Tema: Stevan Sremac - Proza

Glava dvadeseta

U njoj je opisano jedno jesenje putovanje sa jednom epizodom na cardi. U prvoj polovini Glave je zabava, a u drugoj pouka, to jest izneta je uzasna slika jednog alkoholom ruinisanog organizma, za pouku mnogim citaocima.

U sredu tako oko deset sahati, bas kad se gospodin nataros kretao u amt, otvorila se sirom kapija Pere Tocilova, a na kapiju izadjose kola i konji; na kolima lepi arnjevi, a pod arnjevima sedi Pera Tocilov. Iskrivio se i ispruzio siju, pa naredjuje iz kola nesto svojima tamo u avliji. A zatim se prekrsti pa, opsovav blato i kisu, - koja je tako svesrdno padala kao da su bar nedelju dana i dodolama i litijama molili boga za nju - osinu konje, i potera upravo u popov sokak pred pop-Spirinu kucu. Kad ga uze na kola, prekrsti se jos jedared onako mahinalno, videci gospodju Sidu kako se krsti na vratima, pa se krenu pop-Cirinoj kuci i stade pred kapiju.
- "I brkove i bradu", culo se jos iz avlije, "sve, sve obrijaj, sve skini salasaru jednom paorskom sve, sve ! Nek' ide svet na njega k'o na cudo, nek..."
I ujedared zastade i gospodja Persa, koja je govorila, i pop Cira, koji se uhvatio za levcu i metnuo nogu na potegu da se popne u kola; oboje zastadose kao okamenjeni, jer oboje spazise u kolima pop-Spiru, ogrnuta gospoja-Sidinom velikom zimskom maramom, kako se pomace ulevo, a - iz pocasti - ostavlja pop-Ciri da on sedi o desnuju.
- A-a-a, - zamuckuje prenerazeni pop Cira - a-a-a, a sta je ono tamo, a, Petre? A kakva je opet to komendija?
- A kakva bi, opet, komendija bila, molim lepo? - pita Pera Tocilov, a nacinio naivno i posteno lice kako to vec paor ume.
- Pa, Petre sinko, je l' to posteno od tebe; ded' kazi sad ti sam Jesam li ja pogodio kola i kaparu dao, il' neko drugi? A? - pita ga pop Cira stojeci kraj kola.
- Pa, pa, molim lepo, gospodin-popo, pa i vi ste pogodili, a i drugi gospodin popa su pogodili. Obojica ste pogodili i posteno mi, sto kazu, i kaparu dali, koje ja vama, k'o jedan covek siromasak, nikad necu zaboraviti, i za koje vama fala. Ono, kasti, i niste vi pogadjali, nego vas Arkadija pogadj'o za vas racun. Nego izvol'te u kola; izvol'te da ne kisnedu za banbadava i konji i amovi.
- He, Petre sinko, ma necemo tako - prebacuje mu pop Cira.
- Al' molim ponizno, gospodin-popo, za zar mi niste vi sami dozvolili da jos jednog mogu primiti na kola u prednji sic nuz mene!? Pa eto i gospodin su, napriliku, parok, k'o i vi sto ste, pa di bi ja njega metnuo do mene, a eto i on vam odaje pocest, ostavio vama udesno, a zato vas i vozim po po. A za deset srebra, sto kazu, ne vredi ni prezati na ovakom belaju od vremena. A valjda je pravo da i ja, sto kazu k'o siroma' jedan covek, zaradim koju krajcaru za porciju, jerbo i konji imadu dusu, makar da su, sto kazu, jedna marva.
- Ta umete vi paori, znamo mi vec vas i vase politike! - umesa se gospodja Persa. - Zaboga, Nikolajevicu, zasto nisi dobro otvorio oci kad pogadjas kola; kad znas dobro paore, grom ih spalio i sas obesenjacima! Ta di bi se ti, bog s tobom, - produzuje gospodja Persa sva zelena od jeda - vozio s kim bilo! Trazi druga kola, ta bar toga zelja ima dosta, fala bogu.
- Ima kola, al' nema arnjeva, milostiva! - veli Pera Tocilov. - Ta gledajte samo kakvo je to vreme! Ta grijota bi bilo i keru isterati na sokak na ovaku kisu i u ovako blato!
- Ta obesenjaci ste vi svi, kol'ko vas je godj! Nemesi vama trebaju, nemesi!
- Eh, ta man'te se, gospoja, komendije! Ta kakvi nemesi! Ta svi smo mi nemesi, nit' bi vi bili bez kola, nit`'bi`'ja spao na to da drugoga vozim. A i nemesi bas, al`'su i oni prokopsali! Ta eno Rade Karabaseva, pa on je bar nemes, pa i on kocijasi! Pa spao na Dzide perjare i grosicare, a ja bar gospodu paroke vozim! Nego bolje vi sedajte, da manje kisnemo i mi i konji!
- Ta kako ne bi bilo kola u tolikom selu?! - praska gospodja Persa.
- Ta ima kola, ne velim ni ja, milostiva, da i' nema, al' to je djavo sto nema arnjeva. Znadu to i gospoda pope. Zar mislite, nisu oni k'o, napriliku, jedni pametni i ucevni ljudi, obisli sve, pa jedva, u zlo doba, nasli kod Pere Tocilova.
- Pravo kaze, obesenjak jedan parasnicki! Ah, Arkadija, ti si mi sve to napravio! "Moram! Sta je, tu je!" - veli pop Cira polako gospodja-Persi.
I ona uvidja i pristaje, i daje savet pop-Ciri, i veli mu polako:
- Pa, nemoj da popuscas, nego drzi srce. Pazi, za zivu glavu, da se nisi upustao sas njim u razgovor. Nit' ga pitaj, nit' mu odgovaraj sto. Najbolje ce biti da se odmah umotas u bundu. Uvuci glavu, natuci kapu na oci, pa spavaj. A ako bas ne mozes da zaspis, a ti se ucini k'o da spavas, to je bar lako. Do Temisvara nemoj da se salis da se pokazes budan! Drzi srce, Ciro, ako si prijatelj svojoj deci!
- He, lako je tebi! Al' ja sve slutim da ce se iskobeljati, znam ja njega! E, pa zbogom! Pa paz'te na kucu. Ako dodje Lorenc Cifutin, kazi mu da cu u subotu ovde biti, pa nek me priceka dotle. A vi zatvarajte rano kapiju, i odma' pustajte Trezora s lanca, pa pazite da se kakvi vandrokasi ne usunjaju u kucu.
- Teraj vec jedared! - rece pop Spira kad pop Cira sede s desne do njega.
- E, pa zbogom! - veli pop Cira iz kola.
- Srecan put! - pozdravljaju ga njegovi, gospodja Persa, Pera, pa i sama Melanija, koja se oporavila od lake nesvestice, u koju je malocas pala kad je videla pop-Spiru u kolima u kojima ce joj se papa voziti.
- 'Ajd, u ime bozje! - veli Pera Tocilov, i stade tek sad puniti lulu.
- Tako vas volem, to je lepo! Sarmant! Ausgecajhnet! Bravo, gospodin-Ciro, bravo! Klanjam se! Kis ti hand! Tako, to je krasno! A ne da se mrzite i svadjate. Daklem ste se izmirili; niste vise fase, daklem; "Alte frajndsaft rostet ni", dakle opet vredi stagodj; pa sad pravite lustrajze? Je l' te? Putujete zajedno? Bravo! E, sad sam srecna, jerbo sam videla sto sam davno i jednako zelila. Moja gratulacija i majn grus! - vice frau Gabriela koja je bila zavirila u kola i videla, na veliko i njeno cudo, oba popa kako sede lepo jedan pored drugog. Nasla se odnekud, ne znas ni sam kako, onako, ulopana, pred pop-Cirinom kucom, dok je Pera Tocilov punio lulu i kresao ocilom i psovao i trud i kremen i ocilo i Civutina.
- 'Ajde, teraj vec jedared! - viknuse ljutito u jedan glas oba popa.
I kola podjose.
- Srecan put! - vice za kolima i mase belim rupcem frau Gabriela. - E, to je bas lepo. Ko bi to rek'o? E, bas bas... Sva sam onako, nekako, kako da vam kazem, srecna! Sve mi nesto falilo dok su bili fase, pa sam bila, necete mi verovati, gnedige, k'o ubijena, al' formalno k'o ubijena! - produzuje frau Gabriela s gospodjom Persom. - E, e, ko bi to i pomislio! A ja, jos kad sam ustala, a ja sve sesperatna, pa jos mislim sta ce, boze, biti sas vasim gospodin-suprogom, pa sas vama, pa sas vasima! A, ono, eto, sta sam videla! Ju, ju, ju! Nece mi verovati ljudi kad stanem da im pripovedam; a, formalno, ni ja svojim ocima jos ne mogu da verujem. Idem odmah da javim to desperatnim prijateljima vasega gospodina supruga! Milostiva, kis ti hand! Frajlice, gospodin-Pero, sluzbenica! - veli frau Gabriela i odlazi zurno.
- Idi dodjavola, vrat skrjala! - veli , gledajuci za njom, ljutito gospodja Persa. - E, bas od ove hucose i torokuse svapske ne mozes ama bas nista sakriti! Svud se ona nadje, grom je spalio! Stvori se k'o iz zemlje! Gledaj je samo, molim te, - veli gospodja Persa gledajuci za njom - kako se sva ulopala od blata k'o da su je bikovi vijali. O, casni te, zeno! - krsti se gospodja Persa. - Kakva je to samo pasija, tumarati tako brez nuzde po blatu! E, ovo ti je bas prava kastiga bozja za selo - veli gospodja Persa gledajuci rasejano za njom. - 'Ajte, deco, ozepscete! A ti, Melanija, cedo, ti ces nocas opet buncati, ako nazebes sad tako u toj lakoj haljini.
I avlijska vrata zalupise za njima, a iz avlije se i opet cule one strasne reci:
- I bradu, i brkove, i sve, sve... sve obesenjaku jednom salasarskom!


