust, smolast dim od pečenja, mesa, kobasica. Cela ulica zamiriše na pastrmu. Kroz kapidžike i po avlijama počnu da promiču žene, zajapurene, noseći čaše, stolice. Ulicom po deset njih idu. Ovlaš zabacili kolije, cipele im dobro neobuvene, jer ih svakog časa skidaju, oči im se zakrvavile i ovlažile. I već počeli, koga god sretnu od dece i slugu, da šilju po Fatimu, čuvenu, prsatu Ciganku s belim licem, crnim i okruglim očima. (Nju je, posle, opština morala silom da uda, jer, kad se s njom nađu, onda zaborave i ručak, večeru i noć. Do zore piju rakiju, kite je i oblažu novcem, svoje žene biju i teraju iz kuće radi nje.) Učas se sve promenilo. A i u vazduhu kao da struji golicava raskošnost i izobilje. Gde god se okrenete, svuda žagor, pesma, svirka. Svirači samo niču pred kućama, zajedno s gomilom dece. Zurle pište, bubnjevi biju, da se tresu prozori i gase kandila.
    Samo kod nas! Eh!... Odavno smo ručali, i to većinom jučerašnja jela, što su nam ostala. Posle ručka izišao sam na kapiju da slušam svirku, pesmu i gledam gde se ludi Menko pijan valja po ulici, raspasuje i baca sa sebe odelo. Kad se povratim u sobu, majku ne mogu da poznam. Obukla se u stajaće ruvo, oprala glavu, zabradila se lepo šamijom, te joj obrazi odskočili. Sela do prozora i sa zavučenim rukama u pazuhe gleda na ulicu, naslonjena čelom na okno. Mada joj je lice smežurano, ipak joj sada došlo čisto, mirišljavo, a oko jagodica izbila jedra, topla rumen. Na njenom, istina starom, ali jakom vratu vide se gde brekću i trepte vene. U sobi tek što se staložila prašina od čišćenja posle ručka. Na sanduku, u starom poslužavniku, stoje poređane čaše, do njih velika čeprnja vina, a u kujni testija, takođe puna vina, u koju smo izručili iz svih sudova što su nam bile poslale bogatije komšije. I kafa je bila skuvana u loncu, i meze je bilo spremljeno, sve je bilo spremljeno. Ali uzalud, kad nikoga nema da ga ugostimo i dočekamo. Što je dolazilo, to je došlo izjutra, na rakiju, kao da nas štede, jer znaju da nemamo, i zato su dolazili ujutru na rakiju, pošto se tada ne zaseda i ne pije tako mnogo. A mi ne bismo štedeli. Kako bih ja njih dvorio, gostio, slušao ih i, najviše, pojio, samo da oni nama dođu, da nas neštede, nego da smo i mi kao svi!... Zato, valjda, majci igra težak osmeh, i oči je počele da svrbe gledajući kroz kapiju na ulicu, po kojoj svet vrvi, promiče ispred naše širom otvorene kapije, a niko u nju ne ulazi, te nam dvorište i kuća pusti i tužni. A odasvud, sa sviju strana, po komšiluku pesma, svirka, veselje. Pa čak se već zašlo i u piće.
    Eno: Jovan Palamar zaseo nasred kuće. Izbacio mangal i peć - vrućina mu, polomio sve čaše, i privukao tendžeru i iz nje pije. Goste ne dočekuje stojeći, ne da im da idu, već oni moraju posle da se kradu i tako odu od njega. Rista bojadžija već se pobio i zatvorio kuću. Seo na doksat, puca iz puške, silom nagnao ženu da peva, a on iza sveg glasa grdi i psuje gospodu "stoparce". Iz nekih dvorišta čuje se kako tutnji kolo, zveckanje dukata i dubla u nizama, na grudima devojaka... A od Stojana Donjovranjčeta dopire pisak dece, plač žene i njegova vika. Traži konja i sablju, neku staru, veliku, koju je za vreme oslobođenja dobavio odnekuda. Zatim, eto ti njega na svome vitkom i besnom doratu, obučen u vojničke, crvene pantalone, sa šajkačom na glavi, s praznim redenikom i isukanom sabljom. Ulazi na kapije, uskače s konjem u sobe, goneći ispred sebe svirače i Fatimu, koja se, u belim, svilenim jelecima i šalvarama, vije oko njega, igra mu, zapara palcem dahire, pevajući besno iz sveg glasa:
    Ja ne žalim snagata moja!
    Žalim srmali jelek,
    žalim srmali jelek!
    - Ovamo, bre! - odjednom se ču ispred naše kapije.
    Majka skoči. Suza joj se skotrlja. Na našu kapiju uđe zanoseći se, sa zavaljenom šubarom, naš č'a Jovan, ortak i pobratim pokojnog oca, a za njim, tiskajući se, svirači.
    - Ovamo, - govori im on, i pokazuje na našu kuću. - I u ovoj se kući pesma poje.
    Za majku ne znam kako je izašla preda nj u kujnu, samo meni znam da srce stade.
    - Ej, domaćine! - viče č'a Jovan penjući se.
    - Tu smo, tu! - odgovara mu mati, grcajući i trudeći se da se pribere.
    - Hristos se rodi, domaćice! Kako, gde je domaćin?...
    - Tu je, tu je! - pokazuje na mene i nudi, čak i Cigane propušta u sobu. Ulazi č'a Jovan; ljubim ga u ruku; on, saginjući se, mene u čelo, obuhvativ celu moju glavu u svoje suhe, stare ruke. I seda nasred sobe, prekrstiv noge.
    - Sviri, bre! - zapoveda Ciganima, koji su se zbili uza zid.
    - Šta, gazdo?
    - Domaćin šta hoće! - i pokazuje glavom na mene. Cigani gledaju u mene iščekujući, a ja crvenim od zabune i sreće. Majka ulazi i u prolazu šane: "Kaži: Đul miriše, đul se rascvetao!" - Kažem ja to Ciganima.
    - A! aferim! - poskoči č'a Jovan od zadovoljstva što sam mu pogodio baš tu, njegovu pesmu. - De sad! To da svirite!... - I počne da im priča o nama, našoj kući, ocu, s kojim je on jeo so i hleb, i tolike godine ortak bio: kako se kod nas nekad po tri dana pevalo, veselilo. A, opet, od Cigana nađe se neki koji je oca lično poznavao, svirao mu nekad. Majka, sirota, klecajući od sreće, i njima, Ciganima, daje, ne iz čaše, već iz stakleta, svu rakiju, i nudi ih, daje im mesa, hleba, a oni što ne pojedu guraju u pazuhe ili pojaseve.
    - Zlato, sestro slatka. Nemoj. Sedi! - zaustavlja je. - Ima ko, - pokazuje na mene. - Eto ga, neka služi on. Vidiš li ga koliki nam je porastao? Sedi ti, tako, do mene.
    I pomiče se, da joj načini mesto. Majka seda, klekne, i nudi č'a Jovana, a ruka joj drhti...
    - Kusni, Jovane. Obiđi. Ja baš za tebe ostavih. Hvala ti što si nas se setio, - i ne kazuje svoj bol, ne govori o sebi, već o meni. - Da mu je otac živ, drukčije bi sad bilo, a ovako... Ali hvala ti, hvala što si se bar ti setio i došo nam.
    - Ja! - vikne č'a Jovan uvređeno. - Zar ja da zaboravim ovu kuću?! - Pa, da bi posvedočio, okreće se i silno zapoveda: - Sviri, bre!
    I Cigani zasviraju. Zapišti zurla, pa mislim da se čuje čak u Tursko. Bubanj bije, staklo igra u ćerčivima, kandilo prska, i s greda, ozgo, pada crvotočina. Napolju mrak s vlagom. Č'a Jovan peva zavaljenim, istrošenim, sitnim glasom:
    Đul miriše, đul se rascvetao!
    A majka, sa suzom koja joj polako, polako mili niz obraz, gleda me gde gologlav stojim između njih i svirača i dvorim ih, s očevim sahatom na prsima, pa kao da mi veli:
    - Božić, sine. Vidiš li?

    1900.
    Kad zaćutim, okrenem se i odem, to ne znači da si ti pobedio, to znači da više nisi vredan mog vremena.

    [Samo registrovani clanovi mogu videti ovaj sadrzaj. ] DJ. Vesna®
    Odgovor Sa Citatom Odgovor Sa Citatom

  7. #26
     OFF 
    VIP
    Poeni: 406,386, Nivo: 1
    Level completed: 99%, Points required for next Level: 0
    Overall activity: 99.9%
    Dostignuća:
    OverdriveTagger First Class50000 Experience PointsSocialVeteran
    Nagrade:
    Posting Award
    Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna's Avatar
    Država
    Norway
    Registrovan
    Dec 2011
    Pol
    Zensko
    Zadnji Put Online : @
    Lokacija
    negde iznad zvezda
    Postovi
    59,575