* * *

Prodjose kola kroz selo; ostavise ga i udarise preko vasarista. Kako pusto i zalosno izgleda to mesto sada, a kako je veselo i zivo izgledalo pre sedam nedelja, kad je tu bio trodnevni vasar, na kome je Rada Karabas, sa jos nekima cikosima iz Backe, sest dana ostao pod jednom satrom, pio aldumas s cikosima radi kupljenog divnog zdrepca, koji je kostao pet stotina srebra i kostalo ga popijeno vino i porazbijane flase i glave sedamdeset i pet srebra njega samo. Koga tu sve nije bilo i sta se sve nije prodalo i pokralo za ono tri dana dok je vasar trajao, a sada nista ne cujes! Tisina, nista ne cujes, ni zagor, ni vrisku i ciku pod satrama, ni podvriskivanje i poskocice u kolu, ni kako puca batina po ledjima kakvog Ciganina lopova, ni pravdanje kakvog Nece ni Proke pred komesarom da je prodavani konj njegov, a da pasosa nema zato sto su mu dindusmani njegovi ukrali najpre pasos, pa ce posle i konja, pa zato ga, veli, i prodaje sad jevtinije.
Tera Pera Tocilov preko vasarista, pa i njemu doslo tesko; setio se Pera proslog vasara i jednog vranca za koga se cenkao, pa ga ispustio, a bio je jos iz martonoske ili basahidske ergele! Umrece i prezaliti nece sto ga nije ili kupio ili ukrao. Zato je sada setan, lula mu se ugasila, i pogled mu bludi po pustom vasaristu. Poznao je ono mesto gde je vranac stajao, pa puno sveta oko njega, - a sada sve pusto, nigde nikoga, samo pokisle vrane i gavrani grakcu i prelecu sa bagrema na bagrem. Prenu se iz misli Pera Tocilov, zadenu ugasenu lulu u cizmu, navuce kabanicu, pa osinu konje.
Ostade za njima za tili cas i vasariste i groblje i dudara, i uhvatise se glavnoga puta. Njive i s jedne i s druge strane. Pred svakom njivom dva duda, pa se po njima zna dokle je cija njiva. Sve je sada sumorno, i njive i drvece. Po putu nikoga, na njivama nikoga, a dudovi ogoleli, pa im se crne pokisle grane. Tek na nekom vidis vranu ili parce repa od decijeg zmaja, koji je, bog te pita s koje strane, pao i zapleo se u granje sa kojega je lisce davno otpalo, a rep ostao tu da krasi golo drvo, i stajace tu sve do druge godine do leta, kad drvo ozeleni listom, i kad se nakiti mirijadama dudova ploda. Tada ce ga tek mozda skinuti kakav gladan vandrokas, koji se popeo na dud - ne birajuci je li crn, beo ili murgast - da se najede i potkrepi svoje sile za dalje putovanje peske, i uzicom mu prekrpiti svoj pintl, i produziti svoj put dalje sve pored dudova, ovim istim putem kojim danas ne sretaju nasi putnici ni zive duse.
Pera Tocilov tera konje i razgovara se s njima, jer oba popa cute i ni reci ne cuje iza sebe. Pop Cira valjda spava, a pop Spira, koliko mu briga dopusta, dremuca pomalo. Pera bodri konje, kara ih i spominje im onog Martonosanina, vranca, i kori ih i zastidjuje njime, te oni povuku bolje. Posle tri sahata putovanja, zaustavise se kola pred jednom naherenom i cupavom cardom.
- 'Ocemo l' malo da se odmorimo! - zapita Pera koji je nerado prolazio pored carde kao pored turskog groblja. Njegov je princip bio iskazan i nadaleko poznat vec kao popularna poslovica: "Kad prodjes pored krsta, ma ciji bio, prekrsti se; a kad prodjes pored birtije, ma kakva bila, zaustavi se!" Aj! - zapita jacim glasom one unutra - 'ocemo l' malo da odmorimo sirote konje?
- Pa, ne bi zgoreg bilo! - odgovori mu pop Spira, zeljan da malo pobegne od silnih svakojakih misli koje su ga ophrvale onako sedeceg u kolima, a i da se prihvati malo.
Kola stadose. Pop Spira i Pera sidjose. Pera pokri konje cebetom, a posle ih ispreze, pa udje s pop-Spirom u cardu, a pop Cira ostade u kolima bajagi spavajuci.
Carda - jedna stracara, naherena na jednu stranu - bese prazna, samo jedan podaduo bojtar sedi za jednim dugackim camovim stolom, pa gleda iz budzaka kao pacov iz rupe. Pred njim stoji jedan ficok rakije. Pijucka iz njega i razgovara se s birtasicom koja je peglala neke slingovane suknje u birtiji. Bas joj je pripovedao nesto o proslim zlatnim vremenima, i o negdasnjim velikim i sadasnjim malim platama bojtarskim. Pripoveda joj - iako ga ona i ne slusa, jer je vec sto puta to isto cula, pa zna napamet - kako je pre trideset godina, kada je on jos momak bio, vredno bilo biti bojtar i svinjar; kad su gazde i trgovci terali svinje u Pestu na vasar, pa su i bojtari onda prosli i videli sveta kao malo ko.
- O, birtasu, - lupa i vice Pera Tocilov - zove te gospodin parok.
- 'Ajde, donesi stogodj Peri, - veli pop Spira - a mozes i meni.
- Rakije, rakije malo! - veli Pera. - Bice bas dobro za ovu `'adnocu.
- Odma', taki! - veli jedna jos dosta lepa zena sa povezanim vilicama, pa ostavlja posao, poljubi pop-Spiru u ruku i donosi im rakiju, pop-Spiri u manjem, a Peri u vecem staklu.
- A di ti je covek? - pita je Pera Tocilov.
- Ot'so juce u Temisvar poslom, gospodine. Spremamo!... Imacemo u nedelju malo kalabaluka, veselja! - veli zadovoljno birtasica.
- A kakva kalabaluka? - pita je Pera.
- Ta, eto, nismo imali drugoga posla! - veli stidljivo birtasica izlazeci.
- Sad vi, napriliku, - umesa se u razgovor onaj bojtar iz budzaka; jedan tankih poduzih brkova, prava ruina, koga sad prvi put i primetise gosti - 'ocete, k'o jedni putnici, da znate sta ce biti u nedelju kod nas ovdekana. E, pa ja cu vam, molim lepo, moci to jesplicirati. Jerbo ja sam i neki rod ovom birtasu sto je sada, to jest, u Temisvaru. On ce, znate, da se zeni; pa u nedelju ce da tu bidnu svatovi.
- E, to je bo'me lepo - veli pop Spira, prihvativsi se sunke koju je doneo iz kola.
- A uzece ovu ovde sto je sad tu peglala, pa izisla tamo - produzi bojtar i pokaza kamisem na vrata na koja je birtasica izasla. - Jedna cestita dusa; ta da je, sto kazu, priko novina trazio, pa ne bi takvu potrefio, tako je to blago jedno od zene! - rece bojtar, pa ustade i brzo sunu sebi rakije u ficok. - Ja sam ovde, znate, k'o neki rod, pa zato se i ne civram, nego se i sam posluzujem. To mi je
balsam, i, kasti, jedna sladost. Al' pomazem im k'o svojima, jerbo ima ljudi koji 'ocedu da pijedu, a necedu da platidu, a ja im ne dam to, i pazim na nji' k'o njihov rod, i, napriliku, branim ovo imace k'o i moje da je.
- E, to je lepo od tebe, lepo! - veli pop Spira, doruckujuci i pruzajuci i Peri da jede.
- A ona je Vla'inja, a moj Misa je Srbljin k'o godj i sam sto sam, a i svi u nasoj vamiliji, a ime joj je Tinkuca, kasti Tinka. Pa drze se snjimekana vec neki' jedanaest godina, jos onda kad je onu Toticu, sto je pre nje tu bila, oter'o. Pa sad ga saletili i porucili mu iz slavne varmedje: il' nek je uzme, il' cedu je pelsubovati u Lugos, odakle je i dosla.
- A tako? - veli pop Spira.
- A ona udri u plac, a njemu ondak doslo zao. Bili, sto kazu, tolike godine k'o da su i vencani, pa di bi on to sada dopustio, i kakav bi opet covek bio! Pa kaze: "E, bas nece biti k'o sto slavna varmedja kaze, nego", kaze, "k`' sto ja 'ocu". Pa sad ce se, k'o sto sam otoic reko', u ovu nedelju da vencadu. Eto, pegla za svatove. Sprema se, jadnica, pa radosna, pa vec bogzna kako, a i on je vec citavu nedelju dana nije tuk'o, a sve cerez vencanja.
- I treba, i treba! - veli Pera Tocilov jeduci. - Ljudi su, treba da se vencadu; nisu marva, napriliku, pa da bez vencanja zividu. Od cega bi, napriliku, eto gospoda pope zivili, da nemadu eto tako ponikog da vencadu. Sto kazu: "Ruka ruku mije!" Za svakog je bog ponesto ostavio i, sto kazu, opredjelio. Eto, napriliku, ti sluzis goste, a ja kocijasim, a oni se uzimadu, a gospoda parosi, oni vencavadu. E, pa tako, svak ima svoje jedno poslovanje i, kasti, zaradjivanje. Ne moze svaki sve da radi.
- Samo da vi's komendije i belaja, - nastavlja bojtar, plasljivo nalivajuci sebi opet jedan ficok rakije - da vi's belaja, ako joj dotle ne splasne obraz! Otek'o joj, pa je, k'o sto vidite povezala vilicu. Bole je zub, pa k'o da je neko tuk'o. A nije je ove nedelje, sto kazu, ni malim prstom dodirn'o. A to ja znam najbolje, jerbo ja sam, sto kazu, povazdan tunakan. He-e-e, - uzdahnu duboko bojtar i nateze ficok i otpi dobro - nisu vise za bojtara ona vremena, pa da ide u Pestu, da prodje svet; nego... eto tako, kapam tu bresposlen, a bas mi to nije milo, k'o coveku radniku. Ta zar sam ja nosio kadgodj ove pudarske opanke?! Neg' cizme i leti i zimi, pa sve potkovane talirima! He-e-e, ali sad, eto tako. Otrc'o sam se k'o neki stari svigar! - zavrsi bojtar, pa nateze ficok, pa ispi onaj ostatak. - A moja su stradanija velika; kad bi' ja poc'o...
- E, pa 'ocemo l', Pero? - rece pop Spira i dize se.
- Mozemo, gospodin-popo, - rece i skoci Pera i viknu birtasicu koja udje.
- Je l' kakav put do Ceneja?
- Rdjav, gospodin-popo. A zar bi' ja sedio i zlopatio se ovde k'o u aristu - veli bojtar.
- 'Ajde popi ovo da ne ide u stetu! - rece pop Spira i dade mu svoju rakiju, a i od Perine nesto ostalo. - A kad mislis da cemo stici, kad je takav put?
- Fala, gospodin-popo. Bog vam za to platio. Pored vas sirotinja moze da zivi! - rece bojtar i uze ispred pop-Spire i Pere rakiju i popi. - Pa jos za dva sata puta sticete. Sticete komotno jos zavida u Cenej.
Platise birtasici rakiju i vino. Birtasica i bojtar zahvaljuju i ljube pop-Spiru u ruku. Oni odlaze, birtasica ih stidljivo ispraca, zeleci im srecan put.
- A, ti, pestanski trgovce, ti si se kanda opet pocastio dok sam ja bila tamo napolju - veli mu birtasica kad odose putnici. - Ti si opet tocio, a?
- Nisam tocio, a sta ja da tocim! Valj'da je sljivovica! Nego nika komadara i becarusa!
- Jesi, tocio si! Poznajem ja! A velis: sljivovica, a? Ubila bi te u vrat.
- A sto da tocim, i kome da tocim, kad sam jedva i ono popio sto mi je od dobre volje dato?! Tocio!... - gundja bojtar. - Sve ja kriv, samo ja tocim i pijem! Teli bi i da prodate i da vam ostane!
- Cuti, cuti, znam ja tebe.
- Ta sta me, sta me znate! Ta jedva sam i ono uz'o. Znate i sami kol'ko sam se nec'ko. Tek da vam, sto kazu, ne ucinim nazao, uz'o sam i popio. A zar se nisam nec'ko?
- E, nec'ko si se! Ti si se nec'ko? I jesi mustra da se neckas!
- A valjda ja bas to pijem od besa? Nego, tako, pijem, pa mi se ondak pomalo jos i mili da zivim. Jerbo to je moja sladost jedna. Pa velis: "Ta dobar je bog, pa nece on svoje bojtare bas tako ostaviti. Pa ondak imam niku nadezdu; jerbo je to za mene jedan balsum kad malo gucnem.
- Blasum!... Sto godj ti grebe tu tvoju prokletu gusu, sve je to, znam ja, balsam za tebe; nek samo grebe.
- E, grebe! Otkud grebe, kad klizi k'o zejtin! Sve se tocilja! - veli bojtar.
- Klizi, dabo'me da klizi. Zato ti i velim da si tocio i pio, sundjeru jedan.
- Ta nisam, sunca mi! Nisam, boga mi! Nisam se ni mak'o, a kamol' tocio i pio. 'Ajde bar da je kakva sljivovica, pa da kazes, namamio sam se na nju; nego nika ordinarna i komisna becarusa!
- Pio bi ti i sajtvosera!
- Ta nemojte gresiti dusu! Ta nemojte me, snaja, za banbandava cveliti! Ta nemojte me bediti i ruziti, kad me je dosta i onaj bog naruzio! - ropce ovaj novi Jov sa carde.
- Izgoreces, nesreco jedna! Izgoreces od te silne rakije.
- E, izgorecu! A ko je jos u mojoj familiji izgor'o od rakije! Et' tako! Sad mi vec i familiju ne ostavljate na miru!
- Ne znam ja tvoju familiju, al' ti ces bas izgoreti...
- Eh, da izgorem od rakije? - brani se i ne da bojtar. - E, valj'da sam neki fidibus, pa da izgorem. Necu se ni zapaliti, a kamol' izgoreti! Ona me 'ladi kad je pijem. Valjda ima u njoj pedeset gradi, pa da izgorem! Ja necu samo pred tudjinom da kudim espap, jerbo smo rod; a zar je to cestita rakija?! Da je to cestita rakija, ja bi' se bar stres'o kad je pijem. Blaga k'o bozja rosica, mo's je piti k'o kesa baru, nist' ne osecas! Ta zar ja ne znam; ta zajedno sam je s mojim Milosem kvario! Ja mu jednako vicem: "Ta imas li ti duse, ta nemoj vise; dosta je!" A on veli: "Jos malo", pa jos kvari.
- E, gledaj ti samo jedne kere neblagodarne! - rece birtasica iznenadjena, i ostavlja peglajz u cudu. - Jos on probira!
- ... nego ti tako; uvek volis da me cvelis... A ja te jos bog zna kako falim prid gospodin-popom kako si vredna i dobra...
- Ta dobra sam ja, nego ti ne valjas! - veli birtasica i nastavlja peglanje.
- E, sve ja ne valjam, nikad ja ne valjam! A kad nisam dobar, pa ondak bolje i da me nema!
- Pa otkad sam ja to vec rekla! - veli birtasica, peglajuci jednako.
- Ta sta me i taj bog vec ne uzme jedared sebikana i ne kurtalise me!
- Ne boj se! Nece te skoro uzeti! Ne treba ni njemu sto ne valja, nego to ostavlja nama ovde na vratu.
- ... da se ne mucim i zlopatim na ovom svetu kad sam svakom na teretu i na putu! - jada se bojtar pa se primace i ispi jos ono malo sto je ostalo u ficoku Pere Tocilova, pa uzdahnu tesko - He-e-e! Jos da mi nije ovog balsuma, pa dodje mi ponekad da nadjem kakvu krivu granu, pa da...
- Da se obesis, je l'?
- Ne, - presece je bojtar brzo kao da htede pobeci od krive grane - nego da skocim u vodu, jerbo tu mi je, znam, cigurna smrt.
- Ti da skocis u vodu! Gle ga samo kako laze! Ta bezis ti od vode daleko k'o besna kera.
- He! - uzdahnu opet bivsi bojtar. - Divanite et' tako, pa samo gresite dusu. A dabome, kad ne znate zasto ja sve to. Meni u Rozdaniku pise, - govori birtasica, a navlaci na dasku drugu slingovanu suknju - onda je to tvoja sudbina, a ja nisam znala E, onda mozes skakati...
- Eh, znam ja da bi vama bilo srce na mestu tek ondak! Ej, ta sto me cvelite, snaja! Ta sta se bog vec jedared ne smiluje na mene jadnika! - jada se ovaj.
- Ajde nemoj mi se tu prenemagati i prevrcati ocima k'o sokacki pop, nego uzmi klipova, pa idi pa nakruni svinjama i na'rani i'!
- 'Ocu! 'Ocu, taki! Samo me nemojte, snaja, cveliti vise...
- Pa onda, - daje mu birtasica uputstva - kad metnes pred nji' da jedu, a ti ondak onog zutog furt cesi rukom po ledji sve dok jede; halav je pa gura svud njusku i otima od drugi', a kad ga tako poceses malo, onda i oni stidljiviji dobiju reda i jededu.
- Ta znam ja to! Zar sam ga jedared ces'o po ledji! Trgov`o tolike godine, sto kazu, i bio jedan pa jedan; i srebrna pucad, i curdija s tokama, i cizme, i svilen cupav sesir nosio... Ej, da ste me nesto onda poznavali, snaja, i da smo bili svoji k'o danas.
- ... a kad ga ko cese po ledji, - nastavlja birtasica, i ne slusajuci ga - a on je onda malo uctiviji, pa ne otima od drugi', a on je i onako ponajdeblji...
- ... Kakav sam ja bio ondak, i di treba da je sada moj kraj... pa di sam samo pogled'o, bilo je cigurno moje, i kako sam se mog'o ozeniti!
- Znam, cula sam za tvoja cuda i pokore! Cula sam sta su te kostale one cizme i one kacabajke onim Madzaricama u Kun-Sent Martonu, sto su ti svu noc igrale cardas. Zato si ti sad i doter`o do pasa.
- Al' i jesam bio iros, ao, duka mu! - rece i lupi o sto. - Nisam se, sto kazu, boj'o ijednog backog irosa, ni pusc'o ga ispred sebe! Ej, da mi je danas onaj tal a ova moja pamet!
- E, pa sad 'ajd' idi! Pa kad ga zakoljemo, osmastices i ti brkove! Bice kozurice u kupusu, a dobices i besiku za duvankesu; a ja cu ti je, kad uzimam kade, opsiti crvenom pantlikom. Ajd', irosu moj!
- 'Ocu! Sve cu uraditi k'o sto mi kazete, samo mi nemojte prebacivati za ono malo rakijice; jerbo to je moja sladost, moj balsum ! Rakija je jedna moja sladost, kasti! A je l' vama onako malo 'ladno, snaja! Bas ne bi skodilo da se cimgodj malo ugrejem iznutra.
- Pa ti si pre rek'o da te 'ladi, a sad opet kazem da te greje?
- E, pa kad je covek dobar, k'o ja sto sam, pa sve mu na dobro izlazi.
- 'Ajd' bas da ti dam - smeje se Tinkuca, i daje mu ficok rakije i on ga iskapi namah. - Pomozi mi, vidis da sama ovo dana ne znam ni di mi je glava od silna posla i peglanja sukanja.
- Ehe, - zaustavi se bojtar i uzdahnu - sto kazu:

Peglaj mi se, suknjo slingovana,
U subotu bic -

- Taki napolje, da se istreznis! - obrecnu se Tinkuca. - Vi's ti to njega samo!
- Hej - uzdahnu bojtar izlazeci, uzdahom punim melanholije koji je tako obican kod sviju strasnih ljubitelja rakije. - Proslo je, vidim ja, bojtarsko i svinjarsko vreme, nit' ima vise oni' vasara ni oni' aldumasa, kad su isli u Pestu i vidili sveta; a sad im je lako brez nas, kad ima ajzlibana. I ko ga je izmislio! Ozntrogere mu svapske !


* * *

- Dji! Sarga, Piros! 'Ajde, momci! Ded', kicosi moji! Ajd' jos malo u blato! - cuje se glas Pere Tocilova i pucanj bica, i kola ostavise cardu.
Pop Spira se namestio pored pop-Cire, koji jednako kao bajagi drema uvucen u bundu. I jedan i drugi pop se pipase: pop Cira da vidi je li mu tu zub, a pop Spira da nije izgubio onaj Arkadijin zamotuljak.
- Obesenjak paorski", mislio je pop Cira, "mene vozi za deset, a njega za pet srebra".
A to je isto mislio i pop Spira:
"Civutin jedan, on se vozi za pet, a ja za deset srebra. Uvek se on tako jeftino vozi".
Tako misle oba popa. A Pera Tocilov pusi i preko kamisa se razgovara s konjima. Zadovoljan je, pa obecava i Sargi i Pirosu nove cizme od onih zaradjenih dvadeset srebra.

Glava dvadeset prva

Sadrzi u sebi veceru i konak kod gostoljubivog paroha cenejskog, pop-Oluje nazvanog. U njoj je vrhunac zapleta, koji se razvijao u Ceneju i Temisvaru.