    srce Odg: Borisav Stankovic - Proza

    Borisav Stanković - Pripovetke


    Jovca


    I

    Kuća mu je bila nakraj mahale i opkoljena visokim zidovima; od nje se video samo širok, ugnut krov i vrhovi od drveća oko nje. Njena velika, dvokrilna na svod kapija otvarala se samo kad se ulazilo i izlazilo. Retko je ona kao druge zjapila celog dana otvorena, već je uvek bila zatvorena, i to nekako teško, kao zamandaljena. Jedino, u jesen, stajala bi ona otvorena kada bi čivčije dovlačile berićet sa čuvluka. A on je čivluke imao mnoge. Pored toga i trgovao je. Vodio je trgovinu ružama po Turskoj. I to uveliko. Po godinama bi probavio trgujući, kući je retko dolazio. A i kad dođe, on kao neki gost. Tada cela kuća samo njega mora da gleda, nastojava mu i dvori ga. I pre njega, dok on ne bi bio gotov, dok njega ne usluže, udvore, niko ne bi smeo što drugo da počinje, radi. Tako, izjutra, ni sluga ne bi smeo iz kuće da iziđe dok on ne bi ustao, obukao se, i tek kad on, prvi, iziđe iz kuće, onda su smeli drugi.
    A čim on iziđe, kroči u čaršiju, unapred se zna gde će i na koji kamen da stupne, tako je išao polako i ozbiljno.
    Beše pun, plav, jak, i sa širokim, kao u neke žene, gojnim prsima. U čohanim čakširama, utegnut svilenim pojasima, sa uvek zapaljenom cigarom, išao je on onako ozbiljno, pognuto, ne gledajući ni u koga, već samo preda se i jednako pušeći cigaru, duboko nekako zamišljeno. Mada je bio uvek utegnut, u čisto, novo obučen, ipak dolamu nikad nije nosio obučenu, već samo ovlaš, onako preko ramena prebačenu i oko vrata je uvek bio raskopčan, kao razdrljen, te mu se belela čista košulja i pomaljala njegova kosmata, krupna prsa sa jakim mu vratom.
    Takav je bio otkako ga pamte. Ozbiljan, odvojen i nekako zamišljen, kao unesen u sebe. Ne samo njegovi u kući, već i po mahalama i varoši bojali su ga se. Žene su ga čak i mrzele.
    - "Turčin!" - gunđale bi one kad bi videle gde im se on onako natmureno, a čist, u novo obučen, još svež i zdrav, približava. Ali bi opet one skočile i ustale mu na noge kad bi pored njih prošao, ne gledajući ih, niti otpozdravljajući.
    I zaista, živeo je on čudno. Pored ostaloga, triput se i ženio. Ali se uvek razvenčavao. Nijedna nije mu bila dobra, kao da se od svake brzo zasićivao i razvodio. Nije žalio ni novaca, ni imanja, samo što pre da se odvoji. Makar i protiv zakona. Silom bi je oterao. Bio je uvek usamljen, nekako odvojen. Mada je imao toliku rodbinu, niti je kome odlazio, niti mu je opet ko smeo da dođe. Za komšije kao da nije znao ni koji su mu. I u kući je bio takav. Imao je sve svoje, odvojeno, za sebe, u koje niko, ni žena mu, za živu glavu, nije smeo da dirne. Svoje vino, naročitu rakiju, sahane, posuđe za jelo... sve svoje, kojim se samo on služio i koje se samo za njega u kući upotrebljavalo. U sobi, u kojoj je on spavao, makar kod kuće godinu dana ne bio, u njoj niko ne bi smeo da sedi, a kamoli još i spava. A opet, nikako da mu se ugodi, potpuno zadovolji. Uvek ponešto nije bilo dobro. Bilo haljine da mu nisu lepe, dobro skrojene, bilo postelja mu nije dobro nameštena, te san mu se razbije, bilo u jelu. Naročito s tim jelom bio je nezadovoljan. Ako nije dobro, ukusno, baca ga; ako je dobro, suviše mnogo jede. U kući čitav događaj je bio ako on ne bi za što zamerio, izgrdio ženu ili ma koga, već na miru prošlo. Beše bogat, silan, kao da nikoga nije gledao, niti mario šta će se za nj bilo u čaršiji, međ trgovcima, bilo u rodbini reći. A još manje pak da je ko smeo njemu samom šta u oči da kaže, primeti. Tome ništa ne bi rekao, samo bi ga nekako prezrivo, silno gledao, gledao, i onda bi se okrenuo i otišao. I taj posle nikad više u životu ne bi smeo na oči da mu iziđe, a kamoli približi.
    Često bi, i to kad je pijan, govorio:
    - Gospodara nemam. Za sebe, ja sam gospodar. Od nikoga ništa ne tražim, a daću.
    I davao je. Koliko je njih on udavao, ženio! O svom trošku svadbe im činio. Pa i njima je retko išao. A kad bi mu se koji veoma blizak rod ženio, te je morao da ide, opet bi sam. Ukućani bi otišli pre njega. Po sluzi bi se poslali darovi, a i njegovo piće, vino, jer on će čak i na svadbi svoje da pije. A Jovča bi, tek kad gosti već počnu da sedaju za sofru, dolazio. Sviračima bi ga dočekivali, odmah do starojka davali bi mu mesta, ali bi on opet onako ozbiljno i usamljeno sedao i ostajao samo dok traje večera, a posle, pošto bogato sve obdari: devojku, mladoženju, svirače, aščiku... odlazio bi ostavljajući svoje, da i posle njega i dalje na svadbi ostanu.
    A kad bi, što je veoma retko, i on zaseo, zapio se, onda se već znalo njegovo. Zna se da bar svirači samo njemu, ni starojku, nikom više, moraju da sviraju i pevaju. I to sve pesme: od rođenja, mladosti, ašikovanja, venčanja, sve bez prekida kao jednu pesmu da otpevaju... I tek onda bi on, prekrštenih nogu, zavrnutih rukava i naslonjen počeo da pije, i to mnogo, halapljivo, i terao bi svirače da mu pevaju, igraju. Ali retko da mu tad oni sasvim ugode. Uzalud bi sve svirače iz varoši dovodio, ali niko da mu otpeva i odsvira to što on traži. Po neki put, u nekom glasu, otrgnutom zvuku, kao da naiđe na to:
    - A! de to!
    I ništa više ne da do samo to. Cigani, iznenađeni, baš to prekinu i pitaju:
    - Šta, gazdo?
    - Ah! - počne on da besni, bije Cigane i goni da ponovo to sviraju. Ali oni nikad više da to pogode.
    Žena mu, kad vidi da on počinje već to da traži, beži i trči kući. Zna da će on sada nju. Da će doći kući, da će je zatvoriti u sobu, dovući jatagane, pištolje, poređati ih ispred sebe, pa da će nju nagnati da se svuče i da mu tako, podalje od njega, peva, peva... A on cele noći da pije i puca iz pušaka. Da je čas uzima, meće na krilo, kiti i, sav raspasan, razdrljen, gotovo krvav od neke siline, peva besno, ali nekako tužno, čežnjivo kao za nekim nikad neostvarenim snom... Pa bi se i toga brzo zasitio, i opet bi dizao se i opet sa sviračima, čitavom halabukom odlazio, ređao mehane, išao čak u čivluk, vraćao se, opet tamo išao, opet se vraćao... i tako do zore lutao jednako pevajući to, kao tražeći tu momu, šta li...
    A posle toga odmah bi otputovao. Ili, ako bi ostao, on bi, kao neko kajanje, stid, tada bivao još povučeniji, osorniji i suroviji.
    Tada, mada mu beše već pedeset godina, već oronuo, odebljao, lice mu počelo da se brazda, opada, podvaljak počeo mlitavo da visi... bio je već najstarijeg sina oženio, od njega i unuka dobio... ipak, umalo što se i sa ovom trećom ženom ne razvede.
    Ali ona, na sreću svoju, kao poslednje dete, rodi mu kćer, Nacu, koju Jovča kao nekim čudom zavole.
    Otada on poče češće kod kuće da ostaje. Istina još onako prek, surov, ali ipak nije više bežao od kuće, dugo na putu ostajao. Pa i kad je bio na trgovini, po Turskoj, on je otuda kupovao darove: basme, svile i slao toj kćeri, Naci. Pa pored nje slao je čak i svojoj ženi, snasi. Uopšte, otada, prema svima on postade drukčiji, nekako mekši, blaži. I to sve radi Nace, kao bojeći se da od onakvog njegovog pređašnjeg ponašanja što njoj ne bude. Svi su se čudili. A naročito kad Naca poraste i poče da se razvija i prolepšava. Jovča više nije davao niko da ga služi sem nje. Ona ga je dvorila, brinula se o njemu, gotovila mu jelo i začudo sad tako ukusno da se Jovča nije tužio, a još manje vraćao jelo, bacao ga, kao što je pre činio i najviše zbog njega, kako govoraše, i razvodio sa ženama... Naca bi ga dočekivala na kapiji, ispraćala čisteći ga usput. Koliko puta njegovi su se iznenađivali i gotovo uplašili kad bi ga videli gde se noću diže i odlazi u žensku sobu, kod Nace. I tamo, nagnut nad njom, ostajao je on čuvajući je i gledajući kako ona spava, diše.
    A Naca je uvek mirno, tiho spavala i, što kažu, u snu rasla. Jovča dugo ne bi se odvajao od nje, kao da je u onim njenim od zdravlja toplim obrazima i u orošenim joj usnicama od disanja on nešto nalazio, kao da ga je valjda podsećalo na nešto što je on uzalud toliko dugo tražio. I zato bi se s mukom, jedva, jedva odvajao od nje.
    Koliko puta ga je tako i zora zaticala nad Nacom, gledajući je,unoseći se u nju i brižno posmatrajući da joj što nije rđavo.
    - Da ne tražiš štogod? - pitala bi ga žena uplašena već tolikim njegovim gledanjem.
    On bi se tada trzao, odvajao i pokretima ženu umirivao da se ne bi Naca probudila.
    - Ništa, ništa. Lezi tam' i ćuti. Dođoh da vidim da je što ne boli.
    Ali Nacu nije ništa bolelo. Ona je zdrava, od svih čuvana, najviše od njega, rasla i razvijala se u krasan, redak cvet. Prolepša se ona kao nijedna. Njena vita snaga ne toliko jaka, krupna, koliko puna; njeno lice, ne toliko belo koliko čisto i rujno; sa očima krupnim, crnim i duboko, duboko toplim... Ali što najviše kod nje beše, to beše ona blagota i pitomina ne samo lica joj, već cele njene snage. Kad prođe, zamiriše.
    I Jovča, ljut, besan, što je unapred znao da neće biti toga koji će moći to da oseti, uvidi toliku lepotu... da bude dostojan njegove Nace, odvoji je, kao ogradi od sveta.
    Nikad ona, kao ostale devojke, nije smela s njima na kapiju ili na svadbe, slave, veselja, gde bi mogli da je vide muškarci. Jedino, vodio je na sabor u Sveti Pantalej, kome je sveću bila zavetovana radi zdravlja. Pa i tamo, samo da ne bi, kad je mnogo sveta bilo, sa još kojom porodicom u jednoj sobi sedeo, on je, u prilog manastiru, svoju, naročitu sobu sazidao. I tad, Naci bi bila sva provodnja, sabor, što bi sama u sobi, nakićena, sva u dukatima, gledala kroz prozor dole, u sabor, ora, veselje...
    Uzalud toliki prosioci. Dolazili su prvi, čuveni. Ali je Jovča sve odbijao. I bez ikakva snebivanja što su neki od njega bili i bogatiji i čuveniji, čak i sa nekom nasladom odgovarao im je:
    - Za mene nema zeta!
    I ne jednu, dve, tri, već deset godina je tako odbijao. Naca je cvetala, gorela. Beše joj već i dvadeset i pet godina, što se retko pamti da je koja druga toliko devovala. Svi se prosioci već odbiše, ali tako da odmah opet je prose.
    Uzalud su mu svi govorili, molili ga: da ne radi što niko ne radi, da udaje kćer dok je za udaju... Ispočetka on se izgovarao:
    - Ima kad!
    A posle, besno i jasno sve je odbijao:
    - Ne dam!
    I otada svakoga koga je video da mu za to, za provodadžiluk dolazi, predusretao je:
    - Ako si za drugo došao, dobro! - govorio je on, a već besan. - Sedi, da pijemo, veselimo se. A ako si za to došao, eno ti! - I vrata bi mu pokazivao. - Ja sam gospodar! Često je puta govorio u sebi: Ja imam svoje čedo, ja sam hranio, čuvao, i ne dam!...
    I bojeći se da mu Nacu kao ne ukradu, zavedu za nekoga, još strožije, čisto zatvorenu je držao. A sve joj je donosio. Što god je mislio da ona hoće, da joj se dopada, sve joj je kupovao, dovlačio. Odelo vrh odela pravio. Nize dukata već nije imala gde više da meće. Čak joj je najbolje svirače, čočeke koji bi došli u varoš, dovodio da joj sviraju i pevaju pesme, vesele je.
    - Naco, sine, da ne zaželiš za što! - razdragano je on uzvikivao gledajući kako Cigani pred njom ponizno sviraju i pevaju.
    A Naca uvek se pred njim činila kao da se raduje. Ali se je videlo kako je baš te svirke i pesme još više rastužuju i teško joj padaju.
    I zaista, po licu joj se poznavalo kako joj je teško. Počela beše da se suši, kao kopni, vene, od neke da li vatre? da li dugog čekanja?... Ali Jovča to ništa nije video. I kad mu se žena, bojeći se da joj Naca tako i ne umre, usudi da ga i ona opomene, on se zgranu. Jedva su je oteli od njega. Ali otada ni ona, ni snaha, ni sin, niko nije smeo k njoj, Naci. Otera ih. Spavali su dole, u kući. Tamo su oni za sebe, kao druga kuća i gotovili, jeli. A gore, u odaji, kod Nace, samo je on bio...
    Jednog dana dođe mu tast, stari hadžija. Čak i on se diže i dođe mu na noge da ga moli.
    Hadžija dođe, sede, i, posle pozdrava, okolišeći, poče o tome. Jovča htede i njega, ne gledajući što mu je tast, kao druge oterati, ali hadžijin onaj starački, već beo pogled kojim ga on gledaše nekako čudno, sumnjivo, Jovču zadrža. On pocrvene. Odjednom se seti zašto ga on tako gleda. Pomisao da ga oni tako svi zato gledaju što se boje, sumnjaju da on, otac, s Nacom nema možda kakva rđava posla, pa zato je i ne udaje... To ga zadrža da i sa hadžijom mu ne učini kao s drugim, već da, dišući teško od straha, žureći se da što pre tu sumnju otkloni, uvede tasta u sobu, posadi ga i gledajući mu pravo silno u oči, počne:
    - Hadžijo! (Tastom ga nikad nije zvao). Znaš, čovek ceo vek žedan traži nešto. Ne nađe. Pa... digne ruke, pregori. Ali, žedan, bar hlad da nađe. Ni to nema. Sam on uzme, posadi drvce, čuva, pazi da ono poraste, te bar tu, ako ne žeđ da ugasi, a ono hlad da nađe... Drvce poraste, zazeleni, zahladi... ali oko njega nigde bor, topola, sve sučke... E sad, biva li da to drvce osečem, dam, vežem ga za sučku... biva li? Kaži de!... - poče Jovča besno i u hadžiju da se unosi, gledajući ga široko, očajno, upinjući se da ga ovaj razume.
    Hadžija, ustupajući kao pod nekim teretom, saginjući ramenima, dizao bi se i odlazio.
    - Jovčo, sinko! Ne razbiram šta govoriš, ali znam, osećam... Radi šta znaš.
    I ostavljao bi Jovču da dalje čuva, drži Nacu. Ne da nikome kod nje, sve bojeći se da je ne zavedu. Samo je on kod nje ulazio, donoseći joj što god je htela. Ali Naca je sve više i više malaksavala. Koliko bi puta Jovča zaticao je unezverenu, okupanu u znoju i kao ubijenu. Jedva bi mu se ona na noge digla kad bi on kod nje ušao.
    - Šta ti je? - trgao bi se i zastao Jovča brižno gledajući je.
    - Ništa, tate...
    - Da ti nije teško?
    - Ništa mi nije! - odgovarala bi mu ona ponizno, stidljivo ali toliko ubijeno i bolno da je Jovča tad se vraćao, ostavljao je, osećajući u tom njenom bolu neki veliki, nem, gorak prekor.
    I otada, jedva, istina sa nekom mržnjom, ali ipak, iz potaje, poče da gleda, motri, ne na mladoženju za koga će je udati, već "kuću" koja bi bila dostojna njega i njegove Nace.
    Zato čak i otputova. Ode u Tursku da tamo traži međ čuvenim, bogatim porodicama s kojim bi se orodio. Ali je opet i to trajalo dugo. Godinu dana provede tamo na putu.


    II

    I jedva naiđe na takvu kuću. Iz Prizrena, čuvena klinčarska porodica. Iz nje je jedan i vladikom bio postao. Jovča tamo dade Nacu.
    I kad je dade, onda otpoče veselje. Tri dana novi prijatelji piše i veseliše se. Onda zajedno pođoše ovamo da piju i da je prstenuju. Drugi put za dan Jovča stiže otuda, a sad trebalo je dva dana. Sve varoši, hanove, mehane uz put ređali su i odmarali se. Sve svirače na koje su naišli poveli su. I kad u noć ovamo dođoše, cela varoš prenu i probudi se od njihove svirke, halabuke. A Jovča, čim banu pred kuću, poče silno da udara u kapiju i viče:
    - Čedo, Naco, otvori! - Pa razdragan mišlju kako će prijatelji mu da se kao trgnu, uplaše od njene lepote kad ona iziđe i otvori vrata, okreće se sviračima i zapoveda im da sviraju. Svirači sviraju. Kroz kapiju videlo se kako se u kući tek upalila sveća i kroz veliku sobu počele da promiču senke ljudske, vrata se otvaraju, čuje se lupa nanula. Jovča, da bi zagovorio prijatelje, priča im, pokazuje dokle je njegovo, šta mu je od starine ostalo, šta je on prinovio, kupio. Zagovara ih on dok ne spazi kako se kuća osvetli, velika soba zasja svetlošću.
    - Ama što se to ne otvara?! - planu Jovča i poče besno da lupa kad vide kako oni iz kuće, nekako kao uplašeni, sporo se žure i ne dolaze da im vrata otvore.
    - Sad će, sad! - ću se tanak glas snahe mu.
    I zaista, mesto Nace, iziđe snaha mu i onako na brzu ruku obučena i zabrađena otvori im.
    - Dobro došao, tate! - pozdravi ga ona, ali se trže uplašeno kad vide da, sem njega i svirača, još i drugih ima.
    - Drž' konje! - preseče je Jovča.
    Ona mu pridrža. Prijatelji sami poskakaše. I napred on, oni za njime uđoše. Ali sami, niko ih ne pričeka, niko ne iziđe. Svi se bili kao posakrivali.
    Jovča ih uvede u veliku gostinsku sobu, ostavi ih i brzo iziđe u kujnu.
    Opet nikoga. A svi, i sluge, sinovi, snaha, svi su bili budni. Videlo se kako se svećama promiču, tumaraju.
    - Kamo ste? - preteći viknu Jovča.
    - Tu smo, tu! - odazvaše mu se, a opet niko kao da nije smeo da mu se približi, već svi kao da su bili u nekom poslu i išli po dvorištu, podalje od njega. Jedva se izdvoji žena mu i pođe, priđe k njemu. Ali i ona išla je nekako čudno i dizala šalvare da se ne spotakne. Kao da sad prvi put ide u njima, tako je išla smeteno.
    Samo se ona ispnu i dođe k njemu.
    - Ovamo, ti! - prizva je Jovča a već jedva uzdržavajući se od besa.
    Ali ona, od straha, kao da nije znala gde će. Poče čas na jednu čas na drugu stranu da ide, spotiče se.
    - Gde ćeš tamo? - uhvati je on kad vide kako se ona uputila gostima u gostinsku sobu.
    I sam on morao da je uvede u drugu, spavaću sobu. Ali i tamo nikoga nije bilo. Samo su se belele i zjapile njihove otkrivene postelje. Nace ni tamo nije bilo.
    - Šta je? - viknu Jovča kad se vide sam, daleko od gostiju. Ali i žena mu se beše kao pribrala. I stojeći ispred njega onako pognuta, rešena na sve, beše digla glavu i gledaše ga kao nikad dotle, pravo, dugo i gorko, gorko.
    - Ama šta je? - ustuknu preneražen Jovča od tog pogleda.
    - Ništa! - jedva ona prošapta.
    - Pa... kamo je?
    I glavom pokazivaše za Nacu.
    - Bolna.
    On odahnu, oslobodi se, i tad poče da besni.
    - Kako bolna? - poče da od besa prediše i nadnosi se nad nju, i čekajući da to izgovori pa da je posle bije, makar ubije. - Zašto je bolna? Dokle će da boluje? Šta si ti gledala, čekala, zašto je nisi lečila?... Zašta si majka, zašta ti je ona kći?...
    Ali on opet ustuknu. Čisto mu se kosa podiže kad ga ona opet poče onako dugo, i gorko, gorko da gleda, i proplaka:
    - Kučka je ona, a ne kći!
    Ništa više nije trebalo. Jovča je sve, u tren, odmah sve znao. Da ih je obeščastila i zašta, od čega i kako je bolesna. Zašta je u kući nema.
    Samo pregrize jezik.
    - Av! - I brzo, ne gledajući ni kakav izgleda odjuri gostima. - Prijatelji!...
    Ali brzo zastade. Sam se uplaši od strašne šupljine svoga glasa. Vrati se. Iziđe u kujnu. I kad vide da nikoga nema, zavuče pesnicu u usta i zagrize je, te krv poteče. I kad ga bol od ujeda osvesti, vrati se gostima i produži:
    - Prijatelji! Kći (a to "kći" gušilo ga) bolna je. Danas, sutra, ako ne umre.
    Prijatelji uplašeno pođipaše. Počeše da ga teše, žale. A nesuđeni tast čak se i zaplaka, tešeći ga.
    - Ne boj se, prijatelju. Ozdraviće ona. Ne odričem se ja. I bolesnu, ja ću da je uzmem.
    - Nema joj leka! - preseče ih Jovča.
    Čak ih ne isprati kad oni uplašeno pođipaše, brzo odoše. Odgleda ih iz sobe u koju se zatvori.
    I onda zaćuta. Ćuta, ćuta. Sve živo posakri se i sa trepetom iščekivaše kad će on da iziđe i sve ih pobije. Ali on jednako u sobi presede. Niti se diže, ni prošeta, ni uzdahnu, ni zatraži sveće, postelje, ništa.
    Posle đipi. Sam izvede konja i po noći odjuri u selo, u čivluk. Ali je tamo ne nađe. Mada je čivčije bio, na muke metao, misleći da neće da mu je prokažu, pošto znaju da će je ubiti, ipak je ne nađe. I zaista, tamo ona nije bila. Majka joj znala da će je on tamo tražiti i zato je sakrila nju u varoši, u komšiluku.
    U zoru se kući vrati. Opet mu na oči niko ne iziđe. Opet se on zatvori u sobu i ceo dan i celu noć presede jednako ćuteći. Samo je rakiju pio. I to ljutu, prepečenu. Celu varoš i mehane izređali su ne mogući da mu rakijom ugode. Svaku je vraćao, jer ne beše za njega dovoljno - ljuta.
    Posle se diže i ode na put, u Tursku. Tobož po trgovinu.


    III

    Sinovi mu, bez njega, niti smejući da mu to pomenu, udali su Nacu za toga s kim je ostala trudna. A da je bio ko, već sluga njihov, Manasija.
    Naca, na toliki boj i muke od braće, nije htela ništa da kaže. Samo, trpeći kao s nekom nasladom udarce, sebe je krivila.
    A njima, braći joj, tek sada bilo je jasno ono Nacino nekadanje moljenje i preklinjanje kad su oni u dugim zimskim noćima išli svi na veselje, sedeljke po rodbini, a nju ostavljali kod kuće, ne smejući od oca da je tamo povedu.
    - Ne smem sama! Ne ostavljajte me samu! - preklinjala ih je tad ona.
    A oni su joj se čak i smejali, zadirkivali je; otkuda je sama kad u kući spava Manasija, a pored njega po štalama i ambarima još toliko slugu?
    I pošto se venčala za toga Manasiju, dali su joj kao miraz, i to nakraj varoši, međ seljacima, neku baštu na kojoj je bila stara, već opala neka kuća.
    I otada, ne samo braća, snahe, rodbina, već cela varoš zaboravi na nju. Istina da niko za nju ne reče ni dobro, ni rđavo, ali niko je više i ne spomenu. Kao da nikad ni bila nije. Neku su iz radoznalosti čak išli tamo da je vide. Ali nisu imali šta da vide. Kuća je bila ista onakva. Opala, polegla, samo sa tri kamena zida i pokrivena pločama. A nju, Nacu, nikad niko nije video. Viđali su samo toga Manasiju, njena muža, kako na leđima dovlači sučke, drva iz planine. I da se pokatkad nije video dim kroz krov, ispred kuće nešto malo počišćeno i ono nekoliko zasađenih brazda, ne bi znali ni da li je ona i živa.


    IV

    Jovča je zaista, opet, kao pre počeo da trguje, putuje. Kao da nije ništa bilo. Čak izgledalo je kao da se i raduje što se tako svršilo, i što je opet počeo kao pre da živi. Za sebe, sam, odvojen. Ali ipak, ipak. Naročito su mu teško padale noći, kad od jeda što misli na nju, Nacu, cele noći oka ne sklopi.
    Mada mu niko nije kazao, ipak je on o njoj sve znao. Kako je udata za istoga Manasiju. Žive nakraj varoši. Nemaju ni hleba da jedu, a kamoli da je ona još onako lepa i da se nosi i kiti kao pre, kod njega... On, ne siteći se njoj, već više sebi što je radi nje bio drukčiji, toliko je voleo, pa čak i prema drugima bio mekši, popustljiviji zbog toga, od jeda, često zaboravljajući se uzvikivao je siteći se sebi:
    - Tako! Hoćeš ti.
    I otada, kao u inat nekome, diže ruke. Sinovi mu počeše da upravljaju imanjem. Oslobodiše se i počeše "u svet da izlaze", piju po mehanama i kartaju se. A i Jovča, pod starost, opet poče kao i pre sa ženama. I to sad luđe, bešnje. Sve kao u inat nekome. Kući nije dolazio. Sedeo je jednako u čiviluku. I seljanke, žene njegovih čivčija, Ciganke, sve je bilo oko njega. Jedna umalo ga ne stade čivluka. Ne beše toliko lepa koliko je imala velike krupne oči... Nalik kao u njegove Nace. Za nju su morali čak i sinovi mu da se umešaju, krišom je odvuku, odvoje od njega i negde preko granice odvedu.
    Jovča, na to, ništa ne reče. Mada su mu sinovi strepeli i bojali se da ih on sve ne razjuri. Ali zato, Jovča, kao u naknadu i u inat sinovima, poče češće da dolazi u varoš. I to s jeseni, kad počnu vetrovi da zavijaju oko ogolelih kuća, jure se po poljima. Obično bi tada noću useo na konja, došao i otišao tobož sve u inat sinovima, čak kod nje, Nace. I stojeći više njene kuće, ne gledajući ni na noć ni vetrove koji su i njega s konjem zanosili, on je gledao kako ti isti vetrovi zavijaju oko njene kuće, ulaze unutra i možda je šibaju, šibaju...
    - Tako, tako! - mrmljao je on zadovoljan vraćajući se i krijući da ga ko ne opazi.
    Ali, kako koja godina, on sve češće i češće tamo odlazio. Opet tobož u inat nekome. Ispočetka dobro krijući se, ali docnije sve manje i manje, da su ga neki već bili opazili, viđali tamo. Ubrzo, cela varoš je saznala da on ide kod Nace. Ali niko nije smeo da mu to kaže. A on je gotovo svake noći tamo odlazio. I uvek tobož krijući se, na konju, oko pola noći. Pa pored toga, posle svake takve pohode, znalo se da dovodi neku Ciganku kod sebe koja mu vraća, gleda u "kost".
    Obično, čim se vrati, siđe s konja, uđe u čivluk, odmah počne čivčijama da se izgovara kako je išao da sačeka Arnaute i bar nekoga ubije.
    Čivčije, mada znaju gde je bio, srećni što on, gazda im, razgovara s njima, otpočeli bi da se tuže na te Arnaute, nabrajajući njihove upade, krađe, ubistva.
    Jovča, i ne slušajući ih, još uzdrhtan od puta, sam se penje u svoju sobu, odžakliju, na gornjem boju. S njime bi pošla koja od žena da ga ogrne, utopli mu noge. Jovča seda sproću vatre, u sobi pušta da ga žena zaogrne, utopli i onda zapoveda da mu dođe Ciganka.
    Odmah dolazi stara Ciganka, vračara, koju je Jovča zato čak iz Turske doveo i u čivluku čuvao. Od svake pojedine kokoši, živine, njoj se morale da nose kosti, kobilice, po kojima je ona gledala, vraćala.
    Čim Jovča oseti da je ona ušla, još s vrata joj zapoveda:
    - Gledaj!
    Ciganka dođe. Seda do njega, sproću vatre, i pošto razgrne šamiju te joj se još jače osvetli od vatre njeno staro, koščato lice, počne da se unosi, gleda u kobilicu, u njene pege, šare... A napolju tek ponoć prevalila. Vetri još jače i bešnje duvaju. Tresu čivluk, zgradu. Vatra praska, gori. Njeni plameni lizu čađ i čas Ciganku, čas Jovču osvetljavaju. Ponekad izdvojio bi se od huke vetrova i dopro bi dug, otegnut urlik kakvog psa... A Ciganka nikako ne diže glavu. Još jače, tajanstvenije, dublje unosi se u kost, i gleda, gleda... Već Jovču strah poduzme.
    - Gledaj! - vikne on hrabreći se.
    - I arno i lošo! - počne ona, ali nekako teško, kao ne mogući da se odvoji, otrgne od silnih znakova, znamenja. I onda nastavlja: - Bio si bogat, silan. Što god si zaželeo, sve je bilo tvoje. Hazne, bisage s parama...
    - More i sad to imam! - prekide je on.
    - Drugo šta ima? - pita se Ciganka i ne slušajući ga. - Ijafige što si tolike zemlje video, gradišta proputova, i na Bak'rnom Gumnu bio, tri puta tamo zanoćio, ono, što ti je srce tražilo, nikad nisi imao.
    - Hm, pa... - prezrivo i radoznalo Jovča mrmlja.
    - U tvojoj bašti cveće, fidani... Jedan fidan, jedno drvce, od svih najubavo, najlepše. I ti si ga mnogo čuvao, mnogo voleo. Ali kad ono poraslo, zalistalo, zažednelo, ti mu ne dade...
    - Sve sam davao! Šta joj nisam dao? - pravdajući se i čisto plačno počne da viče Jovča i odaje se pred Cigankom.
    Ciganka, ne izdavajući se da zna o kojoj on govori, nastavlja:
    - Ne znam, gazdo. Ovde tako stoji. - I da bi se opravdala, uverila ga, ona mu podnosi kost i pokazuje prstom:
    - Evo, gazdo, evo ga to drvce, a evo odovud kao neki mlaz kako je pošao da ga osveži, napoji... ali, evo gde si i ti, između njih, i kako ne davaš, prečiš... I zato si grešan. Zato te san ne hvata. Sve na to drvce misliš...
    - Napolje! Lažeš! - prekida je Jovča i dere se besno terajući je i bacajući joj novaca. - Sve lažeš. Nisam ja grešan. Nisam joj prečio, ne davao... A što je ona bila kučka, azg'i, pa nije mogla da čeka, dočeka muža...
    Ciganka ponizno, brzo odlazi. Zna ona da kad mu ne bi o tom njegovom drvcetu, grehu, već o nečem drugom, lepom vračala, da bi je, istina ne grdeći, ali opet oterao i ne davajući joj novaca.
    I zato ona svake noći to mu vrača, govori... Zato je Jovča, dajući joj novaca, grdi, tera od sebe da bi je opet iduće noći, kad se vrati od Nace, opet zvao, terao da mu gleda o tom njegovom drvcetu kome on nije davao, prečio...