Opet poduzi i dosadan put. Kisa prestala. Pera Tocilov je poterao malo bolje konje, koji su se u cardi dovoljno odmorili. Vec se vidi cenejski toranj, ali je daleko jos od Ceneja. Putuju, ali na putu jos nikog da sretnu. Tako su isli dva i po sahata, i vec pocese sretati najpre kola a posle i pesake, neke Svabe u drvenim klompama, sa rukama ispod pazuva, pa idu jedan za drugim u redu kao guske.
Blizu je i Cenej.
Jos malo, eto ih na vasaristu. Prodjose kraj groblja, ostavise i veliki bunar nakraj sela, i veliki krst i udjose u Veliki sokak. Prodjose i njega, i stadose pred parohovu kucu, jos zavida.
Pred popinom kucom puno kaljave decurlije. Skupili se na meko utapkano blato, pa se igraju kolja. Jedno od njih cim opazi da se kola obrnuse i uputise popinoj kapiji, ulete kao bez duse u avliju, i razdera se koliko ga grlo donosi:
- Otvor'te kapiju, evo gostiju!
- Sta se deres k'o magarac! - obrecnu se na nj iz avlije domacin, kojji je, kao svaki popa, radije isao u goste nego ih primao. - Ako su gosti, nisu valjda kurjaci!
Kapija se otvori i kola udjose.
- O-o-o! Dobro dosli! Dobro dosli! - docekuje ih, i pozdravlja domacin. - Kakva sreca, kakva cast!
- Bolje vas nasli! - cu se pop-Cirini glas duboko iz bunde, a kad se sidje na levu stranu iz kola, pojavi se i pop-Cirina glava, koja se pusila k'o obarena sunka kad je izvadis iz velikog lonca.
- O, kakva sreca, kakva sreca! Ta jeste l' vi to, cesnjejsi?
- Usput, onako usput, - veli pop Cira - a sutra cemo dalje.
- O, drago mi je, osobito drago, o, o, o!
- Sutra, rano zorom, cemo dalje - veli i pop-Spira, silazeci i prilazeci domacinu.
- O-o-o! Ta Spiro, - viknu radosno domacin - ta jes' ti to, Spiro? O-o-o! E, bas, bas dobro! Ta je s' ti to...
- E, nije nego si ti! - veli mu pop Spira, i poljubi se s njim nekoliko puta najsrdacnije.
- E, e, e, pa, izvol'te, izvol'te! Rokso, Gliso, ta di ste se zavukli vragu! - razdera se domacin, i ustumara se po avliji.
Utom istrca i Glisa i Roksa, i pocese skidati s kola.
- E, e, bas mi je milo - veli domacin. - Dakle tek sutra putujete. Bar cemo se malo, onako, natenani porazgovarati. Izvol'te, izvol'te u sobu, raskomotite se.
Ulaze u kucu. Pera cisti tockove i psuje blato i put; Glisa uvodi konje u stalu, a Roksa vija zivinu po avliji.
I dok su se komsijska deca, citavo jedno tuce, potrpala u kola i dzakala, gurkala, preturala i plakala u kolima, a oni u kujni cupali zivinu i spremali bogatu veceru, popovi su se razgovarali vec o mnogim stvarima. Iz razgovora je mogao domacin, pop Oluja, primetiti da ni jednom ni drugom popu nisu sve koze na broju. Pa kako je bio intimniji sa pop-Spirom, on ga naposletku i zapita, kad ostadose jedno kratko vreme nasamo:
- Ama, Spiro, ja nesto primecavam! Rek'o bi' k'o da ti nisu sve koze na broju; i tebi, a i pop-Ciri! A? Koji je to vrag medj' vama? Da se niste na putu posvadjali! Ovo pogano vreme, pa nije ni cudo sto je covek ljut na svakoga, pa bi se samo svadj'o.
- He, - uzdahnu pop Spira - posvadjali smo se mi jednoga bas lepog dana, ali sad mi je sav crn, samo kad ga se setim.
- A kako, zaboga?
- Ta one nase zene. Zene k'o zene! Napravile trista cuda; pa sad obojica imamo pune sake posla i jednu glavobolju; al' ja vecu.
- Nista od svega toga ne znam ti ja, Spiro!
- Nije valj'da imala frau Gabriela kola da plati, a znali bi i vi.
- Ta sta govoris!
- Pa, ovaj, najbolje ce biti da odemo u koju drugu sobu; ne bi' rad bio, znas, da nas ko prekida! A tamo cu ti sve natenani ispripovedati; jerbo to je dugacka istorija, a ti si mi, sto rek'o Psalmopevac: jedino moje uzdanje i moj stit.
- O, o! Ta sta govoris! Sta govoris! - cudi se pop Oluja. - Nista ti ja, kazem ti, od svega toga nisam cuo. O-o-o! Pa 'ajde, s drage volje, kako ti ne bi' pomog'o! Hehe, - smeje se domacin - kako ne bi', kako ne bi'! Ta secas li se, Spiro kad smo ono k'o bogoslovci vilovali; pa ja dav'o serenadu plebanosevoj virsofterki! A? Da nije bilo onda tebe, zlo i naopako po mene! Kako ti ne bi' pomog'o. Samo kazi di te bole!
- A, znam; bila mu i neka rodjaka, a?
- Tako nesto! Dakle 'ajde!
Odose obojica u pobocnu sobu. Dok su se oni tamo zabavili, dotle se u kujni spremalo, sve u prisustvu Pere Tocilova, koji je sedeo kraj vatre i pijuckao komadaru u drustvu sa cenejskim crkvenjakom. Razgovarali su se o ovogodisnjoj letini i jeli przenice namazane mascu i belim lukom, tek da se kol'ko-tol'ko zabave do vecere. Za to vreme pronadje se iz razgovora da su Pera Tocilov i crkvenjak i neki rod, ili bolje reci: bice rod, dok se samo neki njihovi, koji nevencano zive, vencaju.
Sto se postavi i jelo se donese.
Izadje i pop Spira s domacinom iz sobe. Ovaj ga hrabri i veli mu:
- Nemaj ti brige! A kako te ne bi' kurtalis'o. Ta secas li se kad si ti opet mene kurtalis'o belaja! Nego, 'ajde, 'ladi se vecera na astalu.
Dodje i pop Cira.
Posedase svi, a gospodja popadija s crkvenjakom i Roksom posluzuje.
Oba gosta su izgladnela jako, i zato se do pola vecere i nije ragovaralo, nego se svojski jelo. Tek kad su doneti na sto ustipci, naslagani povisoko na dva tanjira kao dve piramide, i bili pri osmoj ili devetoj casi, otpoce zivlji razgovor. Razgovarali su se o svojim stvarima. O parohijama, o vencanju, krstavanju, i sahranjivanju; o episkopima i uciteljima, o starom vremenu, i ot tom kako je danas.
- Pa kako parohijani, domacine, kako; je l' k'o u staro doba?
- Ta ja samo kazem: "Ne daj, boze, gore!"
- Ta nije valj'da? - veli pop Cira.
- Ta da vid'te, slabo nesto sad svet i umire... pamtim druge godine: a i ne radja se k'o nekad - veli domacin. - Slabo se radja, pa valjda zato slabo i umire.
- Da, da, imate pravo, i ja sam to primetio - potvrdjuje pop Cira.
- Nema ti staroga vremena - veli domacin. - Znam, boze, nekad, pa ti svaka kuca puna dece, sve po devet Jugovica! Pa je tu onda lako. Ima i zenidbe i udadbe. Pa je lako bilo i mililo se coveku onda popovati! Nego popuj ti sad kad je sve taksirano i po nekoj tarifi, pa 'ajd' zivi ti sad ako mozes.
- Ne valja, ne valja! - veli pop Spira.
- Eto, zadj'te sad iz kuce u kucu, pa nigde necete naci, k'o pre u sretna vremena, punu kucu, nego il' ima il' nema po jedno u kuci. Pa ako je devojka, a ona uskoci za momkom, pa ih posle jedva mozes da nateras da se sto pre vencaju po obredima naseg blagocestija; a ako je momak, on ti se zeni iz drugog il' treceg sela, pa se tamo i venca, a ja ostanem tako praznih saka. Pa ne znas sta je gore.
- Rdjava vremena, zaista! - veli pop Spira.
- Ja sve mislim - veli domacin - da su krivi nasi episkopi. Nema vise onih starih popova, a starih popova nema jer nema vise ni onih starih vladika. Pamtim ja, boze, u moje detinjstvo sta se pripovedalo i govorilo o mitropolitu Nenadovicu, pa o Stratimirovicu! Kakve su to sile bile! Pa kakav sapt i kakva strogost! Kakva glava, boze moj! E, pa onda su, naravno, drukcije i vladike i popovi, a drukciji i parohijani! To je bio jedan grom, formalan grom za svestenstvo mirsko i duhovno. Da on cuje da neko ima raspru s parohijanima; il' da je pusio pred svetom; il' da se veselio u drustvu: tesko njemu! Tesko njemu! A da neko, k'o udovac na primer, ima domostroiteljku po primeru inovernih popova; ili da se paroh s parohom na sablazan stada svoga svadja, no, toga bi' vol'o videti ko bi mu smeo izici na oci! Za najmanju sitnicu kastigovao je nemilice.
- Eh! Pa ne valja bas ni to kad je neko isuvise svirjep. E, boze, pa ljudi smo, slaba stvorenja, pa, pa onda i zgresimo ponekad, jer "niktoze bez grjeha tokmo jedin Gospod", kaze se. Pa zar sad zato da me kastiguje k'o bezboznu Sodomu i Gomoru?! - veli pop Spira, kome se ni najmanje nisu dopali razgovori o strogim episkopima i arhiepiskopima.
- A da paroh paroha tuzi i tuzaka episkopu, - nastavlja domacin - da to jos parohijani znaju! Taman posla! Ne znas ko prodje gore, tuzitelj ili tuzeni.
- Ta, ta, ta manimo se ti' razgovora! - veli pop Cira. - Citav se dan truckali u koli, pa sad sve takve neke stvari. Bolje kaz'te ukratko: nista nije k'o u starije doba; niti ima vise starih episkopa, ni starih paroha, ni starih parohijana, ni starih ucitelja.
- A, bas ste mi iz usta izvadili, pocitajemi - prihvati domacin. - A zar sad to valja sto rade ovi noviji, danasnji ovi ucitelj?! Sve kod njih k'o ni kod koga! Ne pustaju djake da pomazu zvonaru; kaze, djaci su zato da uce. "Jest istina da su djaci zato da uce, al' su i sinovi nase svete crkve", kazem ja uctelju, "pa zasto da ne sluze crkvi i oltaru!" A bar da ne znam da deca volu zvonaru; nego dusa im je i srce da se vesaju o uze! Povazdan bi da su na zvonari. E, bas onomad sam se bas slatko nasmejao. Pitam jedno dete: "Sta ces ti biti, Pero, kad velik porastes ?" On kaze: "Ja cu zvonar biti." - "A ti, Ivo?" - "I ja", kaze on. - "A ti, Zivko?" - "Ja cu prvi tas da nosim." - "A ti, Niko?" - "Ja cu crkvenjak." - "A ti?" - "Ja cu da pirim kadionicu. " - "A ti?" - "Ja zvonar." - "Ja u ripide." ... Kad pogledas, svi hoce da sluze samo crkvu. I oni mi tu jos nesto pripovedaju! Puce im vec, mislis, srce za citankom! A kako je to pre lepo bilo; deca na zvonari, a zvonar kod moje kuce, pa pomogne stogodj. A sad mora da drzi jos i, i, i, i vice-zvonara! He,
daleko smo doterali! Ne valja, ne valja nista ova nova nauka. Kud ce nas to odvesti, sam bog ce znati!
- Dede, spasi bog! - prekide ga pop Spira.
- Na spasenje! - odgovori mu domacin, i kuca se i s njim, a i s pop-Cirom, i to jos dvaput.
Piju i razgovaraju se, i opet piju. Pop Cira se zarumenio, pa ne samo da on pije nego i sam naliva i svoju i domacinovu casu, kao da je on domacin. Razgovor je zivo i neusiljeno tekao, case se svaki cas i punile i praznile. Domacin navalio pa ih jednako nudi, cesce pop-Ciru s kojim je manje poznat; kad se kuca, s pop-Spirom se kucne jedanput, a s pop-Cirom uvek po dvaput. Posluzise se i puncem, koji se u ono doba pio u svim boljim domacinskim kucama.
Pop Spira izadje napolje da naredi Peri Tocilovu kad da ih probudi, i dok se on napolju bavio, a domacica u kujni nesto cunjala, dotle se domacin upustio s pop-Cirom u drugi jedan razgovor.
- Pa, vi mi se i ne falite, cesnjejsi, vama se k'o mislim, sme cestitati. Culi smo da vi, ovaj, udajete gospodju kcer, a?
- Ta, tako je! - veli pop Cira. - Sad posle Bozica.
- A, dakle istina je. E, taj ce bo'me, dobiti dobru domacicu i, sto kazu, soputnicu u zivotu - veli domacin. - Gotovo, bolje da je on tu, pa da njemu cestitam, jer njemu se tek moze cestitati! Sta mislite, dobiti devojku iz takve kuce!
- A, - doda pop Cira - pa i on je dobar! I ona ce dobiti, sto se kaze, dobroga druga! Ja sam sasvim zadovoljan, sasvim! - veli zadovoljno pop Cira, i natoci zadovoljno i sebi i domacinu. - Dakle, spasi bog!
- Na spasenije! - Iskapise do dna. - Svrseni klirik, a, je l' tako?
- Jeste, soverseni klirik, s eminencijom. A ima glas, jedna divota, k'o car David uz harfu. Persona, ponasanje; sve! Sve!
- A trazi l' mnogo?
- Ni reci nije spomen'o. Ni rec'ce...
- A, dabo'me, pametan mladic, pa k'o misli: ono sto je najskupocenije, to je dobio, a? Dobio je vrednu i vospitanu devojku, primernu punicu i cesnoga tasta; pa k'o veli: ono drugo sve nacast vam! 'Ajde, dakle, u zdravlje zarucnika. Spasi bog!
Kucnuse se. Pop Cira ispi svu i natoci jos jednu sebi.
- E, pa da se kucnemo - veli domacin - u zdravlje roditelja zarucnicina!
Kucaju se. Pop Cira iskapi i sad do dna.
- A i on, i on je krasan. Susta smernost! Da ga vidi njegova ekselencija, no, bilo bi belaja. Ugrabio bi ga odmah. Ne bi mu taj dao da se zeni, nego bi s njim u manastir; a bio bi, ta mal'te ne bi bio drugi Rajic ili Musicki! A sasvim, sasvim sam s njim zadovoljan! - rece razdragan pop Cira, i ne primeti kad mu nali u casu domacin s kojim se onako nesvesno kucnu. Domacin ispi do pola, a pop Cira svu casu. - Njoj, njoj ima se vise cestitati, moram priznati! - veli iskreno pop Cira.
- Upravo, - veli domacin - sva zasluga ima se pripisati vasoj postovanoj supruzi, gospoja-Persi, jer, sto kazu: "Vidi mater, pa prosi cer!" Daklem, ako smem uzeti sebi slobodu, u zdravlje primerne supruge, vase gospoja-Perse!
Kucnuse se; pop Cira naiskap, a domacin iskapi onu ostalu polu do dna.
- Ta, ono, - nastavlja domacin - ako cemo bas tako sve dalje, onako znate, da oprostite sto cu se tako izraziti, ako stanemo sve dalje tragati i njusiti, pa nije toliko zasluga ni gospoja-Perse, vase supruge, kol'ko vasa, bas vasa, cesnjejsi gospodin-Ciro, sto ste, to jest, vi, u svoje vreme, izabrali gospodju Persu sebi za suprugu, a ona opet vaspitala gospodjicu Melaniju! Dakle, suma-sumarum, vi ste krajni vinovnik sve ove danasnje srece gospodin-Perine, a i gospodjica-Melanijine, k'o sto bar vi velite.
- Ta pomalo jeste i tako! - veli pop Cira.
- Eh, pa onda sto smo i pili uzalud, i pre vas, drugima, manje dostojnim. Trebali smo prvo u vase zdravlje, dragi moj i retki moj goste, cesnjejsi gospodin-Ciro! Al' neka, mozemo jos sve i popraviti. Daklem, sve ovo brisemo, pa iznova! Ovo je daklem prva zdravica, i ona neka je u vase zdravlje. Spasi bog!
Kucaju se i piju; domacin pola, a pop Cira ispi celu casu. Razveselise se popovi dobro.
- "Na rjekah vavilonskih, tamo sjedohom i plakahom", zapeva pop Cira razdragan. Zaturio se malo u stolicu, pa pustio glas, a dize obrve, veze i kiti sve lepse i lepse, na zadovoljstvo i divljenje domacina, koji ga od vremena na vreme odobravase rec'ma: "A, to, to! To mi se dopada!" Ispeva ceo psalam, svih devet stihova, a izmedju svakog stiha namigne ocima na domacina kao trijumfujuci, pa veli: "Aj, sta velite?!"
Vesele se popovi. Domacin otpeva drugi jedan psalam: "Iz glubini vozzvah k tebje, gospodi", a pop Cira opet treci: "Gospodi, vozzvah k tebje, uslisi mja; vonmi glasu molenija mojego".
Raspolozi se i domacin i pop Cira, pa se naizmenice kucaju i pevaju psalme, sve lepse od lepsega, i piju u zdravlje gospodje Perse i ostalih redom.
Zatim se opet produzi razgovor o devojci, o mladozenji i parohiji; hoce li ostati u selu, ili ce traziti kakvu varos. Tu pop Cira nagovesti da je zelja Melanijina da se presele u varos. Jos su se neko vreme razgovarali, kucali i iskapljivali case, hvalili jedan drugoga glas i pjenije, dok se nije pop Spira vratio, i domacica ih jos po jedared posluzila puncem. Posle punca obredise se opet vinom. Najrazgovorniji je pop Cira; doliva i sebi i ostalima. Hvali sve svoje po kuci.
- Kakva majka, takva i cerka! - veli pop Cira. - Moja Persida je jedan, tako da kazem, skup dobrodjetelji, pa je, naravno, i svoju kcer tako vospitala; a ko je uzme bice srecan i zadovoljan k'o i sam sto sam u supruzeskom zivotu svom.
- Ta kome vi govorite, - veli domacin - ta znamo mi vec to odavno!
Piju, kucaju se, pa opet piju. Ali vec nastaju pomalo pauze. I kad je govor poceo sustajati, a oci se krpiti, spomenu pop Cira prvi da bi rad spavati, jer se sutra ranom zorom krecu. Domacin nije nista imao protiv toga, i gosti se digose od stola i odose na spavanje. Pop-Ciri dadose gostinsku sobu, a pop Spira, kao intimniji, dobi krevet u domacinovoj spavacoj sobi.
Malo posle udje domacica sa jednom dremljvom cupavom sluskinjom, i pokupise posudje sa stola i podjose.
- A sto si uprtila tu saksiju s tim kaktusom, kud ces s njom? - zapita je domacica koja je zastala, pa je gleda, a Roksa se klanja dreljivo. - Ej, nesreco cupava, ta ti si na nogama zaspala. Samo da ti je da cmavas, ne nacmavala se, lenjstino vlaska! Ostavi tu saksiju, pa pokupi taj escajg, pa idi pa spavaj; a u zoru da si mi rano na nogama, pa operi sve to kad veceras nisi ni za sta! Dok mi sve ne operes, ne nadaj se bo'me frustuku. A, moram ja, vidim, drugi red otpoceti s tobom. Ta, daj taj kaktus ovamo, sto ga drzis jednako; pa sad 'ajd' tornjaj se, pa cmavaj. Ej, blago onom ko se na tebe osloni!
Izadjose napolje.
Nastade tisina, a malo posle cu se neko saputanje.
-A di ga drzi? - pita domacin.
- Pa valjda je u dzepu? - sapce pop Spira.
- 'Ajd' da vidim! Al' najpre da vidim spava li?
Nastade opet tisina. Osluskuju obojica, okrenuti pop-Cirinoj sobi.
- Oce Ciro! - viknu malo jace domacin s vrata. - Cesnjejsi... O, oce Kirilo! - viknu jos jacim glasom. - Zaboravili ste da mi kazete kad da vas probudim.
Tisina. Nikakva odgovora.
- Oce Ciro! - viknu malo jace domacin. - Spavate l', a?
Opet nikakva odgovora. Tisina. Iz sobe se cuje samo snazno hrkanje, pomesano s nekim zvizdanjem.
- Dabome da spava! - veli domacin. - A, koga moje vino obori, taj se ne dize sale.
- A, a! Taj bas junacki struze cuture - sapce pop Spira, sav zadovoljan. - Dobro je! Sad mozes slobodno. Znam ja njega k'o i sebe. Kad taj jedared zaspi i zahrce, moze mu slobodno pored kreveta sto i jedan top ispaliti, ne probudi se taj lako. 'Ajde, dakle, idi...
Domacina nestade u gostinskoj sobi.
- Nema po dzepovima, - veli domacin s vrata - trazio sam, pa nema. Sve neke mustre; mustre od kukuruza, i neke mustre od vunice, valj'da za cerku, treba nesto udavaci.
- Pa di je, vragu, metnuo! - rece zamisljeno pop Spira. - Vidi da nije u cosku od pojasa? Ima on jedan kao dzepic u pojasu samom.
- Ama nema pojasa medj' aljinama! - veli domacin malo posle. - Mozda ga nije ni pon'o.
- A kako da ga ne ponese! Ta di bi on pred vladiku bez pojasa!? Tu ce negde biti da je i pojas. Vidi da ga nije otkud metnuo pod glavu, pod jastuk. Stari je to kurjak... Kajafa je to!
Domacin se opet vrati, i malo posle ga iznese sav radostan.
- Pravo si kaz'o, metnuo ga pod glavu, bio mu pod jastukom.
- Dad' ga brze ovamo! - veli pop Spira, pa groznicavo docepa pojas. - Ha, evo ga, evo! Ovde u cosku, ne rek'o l' ja?! Sad brze njega napolje, a da metnemo ovo na njegovo mesto! - I pop Spira izvadi brze onaj zub iz zamotuljka, i metnu ga sebi u dzep, a iz dzepa izvadi onaj zamotuljak sto mu ga dade Arkadija, i zavi ga u zavoj pa metnu u pojas pop-Cirin.
- E, je l' gotovo?
- Sve je u redu; svakom svoje. Brze ostavi odakle si i uz'o. Zamotaj k'o sto je i bilo.
Domacin uze pojas, ostavi ga na svoje mesto, i vrati se natrag.
- I jednako spava i hrce isto onako! - cudi se domacin.
- Spava taj k'o zaklan. Da smo kakvi rdjavi ljudi i dusmani, mogli smo mu komotno izvaditi jos dva zdrava zuba; taj ti se ne bi lako probudio! - veli pop Spira, ohrabren uspehom. - A velis, vino jako bilo, a?
- K'o grom, k'o grom; oborio bi i samog Golijata!
- Dokaz je pop Cira! Al' je i povuk'o, ha-ha-ha!
- No, fala bogu! Jesam li ti kaz'o: ostavi ti to samo meni.
- E, e, bas ti fala. E, kad bas spomenu otoic ti Golijata, onda posle ovakog srecno okoncanog dela mogu i ja kazati sa carem Davidom: "Da postidjatsja i smjatutsja vsi vrazi moji; da vozvratjatsja i ustidjatsja zjelo vsokrje". Ha, ha ha!
- Ha, ha ha! - smeje se pop Oluja.
- E, pa sad laku noc. Bar cu jedared mirno spavati posle toliko nedelja! E, fala, laku noc! E, ti si me sad, tako reci, po drugi put zapopio. Laku noc. Cekaj samo da unistim ovaj prokleti corpus delicti. Ako mi ostane u dzepu, opet necu imati mirna sna, dok ga se ne kurtalisem! - rece pop Spira i izadje u avliju.