    V

    Ko se je nadao i mislio da će nekad doći vreme kad se njega niko neće bojati? Već da će se sada oko njega da kupe i gledaju ga kako samo u gaćama, košulji, opasan dugačkom anterijom, gologlav ide i švrlja po čaršiji. Vuče svoje oteknute, u papučama i belim čarapama, noge i radosno ispija pangur rakije koji uvek sobom nosi smejući se srećno, blesasto. Čaršilije pored kojih prolazi diraju ga. Istina, još ne mogu da mu se smeju u oči, ali ga ipak zadirkuju, zadržavaju, kako bi uživali u njegovom blesastom pogledu i pomućenom govoru. A on kod svakog seda i pruža im onaj pangur rakije, nudi ih.
    Pitaju ga:
    - Kako je, č'a-Jovčo?
    On, smejući se, gledajući ispred sebe, u daljinu, tresući se od smeha, sav srećan, odgovara:
    - Eeeh... ete. Tako.
    Ili, da kad iziđe iz varoši, uputi se svojoj Naci u goste, pa ne može. Pada. Deca se iskupe oko njega. Čas ga vode, slušaju šta mu treba, čas počnu da ga diraju, vuku za anteriju, te on pada smejući se zajedno s decom:
    - A... a... a!...
    A deca klikću, raduju se, skaču oko njega i produžuju da se dalje igraju s njim, obarajući ga, dok ne naiđe ko od starijih ljudi te ih rastera, a njega podiže i povede.
    - Kuda da te vodim? - pita ga.
    On se jedva diže, muči da ide i okreće lice k Naci.
    - Tamo, tamo... - muca i pokazuje.
    - Kod Nace li? Dockan je. Skoro će noć - odvraća ga onaj. Ali on počinje radosno da prepleće noge, žuri se samo što pre kod nje da stigne i muca:
    - Ako, ako...
    Ovaj, dok traje njegov put, vodi ga, onda ga predaje drugome na koga naiđe. I tako, predajući ga jedan drugome, odvedu ga kod nje, Nace. Ona ga radosno dočekuje, pere, čisti, čuva dok od kuće ne pošlju kola da ga od nje natrag, kući, odnesu.

    1901.
    Kad zaćutim, okrenem se i odem, to ne znači da si ti pobedio, to znači da više nisi vredan mog vremena.

    [Samo registrovani clanovi mogu videti ovaj sadrzaj. ] DJ. Vesna®
    Odgovor Sa Citatom Odgovor Sa Citatom

  8. #27
     OFF 
    VIP
    Poeni: 406,386, Nivo: 1
    Level completed: 99%, Points required for next Level: 0
    Overall activity: 99.9%
    Dostignuća:
    OverdriveTagger First Class50000 Experience PointsSocialVeteran
    Nagrade:
    Posting Award
    Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna's Avatar
    Država
    Norway
    Registrovan
    Dec 2011
    Pol
    Zensko
    Zadnji Put Online : @
    Lokacija
    negde iznad zvezda
    Postovi
    59,575

    Uobičajeno Odg: Borisav Stankovic - Proza

    Borisav Stanković - Pripovetke


    U noci


    Na njivi je sedela Cveta i očekivala muža, Jovana, da dovede vodu, te da natope duvan, što su još prosle godine zasadili, a nikako dosad "navadili". Ona beše sela, zgurila se, naslonila bradu na skupljena kolena, i gledala je sanjivim pogledom u toplu, tamnu noć. Po polju, svuda oko nje, viđahu se ljudi, kako po izbrazdanim zasađenim njivama rade pri fenjerima. Na istoku ocrtavahu se bregovi i bila planinska, odudarajući od tamnorujna neba, na kojem trebaše da iziđe mesec; a ispred nje, po reci i putu, dizahu se visoke topole i guste vrbe, te u ovoj tamnoj noći, sa svojim šuštanjem i njijanjem, izgledahu kao živa, ljudska bića... Ponekad čuo bi se tup, metalan zvuk motike, promukli glasovi radnika i njihovo dozivanje, ali je sve to, opet na mahove, raznosio još topao vetrić koji je pirkao preko ove ravnice.
    Cveta beše mrtva umorna, ali se silom savlađivaše da ne zaspi. Odjednom, ona ču bat ljudskih koraka koji joj se približavahu, i posle razabra glas svoga muža.
    - Eto, na! - govoraše on nekome. - Pogle, brate moj: cele godine suša, ni kapke vode da padne... Gle, kako je uvelo, grehota čoveka i da pogleda... Eto, od deset korena ako jedan prihvati. Nesreća, kažem ti!...
    - Istina, istina! - odgovaraše onaj drugi.
    - Bože, opet on?! - trže se Cveta preplašeno kad ču onaj drugi, više ženski no muški glas. I zatim brzo se diže i, kao bežeći, uđe u njivu, uze motiku i poče kopati. U tome dođe Jovan.
    - Radiš li? - oslovi je. Zatim skinu motiku s ramena, zabi je u zemlju, ostavi fenjer i sede na među. - Hodi ovamo, gazda-Stojane, - okrenu se on onome koji iđaše za njim. - Hodi, sedi malo.
    - Sad, sad! - ču se. I nesigurnim koracima, upadajući s jedne i s druge strane međe, ukaza se visoka, protegljasta prilika, takođe s fenjerom i motikom. - 'Bro veče! Radite li? - upita on tiho i nekako plašljivo.
    Cveta na pozdrav ništa ne odgovori. Tobože, zaneta poslom, nije čula.
    - Eto, mučimo se, gazda, kao svaka sirotinja, - odgovori mu Jovan i pomače se, te mu načini mesta do sebe. - Sedi. Odmori se. Hoćeš duvana?
    - Pa, mogu. Daj! - I, obzirući se, polako sede, skrsti noge i uze da savija i puši duvan, ali nevešto i brzo. Međutim, Jovan otpoče da mu se tuži na zle godine, rđava vremena, opštinu, vodeničare i na sve što mu smetaše, te ne mogaše da dobije vode. Stojan ga slušaše, klimaše glavom u povlad, pušaše odgovarajući mu oretko i kratko. I ko zna dokle bi to tako trajalo, da Jovan odjednom ne đipi, nagnu se nad zemljom i oslušnu; pa kad ču kako voda izdaleka dolazi, ono njeno miljenje, tih žubor, baci od radosti cigaru, zgrabi ponovo motiku, i bez fenjera otrča u susret.
    - Cveto, spravljaj te brazde, - reče njoj, koja jednako kopaše podaleko od njih. - A ti, gazda, čekaj; eto mene sad, odmah... - E-e-hej! - rastegnu on veselo i izgubi se u noć.
    Stojan kao da se uplaši od njegova nagla odlaska, jer se i on brzo diže i pođe za njim, ali se opet vrati, sede, i uze da čupka suvu travu, slušajući Cvetine udarce motikom. Odjednom, prema Cveti opkoli rukom usta i tiho viknu:
    - Cveto!
    Ali od nje ne ču odziva, do samo udarce motike.
    - Cveto! - viknu on jače.
    Ona opet ćuti.
    - Cveto, čuješ li? - i naže se, napreže sluh i oči, ali vide samo nju kako se zgurila, pa udara silno motikom, iz koje ponekad, kad naiđe na kamen, odsevne svetlac. - Cveto, dođi, ili... - i htede da se digne, ali se trže iznenađeno kad vide nju gde dođe i naže se nad njim.
    - Što si došo? - upita ga ona prigušeno.
    - Ja?! - zagrcnu se on i uplaši. - Nesam, veruj, nego znaš, pođoh na njivu, i tvoj me čovek nađe, te... dođosmo! A ti se ljutiš?
    - Odmah da si išo! - i okrenu se ljutito od njega.
    - Ljutiš li se? Nemoj!
    - Ne ljutim se, - poče ona da guta, kao suze. - Ne ljutim se, ali šta će da kaže svet, ljudi! Idi, ako misliš dobra. Šta hoćeš ti? Ta ja sam žena!
    - Istina je, - odgovori on meko.
    - Pa kad je istina, što dolaziš? Što me ne ostaviš?... Eto, imaš ženu, decu.
    - Eh, - odbi on rukom - ne spominji mi.
    - Da, ti imaš, a ja? Pa još i to, da nešto on čuje, onda gde ću ja, gde?
    - Nemoj, Cveto, - viknu on kad oseti kako joj glas na plač zadrhta. - Idem, evo odmah sad. Istina što kažeš, ali ja... Znaš ti mene. Ja samo onako..., dođoh da te vidim. A ti, eto, baš kad hoćeš, neću više, neću... Zbogom!
    Ona mu ne pruži ruku, da se s njim rukuje, nego se odmače od njega i reče oštro:
    - Zbogom. Idi!
    - Eh, ljutiš se ti! - potvrdi on udivljeno i, prebaciv motiku preko ramena, ode.
    A kad se on izgubi, ona brzo, silom i, kao braneći se od nečega, okrenu se i uze motiku da opet produži kopanje, šapćući u sebi:
    - Laže on, laže. Opet će doći. Oh, a šta traži? (Mada je znala.) Što je ne ostavlja već jednom? A da kaže mužu, ne sme. Jer, kakav joj je muž, i krv bi potekla... A ovamo, opet, s njime se viđa; govore, on joj dolazi, i muž joj ne zna zašto je sve to... Kud će joj duša i telo na onom svetu?... Grešno je to, grešno... Majko Bogorodice!
    I otpoče da se krsti, šapuće molitve! Ali ova topla noć, tup i metalan zvuk motike, micanje ljudskih senaka s tamnim fenjerima... još je više to potrese, ispuni strahom i slatkim sećanjem. Pamet, nasuprot volji, kštenju, molitvama, poče joj silno stvarati i iznositi sve što beše...
    ...Bila je dete kad je njeni ubogi roditelji dadoše Stojanovima, da tamo služi, kako bi je ovi posle lepo udomili. Otac Stojanov beše prek i surov čovek. Po natmurenom i kosmatom licu izgledaše da niko od njega nije čuo blagu i nežnu reč. Sa ženom i Stojanom, koji mu beše jedinac, postupaše kao sa ostalim slugama. Svi su se njega bojali i strepeli od njega. I da ne beše matere Stojanove, žene milostiva srca, možda bi i Cvetu postigla sudba njenih drugarica, sluškinja u tako bogatim kućama, koje bivaju ili upropašćene od slugu, a nekad i od samih gazda, ili zakržljave od prekomerna rada. Ali mati Stojanova poče je paziti, jer se njen Stojan, kao dete, najradije igraše s njom. I zato je zaklanjaše od slugu, ne davaše joj težak rad, te se ona docnije razvi i prolepša. Ona njena snaga, lepota, jedrina, zanošaše svakog, a najviše Stojana, koji se docnije, kad je odrastao, gotovo nikad nije ni odvajao od nje. Uvek su bili zajedno. Na njivi, polju, uvek, uvek behu oni jedno do drugog. On joj nikad ne dade da oseti da je ona kod njih samo sluškinja. Svakad joj je poklanjao ponešto, davao - krijući od oca - žita, brašna i drugo, da ona odnese svojim sirotim roditeljima. Beše on blag, miran, tih i raden kao niko. Ah, ti dani!
    Odu na njivu da filize duvan.
    Korenje ih pokriva do pojasa, pod bosim nogama krši se i roni suha zemlja, a oko njih, svuda, u nedogled, zelenilo i bujnost. Svež, čist i sjajan zrak greje ih, te im krv brizga u jedre obraze. Oni rade, kidaju mlade izdanke. Iz reke duše vetrić, a iz požnjevena polja, strništa, dopire pesma grlicina... Rade, utrkuju se, dirkaju jedno drugo, pa se sporečkaju i, tobož rasrđeni, odmiču se. Čute oboje. A ovamo gledaju se krišom ispod oka, a oko usta im igra prkosan osmeh. Ona, u tesnom jelečetu, povezana šamijom, s nestašnim i prkosnim osmehom na rujnim joj ustima, gleda ga krišom, vidi: kako se on češe, vrpolji, gleda u nju i hoće nešto da joj kaže, a ona mu tada okreće leđa i čini se nevešta.
    - Cveto! - veli on naposletku. - Hajde da pevamo.
    - Neću.
    - A što? Eto, ja te molim!
    - Pa baš i ti. Neću.
    - Ali kad te ja molim? - pita on slobodnije i pristupa joj.
    - A što me ljutiš? - govori ona, pa se tad nasmeje od srca i, tobož srdita, prilazi mu. - Hajde. Počni!
    I počnu. Zapevaju pesmu koja se tad najradije pevala. Glasovi im čisti i dršću od radosti. Ruke im lete na rad, a okolinom se razležu reči pesme:
    Vetar duše, vetar duše, al-katmer miriše;
    dragi dragoj, dragi dragoj, sitnu knjigu piše!
    - Cvet-o-o! - klikće Stojan i odmiče se od nje da bi je bolje video.
    - Šta ti je? - pita ga ona vragolasto.
    - Ti si, ti - moja!
    - Eh! - nehotice, iznenada poleti joj usklik iz dna grudi. I brzo se saginje da sakrije radost i kao krv rumene obraze. - Nemoj, Stojane! Hajde da se radi.
    - Ne, ne... - muca on. I ostrag, ispod pazuha, hvata je i stiska... Ona se otima, izvija, brani, ali tako malo, malaksalo, da mu se baš time još više podaje i privija uza nj.
    - Nemoj. Dosta je, dosta, slatki Stojane... - šapće ona i krije lice. - Dosta... videće ko... oh!...
    - Još, još. Daj! - grca Stojan i sve je više stiska, grli i ljubi gde stigne.
    - Ta dosta... Oh, baš si ti!... - I, iznemogla, obamrla, blažena, predaje mu se i pruža mu onda čas levi čas desni obraz da ga on celiva naizmence.