* * *

Ujutru rano krenuse se kola, i oko podne stigose u Temisvar.
Sutradan pre podne i jedan i drugi pop odose pred njegovo preosvestenstvo, jer je ovaj hteo da ih pre svega posavetuje, i da, kako se to kaze, utisa stvar pre no sto bi dosli pred nadlezni sud i formalno sudjenje. Nisu nam nikad ni bila pri ruci akta iz episkopske arhive, pa zato i nemozemo ulaziti u detalje u pripovedanju, jer bi ova inace poduza pripovetka izasla jos za jednu glavu duza. Toliko samo kazemo na zavrsetku ove Glave da su oba paroha otisla ka njegovom preosvestenstvu. Zadrzala su se tamo poduze, i posle podrug sahata ostavili episkopski dvor. Cudo je bilo to sto je pop Cira izasao, iako je kao tuzitelj usao, prilicno pokunjena nosa i crvenih jagodica, a pop Spira naprotiv, iako optuzeni, sasvim veseo, onako veseo bas kao sto je bio i onda kad je ono odlikovan crvenim pojasom. Jos je cudnije sto su objica odgovorila jednom svom poznaniku koji ih je sreo bas kad su izlazili iz Episkopije. "Sta je, kako se svrsilo?" zapita ih poznanik. " Je l' se svrsilo?" - "Jeste, jedva jedared!" odgovori mu pop Cira. -"Fala bogu, sve je dobro!" dodao je pop Spira zadovoljno. Ali sto je najcudnije, oba se popa ne rastadose na izlazu iz Episkopije, nego zajedno produzise put u razgovoru i objasnjavanju nekom.
Dakle su se pomirili! - kliknuce citaoci. Ali zasto je pop Cira malo pokunjen i uzbudjen, a pop Spira veseo i zadovoljan, to ce vec citaoci iz sledece dve glave doznati.

Glava dvadeset druga

U njoj ce se citaocima pokazati sasvim suprotna slika onoj iz prosle Glave, to jest sto se tice popova, pop-Spire i pop-Cire; jer se na ovom poslednjem (to jest pop-Ciri) zbile one reci od poslovice koja veli: "Ja bosiljak sijem, meni pelen nice".

Popovi su ostali jos pola dana u Temisvaru da nakupuju nekih stvari. Imali su od kuca svojih porudzbina, kao sto je to vec svkaom poznato da se familijaran covek ne moze ni na pola casa izvan varosi na put krenuti a da ga zenska celjad kao kamilu ne natovari kakvim porudzbinama koje ni Stratimiroviceva glava ne moze da popamti, toliko ih je mnogo. A utoliko je pre bio to sada slucaj kad se islo cak u Temisvar, u kom bi one sa sela mogle citavo pola dana da zazjavaju samo pred jednim izlogom ducanskim. Pop Cira je imao sijaset porudzbina, pop Spira, istina, nijedne, jer nikom nije bilo do toga, ne znajuci ishod stvari, ali se njemu samom sad otvorila volja da nakupuje i iznenadi svoje ukucane. Radostan sto je tako jeftino prosao, mislio je u sebi da za te novce, za koje je drzao da su vec gotovi da odu djavolu u torbu, biti najbolje da sada kupi sto korisno u kucu. Pop Cira je kupovao da umilostivi, a pop Spira da obraduje kod kuce.
Sta ti sve nisu nakupovali! I porketa, i flanela za zimu, i botuse za obe popadije. Pop Cira je kupio jos i rajspulfera za lice, i onu spravu za brenovanjue kose, i neke komendije za pravljenje lokni, i neke nove hornodle (nazvane po nekoj svapskoj princezi, udavaci tadasnjoj), i gumalastiku za ciscenje, i spravu za zakopcavanje rukavica, i neke silne konce i vunice od nekih deset raznih numeri, koje sve nije mogao ni da zapamti, nego je sve to zabelezio jos tamo kod kuce na jedno pola tabaka hartije. Pa kad je usao u ducan, izvadio je iz spaga i to pola tabaka, i razmotao i metnuo preda se, seo na stolicu, a naocari obrisao i natakao na nos, pa iz pola tabaka diktovao jednom malom lepo ocesljanom Civucetu, i sa plajvazom jednu po jednu porudzbinu prevlacio na hartiji dokle nije sve tacno po inventaru nabavio. - Pop Spira je kupio i veliki kalup sapuna, noz za tranziranje sunke, i jos mnoge kujni potrebne stvari, koje su bile tako potrebne, a po selima jos malo ili nikako poznate.
A setio se i svojih izbavitelja, Arkadije i pop-Oluje. Arkadiji je kupio visoke botuse, u kojima ce sluziti u crkvi, sal od tri srebra i lepu stivu lulu sa dugim kamisem od trinaest srebra za spomen. Takvu istu lulu kupio je i pop-Oluji, domacinu.
"Boze moj, sto ti je covek; ne zna sta nosi dan a sta noc!" mislio je kad je kupovao. "Di sam se ja i mogao nadati da ce mi biti do toga da kupujem i Sidu iberasujem!"
A obojica su kupili kafe i secera i podosta zemicaka i kifli. Nakratko, iskupovali su toliko stvari da vec skoro nisu imali ni gde da pomecu sve to u kola. I kad su se u petak zorom krenuli i posedali u kola, sedela su oba popa na straznjem sedistu svog, kao - oprostite mi za taj izraz jer je rec o popovima - sedela su tako udobno kao djavo na dzombi, sto se kaze. A tome je pomalo bio kriv i sam Pera Tocilov, koji kao da se zakleo da upropasti sve popove koji mu saka padnu. On se u dva maha slavno koristio gostoprimstvom u kuci cenejskog popa. Dobro se ugostio i on i konji mu, a sem toga, tako je savesno nabio oba sica, i prednji i straznji, domacinovim senom, tako savesno da ce se konji jos bar nedelju dana castiti cenejskim senom.
Kola su posla, i putem od Temisvara do Ceneja popovi su se razgovarali u kolima.
Razgovor nije im tekao onako od srca, iskreno, kao nekad, sto je, naravno, i vrlo pojmljivo; ali tek-tek su se razgovarali pa cak i slozili u jednoj stvari.
- Kol'ko ste platili vi za kola? - zapita pop Spira.
- Deset srebra! - veli pop Cira.
- Sta, vraga?! Pa i ja toliko. Al' valjda zato sto ste vi prvi i pogodili! - veli pop Spira.
- E, to je bas taj djavo sto i ja jednako mislim jos od moje kuce. Sa mnom se pogadj'o k'o da ce samo mene voziti. Ja mu kazem: "Skupo je, Petre, moze l' jeftinije?" -"Uzmite koga, pa cu jeftinije da vozim." - "Pa nadji koga", kazem mu ja. - "Ne mogu", veli on. "Nadj'te vi, pa cu vas voziti za sest srebra", pripoveda pop Cira.
- Ao, obesenjak jedan; ama isto se tako i sa mnom razgovar'o! Isto tako! - tuzi se i pop Spira. - Kaze: "Nadj'te vi jos jednog, pa cu vas voziti za cetiri srebra". Kad ono i od jednog i od drugog uz'o svih deset srebra. Pogadj'o se sa mnom k'o da sam mu ja prvi dos'o. Obesenjak paor!
- Svi su oni taki, vrag im babi! Ja sve mislim: oanj lopov, onaj arhilopov Nica bokter, on ga je mor'o svemu tome nauciti. K'o misli, u zavadi su, nece cuti jedan drugog.
- E, po to bi' i ja kocijasio - veli pop Spira. - A paor paora drzi.
Kad stigose u Cenej, svratise na jedno pola sata na odmor kod pop-Oluje.
- No, pa kako je bilo, kako si pros'o? - zapita radoznali domacin kad se nadje nasamo s pop-Spirom.
- Crezvicajno dobro, - veli veselo pop Spira - i fala ti, velika ti fala jos jedared. Ispalo je preko svakog, ama kazem ti: preko svakog ocekivanja dobro. Ekselencija nas je naterala da se lepo izmirimo, i da sve obide, ucinjene od jednog drugome, zaboravimo. Ta cak smo se i rukovali i poljubili pred njim...
- Poljubili! Ta idi, molim te! Ta sta govoris!? I poljubili...
- Da sta ti mislis!? Poljubili, dabome. Al', naravno, islo je k'o kroz ponjavu il' nategacu, sto se kaze.
- A ta da, vec, naravno, mogu sebi predstaviti.
- Ja, naravno, dabome, sto se mene tice, sto ono kazu: "Kako sam se nadala, dobro sam se jos i udala"; meni i nije bilo bas tako tesko. Cutim, pa u sebi velim: "Fala bogu, kad je samo do toga doslo!" E, al' njemu, njemu...
- Verujem, verujem. Neg' molim te da mi sve ispripovedas.
- Al' kazem ti, sto si mi puta pao na pamet, a da ti dokazem da sam te se sa zahvalnoscu secao, - rece pop Spira, i izvadi iz bunde i donese mu jednu lepu skupocenu stivu lulu i predade mu je - evo, to nek ti je znak moje iskrene blagodarnosti.
- A, vrlo, vrlo, lepa, - veli zadovoljno pop Oluja i razgleda je - a sta je kostala?
- Sta je, da je, tek to nije nista prema onoj tvojoj usluzi meni ucinjenoj. U zdravlju je ispusavao. 'Ajd', odma' zapali jednu, a ja cu da ti ispripovedam ukratko.
Pop Oluja zapali lulu, a pop Spira mu ispripoveda sve:
- I tako ti gospodin episkop zavrsi svoje slovo, prebacujuci pop Ciri da nije lepo da se on drzne da vara svoje pretpostavljene; ali mu, veli, prasta - zavrsi pop Spira pricanje.
Taman je zavrsio, a udje pop Cira i zatece ih u smehu. Smejali su se obojica tako slatko kao sto to samo zdravi i debeli popovi mogu.
- E, cesnjejsi, - oslovi ga pop Oluja, pokazujuci mu novu lulu - vi mi i ne cestitate! Moram sam da vam se pohvalim. Gle'te samo sto mi je don'o moj Spira na prezent.
- Aa, vrlo lepo, vrlo lepo! - veli pop Cira, smejuci se usiljeno, a u sebi je izvesno pomislio: "Nije to tebi pop Spira zabadava prezentirao; ima tu i tvoga masla, Kajafo jedan!"
- E, dakle, 'aj'te, izvol'te, izvol'te, prihvatite se malo - ponudi ih domacin kad domacica unese kajganu, omiljeno putnicko jelo. - Izvol'te cesnjejsi, ded' Spiro!
Putnici posedase. Nude domacina. On se izvinjava.
- A, fala, fala! Ja, bome, sad ne ispustam ovu lulu iz usta do dovece! - rece smejuci se.
- Ta sluzite se, cesnjejsi gospodin-Ciro, - nudi ga domacin. - Sta, valj`da vam se ne dopada kajgana ? - rece pop Oluja, terajuci guste dimove nadole preko kamisa na novu stivu lulu.
- A, fala, fala! Nije to! Nego nisam vam bas nekako najbolje sa stomakom - veli mu pop cira, a u sebi misli: "Znam te, znam, stari kurjace, i zasto si tu lulu zapalio i zasto si me bas kajganom posluzio! Ovo je bas ono sto kazu: "Kosta ga k'o svetog Petra kajgana". Ja sam platio i tu stivu lulu i tu kajganu. Sad tek vidim kol'ko su pametni bili nasi stari kad su rekli: "Cuvaj se popa", a ja sam im'o posla s dva popa i jednim crkvenjakom!"
- E, dakle, 'ocemo l' pri... ovaj, saputnice? - veli pop Spira, svrsivsi sam s kajganom.
- Mozemo, mozemo! - veli pop Cira, omotavajuci sal oko vrata. - E, pa sad, dragi domacine, da se rastanemo. Fala na doceku.
- O, namalo, namalo! Kamo sreca, pa da me se pocesce tako setite!
- E, boga mi, - dodade pop Cira, - sad vi treba kod nas; na vas je sada red! Pa, izvol`te na svadbu. Jos nekoliko nedelja, a javicemo vam, pa cu imati roditeljsko veselje u kuci, svadba moje kceri.
- A javicu ti vec ja, - veli pop Spira - i kod mene se sprema, uveliko se sprema.
- Sta? - veli iznenadjen i obradovan domacin. - Zar i ti udajes? A za koga, za koga?
- Eh, za koga! Pa za njenu priliku, cuces i videces! "Nasla vreca zakrpu", kaze se, ha-ha-ha! - smeje se pop Spira. - Mi smo se dugo odupirali i kvarili, al' devojka ga hoce: njega pa njega. Sto rekli paori: "Il` za njega, il' u Tisu s brega!" A mi, sta smo znali, nego popustili. Pa k'o velim: "Idi, bedo, aratos te bilo! Kad 'ocete, a vi se uzmite!" Ha -ha-ha! - rece pop Spira izlazeci iz kujne. -
Dakle, zbogom, domacine, i fala ti bas od srca - rece pop Spira izlazeci iz kujne, pa se poljubi s domacinom.
- Fala i tebi na luli, a i vama, drazajsi gospodin-Ciro, na toj pocesti koju ste ukazali mom skromnom domu.
- Fala i vama, tako reci, drugi stranoprijemni Avrame! - veli pop Cira i rukuje se s njim, pa grabi sto pre na vrata.
- Fala i vama, drazajsa domacice, - veli rukujuci se s njom pop Spira - vas gostoprijemni dom ne moze covek nikad zaboraviti. Zbogom!
- Ta nije bas onako k'o sto je trebalo, - izvinjava se domacica - al' vi cete vec izviniti ! Pa pozdrav'te gospoje i decu; a one su, boze, valj'da vec velike devojke, valjda vec na udaju, a!
- Ta pa zar nisi cula da se udaju obe! - veli joj domacin.
- E, da! Ta sta govorite! A, pa dabome! Prolaze godine, a zenska deca, sto kazu, zacas narastu i nadjikaju k'o stir. Srecan put, pa pozdrav'te sve.
- 'Ajd', Petre, poteraj!
Kola podjose.
Tera Pera Tocilov po putu koji se malo ocedio, lete konji veselo kao da gajdas u kolima svira, a Pera veseo, pa rasporedjuje opet u glavi onih zaradjenih dvadeset srebra sta ce sve za njih da kupi.
Prodjose i cardu i ostavise je za sobom, i ne svratise u nju. A i sta ce u cardi kad je Pera potkrepio dobro i sebe i svoje konje kod popa, pa mu nije do carde. Sta mu treba carda? Valjda posle one popovske krasne sljivovice da pije sad onu komadaru kojoj i sam bojtar manise! Ili valjda da gleda i slusa onog melanholicnog bojtara koji jednako pripoveda i jednako se jada, pa bilo koga u
cardi il' ne bilo! Jednako pripoveda o starim vremenima, o coporima svinja, o svojim mladim godinama za kojima ce bojtar do groba uzdisati i o "talu", koji da mu je sad kad ima ovu pamet i ovo iskustvo; prica i ponekad pogleda setno kradom na Tinkucu, svoju buducu rodjaku, i uzdise. Hvali sebe, a kao malo i izdalje kudi svoga Milosa, i veli da niej zasluzio takvu zenu ko sto je ona! I to ide sve tako, dokle ga Tinkuca ne istera da nahrani svinje koje grokcu oko vrata i opominju ukucane.
Sve je to Pera Tocilov sada prosao i ostavio iza sebe, pa terao sve dalje, sve do sela. Uvece stigose u selo. Isplatise Peru Tocilova posteno po pogodbi. I jedan i drugi mu dade pogodjenih deset forinti posle duzeg trazenja po ogromnim popovskim slajpicima, ne sto nisu nasli i sto nije bilo banaka, bilo ih je dosta, - nego sto se i jedan i drugi tesko rastavljao s tolikom sumom, i sto je i jedan i drugi razmisljao malo da li bi dobro bilo da mu prebaci tu neiskrenost parohijansku i pljacku svojih sopstvenih paroha; da mu kazu kako to nije ni najmanje lepo, kako to inoverci nikad ne bi ucinili prema svom pateru ili pastoru. Ali kao da se predomislise i platise bez ijedne duze napomene. To i ohrabri gazda-Peru Tocilova, i kad izbroja i slozi banke u slajpik i turi ga za saru od cizme, on im se zablagodari lepo:
- Pa fala vam, koji ste vi jednog sirokaska pomogli. S ovim mi je bas spomozeno. Pa kad vam godj ustreba, a vi izvol'te... a ja sam tu, a moje teranje, i sto kazu, jedan moj karakter, videli ste!
Mahnuse oba popa rukom, i nista mu ne odgovorise.

Glava dvadeset treca

Iz nje ce radoznali citaoci doznati, iz razgovora pop-Cire sa gospodjom Persom, sta je i kako je bilo kod njegovog preosvestenstva gospodina episkopa u Temisvaru, i kako su obe popadije primale zakljucke toga, tako da ga nazovem, Temisvarskog mira.

Nikada valjda s vecim nestrpljenjem nisu ocekivana oba popa nego ovoga puta. I jedna i druga zabrinuta popadija provela je za to vreme nekoliko teskih dana. Ni onaj najduzi letnji dan nije im se ucinio tako dugacak kao ovo nekoliko kratkih jesenjih dana. Pa tek noci! Kako su im noci duge bile koje su provodile u premisljanju i jedna i druga popadija.
Gospodja Persa je bila nestrpljiva kao udavaca, a besna kao furija. U srcu njezinom ne bese ni tolicno koliko jedna ciodina glava mesta za milosrdje i prastanje. Disala je osvetom, i samo joj se nekako daleko cinjase taj zeljeni dan, dan pravedne i slatke osvete.
- Ala ce ga namazati sapunjavicom! - razgovarase se gospodja Persa sama sa sobom. - Ala ce da ga obrijaju, bogo moja! - uzvikivala je zadovoljna, setajuci se sama po sobi u svojim botusama. Kako ce se radovati i blazena biti toga dana kad pop-Spiru obriju, pa mu ne bude ostlao na licu ni toliko od brade i brkova koliko njoj na dlanu. Pa tek kad pomisli na onu gospodju Sidu. Nju tek da vidi tih dana, ala bi joj se svetila. - O, boze, - razgovara se sama - daj mi samo dotle da zivim da sretnem samo onu debelu bestiju. Odma' bi' se zaustavila pa bi' je zapitala: "Izvin'te", kazala bi' joj, "al' odavno se nismo vidili pa sad cisto i ne znam upravo jeste l' vi to, pocitajema gospoja-Sido il' je to vas gospodin suprug, gospodin Spira, onaj sto je nekad, pamtim dobro, imao, onako, bas lepu bradu? Znate, obadvoje ste sad - sto jest, jest! - al' obadvoje ste cosavi, onako, znate, klot, pa vas covek i ne moze tako odma' da razlikuje! Ha-ha-ha!" - smeje se gospodja Persa satanskim smehom sama u sebi. "Al' rihtig! o, izvin'te, ta di su mi bile oci! Ta vi nemate mantiju, pa vi ste onda gospoja Sida. Da, da, akurat! Gospodin Spira je drukcije mora biti obucen, mada vise ne nosi ni on mantiju! Ha, ha, ha!" smeje se gospodja Persa, i lupa se po kolenu. "Idi dodjavola, Persida, otkud ti ta djavolstva padaju na pamet! Bas ti to nije ni najmanje lepo. Hahaha! O, zeno, casni te utuk'o!..."
Koliko je lepsa slika u pop-Spirinom domu. Koliko je vise hriscanske skrusenosti i pomirljivosti pokazala gospodja Sida ovih dana! Jos pre polaska popina bila je, kao sto je vrlo prirodno, jako uznemirena, i zabrinuta. Kad ga je spremala na put, metla mu je, kao i uvek, sunke i sira u kola, i posavetovala ga da bude umeren, da se lepo i pitomo ophodi s onim, da ga ponudi sunkom, jer - spomenula mu je gospodja Sida - "on voli sunke i uvek je falio nase sunke", pa izvesno nece moci odbiti.
A dok je bio pop Spira na putu, gospodja Sida je po nekoliko puta dnevno procitala San matere bozije, od kojega je nekih deset-petnaest egzemplara imala pozasivanih u lajbovima od haljina i po sifonerima medju vesom, i za ikonom i u dzepu stare bunde kojom se pokrivalo testo za kiselu strudlu kad je bilo hladnije, pa nije bila dovoljna samo velika zimska marama. Citala San matere bozije, krstila se jednako, i jednako nadgledala kandila i menjala "udgmad" i dolivala zejtin. Tih dana u pop-Spirinoj kuci, kud se god covek okrenuo, mogao je da vidi sve sama neka kandila, - i ona sto vise, i ona u okrnjenim casama staroga fazona koja se pre sezdeset godina donosila u miraz, - gde gore i pred ikonom sv. Djurdja, kucevnog patrona pop-Spirinog, i pred ikonom svetih neumitnih vraceva Kuzmana i Damjana, patrona gospodja-Sidine familije, i jos nekoliko, tako da je jedno kandilo gorelo cak i pred prekrasnim Josifom i Pantefrijevicom, iako su oni cak iz Staroga zaveta, ali grdan strah gospodja-Sidin pretvorio je kontrafu u ikonu, i valjda joj je dosapnuo onu staru poslovicu: "Dobro je i djavolu ponekad upaliti svecu!"
Tih dana se gospodja Sida formalno preobrazila. Bila je susta blagost, meka kao pamuk, nije nikog grdila, pa cak ni Zuzu, nego je samo savetovala: "Sa lepim se", govorila bi tih dana, "uvek vise moze uciniti nego sa vikom i praskom ! Ded', Zuza, dete moje, otrci ako te ne mrzi, pa donesi malo krompira iz podruma!" tako bi blago rekla kad je naredjivala sto Zuzi.
Ovih dana je povazdan saputala tiho molitve, pa cak i onda kada je u kujni pomagala Juli i Zuzi, i ljustila krompire sa njima zajedno.
- O, boze, boze! - saputala je gospodja Sida. - Samo sad nas kurtalisi ovoga belaja, a vise nece doci do toga! Vise ti, boze, necemo dosadjivati!
A Jula joj pomaze u poslu, i krisom pogleda u zabrinuto mamino lice.
I Jula je trpela ovih dana. Pola joj je misli bilo ovamo kod kuce, oko sporhreta, a pola cak u trecem sokaku oko onog ducana tamo, gde visi beli peskir, i gde se ljulja onaj cimer od zutog pleha. Citaoci ce se dosetiti da je Saca bio predmet njenih misli, kao sto je i ona bila predmet misli Sacinih.
Oni se vec nedelju dana nisu videli, jer je gospodja Sida zamolila Sacu da se strpi za ovo nekoliko dana, i da ne dolazi i ne prolazi ulicom, bar dok se pop Spira ne vrati s puta. I zato Sace i nema vec vise od nedelju dana da dodje, iako je kisa vec prestala i malo se ocedilo, a i cizmar mu naglavio cizme, ipak ga nema. Jula je na nj mislila, i tih dana jednako se cesljala kako on voli, pa joj je cisto lakse bilo. A i Saci je milo bilo kad je video to. Nije mogao da odoli srcu i da bude poslusan porukama gospodje Side, nego je jedared ipak prosao njenim sokakom i spazio je onako lepo ocesljanu, javio joj se, i ona njemu ljupko, i pokazala mu na frizuru. To je Saci tako milo bilo da je sav blazen i presrecan dugo i dugo mislio na Julu, i duboko u noc prelistavao Pesmaricu, citao mnoge pesme i pevusio ih, pa i sam dosao u poetsko raspolozenje i spevao jednu pesmu, i po prilici je, da ne dozna mama, predao Juli.
U pesmi je ispevana njegova setnja, i sreca njegova sto ju je video na prozoru. U pesmi kune zlotvore radi kojih se ne mogu sastajati, ali je tesi da i to nece dugo trajati; zahvaljuje joj sto ga se seca i ceslja onako kako se njemu dopada. Narocito je lep zavrsetak pesme, i on glasi:

Po celu ste redom
Snekle poredjali,
Zulove ste sitno,
Fino, brenovali,
Rusu kosu po mom
Gustu ocesljali!...
Ah, frajlice, blago
Rotsildovo sto je!
Kad pomislim da ce
Sve to biti moje:
Zulove i snekle
I to belo lice
rozenforb-boje!
"Ah, ljubazna Julo,
Sve ce biti moje!
Sve ce biti moje!"

Jula je nekoliko puta procitala pesmu krisom u spajzu, i znala je odmah onoga prvoga dana napamet. I njome ovlada neko pesnicko i pevacko raspolozenje pa je jednako u sebi deklamovala tu pesmu, ili poluglasno pevusila onu poznatu:

Prodji, luce, kad te srce vuce;
Prodji, luce, i mojim sokakom,
I moja je kuca na sokaku.