    Ali jedne jeseni, uveče, rekoše joj da se lepo obuče i nakiti. Zatim iziđe Stojanov otac, uze je za ruku i uvede u gostinsku sobu.
    - Ljubi u ruku! - reče joj i pokaza na ljude koji behu tu. Ona klecnu, pogleda ga preklinjući prestrašeno i htede pasti, ali njegov oštar pogled i surov izraz lica povratiše joj snagu. I, jedva idući, poljubi sve one ljude u ruku. Oni je darivaše, pa čak i Stojanov otac, na iznenađenje sviju, poljubi je u čelo i izvadi veliki dukat - dublu.
    - Neka ti je srećno, ćerko, i dugovečno. U mojoj kući jela si drvenom kašikom, a u tvojoj srebrnom, dabogda!
    I izvedoše je. Ona pade. Celu noć nije znala za sebe. Od toga dana do svadbe, Stojana nikako nije videla. I udade se. Pođe za ovim Jovanom, čovekom istina ne sirotim, ali udovcem, tvrdicom i prekim do zla boga... Srce joj htede pući, ali jaka priroda i večit, težak svakodnevni rad pobediše... Uguši sve što beše. Ali, eto sad, od neko doba, opet on, taj isti Stojan, gleda, vreba zgode da se s njom nađe, vidi i razgovara. A ona ne može da ga gleda ni da sluša taj njegov mek, više ženski glas. No i on se nije usrećio. Oženili ga bogatom devojkom, iz znane kuće. Ali kao da ga nisu oženili, jer on otada nikad da se skrasi kod kuće. Ženu ni da pogleda, već uvek, tobož poslom, beži u sela kod čivčija, gde su njihove njive, i tamo ostaje po čitave nedelje. Šta ti nisu radili, samo da ga zamiluju sa ženom, ali ništa ne pomaže! Prskali ga nekom vodom, čini mi se od tatule, davali mu bilja, vodili manastirima i među vračare, ali on nikako da postane razgovorniji, življi i bolji. Uvek samo ćuti, radi, dopušta materi da radi s njim šta hoće. Ni s kim se ne prepire. Otac mu da pobesni. Jednom ga istukao na mrtvo ime i isterao. Otada niko nije smeo njegovo ime u kući da spomene. Mati mu, sirota, da presvisne od tuge i srama. Molila ga, preklinjala, bar njoj, ako ocu ili kome drugom neće, da kaže zašto beži od kuće i žene, ali uzalud... I ko zna dokle bi to tako trajalo, da rodbina mladina, kad vide u čemu je stvar, ne poče iskati da im se devojka, iako venčana, vrati natrag. Jer, vele, nisu oni nju dali za njega, starog, i njegovu kuću, već za Stojana... Tada ga dozva otac k sebi, ne znajući šta da čini.
    - Sedi! - rekao mu mrko i pokazao mu mesto do sebe na minderluku.
    Stojan, kao uvek, samo stao pred njim.
    - Neka - odgovori mu -, mogu i da stojim.
    - Sedi do mene, sedi ko što priliči mužu, domaćinu! - i reč "domaćin" naglasi. Stojan je pokorno ćutao i nije seo.
    - Sedi i govori! - odjednom je planuo starac i skočio sa svog mesta. - Jesi onemeo, dabogda! Govori, hoću da čujem, vidim: da li znaš, da li umeš da govoriš; hoću da ti čujem glas... Da znam, živ li si?!
    - Šta da ti govorim? - šanu Stojan i, gotov na sve, slegnu ramenima.
    - Šta, šta???... - ubrzao starac i počeo, sav nakostrešen i guzvajući svoj gunj, da se nadnosi jarosno nad njime. - I još pitaš, pitaš? Ubiću te, bre, ubiću, nikakav sine! - I diže pesnicu. - Zar ja to da dočekam, da mi devojku, venčanu, natrag odvedu?... I to ja, ja?!... Govori, kazuj! - I uhvati ga besno za prsa, te ga poče da drmusa, gnjavi. - Kazuj... Ubiću te, ubiću te! Bar da te ne gledam takvog!...
    - Ubij me!
    Starac odskoči od njega.
    - Da te ubijem? I hoću, sad, evo! - I poče da se vrti po sobi, kao da nešto traži čime će ga ubiti. Stojan samo ćuti, pognuo glavu i čeka... Hoću, evo sad! - govori starac i odjednom viknu: - Ne, bre, sinko! - Nemoj tako, molim te!... Evo, ja, ja te molim! - I dršćući, sagao se pred Stojanom, skinuo kapu, te mu se bela kosa rasula po vratu i ramenima. - Evo, na! Ubij ti mene... ti me ubij! - grcao je starac, a ruke mu, pleća, glava, celo telo drhtalo je.
    Stojan, na sve gotov, spreman, samo ne na to - njegovu, očevu molbu, trgao se preplašeno:
    - Ne!... - i prignu se da ga digne, uspravi; ali kad spazi čak i krupne, vruće suze kako iz starčeva oka kaplju i padaju mu na ruke, on ustuknu, prepade se i pobeže iz sobe.
    I od toga dana za nekoliko meseca Stojan se popravio, zamilovao sa ženom i otpočeo da živi ko drugi oženjeni ljudi. Sedeo je kod kuće, nadgledao rad i išao ponekad sa ženom i materom po rodbini i saborima... I svi se tome zaradovaše. Ali, evo, opet, otkad nastade leto - ko zna šta mu bi? -, on otpoče ponovo da ide kao i pre po polju, selu, i tamo da ostaje duže i - što je najvažnije i najstrašnije za nju, Cvetu, on poče dolaziti k njoj. Istina da je dolazio svakad s njenim mužem, ali je ipak ona znala, osećala, zašto on dolazi. Uvek je gledao da se nađu. Ako ona pođe na njivu, on bi izdaleka išao za njom, obilazio puteve samo, kako bi izgledalo da se slučajno sretaju. I mada joj, sem uobičajenih pozdrava, nikad drugo onako što nije kazao, ipak se ona bojala. Ne mogaše da ga vidi a da je ne prođu jeza i strah. Samo kad ga sagleda gde se primiče k njoj, a očiju ne skida, trepće, i oko usta igra mu neki bolan, učmao osmeh, - njoj se srce steže, snaga ustreperi i suze polete... Sebe je odavno prežalila, već kad ga vidi takvoga, dođe joj da njega žali, oplakuje. Ali mora da se uzdržava, čini se silom stroga i uvek gruba prema njemu, jer ko zna šta bi onda bilo da ne radi tako? Ali, sve uzalud. Istina, svakad, kad god dođe njoj, zaklinje se da više neće drugi put dolaziti, a opet dolazi, opet!... Ah, a od prošlih dana ostao mu samo lep, zvučan, mek glas. Retko je otada pevao. Ali sada, kad god bi zapevao, pevao je tako tužno i izrazito, da bi svi padali u sevdah... Koliko puta, sama ona, u zoru, kad mesečina sja, gleda ga kroz svoj prozor gde izdaleka, na konju, s paše dolazi kući i peva tiho, jasno, tužno... peva on, a niotkuda glasa, samo mesečina sja i trepti. A njoj tada dođe - sačuvaj bože, kao neka napast! - da i ona, kao što se u pričama kazuje, poleti, sedne do njega na konja, obgrli ga, i da oboje, zagrljeni, na mesečini, preko polja i gora pobegnu daleko, daleko!...
    - Na mesečini, zagrljeni, daleko, daleko!... - nesvesno otpoče Cveta da šapuće glasno, njihajući se napred i stiskajući prsa. - Na mesečini... Jaoh! - kriknu ona sva prestrašena i odstupi korak uplašeno, kad spazi sebe i okolinu osvetljenu od meseca, koji beše za to vreme davno izišao i sve obasjao.
    - Bože moj, Gospode!... Gospode bože, sveta Bogorodice... Gospode, Gospode... bože, šta je ovo? - šaptaše ona, dršćući od straha i krijući pogled od svetlosti. - Umudri me, slatki Gospode!... Oh, grešna i crna ja! - I misao o grešnosti, mučenju na onom svetu zbog takvih nečistih misli, sve to iziđe pred nju u crnoj i strašnoj boji... I da bi sebe koliko-toliko umirila, opravdala, diže se, pa gledajući u osvetljenu okolinu, prateći mesečevo jurenje preko čista neba, poče da se krsti, metaniše, šapuće molitve od zlih duhova, napasti i nečiste krvi... A svetlost je obasjavala svu: njen vitak stas, široka ramena, lepo razvijeno i zažareno lice s vrelim ustima i crnim, tamnim, dosta upalim i užagrenim očima... Ona se krstila, metanisala, a mesec je sjao i obasjavao sve. A kao da je sa svetlošću došao i život. Sa sviju strana čuo se žagor, vika, dozivanje i pesma ovog noćnog, radenog sveta. Osvetljena prostrana polja, blage udolice, reka i potoci s visokim topolama i gustim vrbama, sve se pokrenulo, kao dahnulo, i učas se osetio onaj tih i kao balsam noćni miomir. Cveta se krstila, drhtala, slušala u daljini kako žubori reka, šuštanje lišća, konje kako sputani pasu, udarce motike... Slušala je, strepela, a ništa nije mogla da radi. Misao o svome grehu, što je o tome, njemu, Stojanu, mislila, pamet joj obuze i svu ispuni neopisanom tugom i strahom. Stajala je kao ukopana, naslonjena na motiku, i ništa nije videla, pa čak ni vodu koja je došla i, romoreći, šušteći, upadajući u suve, žedne rupice, tekla u drugu, susednu njivu... I odjednom usred ove blestave sjajnosti i noći, jedan jasan i tužan glas uzdiže se, zatrepta i razastre se na sve strane.
    Cveta je već znala, i obamre.
    - U-u-uh! - strese se ona i poklopi se ničke na zemlju.
    ... - Hej, Stojane! Čuj, Stojan peva! - kao odgovor na njegovu pesmu čuše se odasvud oduševljeni uzvici i glasi. I, zaista, to beše Stojan, koji, udaljen, idući valjda kući, pevaše onu istu pesmu:
    Vetar duše, vetar duše, al-katmer miriše;
    dragi dragoj, dragi dragoj, sitnu knjigu piše!
    - Oh, dosta, dosta!... - kao i sebi i njemu poče besvesno šaputati Cveta, onako poklopljena, zgurena, stiskajući prsa i gušeći se od suza i navrelih osećaja. I, ne mogući da izdrži više, besno, mahnito ljubljaše i ugrizaše prsa, gojne mišice na ruci, gurajući pesnicu u usta, kao da bi sprečila ono što iz nje izbijaše i svu je obuzimaše... Međutim, pesma jednako brujaše. Stojan pevaše tako izrazito i tužno kao nikad dotle. Njegov jasan glas treperaše i gr'otaše, unoseći se u obasjane, bleštave visine ove tihe i sjajne noći...
    Da znaješ, mome mori, da znaješ
    kakva je žalba, mori, za mladost!
    Ču se gde zapeva on.
    - Žalba!... - dahnu silno Cveta. I slomljena, pobeđena, diže glavu, zinu put Stojana, otkud dolažaše njegov glas, te kao da htede da i poslednji akord njegova glasa, kojega nestajaše, upije u sebe.
    - Voda došla, a ti? - trže je muževljev glas. Učas beše dotrčao Jovan, radostan što je jedva doveo vodu. Ali, kad spazi kako ona nije pazila niti otvorila brazde, da bi voda u njih išla i natapala ih, već ih ostavila, te voda otišla na stranu, u susednu njivu, on se zgranu, uzdiže motiku i, sav cepteći od jeda i besa, ustremi se na nju.
    - Šta je ovo, a-a-a? - zaciči on.
    - Ne, Jovane! - poče ona da muca, jer tek sad vide da je na vodu bila sasvim zaboravila. I, osećajući se kriva, očekujući udarac za to, samo je zaklanjala glavu i mučila se da pred njim ustane. I, ne znajući čime da se izgovori, poče ga moliti:
    - Nemoj, bolna sam!
    Njeno obasjano i zažareno lice, ugrizena usta, vrele oči, kosa u neredu, jelek raskopčan, sve to učini te Jovanu sinu misao da je možda trudna i baš sad osetila čedo pod pojasom. On spusti motiku i zadrhta radostan.
    - Pa šta ti je?
    - Oh, ne znaš ti! - grunu ona u jauk i silan plač. - Ne znaš!
    Jovanu se učini to kao prekor: što je on, mada vidi kakva je, trudna, opet goni noću da radi.
    - Ta ne plači! Što ne kažeš, pa da te ostavim doma. Čekaj! - reče on meko i saže se, uze je u naručje, odnese do međe, položi, skinu sa sebe gunj i pokri je, da ne ozebe, zatim brzo otrča i vrati vodu...
    - Ama dosta, ne plači. Ne boj se. Proći će to, - hrabraše je on natapajući vodom brazde i slušajući kako ona grca, plače i bunca...

    1899.
    Kad zaćutim, okrenem se i odem, to ne znači da si ti pobedio, to znači da više nisi vredan mog vremena.

    [Samo registrovani clanovi mogu videti ovaj sadrzaj. ] DJ. Vesna®
    Odgovor Sa Citatom Odgovor Sa Citatom

  9. #28
     OFF 
    VIP
    Poeni: 406,386, Nivo: 1
    Level completed: 99%, Points required for next Level: 0
    Overall activity: 99.9%
    Dostignuća:
    OverdriveTagger First Class50000 Experience PointsSocialVeteran
    Nagrade:
    Posting Award
    Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna's Avatar
    Država
    Norway
    Registrovan
    Dec 2011
    Pol
    Zensko
    Zadnji Put Online : @
    Lokacija
    negde iznad zvezda
    Postovi
    59,575

    srce Odg: Borisav Stankovic - Proza

    Borisav Stanković - Pripovetke


    Nuska


    Već uveče i kojekako. Zabunite se, zaboravite i zaspite. Ali, kad vas noću probudi mesečevo sijanje - a on baš upro u lice -, ne znate da se jedva diše. Gledate, gledate, pa... More, i zemlja je tamo druga! Ležite i pružate se slobodno i proverljivo po njoj kao pored majke.
    Pukne li leto, u kuću se ne zaviruje. Sem što se iznose ili unose spavaće haljine i gotovi jelo, ostalo sve u dvorištu, u bašti. Znate kako je to kad se uveče poprska dvorište, prostru asure, dušeci i jorgani. Ležite, a miriše ovlažena prašina. Mesec sija, te se crne stare, zelene, već obrasle mahovinom ćeramide na kućama. Čisto ne smete da dahnete. Ako se nakašljete, strah vas hvata, jer se samo vaš kašalj čuje i ništa drugo. Zagnjurite glavu u jorgan, udišete miris skoro oprana čaršava, slušate kako popac u ognjištu iz kujne cvrči, iz bašte kako šušti lišće, kako skaču po drveću i žbunovima još nezaspale ptice, do vas, u bunaru, kako kaplje voda sa ovlaženih kamenova, a odozgo iz ciganske mahale jedva dopire zurla, koja tanko pišti i čuje se daleko, daleko...
    Danas bila nedelja, a mene jedva otrgli sa svadbe. Komšija Trajko ženi sina prvenca. Kuća mu odmah do naše. Majka i otac otišli tamo na večeru, a mene doveli da nije sama Nuška, gošća, koju je mati još u subotu uveče dovela. Jedno, da ima ko kuću da očisti i ručak zgotovi, dok majka i otac idu u svatove, a drugo, da se i ona, Nuška, toga dana provede: da iz naše bašte preko zida gleda svadbu i oro što će se igrati celoga dana. I Nuška je gledala celi dan. Pokupila kamenje i trupove što je našla po bašti, naslonila ih uza zid do višnje, i popela se na njih, te gledala oro. Bio je silan svet u igri. Čak sam i ja igrao. Hvatao se do najboljih momaka. Oni me rado primali, ne radi mene, već radi nje, naše gošće, Nuške, čije je belo, okruglo lice sijalo preko zida ispod granja i lišća. A od cele nje video se samo gornji deo prsiju joj koja su se, naslonjena o zid, bila izdigla, odapela, te po njima legle velike nize dukata i dubla... I otud je gledala ovamo u oro, ali tako gledala kao da ni u koga ne gleda. To je jedilo momke. Naročito Mladena, crvena, visoka momka iz njene mahale, koji je čak ovamo došao radi nje i ubi se vodeći kolo i dajući bakšiša Ciganima. I da joj, valjda, pokaže kako je voli, on, kad kolo povede, ne pušta nijednu devojku do sebe, već uzme mene, njenog rođaka... kao da sam ja, nešto, ona! A Nuška se na to samo osmehne, prevuče očima i - ne gleda ga!... Eto, zato su me, kad je nastala noć, silom sa svadbe doveli kući, zatvorili kapiju, a otac i majka otišli na svadbu, a mene i Nušku ostavili da spavamo. Zato sam i bio ljut na Nušku. Bacao srdito orahe i kestene što mi je davala. Čak nisam hteo ni da jedem. Ona je bila polila dvorište, prostrla postelju i iznela u tepsiji večeru. Ali, ko će da jede! Pred nama tepsija, večera nedirnuta. Mesec sija kao rastopljeno olovo. Senke velike, mrke, talasaju se i šire. Sa svadbe, kroz našu baštu, dopire mrka, žuta svetlost, isprekidana i izlomljena od granja i lišća dok do nas dopre. I oni tamo, na svadbi, večeraju. Čuje se zvek tanjira, čaša, okanica i tiho, sevdalijsko sviranje svirača. A više nas, kroz obasjan vazduh, klizi nešto toplo, opija.
    - Večeraj, Nuške!
    Ona uzela hleb, premeće ga po prstima i gužva u kuglice. Pomera se s mesta, otkopčava čas jelek, košulju, čas razgrće i zanosi kosu za pleća.
    - Vrućina mi! - govori, a glas joj kratak.
    Gledam je i čudim se. Nije ona takva. Znam, i pre, kad je tako majka dovede u goste, a ona živi vrag. Posle večere skupi oko sebe devojke, pa dođu i mlade žene. Otac, kao uvek, povuče se u sobu da rano spava. Samo majka s njima ostane, a one, pošto dobro pritvore kapiju, zapuše rupe na njoj, počnu da igraju i pevaju. Šta ti ne rade! Oblače se u muška odela, plaše jedna drugu, valjaju se po travi u senkama od drveća po bašti. A Nuška im kolovođa. Kad samo razastre crne kose, razuzuri se i obujmi neku, a naročito onu koja se plaši od tmine i noćne vlage, pa se s njom vine u baštu. Trči tamo, vitla se i peva pesmu kako "kumita bulu grabi, beži s njom u planinu na konju, a bula se nećka, grli ga i muca: "Ah, džan'm, džan'm!""
    - "Ah, džan'm, džan'm!" - Izleti ona iz bašte, ostavi onu s kojom se vitlala, pa uzme tepsiju i, udarajući po njoj, poče da se previja, trese, igra. Kose joj šibaju, obrazi gore, oči cakle, a ona igra i peva.
    - Šta ti je? - pitam je sada. Ali ona glave ne diže. Kao da ne sme da me pogleda. Samo se jednako raskopčava, hladi, zavrće rukave na košulji, i gleda nekako čudno, meko. A mesec, čisto trepti. Od našeg dvorišta, gde mi sedimo, samo se to sjaji, a ostalo sve je u senci od tolikog drveća što je oko nas i po baštama.
    Utom sa svadbe svirači zasviraše brzo, sitno, valjda na zdravicu starojkovu, i čuše se uzvici...
    - Oh! - viknu Nuška i diže se. Poče da se proteže. A sa svadbe žagor veći. Odjednom uze me u naručja, prigrli celim rukama i ponese u baštu. - Da gledamo, - šaputaše noseći me kroz baštu.
    I donese me do zida. Izabra najtamnije mesto, u ćošku do jabuke. Mene metnu na zid i okrenu tamo, svadbi, a ona osta iza mene. Odupre se o stablo nogama, izdiže, nasloni na zid, prigrli me i, tako sakrivena iza mene, zagleda se u dvorište, svadbu: u one stolove do zida, ljude oko njih, starojka, svekra i ostale zvanice, koji se, već zagrejani pićem, zavalili, raskopčani mintane, bacili gunjeve i počeli da kašlju, krkljaju, teško uzdišu! Mlada ih i mladoženja služe. Samo je jedan fenjer, okačen o granu kajsijinu, osvetljavao ozgo.
    Na sredi dvorišta bunar, a oko njega se sjaji razlivena voda. Iz kuće svakog časa izlaze poslušnici, donose jela, kotlove s vinom. A do kuće, ispod streje, između muških u dvorištu i ženskih u sobama, seli Cigani. Svi u senci. Sviraju. Samo za Šabana, šupeljgdžiju, nema mesta. Izgurali ga drugovi ispred sebe, na svetlost. On prekrstio noge, pognuo se. Beli mu se čalma, crni koščato lice, a po beloj šupeljci, u koju svira, padaju krupni mu, crni i koščati prsti. Svira on, a njegov kusi pas (koga smo mi, deca, uvek jurili, jer nas je ujedao kad god smo hteli da se približimo njegovom gazdi) čučnuo preda nj, digao glavu, zagledao se u gazdu kako ovaj svira i samo prednjim nogama mrda, kao po svirci. A svi sviraju. Grneta gr'oću, ćemane klizi, dahire zvone, a Šaban svojim šupeljkom sve njih vodi, izvija, upada, prekida, seče, te da čovek još više pobesni. I zaista. Eno, starojko i još nekoliko njih ustali. Drže se za stolice; hteli bi u oro, ali kao da im je žao da prekidaju pesmu, pa samo stoje, zanose se po svirci i rukama, po taktu, odobravaju:
    - A, ha... Tako! O-o-o-o!
    Pa, kad starojko ne može više da izdrži, viknu Šabanu:
    - Šaban, de onu, tešku...
    Cigani im zasviraše. Žene to jedva dočekaše i istrčaše iz kuće, sada, tobož, samo da gledaju, a posle će se već i one uhvatiti u oro. A oro već počelo. Njih nekoliko izdvojili se, izvadili maramice, peškire, i, pognuti, pazeći da ne pogreše, počeli da igraju, ali polako, teško i silno.
    - A, bre, Mile, dušu da dam, samo da sam ja - ti! - prepade me i trže od gledanja zagušljiv glas ispred mene. Pogledah, a ono se izdiže zaturen fes na čelo i ukaza oznojeno i zažareno mrko lice Mladenovo. Nuška se iza mene još više saže, poniknu, i rukama me poče jače privlačiti k sebi, kao da me odbrani od njega. A on se jednako izdizaše na prste da bi mogao pored mene da vidi nju. Ali nije mogao. Samo je u mom krilu video njene bele, pune ruke, kojima me stegla i, onako poniknuta, krila se iza mene. On izvadi kesu s novcima i pruži mi dinar:
    - Na, da si kupiš... - pa, mećući mi novac u nedra, pusti ruku na njene ruke i zadrža ih.
    - Ne uzimaj, ne uzimaj! - iza mene čuh kako mi Nuška prestravljeno šapuće.
    Okrenuh se, a ona se sagla čak do zemlje i nogama kleca. Jedva se drži. Osećam kako u mom skutu otima, čupa svoje ruke od njegove; ali on ne pušta. Svirači sviraju, oro se već raširilo i počelo da dopire čak ovamo, do nas, a on nikako da digne ruke s njenih, i da se odvoji i ode.
    Nuška se jedva oslobodi.
    - Hajdemo!
    I skinu me sa zida, uze, prigrli još jače na grudi i pođe, ali krijući se, po senci, uza zid. Odupro sam se o nju. A ona sva vrela, oznojena. I ja sam oznojen od nje. Kako sam je desnom rukom obgrlio oko vrata, prsti moje ruke dopirahu čak do njenih toplih, vrelih joj usta. A nedra joj topla, tvrda. Čisto osećam kako se neke grudvice rastvaraju i krše u njenim nedrima pod mojim laktom. Čak mi i noge gore od njene toplote...
    - Ne slušaj ti njega... Lud je on, lud! - kao da se pravda, govori mi ona, zanosi se i jedva ide. A ja njega vidim gde se izdigao, gleda, odupro se rukama o zid, pa čisto za nama što ne preskoči. A ona kao da zna za to, pa ne sme da se okrene, samo mene jače grli i njija se, spotiče o najmanji šljunak. Zaustavlja je najmanja grančica i trzaju je i plaše senke i vlaga noćna. Kao da se oslobodi nečega kad se vide u našem dvorištu i kad sede na postelju... Poče da se tare rukom po čelu, skuplja kosu, hladi... Ode do bunara, izvadi vode, poče da se umiva, zapljuskuje...
    Osveži se, pribra. Oči joj sinuše, obrazi zaplamteli, a po njima ulepljeni prameni joj kose... A sa svadbe jednako oro. Počeše puške. Isprva tiha, dugačka i monotona pesma, pa posle brža, veselija... A šupeljka pišti, te srce kida... Odjednom se razleže pesma:
    Jovane, prvo gledanje...
    Nuška skoči. Nije mogla više. Dohvati tepsiju i poče da igra. Nikad to neću zaboraviti. To beše nešto!
    Znala je da nas niko ne može videti, pa je igrala, vila se, cikala, i prevrtala, kao da joj je od toga bogzna kako slatko dolazilo. Rastresla se, jelek razgrnut, košulja otklopljena, te joj grudi kao mramor blešte; kosa crna i vlažna, šiba je i mrsi se... Snaga joj se krši i vije kao zmija. Samo joj oči raširene, čudne, tamne, a opet tako svetle... Pesma i svirka sa svadbe sve jače. A mesečina se razastire i pliva, pliva... A ona prva pesma otuda još traje:
    Za malo mi se, tugo, gledasmo!
    Nuška se izvi natraske. Kosa joj dodirnu zemlju, prsa odskocise, rukavi joj se zavrnuse cak do ramena, padose dole. A ona, presavijena, drzeci tepsiju, koja blestase od mesecine, poce:
    Jovane, prvo gledanje!...
    U to se beše sva unela. Kao da beše pala u neki zanos, šta li? Onako otvorenih usta, kao da je gutala sve što dolažaše sa svadbe: i mesečinu, i noć, i sve, sve... Jedva se trže. Razgrnu jorgan, pade, uze me u naručja, prigrli, privuče u skut, i metnu moju glavu u nedra.
    - Spavaj, spavaj! - umirivaše me i uspavljivaše, a sva se tresla, valjda od svega onoga što je oko nas sve silnije i silnije bivalo. Tresla se ona i sva mirisala, mirisala, tako mirisala!

    1899.
    Kad zaćutim, okrenem se i odem, to ne znači da si ti pobedio, to znači da više nisi vredan mog vremena.

    [Samo registrovani clanovi mogu videti ovaj sadrzaj. ] DJ. Vesna®
    Odgovor Sa Citatom Odgovor Sa Citatom

  10. #29
     OFF 
    VIP
    Poeni: 406,386, Nivo: 1
    Level completed: 99%, Points required for next Level: 0
    Overall activity: 99.9%
    Dostignuća:
    OverdriveTagger First Class50000 Experience PointsSocialVeteran
    Nagrade:
    Posting Award
    Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna's Avatar
    Država
    Norway
    Registrovan
    Dec 2011
    Pol
    Zensko
    Zadnji Put Online : @
    Lokacija
    negde iznad zvezda
    Postovi
    59,575