Pa jednako pevusi te stihove, a nikako da ih se otrese; oni je i zaloste i tese u isti mah.
A kako je vedrija i zadovoljnija bila tih dana njena doskorasnja drugarica Melanija. Njen zarucnik je povazdan bio kod nje. Cim svrsi skolske casove, a on hajde odmah k njima. Tu sedi u krugu svoje buduce familije. Mama hekluje tepih od sarenog stareza, Melanija izvadja svoj monogram na salvetama, a Pera sedi pa cita sto, ili im pripoveda sto iz svog djackog zivota; pripoveda im o silnim predmetima, o silnim zorama koje su ga zaticale kraj knjige, o ispitu, o teskocama na njemu, ili pripoveda o kakvom svom dozivljaju gde je bio na rubu ili ivici propasti, pa je za dlaku falilo da ne plati glavom i bude pokojni. A one ga slusaju i ne disu, i tek kad se spasenje ispripoveda, one odahnu, i mole ga da im vise ne pripoveda tako strasne stvari, jer su, kazu, obe slabih nerava. Ili se svi troje skupa savetuju i prave plan svog buduceg stana i prave razmestaj namestaja. Sa sokaka ce imati dve ili jednu sobu, iz avlije opet dve (a isprva dosta ce im biti i jedna), zatim kujna, pa celjadska soba. Iz sobe za rucavanje izlazice se u kujnu, a iz ove u spajz i u celjadsku sobu, i onda se nece moci svaki djavo dovlaciti u kucu. Po tim sobama razmestaju vec jos sad namestaj: stolove,
stolice, krevete, kanabeta, sifonere, stelaze i tome podobne stvari.
Sve je lepo namesteno u kuci, to jest zasad jos u glavi, samo su u neprilici s jednim sirokim, ne bas najlepse spoljasnjosti, ali vrlo udobnim i prakticnim ormanom bestraga staroga fazona, malo ce biti da kazem da je iz vremena blazenopocivse Marije Terezije, a vrlo verovatno da je zapamtio i seobu Srba pod patrijarhom Carnojevicem; jer se pripovedalo za nj da je bio naizmence cas u rukama Rakocijevic Kuruca, a cas ga preotimali Monasterllijini Srbi, dok se naposletku nije stalno skrasio u srpskom narodu. Ovo mu je sada valjda deveti ili deseti put da je u inventaru stvari datih u austafirung, i sam bog zna gde je sve dosad bio, i gde ce jos biti! Jer, sudeci po jacini i solidnosti izrade, jos ce ga za mnogom udavacom doci u novu kucu; Jer zub vremena izgleda da je nemocan prema njemu, kao zub starcev prema orahu kostunjcu. Bio je vrlo praktican i potreban, a nezgrapan i smesan, zato ga nikako i nisu mogli prodati, jer kome bi ga god ponudili, taj mesto da pita posto, hoce da pukne od smeha! A ima takvih stvari kojih se covek ne moze otresti, kao ni onaj Dositejev Abu Kazem Tamburi, bagdadski trgovac, sto nije mogao da se kurtalise svojih starih papuca. Zato su se sad i najduze mladenci o njemu razgovarali kako i gde da ga nameste a da ne padne strancu ili gostu u oci.
I bas se o tome u petak predvece razgovarali, kad udje pop Cira, a za sobom unese sanduk i one mnoge nakupovane stvari.
- A-a-a! - zacu se iz sviju grla.
- No, pa kako, kako? A jeste l' mi se nadali? - pita ih pop Cira, unev sa sobom u sobu grdnu kolicinu sveza hladna vazduha, i sva soba zamirisa senom i balegom.
Uzbunise se svi. Melanija odmah ostavi posao, i potrca kupljenim stvarima, pa stade preturati po njima.
- A sta ste mi, papa, kupili; da niste sto zaboravili?
- Dakle, sta je bilo, Ciro? - pita nestrpljiva gospodja Persa. - Je l' polucio onaj sto je zasluzio?
- Sve, sve sam tocno po instrukcijama izvrsio - odgovara pop Cira Melaniji.
- Dakle? - pita opet gospodja Persa.
- Posle, malo posle, cuces vec.
- Jesi l' dobio udovletvorenje? - pita gospodja Persa, koja je tek pre dve-tri poslednje nedelje obogatila svoj inace prebogat recnik i ovom recju.
- Ta cekaj, zaboga, pusti me da se izduvam! - veli joj pop Cira. - Padne covek, sto kazu, s kruske, pa se izduva, a nekmol' ja toliki put izdrzati. Cekaj...
- Uf, papa, um gotes vilen, - rece Melanija, pregledajuci rajspulfer - sta ste to uradili ! Ta zdravo je ostar ovaj rajspulfer!
- E, sad kakav je takav je, ja ga nisam mleo ni zrnao! Kakav si mi kazala i napisala, ja sam ti takav i kupio.
- Nije, 'rano, - veli joj gospodja Persa probajuci ga prstima - nije ostar, nego je tvoja koza na licu zdravo haglih, pa cerez toga.
- A nasto ti to? - pita je Pera.
- Eh, nemoj mi se mesati u nase poslove! - rece Melanija pa ga udari lako i nezno po prstima.
- A zar nije lepse lice prirodno, onako k'o sto ga je bog stvorio? - veli Pera.
- E, al' ja 'ocu da sam tebi i belja i lepsa nego sve, sve druge zenske! - rece i pomilova ga kradom po obrazu. - Svi vi muskarci zamerate i pravite se k'o da vam nije pravo, a opet se svi rado osvrcete kad vidite tako nesto.
- E, pa, - veli pop Cira, vadeci iz sanduka stvari - evo i za tebe, mama, da vi's da te nisam zaboravio; al' bolje, 'ajd' pogodi sama sta sam ti don'o! - veli, a zaklopio stvar.
- Ju, mama, iberasung! Aaa!
- Da mi nisi kupio naocare?... Il` sto je zima tu, pa se rano smrkne, il' sta li, tek pocela sam rano da ostavljam strikeraj, pa bi mi bas dobro dosle jedne.
- A, nije, mama! A sta ce ti naocari! Koga si trebala da vidis, videla si ga pre toliko godina. Hehehe.
- Da nije Zbornik?
- Nije, nije ni to, 'ajde da te ne mucim - veli pop Cira i pokaza joj kupljene botuse.
- Ju, botuse! E to ce zimus dusu da mi drzi. A posto si ih uz'o? - zapita ga mereci ih. - Pedalj i tri prsta duzine, pet sirine. Dobro je. A sta su kostale?
- Tri i po.
- Sajna?
- Ta kakvi' sajna!
- Srebra! Ju, zalosna! Prevario te obesenjak cifucki! Ja bi' to, vidis, jeftinije kupila; ne umes ti, Ciro, da se pogadjas.
- Pa mozemo da vratimo; trgovac je kaz'o da ce primiti...
- A, neka, sta je tu je sad! -rece, i pogleda zadovoljna na nove botuse, sravnjujuci ih sa onim starim na nogama. - A kod koga si kupio ovaj flanel?
- E, ko bi ga sad znao. Nisam ni zagledao u firmu.
- Bas da vidim je l' te prevario? A kol'ko si rifa uz'o?
- Dvadeset i sedam.
- A jesi l' drz'o ti sam rif?
- E, jos cu i rif drzati. Dosta sto sam otvorio cetvore oci, a drzalo je jedno Cifuce. Jos je popustio nesto preko dvadeset i sedam...
- Bas da vidim! - rece gospodja Persa, pa uze rif i izmeri. - Sta ja kazem!... Dvadeset i sest i dritl. Eto sta sam rekla ! Izmerio ti je, obesenjak jedan, manje.
- Ta bas sam pazio.
- Treb'o si sam da drzis rif. Lopovi su to; sve sam lopov do lopova! Ukrasce ti iz ociju. Meni to vec ne bi moglo pasirati.
- E, ne bi ti moglo! Kad 'oce da ukrade, mozes ti sto ociju izbeciti, ne pomaze ti nista! Nego kazi nek spreme ajnprensupu, nazeb'o sam.
- Lopov cifucki; kod tebe ziva, dva dritla da on ukrade! To je kad se ljudi mesaju u nase poslove! Nit' se umete pogadjati, nit' otici di treba, nit' paziti da ne ukradu! Obesenjak jedan cifucki, - ljuti se gospodja Persa - kapricir'o se bas od popinog flanela da napravi svojim Cifucicima one nji'ove cifucke ocenase!
- Ajde, Melanija, idi naredi u kujni jednu ajnprensupu za tatu, - veli pop Cira - s puta sam, pa sam malo nazeb'o.
- A kud se vi spremate? Ta ostan'te na veceri - zaustavlja gospodja Persa Peru.
- A ne, doci cu ja vec odmah posle vecere - veli Pera.
- E pa dobro, al' izvesno.
Izadjose i Melanija i Pera, a iz kujne se malo posle cu jedno juf.
- Dakle? - ustade gospodja Persa, koja je dosad kao na zeravici sedela. - Dakle, sta se svrsilo? Je l' dos'o i onaj?
- Dos'o je - rece pop Cira, pa prevuce sakom preko cela. - Eno ga kod svoje kuce.
- Dos'o?! - zapita zacudjena popadija i sede.
- Dos'o k'o sto je ot'so.
- Pa, onda...?
- Paaa, pa onda, nije bilo nista.
- Pa, ako nije bilo al' ce valjda biti?- rece gospodja Persa, i ustade, pa stade nervozno spremati i bez ikakve potrebe premestati stvari s jednoga mesta na drugo.
- Sto je bilo, bilo je; sto je k'o im'o da izvuce, izvuk'o je.
- Pa je l' povuk'o?
- Jeste, povuk'o je tvoj krasni suprug, k'o i uvek.
- Ne razumem te! A on?
- On se izvuk'o. Ja sam povuk'o, a on se izvuk'o, k'o i uvek sto je. Razumes li me bar sad? - rece pop cira, pa ustade i stade se setati, a i popadija ustala pa se i ona seta; on nagore, a ona nadole.
- Ne znam ja te tvoje rebuse; nego ti meni kazi onako prosto, klot, sve po redu, sta je i kako je to bilo?
- Dakle, slusaj! Kad smo seli u kola, ja sam sve onako uradio k'o sto si mi ti kazala. Natuk'o sam kapu i uvuk'o sam glavu u bundu, pa sam tako cut'o sve do carde. Kad je on sis'o s kola, ja sam promolio glavu na frisak luft. Nije sala, neki' tri sata izdrzati k'o neki fusbad! Cim se on vratio, a ja opet glavu u bundu k'o kornjaca, pa tako sve do Ceneja. E, tu nisam vec mog'o da ostanem na koli, nego me djavo natenta, hocu da sporujem; pa nisam otis'o u birtiju k'o sto sam treb'o a i sam mislio, nego i ja odsednem kod cenejskog popa.
- Znam ga, sto ima zenu Tinu, Tinin Aksa. Ta kako ga ne bi znala.
- Nije Tinin, nego luciferov, obesenjak jedan! Cekaj samo, da vi's komendije. Kod njega smo vecerali i prenocili; a niko drugi, nego on, ukr'o mi je, dok sam ja spav'o, onaj moj corpus delicti, onaj zub.
- Ukr'o zub! - ponovi gospodja Persa, i skoci sa stolice, i pljesnu se rukama. - Dosta mi je, dosta! Nemoj mi kazivati, necu da te slusam! Bolje glavu da su ti ukrali. Necu, necu nista vise da cujem.
- Pa dobro, kad neces, ja i volijem.
- A jesi l' primetio? Jesi l' se opip`o ujutru?
- Djavola primetio? Opip'o sam se, i ucinilo mi se da nista ne fali.
- Uh, uh, uh! - huce gospodja Persa i lupa se po celu. - ostavi me, nemoj mi pripovedati! Idem u kujnu; kad radim, a ja ona zaboravim, pa se bar ne sekiram.
- Pa idi! Ti ionako najbolje znas da napravis ajnprensupu.
- Boze, Ciro, - rece gospodja Persa, i rasiri i dize ruke kao stari proroci - i tebi je jos do jela!? Uh, uh uh! Idem, idem! - rece i podje, pa zastade. - A sta je bilo dalje? Ot'so si, dakle, prazni' saka kod gospodina vladike?
- Kamo srece da sam, al' to je djavo sto nisam. Da sam ot'so prazni' saka bilo bi samo stete; al' nisam, pa je bilo i stete i sramote! Da vi's samo dalje cime su me natovarili!
- Jao zalosna, zar ima sto jos i gore?
- Slusaj samo! Kad odemo kod njegovog preosvestenstva, a on nas lepo primi. Poc'o nas je sovjetovati, i vec tako dalje, da ti ne otezem, vidim da se vec vrpoljis k'o djavo na dzombi. Kad me je zapit'o sta je i kako je bilo, a ja mu onda kazem da smo se sporeckali, i da se on onako u jarosti bacio na mene onim debelim pentikostarom, onim sa onim debelim koricama, i tako me nezgodno udario da mi izbio zub. "A da je sve tako, moze se", reko' ja, "preosvestenstvo uveriti iz prilozenoga corpus delicti-a". I tu mu onda predam onaj zamotuljak sa zubom unutra.
- E, pa vidis, pa im'o si zub...
- Ta cekaj, molim te! Nemoj da si tako brzopleta. Im'o sam zub, al' nisam im'o pameti ni koliko onaj pravi pritjazatelj toga zuba! Dakle, ja izvadim onaj zamotuljak i opipam ga. Osetim lepo tvrdo ispod ruke, pa mislim: "Dobro je, tu je!" i predam ga tako zavijena vladici. Ekselencija uze zamotuljak, razvi ga i pogleda. Nista ja ne vidim sta je izvadio, jer ja i Spira sedimo na kanabetu ovako k'o sad ja i ti, a vladika za srajptisom k'o sad do onog ormana tamo. Gleda... gleda. Izvadi naocari, metne ih na nos, a smesi se sve, pa opet gleda, i pita me je l' to moj zub? - "Moj", odgovorim ja, "vase preosvestenstvo!" A mo's misliti kako mi je bilo, cas me zima cas vrucina spopada. Ne znam jos sta je, al' vec vidim da ce to sve na moju kontu da se zapise. Zatim dozove svog sekretara, jednog mladog i finog djakona, pa mu kaze: "Ajte, veli, mladi amice, vi ste mladji, imate mnogo bolje oci, vidite ovo, molim vas". Djakom uz'o, pa i on razgleda, pa i on se smeje! Smeje se i on, smeje se i ekselencija; obadvojica se smeju, a ekselencija se sve trese od smeha, tako da mu je celepus spao. "Ta sta se vraga smeju", mislim ja, a ekselencija me zapita: - "A je l' ovo bas vas zub, oce Kirilo?" "Da, vase preosvestenstvo", poklonim se ja i odgovorim mu. "Moj rodjeni zub. Slusa me vec skoro pola stoljetija besprekorno. Moj rodjeni!" Djavo me natera da jos poftoravam to. Kad mu ja to rek'o, a ekselencija formalno pade u fotelju, pa se uhvati za trbu', ovaj pritisnuo pojas, pa se smeje, smeje, sve se trese. Svi se smeju grohotom pa i onaj, i on se smesi, samo tisije.
- Jao mene! - ustade gospodja Persa. - A sta je to bilo?
- "Ta ovo je, ovo je konjski zub, oce Kirilo", - veli vladika. - "Ta pogledajte ga bolje koliki je, ta nije valj'da veci od njega ni onaj zub vremena sto se zove!"
- Jao mene zalosne! A otkud sad opet konjski zub?
- "Zaboga, ta gde ste ga samo nasli!" - veli mi gospodin vladika. "Izvol'te se uveriti sami."
- Uh, uh, uh!
- A ja pridjem i pogledam ga, al' imam sta videti! Konjski zub, sasvim konjski, i to jos koliki. Takva velika zubekanja kakvu ja, Persida, svoga veka nisam vid'o! Vid'o sam samo jedared jos jedan takav, i to na cimeru jednog dentista visi kao cimer da se izdaleka vidi! "Ha, ha, ha!" smeje se ekselencija. "Ta gde ste ga samo nasli?" - "Ali, molim vas, vase preosvestenstvo, uslisite me! Ta nisam ga ni trazio, niti sam ga nas'o!" - izvinjavam se ja, a sve se oko mene okrece k'o u kakvoj polki. Do-do-doslo mi u zemlju da propadnem.
- Uf, uf, uf! - vice gospodja Persa. - Pa sto nisi prop'o, bar ne bi' sad znala za moju sramotu. Uh, uh! A sta onaj obesenjak?
- Dobro si rekla da je obesenjak. Obesenjak je, onda sam tek dobro vid'o da je obesenjak. Uprepodobio se, pa se k'o bajagi i on cudi, pa se umes'o i on, pa i on gleda poizdalje, i veli: "Doista, doista! Zub nikako nije od, na primer, kakvog krstenog stvorenja, ni mirjanskog, a kamol' svjasceniceskog", kaze. "Ja", kaze on, "poznajem svu familiju moga, sada na zalost gospodina supostata, svi su oni do duboke starosti, doduse, imali i zdrave i jake zube, ali tek-tek", kaze on, "ovake zube da su imali, to mi, vase preosvestenstvo", kaze on, "nije bilo poznato! Sasvim imate pravo, to je, k'o sto ste izvoleli primetiti, sasvim susti konjski zub!" "A, naravno", dodaje on i raspiruje jos vise, "covek kad tone, a on se onda, sto kazu, i za slamku 'vata. Ali ja mu prastam, preosvestenstvo, i jedna mi je uteha u recima", kaze on, "miropomazanog psalmopevca", kaze, "koji veli: "Da postidjatsja i posramjatsja iscusci dusu moju, i da vozvratjatsja i postidjatsja misljasci mi zlaja". E pa zar tu covek da ne pobesni! Perso, on... pop Spira... okurazio se, pa on deklamuje na slovenski psalme pred ekselencijom; a ja, ja se spleo, pa ni na srpskom ne znam nista da beknem; ne bi znao u tom magnoveniju kazati ni kako mi je ime! E, mozes misliti kako mi je bilo! "Otvori se, zemljo!" rek'o u sebi.
- Uf, uf, uf! Al' kako nisi pozn'o da je veci zub?
- A kako da i poznam! I tu su mi doskocili, obesenjaci jedni! Ja sam mali zub zavio u veliko parce papira, a oni su zavili veliki zub u malo parce papira! E, ko, djavo da pozna! Eto u tome je sav njihov kumst, i sva moja nesreca i maler.
- Ej, naopako ti zvonilo, i tebi i nama s tobom.
- A ekselencija se naljutila posle pop-Spirinog psalma, pa umal' jos ja nisam izis'o kriv, k'o da sam ga namerno hteo prevariti. Umal' mene nisu obrijali! - "Ovo je ili hotimicna prevara, ili", veli ekselencija namrsteno, "ili nezgrapna sala sa mnom! A to mi nijedno nije milo, oce Kirilo!"
- Ciro, Ciro!
- ... Badava sam se ja pravd'o da nisam; da sam pon'o moj rodjeni, da je to necija vaistinu satanska i paklena uncutarija i moja suvisna iskrenost prema ljud'ma, i da sam ja nevina zertva svega toga, da mi je neko promenuo i podmetnuo! Aja, ekselencija ostade pri tom da sam hteo da ga oblazem, a verovace mi, kaze, da mi nije bila to namera samo tako ako tu pred njim pruzimo jedan drugom ruku, zaboravimo uzajamne obide i pomirimo se.
- Uf, uf, uf! Da se pomiris!
- Sta cu; vidim kako sam, znas, fala bogu, malerozan, ispascu jos ja kriv... i... pruzim ja prvi ruku, a on kao, obesenjak jedan, ne zna bajagi di da metne onaj prokleti zub, a ja jednako drzim pruzenu ruku, a on meni zub u saku pa se tu rukujemo i izmirimo!
- Izmirite! Uf, uf! Sreca te nisam debela k'o ona aspida, a sad bi me slog trefio!
- ... i poljubimo se, - zavrsuje pop Cira svoj izvestaj - poljubimo se na zahtev njegovog preosvestenstva. A zub zadrzi djakon kod sebe. A znam vec i zasto ga je i zadrz'o.
- Po-poljubite se! "I poljubimo se" - citira gospodja Persa, sva zelena od jeda. - O, poljubio se ti s tvojim pokojnim tatom Averkijem sto tamo na duvaru visi!
- Ali, Persida, cekaj, cekaj, molim te.
- Cekaj! Sta da cekam? Cekaj ti! Sta ti cekas... ti, ti...
- Sta ja cekam? Pitas me? Ne cekam nista - planu sad i pop Cira - ili bolje reci, cekam svasta. I nista me nece iznenaditi.
- Uf, uf! - huce gospodja Persa.
- Ogugl'o sam vec!
- To vidim! - veli ona.
- Tom coveku pomaze i djavo i bog! Jerbo taj covek kad godj ucini kakvu ludoriju, a on, umesto zasluzene kastige, poluci nezasluzenu nagradu! I sama me jos pitas sta cekam! Sta ja cekam?
- Da, sta cekas? Sta cekas jos? - praska gospodja Persa.
- Kad se ono jos k'o djakon vuk'o klipka i pev'o s paorima, mesto da ga kastigaju, on dobi za popa; a kad je zadocnio ono na jutrenje, a on, opet, umesto da ode na epitimiju, a on dobi crven pojas! E, pa 'ajd' se vuci klipka s njim! Ti me sad pitas sta cekam!
- Jeste, pitam te, Ciro, sta jos cekas?- vice jos jace gospodja Persa, sva zelena.
- Sta cekam? Sta ja cekam? `Oces li bas da ti kazem?
- Jeste, jos to cudo i pokor 'ocu da cujem.
- Sta ja cekam! Cekam da cujem sad, kad je vec tako poslo, cekam jos i to cudo i pokor da je, eto, taj pop Spira postao protojerej, prota; jest, prota Spira.
- Sta! Sida protinica! Grom je spalio i tebe s njome zajedno! Dosta! - grmnu gospodja Persa i zalupi vrata za sobom, pa ode u kujnu kao furija.
- E, pa kad bas 'oces da znas kako je bilo, eto, tako je bilo! A da si ti bila u mojoj kozi, - nastavlja pop Cira ostavsi sam u sobi - rekla bi i ti sa mnom zajedno: "Fala bogu kad je i ovako; kad samo gospodin vladika nije ost'o pri tom da sam ga 'teo namerno prevariti.
- Pomirili se i poljubili! Miri se ti s tvojim dekom, mamaljugo banacka, gospoja Persida je starina iz Backe, al' ja se bo'me ne mirim! - cu se iz kujne glas jarosne gospodje Perse. - Sta ce sad ovaj lonac ovde kad mu tu nije mesto!? Cim se malo maknem korak iz kujne, odmah se napravi vasar!
I odmah zatim cu se strasan tresak, i poletese crepovi tresnutog lonca na sve strane po kujni. Melanija pobeze u sobu, a Erza, bojeci se, iz iskustva, da njoj koji drugi ne poleti o glavu, pobeze u avliju pravo kamari slame, da nacupa slame za pecku. Pa i sam Erzin hulanerski kaplar, koga su zvali Secko-Jedno, koji je vec poodavno dzonjao u mraku na avlijskim vratima, i kome je u njegovom Konjickom pravilu stajalo da hulaner treba neustrasivo da doceka bar deset baka-pesaka, - i on je pobegao kad je cuo onu strasnu viku i prasku iz kujne, pa je pobegao kao da ga sam Bunaparta vija. I on se uklonio ispred opasnosti, ispred koje bi i citav eskadron pobegao; i begao je bestraga, ratosiljajuci se za veceras svakog uzivanja.
Sve se razbeglo, i nadaleko nije bilo zive duse, samo je jarosna gospodja Persa ostala sama da sprema ajnprensupu, jer ona to najbolje zna. Ali kakvih strasnih izraza nije palo prilikom gotovljenja ajnprensupe. Izgledala je onako sama kraj vatre kao jedna od onih triju u Sekspirovom Magbetu. Sve, sve je uzela na svoje reset'o, pa ni njegovo preosvestenstvo nije ostalo neprikosnoveno.
- Ajnprensupe! 'Oces ajnprensupe! - vikala je gospodja Persa, mesajuci varjacom zaprsku. - Arsenikuma da ti dam, a ne ajnprensupe, k'o sto si ga i zasluzio! Ona protinica pre mene! Ispred nosa da mi se izmakne! To ti je ono: "Poslji ludu na vojsku pa sedi kuci pa placi!" "Umal' mene nisu obrijali!" kaze mamaljuga banacka... hej, - viknu bolno gospodja Persa, sa dignutom varjacom, pa je izgledala k'o Isus Navin kad je zaustavljao sunce da ne seda - hej, ta sto nama zenama nije dao bog da mi mozemo da budemo popovi, da se mi ovako, kako nas je bog stvorio, porazgovaramo malo s tim njihovim vladikama, - da vidimo ko bi koga obrijao...