    srce Odg: Borisav Stankovic - Proza

    Borisav Stanković - Pripovetke


    Djurdjevdan



    Ako ikada srce zaboli, duša se razdraga i slatka tuga obuzme duše - to je pri uspomenama na prošlost, minule dane, rodno mesto, drugove iz detinjstva... One koji su pomrli spominješ s pobožnošću i poštovanjem, a one koji su još živi gledaš čudom kako su se promenili...
    Gledam živu, tesnu ulicu, ograđenu visokim zidovima, s velikim kapijama i razgranatim drvećem, koje se pruža, te je kiti zelenilom. Slušam viku drugova, gde me zovu da idemo na reku i sečemo zelene vrbe. Vidim majku kako pogurena ide po bašti i bere razne trave, pa sve to sa uskršnjim jajetom i srebrnom paricom meće u čanak vode pod bokor ruža.
    Sutra je Đurđevdan!
    Veče. Na nebu sija mesec, a ja sedim na pragu i pratim njegovo jurenje preko oblaka. Prosula se ona slatka, puna čežnje, mesečeva svetlost, te sve obasjala i obavila mekotom i snom. Drveće, senke, šuštanje lišća, cvrčanje popaca, sve to klizi, bruji i obuzima dušu, a ona drhti i strepi. Htela bi da poleti, ali ne zna kuda. Da brojim zvezde? Da pevam?... S ulice se čuju glasi i bat koraka. Poneko zapeva, glas mu se prostre, razastre na sve strane i polako, dršćući, utone u ovu slatku, letnju, tihu, večernju tišinu!...
    U ranu zoru budi me mati. Onako sanan i razdragan jutarnjom svežinom, idem u baštu. Tu, među cvećem, ispod ruža, stoji voda, a po njoj pliva crveno jaje, zdravac, dren i druge lekovite trave. Svlačim se i kupam. Pucnji i veseli glasi prolamaju jutro. Okolina, a naročito rečna, ječi od pucnja pušaka i usklika. Tamo, u reci, svaki se kupa. Jer ko se tada - na Đurđevdan, ujutru, pre sunčeva izlaska - okupa, biće cele godine zdrav k'o dren, čije lišće, tada nabacano, pliva na vodi...
    Pošto se okupah, zađoh po bašti i otpočeh da berem cveće, koje će mati, sa svećom, odneti na očev grob. Među ružama opazih poveći zemljani sud - "ćupče", pokriveno lišćem.
    - Šta je ovo, nano? - pitam, a već sam se sag'o i dižem maramu kojom beše pokriveno.
    -Ne, ne! Ostavi, sine, to je mantafa.
    Polako dođe, pa i prođe podne. Seo sam blizu prozora i uzeo da čitam. Iz bašte duše vetrić. Zanese me čitanje, utonuo sam u pripovest, pa gotovo i ne dišem. Odjednom čuh kikot, trgoh se i pogledah, a ono bašta puna komšinskih devojaka.
    Skupiše se oko onog ćupčeta, sve lepo obučene: na glavi im bele, k'o sneg, marame - šamije; tesni jelečići pripili im se za oble grudi; šalvare široke, lepo nabrane na bore; rukavi od providnih košulja takođe široki, te se iz njih slobodno pomalja bela, obla, puna ručica... Neke sele u travu, druge kleknule oko cveća, a treće uzele lišće i njime pucaju, te tako kušaju vernost i ljubav svojih dragana.
    Nagoh se na prozor.
    - Šta ćete? - pitam ih.
    - Ta sad ćemo da vadimo mantafu. Znaš li da i ti imaš? Metnula je "ona".
    - Eh?! - i nagoh se jače k njima.
    - Jes', jes'! - povikaše one - znamo čak i kakve su! Njene su kite vezane crvenom vrpcom, i u svakoj ima po jedna lala.
    - A vaše?
    - E, ti to ne treba da znaš. Nego, hajde, probudi tetu.
    - Dobro, dobro, A smem li i ja tamo, među vas, da dođem?
    - U tvom je dvoru, pa možeš!
    I odoše iz bašte u dvorište. Učas počeše dolaziti i ostale iz cela komšiluka. Žene, devojke, devojčice, deca, sve to dolažaše, tiskaše se oko bunara, biraše bolja, hladovitija mesta ispod velikog duda i kajsije, koji behu odmah do bunara. Kako koja dođe, izvadi vode iz bunara, umije se, polije bose noge, zatim, brišući lice "boščom", seda u hlad i ćereta s ostalima. Žagor se sve više dizaše. Smeh, klicanje, ugušen prekor usled jaka stiska, slatko, strasno kikotanje i tiho šaputanje - sve se to dizaše, brujaše i gubljaše u svetlom, žarkom danu, čija jara treperaše u vazduhu.
    Kad se sve iskupiše, dođoše njih nekoliko u sobu, kod mene, te probudiše mater. Jedna donese vode, druga joj namesti šamiju, treća je poli i ubrisa peškirom. Zatim je izvedoše tamo, među njih, i posadiše u sredu. Posle donesoše ono "ćupče", pokriše velom jednu devojčicu i dadoše joj ogledalo, te poče vaditi iz "ćupčeta" kite.
    Tek što da počnu, dođe i "ona". Visoka, puna. Crna joj kosa u dugim kurjucima pada niz leđa. Oči velike, crne i pokrivene dugim, tamnim trepavicama; usta mala, puna, nabubrela, ali ne crvena, već tamnorujna, kao od velike vatre, oprana, pogorela. U jelečetu od plave svile, šalvarama od đizije, bosa u nanulama, s blagim i milim osmehom, dođe i sede baš do moje matere.
    I otpoče se mantafa. Moja mati prvo je izgovori na turskom jeziku, pa je onda prevede na srpski. Sama mantafa na turskom jeziku kratka je, u stihovima; ali u Vranju žene, prevodeći je na srpski, oduže je, iskite, i same dopune. Prvo se izgovori mantafa na turskom, onda se izvuče kita, i onoj čija je, kao u nekom prevodu, kaže se: mantafa.
    Otpoče:
    "Ja ne znam šta mi je! Otkad te videh, svet mi je tesan. Uzalud igra, pesma i veselje, uzalud sve! Dođi, dušo, ili prođi pored pendžera, da te vidim, osetim miris tvoje kose i sagledam sjaj tvojih očiju. Ah, devojko moja, da znaš kako te volim i ginem za tobom! Draža si mi no rođena majka i sestra moja, milija mi je tvoja tanka polovina i ravna snaga, no sve blago stambolsko! Dođi doveče ili lupi na kapidžik, baci mi makar kamen preko zida, te da ga metnem u nedra i ljubim... Oh, dođi, dođi i javi mi se!"...
    Devojčica, pokrivena velom, zavuče ruku u ćupče, promeša i izvadi jednu kitu. Sve se nagnuše da vide čija je. Zaplamtelih obraza, pognute glave, pruži jedna ruku i uze kitu.
    - A čekaj! .... - poviče jedna starija žena i poče je peckati: - To li ti svako veče, kad se vraćaš s njive kući, prolaziš onamo, a?
    - Ama, teto! - promuca siroto devojče i pogleda je pogledom punim molbe.
    "--- Zašto mi srce cepaš? Ne smej se na drugoga, ne gledaj ga; svest mi se gubi! Tako mi Boga, zakukaće kukavica pred našom kućom. Reci mi, pogledaj me, nasmej se, te i ja da vidim biser tvoj, da i mene ogreje sunce tvojih očiju. O, devojko, zašto me ubijaš?! - Majka moja plače, plače ona, a ja venem. Kažem ti: ubila si me! Nemoj! Tako ti duše, tako ti milošte materine, nemoj, devojko, ne okreći glave od mene! Zašto kriješ lice u jašmak kad prođem, zašto bežiš u ćiler kad dođem?... Hajde! Vidiš, cveće je zamirisalo, đul se razvio, karanfil rascvetao... sve miriše i peva, hajde i naše duše da pevaju... Hajde, devojko! Majka te moja čeka. Ćul'su je nakupila za tvoje ruse kose, baklavu za medna ti usta, šerbet i madžun da te hrani i čuva... Hajde! Reci samo, pa eto mene da te vodim u kuću svoju, raj tvoj!"...
    Od treće mantafe čuh samo svršetak:
    "--- Dođi, dragi! Dođi doveče, biću na kapidžiku. Evo već tri dana kako čuvam jagode za tebe. Dođi, kucni na kapidžik, pusti kroz rupu svoj glas, te da osetim dah ti vreo. Dođi! Koliko puta čekam u bašti i gledam na tvoj pendžer... Dragi, dušo duše, dođi da osetim raj svoj i izumrem na ust'ma ti!"...
    I kita se pojavi. - "Čija je?" viču sve razdragano, ali se od stida nijedna za nju ne javi. Ostaviše je nastranu.
    "Prvi put iziđoh u baštu, uzabrah cvet, pomirisah ga, ali iz njega iziđe osa i ujede me. Tako i ti, dragi. Prvi put kad me vide, slatko me pogleda. Posle, zamrsi kose moje guste, raskopča jelek, razgrnu grudi i ljubljaše me. Komšike, crne duše, rekoše ti da sam neverna, i ti me, naruženu, ostavi. Srce mi puca, ali još te volim. Idi drugima, ljubi ih, celivaj, pa opet dođi, dragi, meni. Ne ljutim se ja, već hvalim Boga što mi te dade. A još više ću da ga hvalim i slavim, ako mi se opet vratiš i celivaš me... Ah, moje cveće tako lepo cveta, jer ga suzama zalivam; ptice mi tako slatko i tužno poju, jer ih leblebijom hranim, što sam za tebe čuvala... Dođi, dragi, dođi, mili!"...
    I otpočeše se ređati sve lepša za lepšom. Sunce beše već klonulo, hladovina se raširila, a iz bašte pirka vetrić. Među granjem ruža i jorgovana izvija slavuj, a povrh drveća, kuća i celog ovog zelenila, u svetlom zraku, klikće ševa. One se sve skupile, zgurile i, zajapurenih obraza, svetlih pogleda, zatalasanih grudi, slušaju mantafe, a ručicama stiskaju srce, da im ne kuca tako jako i silno...
    Odjednom iziđe i moja. Poznadoše je po crvenoj vrpci. Mati je, pri prevodu, poče izvrtati. Ali uze druga žena i poče je prevoditi:
    "Ne boj se ti mene! U dno mora sići ću da izvadim alem za tvoje čelo, zlato celoga sveta doneću ti da te ukrasim, nakitim i nagizdam!... Sve što se može, to ću ja da učinim, samo tebe da obasjam i uznesem... Ah, da znaš kako mi duša gori za tvojim dahom, kako grudi strasno dišu za tvojim nedrima!... Dođi u moju baštu, naberi cveće, zakiti se njime. Pa tako zakićena, urešena i umivena jutarnjom rosom, padni na moje krilo, da te njijam i ljuljkam... Da snevaš lep sanak, da snevaš mene i moje želje... Kad mesec obasja, noć dođe, javi mi se. Reci mi da me voliš, te da lakše spavam... Da me ne pije svetlost mesečeva i blaga, tiha noć... Hoćeš li? Uzećemo se za ruke, poći ćemo u svet, da se ljubimo i grlimo... Bežaćemo daleko, daleko!"...
    Iziđe i njena:
    "Svu noć sedim i mislim na tebe. Đerđev ne mogu da držim. Ako vezem, vezem tvoje oko i usta; ako pevam, pevam tvoje pesme!... Ah, da znaš, dragi, kako te željno čekam! Kako mi sva snaga trepti k'o list na gori... Ah!"...
    Mati umuče. Ona se nagnula k njoj, ručicom joj zapušila usta, a, od stida sva zažarena i uzdrhtala, sakrila lice u njena nedra.
    - Teto, molim ti se, stani... Slatka teto!... - šapće i sve više u krilo moje matere krije lice.
    - A... Ne može! - viknuše ostale.
    - Stani, oh stani! - šapuće ona očajno.
    Mati metnu ruku u ćupče, pa kad vide da u njemu nema više kita, šanu joj nešto, ona skoči, uze od devojčice ono ćupče i poče prskati vodom iz njega sve ostale. Jer, koja bude tom vodom poprskana, biće skoro udata.
    I ona ih prskaše. Pod pazuhom joj ćupče, zadigla šalvare, šamija joj pala, kosa se razbarušila, jelek popustio... Jedva dišući, sva zažarena, vrela, prskaše ona drugarice, koje bežahu ispred nje smejući se, kikoćući.
    Sa zajapurenim licem i k'o krv rujnim ustima dođe ona i do mene, zasta - pa onda golom do lakta, belom ručicom zgrabi vode i poprska me.
    - Na! Evo i tebe!
    U tom njenom razdraganom uskliku beše toliko prkosa i ljubavi, da mi duša polete. Potrčah za njom.
    Ona bežaše ispred mene, smejući mi se i navlaš zastajkujući da je stignem.
    - Drž' je, drž'! - viknuše ostale, i svi potrčasmo za njom.
    Šalvare joj šuštahu, prameni raspletene kose šibahu je po plećima, a ona se previja, beži, smeje slatko, silno, razdragano... Trčim, jurim, a ne vidim ništa sem vitkog joj i oblog stasa, razvijenih pleća, svilenih šalvara i raspletene, duge joj kose. Stigoh je. Otimam joj ono ćupče, a ona se trese, grca, brani se i nesvesno pripija uz mene. Iz zažarenih joj obraza tek što krv nije kanula. Zažmurila, naslonila se celim telom na mene, stisla mi grčevito ruku, a iz suvih joj, nemih usta ide vreo, sladak dah. Tako prigrljenu, stisnutu i obamrlu, držah je u naručju. One druge stale i tapšu rukama. Osećah stid; ali je ipak ne puštah od sebe. U zraku bruji klik devojaka i njihovo tapšanje, iz bašte pirka svež vetrić, a hladovina sa svežinom se sve više širi... Ruka mi se dotače njenih toplih grudi, klecnuh, stisnuh je; glava mi klonu više njenog ramena, te moj obraz dodirnu njen, i ne znam ni sam zašto šapnuh:
    - Paso!
    Ona se trže, strese i osvesti. Pogleda me uplašeno, i glasom koji opija i zanosi, dršćući, jedva čujno, protepa:
    - Nemoj! Sramota je!

    1898.
    Kad zaćutim, okrenem se i odem, to ne znači da si ti pobedio, to znači da više nisi vredan mog vremena.

    [Samo registrovani clanovi mogu videti ovaj sadrzaj. ] DJ. Vesna®
    Odgovor Sa Citatom Odgovor Sa Citatom

  11. #30
     OFF 
    VIP
    Poeni: 406,386, Nivo: 1
    Level completed: 99%, Points required for next Level: 0
    Overall activity: 99.9%
    Dostignuća:
    OverdriveTagger First Class50000 Experience PointsSocialVeteran
    Nagrade:
    Posting Award
    Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna has a reputation beyond repute Vesna's Avatar
    Država
    Norway
    Registrovan
    Dec 2011
    Pol
    Zensko
    Zadnji Put Online : @
    Lokacija
    negde iznad zvezda
    Postovi
    59,575

    Uobičajeno Odg: Borisav Stankovic - Proza

    Borisav Stanković - Pripovetke


    Stanoja


    Cela ga je čaršija i donja mahala znala. Kad dođe pazarni dan, uzajmi ma od koga dva-tri dinara, pa trguje sitnurijom, preprodajući je. Uzajmljeno vrati, a "ćar" popije.
    Pričaju, a i on koliko se puta hvalio, kako je bio nekad imućan: držao bakalnicu, imao dućan, kućicu i jednu sakatu sestru. Ali nekako otkad se moj stric oženio strinom, on se propio, i malo-pomalo dućan napustio, kuću dao sestri, i počeo da služi, dok naposletku nije došao kod strica, ne tražeći nikakve plate do samo hleba, starog odela i prenoćišta u štali.
    Kad se napije, skupi svu strininu decu, a i mene, pa nas vodi po šećerdžinicama, kupuje nam šta hoćemo; onda nas pošlje da odemo strini i pohvalimo joj se, a on pođe pozadi nas, gleda, smeška se i peva svoju omiljenu pesmu:
    Mehandži, more, mehandži,
    donesi vino, rakiju,
    da pijem, da se opijem,
    dertovi da si razbijem!
    - Poj, poj, - a sutra? - dočekala bi ga strina srdito.
    On zastane, nasloni se na zid, pa je gleda nekim čudnim pogledom.
    - A što? Ti li si mi ga dala?... Moje pare! - I, kao u inat njoj, seda na zemlju, prekrsti noge, baca kapu, vadi iz pojasa staklo rakije, pije iz njega i produžava pesmu.
    A kad je trezan, radi kao crv. Što god mu se naredi, on samo radi i ćuti. Ponekad, kad mu mi, deca, suviše dosadimo dirajući ga i vitlajući se oko njega, bacio bi posao, razjurio bi nas, i onda otišao. Ali, ma ko da ga naljuti, čim bi strina pristupila njemu, metnula ruke na rame i blagim glasom zamolila ga: - Stanojo, što si ljut? Nemoj. 'Ajde učini to i to! - odmah bi uzimao rad i radio kao besan.
    Moj stric beše prek čovek. Njegova reč bila je u kući zakon. Koliko puta on tuče strinu i goni je od kuće. A naročito kad se napije, onda, što kažu, u svet da se beži. Sećam se jednom: došao on kući pijan, uhvatio strinu, zavalio je ispod sebe, i tuče dušmanski. Mi se od straha sakrili po ambarima. Stanoja utom iza kuće, u dvorištu, cepaše drva na drvljaniku. Dok ćutaše, ništa; ali kad je stric uhvati za kose i, obviv ih oko svoje ruke, otpoče da je vuče i drmusa ko lud po kući, strina tiho, utušeno, pisnu; Stanoja, kad ču strinin pisak, oslušnu, da se uveri da li je zaista to njen, pa brzo ostavi rad, baci sekiru i uputi se k njoj u kuću.
    - Ne, Stanojo! - viknusmo mi iz našeg skloništa.
    - Hajd vi! - oseče se on na nas, a glas mu drhtaše.
    I uđe u sobu, stade između strine i strica. Ovoga uhvati za ruku, te se strina oslobodi i uteče. On tada pusti ruke stricu, stade preda nj, i otpoče ga moliti:
    - Nemoj, gazda, grehota je, nemoj! - branio je strinu. - Ženska strana!...
    A stric stao, zgranuo se i sav se trese od jeda. - Ti li bre, pseto?! - viknu on gušeći se, i dohvati štap te lupi Stanoju po glavi. Šiknu krv. Stanoja se povede i, sav obliven krvlju, iziđe, dođe do bunara, ispra glavu, metnu duvan na ranu, te krv zasta. I, metnuvši ruke pod pojas, klateći se, ode pognute glave...
    I valjda zato strina ga je pazila. Svako veče, uz jelo, davala mu je po jednu veliku čašu vina. A uvek stara odela i zimi ponjave da ima čime da se uvija noću.
    Jednom se strina razbole. Stric beše na putu, te nemaše niko da se brine o deci i kući. Tada Stanoja uze sve na sebe. Čistio je kuću, nameštao decu, oblačio ih i radio sve poslove po kući kao neka žena. I kad bi uveče sve spremio, decu namirio, uspavao, onda bi seo na prag od sobe u kojoj ležaše strina i celu bi noć probdeo, čekajući da joj štogod ne zatreba. Ako slučajno čuje što od žena da joj treba kakve ponude, odmah bi otrčao i donosio. Jednom uzeo pa napunio pojas i nedra pomorandžama, limunovima i drugim voćem. Ide, smeje se; mi trčimo oko njega tražeći mu, on nas odbija:
    - Hajd, hajd! Nije za vas!
    Zatim uđe strini u sobu i, ne govoreći joj ništa, sve sruči pred nju.
    Strina se zabezeknula, pa srdito gleda:
    - Lud li si? Šta će mi to, a?...
    On ćuti i češe se po glavi.
    - Kazuj, šta će mi to? Gde nađe pare? Neću ti ovo, neću! - I poče da baca i gura od sebe.
    On se sagao, pa ono što ona baci skuplja i ponovo joj pruža.
    - Jedi, jedi! - nudi je.
    Strina ljuta što on i onako nema, pa još sada kupuje, troši; srdita i ne gleda ga.
    - Neću. Ne gledaš sebe! Dokle ćeš...?
    - Ako, ako... Dok živim, dotle... Suđeno je!... - A glas mu još više drhti.
    Šta će? Da ga ne bi sasvim odbila, strina uzme i nešto okusi. On tada od silne radosti istrči u kujnu, skače, grli nas, ljubi i diže čak do tavanice.
    I za njena bolovanja ni kapi pića ne okusi. Ali, čim se ona pridiže, ode i napi se kao zemlja.
    I stric je pio. Beše, istina, bogata kuća, izobilna svačim, ali nemaše sloge i ljubavi. Sirota strina! Onako visoka, crnomanjasta, suva, s crnim krupnim očima, dugačkim tankim obrvama, malim i upijenim ustima - beše i radenica ko krtica. Od rane zore do mrkla mraka ona je bila uvek u poslu. Koliko bi puta u pola noći došla kod nas, bežeći od pijana strica, prespavala bi tu, dok se on istrezni, i uvek pre svanuća vraćala bi se natrag kući. Poče i pobolevati onako "s nogu", ali joj niko ne obraćaše pžnje! Ali jednog dana pade u postelju i ne diže se više!
    Beše jesenje veče. Zahladnelo. U kujni plamti velika vatra. Mi smo se, deca, načetili oko nje, zapretali bose noge u pepeo i pečemo kukuruze na žaru. U sporednoj sobi ležaše strina. Sigurno je bila mnogo bolesna, jer moja mati i druge žene čas po čas izlazahu i ulazahu šapćući. Stanoja, kao uvek, seo do vrata njene sobe, skupio se i ćuti. Odjednom se vrata otvoriše i iziđe stric.
    - Idi, zove te! - reče Stanoji, a on sede na stoličicu do vatre, zavaliv glavu u ruke.
    Stanoja uđe, a vrata za njim ostaše otvorena.
    - Stanojo! - ču se otuda iznemogao strinin slab glas. - Skupljaj pamet, Stanojo, mene neće biti više. Skupljaj pamet, jer ti nemaš nigde nikoga. Sam si. Nemoj da piješ. Zbogom i - oprosti mi!
    Pogledah strica, a njemu se oči ovlažile, trepavice od nadošlih suza podnadule i brk mu igra.
    Sav zacenjen, gušeći se, iziđe Stanoja, i opet sede, savi se u kut do vrata. Zagnjurio kosmato lice u ručerde, pa jeca. Suze mu idu niz ruku.
    Stric ga pogleda mrko.
    - Što plačeš? Ćut'! - oseče se na njega, a nama mahnu rukom da idemo spavati.
    - Ga-a-zda!... - čuh Stanojin tup glas.
    Drugog dana posle toga zakopali smo strinu.

    Dani prolažahu. Stanoja sve više opadaše. A i stričeva se kuća raskući. Stanoja napusti stričevu kuću i iđaše od kuće do kuće po mahali. Radio je, cepao drva, klao, kopao grobove, i sve što god bi mu se naredilo.
    Leto, zima, njemu je bilo svejedno. U iscepanim čakširama, nekim pojasima i krpama od košulje provođaše dane. Njegova strulja kosa, snisko nabrano čelo, nos mali, usta debela, ispupčene jagodice, razvijene vilice s gustom i čekinjastom bradom, - sve to beše podivljalo, mutno i tužno. S tupim i učmalim izrazom lica, razdrljenim i kosmatim grudima, pogledom besvesnim i tužnim, činjaše on na čoveka utisak snažan i nekako odvratno tužan. Kad samo pred kim stane, obori pogled i ište što, a glas mu tup, mlak i monoton, čoveku dolazi da beži od njega, samo da ga ne gleda takvog. Noćivao je kod nas. Dali smo mu jedan sobičak. Koliko mu je puta moja mati davala spavaće odelo, ali on to odmah odnese, proda i popije.
    Posle nekoliko godina umre mi mati. Da bismo njoj grob iskopali, morali smo strinin raskopavati. Stanoja je već bio tu i rado pristao da mojoj materi kopa grob. Uze motiku i stade preda me:
    - Mile, da idem?
    - Idi, Stanojo, ali lepo da skupiš kosti.
    - Hoću, hoću!
    - A znaš li čiji ćeš grob da raskopaš?
    - Ne.
    - Strinin.
    - Neću! - reče uplašeno, poblede i sede na zemlju.
    - Što?
    - Neću, neću! - i odmahivaše rukom od sebe sav drušćući.
    - Kako? Zar hoćeš drugi da kopa grob?
    On se diže.
    Ja mu iznesoh malo rakije.
    - Ne, ne, oku mi daj, oku! - i poče da uzmiče.
    - Posle, Stanojo. Sada je ovo dosta. Opićeš se, pa nećeš znati.
    - Ne, ne!... Oku, Mile, oku!... Oh!
    Iznesoh mu punu okanicu. Uze staklo, pogleda ga naspram sunca, prodrmusa rakiju, brk mu se nasmeši, pa naže i otpi dopola.
    - Ah! - i strese se. Zatim uze motiku i ode.
    Posle podne dadoše mi torbicu od čista platna, te odem na groblje, skupim u torbicu prah strinin, koji će se posle opet prepojati i metnuti s materinim sandukom u grob.
    Odoh tamo. Još izdaleka spazih više strinina groba gomilu izbačene, crne zemlje, a po njoj komađe od trulih dasaka, krpe i parčad od zemljosana odela i ubuđale obuće. Na ivici groba stajaše ispijeno staklo rakije, a do njega motika i Stanojin iscepan mintan. Nagoh se grobu, ali se brzo ustrašeno trgoh natrag.
    Na podu groba behu poređani ostaci strinini: glava, ruke, rebra... A više njih, naslonjen na budak, sav umrljan zemljom, natuštena čela, razbarušene, zemljom posute kose i golih, crnih, kosmatih grudi, stajaše Stanoja i gledaše u strinine poređane kosti.
    Trgoh se i pogledah nebu. Ono čisto i plavo. U daljini, preko ograde, zelene se bašte i vinogradi. U čistom i suvom vazduhu klikće ševa i lastavica. Ohrabrih se i opet pogledah u grob, a Stanoja crnom, umrljanom rukom pređe preko očiju. Odjednom pade ničice kostima.
    - Kato... zar ovo ja tebi, ja?...
    - Stanojo! - dreknuh uplašeno.
    - A? - đipi on i pogleda me strašno; ali kad vide ko sam, brzo se pribra, uze budak i otpoče da kopa, šanuv: - Ti si, Mile!
    - Tu da skupiš, - rekoh, a i meni glas drhtaše.
    - Ako, sad!... - poče on pokorno. Pa uze torbicu, saže se polako, prekrsti se, i kao najveću svetinju, otpoče skupljati njen prah. Ruke mu drhtahu, a ponekad tek vrcne suza niz umrljano mu i zemljom posuto lice.
    - Što plačeš, more?
    On podiže glavu. Pogleda me pogledom u kome beše sve: zakopana ljubav, proćerdan život i večita tuga za nečim.


    * * *

    Posle nekoliko godina umro je. Pričaju da je pred samu smrt pobegao iz bolnice, a čuvari ga našli mrtva na putu ka groblju.

    1898.
    Kad zaćutim, okrenem se i odem, to ne znači da si ti pobedio, to znači da više nisi vredan mog vremena.

    [Samo registrovani clanovi mogu videti ovaj sadrzaj. ] DJ. Vesna®
    Odgovor Sa Citatom Odgovor Sa Citatom

Informacija Teme

Users Browsing this Thread

Trenutno 1 korisnika pregleda ovu temu. (0 članova i 1 gosta)

     

Slične Teme

  1. Milovan Glisic - Proza
    By Vesna in forum Knjizevnost
    Odgovori: 3
    Zadnji Post: 04.10.2014, 20:25
  2. Stevan Sremac - Proza
    By Vesna in forum Knjizevnost
    Odgovori: 26
    Zadnji Post: 04.10.2014, 17:10
  3. Zeljko Stankovic
    By stuart in forum Korpa Za Otpatke
    Odgovori: 0
    Zadnji Post: 20.09.2014, 20:42
  4. Dragan Stankovic
    By Zile1991 in forum Narodna Muzika
    Odgovori: 0
    Zadnji Post: 04.11.2013, 16:45
  5. Biljana Stankovic
    By Zile1991 in forum Narodna Muzika
    Odgovori: 0
    Zadnji Post: 21.09.2013, 12:09

Članovi koji su pročitali ovu temu : 0

Nemate dozvolu da vidite spisak imena.

Tagovi za ovu Temu

Pravila Postanja

  • You may not post new threads
  • You may not post replies
  • You may not post attachments
  • You may not edit your posts


O Nama

    Narodni radio, melem za uši ko ne sluša može da ga nađe na www.radiosumadinac.org

Preporučeni Linkovi

Pratite nas na

Twitter Facebook youtube Flickr DavianArt Dribbble RSS Feed



RSS RSS 2.0 XML MAP HTML
Loading...
Svaki korisnik ovog sajta odgovoran je za sadržaj poruke koju objavi na sajtu. Sajt se odriče svake odgovornosti za njihov sadržaj. Postavljanjem vaše poruke ili vašeg autorskog dela saglasni ste da ovaj sajt postaje distributer vašeg dela i odričete se mogućnosti njegovog povlačenja ili brisanja bez saglasnosti uprave sajta. Distribucija sadržaja sa ovog sajta je dozvoljena samo u nekomercijalne svrhe, uz obaveznu napomenu da je sadržaj preuzet sa ovog sajta i uz obavezno navođenje adrese RadioSumadinac.org. Kako je sajt ovih dimenzija nemoguće u potpunosti kontrolisati, ukoliko primetite materijal nad kojim Vi ili neko drugi već ima autorska prava, odmah nam se obratite i materijal će biti uklonjen. Za sve ostale vidove distribucije obavezni ste da prethodno zatražite odobrenje od vlasnika Sajta


Optimizovano za rezoluciju: 1920x1080 :: Opera :: Firefox :: Chrome