Glava dvadeset cetvrta

U njoj je opisana sveopsta radost dveju porodica: tetka-Makrine i pop-Spirine porodice, kojih suporodica najmladji clanovi Saca i Jula.

Dok je ovo ovako bilo kod pop-Cirinih, kakva divna i prijatna suprotnost kod pop-Spirinih. Kad je pop Spira dosao i usao sa kupljenim stvarima, izasle mu na susret gospodja Sida i Jula. Obe zabrinute, gledaju ga u teznji da mu procitaju s lica sto im donosi: srecu ili nesrecu. Vide ga raspolozena, pa im odlaknu, a jos vecma kad videse da se, eto, sam setio da ih iznenadi, i gospodja-Sidu i Julu, pa se cak i Sace setio, kupio mu lepu posu od crvene svile, koju boju, kao sto je poznato, svi berberi vole osobito. Cim je to videla gospodja Sida, slutila je da je dobro. Odmah je osetila, kako se sama izrazavase, da joj se "onaj teski kamen za tri frtalja pomakao" i laksi joj bio, ali ga ipak zapita, poslavsi Julu u kujnu, sta je i kako je prosao?
- Fala bogu! Fala bogu, to samo kazem ja, a to bo'me, treba i on jos vise i jos pre da kaze. Vidis ti, molim te, samo njega! 'Oce on ekselenciju da prevari! Umal' mu nisu slindarili onu bradu.
- A sta je s tobom?
- Sa mnom? Nista! Vrlo dobro! Ekselencija me izvinila. Dobio sam dispenzaciju i satisfakciju! Ja izis'o k'o nevin, a on k'o drznoven klevetnik koji se drznuo da obmane i samo njegovo preosvestenstvo! Zamerio mi je samo to sto sam se caslovcem posluzio; kaze: to su crkvene utvari, pa nije, kaze, lepo upotrebljavati ih. A zatim nam je obojici primetio da se nismo trebali nijedan zaboraviti toliko, ni ja ni on. Kaze preosvestenstvo: "Vi ste sol zemlji: asce ze sol obujaet, cim osolitsja; nivoctoze budet ktomu tociju da isipana budet von i popirajema celovjeki". I pravo je i kazao. Zasad nam, kaze, prasta, al' nam je sovjetov'o da odsad u miru i lepom soglasiju zivimo. A njemu prasta pokusanu prevaru.
- A zar ga je hteo prevariti?
- Ta tuzio me da sam se posluzio pentikostarom, pa on ost'o bez zuba, a ono nije ni bila ta knjiga, nego caslovac.
- Pa, ovaj, a zar to nije bilo...
- Ta kad dobro promislim, - veli pop Spira kao svaki covek kad prodje opasnost - pa gotovo da i nije bilo sve onako. Sad vec, boga mi, i ja vidim da mi je sav stra' uzalud bio. Nista od svega toga, moja Sido, nije istina! Kakav zub izbijen! Kakav zub! Kao da se tako lako vadi zub! Vuku paora od jutra do podne dok mu iscupaju zub, pa jos s drage volje pristaje covek, i onaj sto mu vade i onaj sto ga vadi, pa jedva ga izvuku! A ovo nit' je on hteo, nit' ja jos manje; pa: ispao zub! To je sve bila samo jedna paklena obida i kleveta i nist' vise! cudim se samo kako sam se mog'o tako uplasiti.
- E, da!?
- Ta kleveta; dabome da je kleveta! Ta vec samo to sto je kazao da sam upotrebio pentikostar, pa to mu je vec prva laz. Nije pentikostar, nego caslovac, mali caslovac! I to jos nije onaj pravi caslovac, od onih iz Rusije poslatih, nego drugi neki, trukovan kod nekog Svabe, i to bez titli, Sido, koji upravo ne bi ni smeli drzati ni u pravoslavnoj porti, a kamoli u tutorskoj kancelariji crkve nasega blagocestija! Ta vec samo zato je zasluzio da bude obrijan sto uvlaci unijatske knjige u pravoslavne crkve! A caslovac je njegova sopstvenost, on ga je kupio i doneo. Da ga pitam ko rusi pravoslavije? A on kod vladike kaze da je pentikostar, samo zato sto je to veca knjiga, pa k'o veli i posledice moraju strasnije biti!
- E, vidis ti samo licemera jednog!
- E, to sam ocut'o, nisam nist' kaz'o. Nisam 'teo da ga pred ekselencijom uterujem u laz, pa da kazem da je caslovac bio, jer bi' se tako, znas, odao i prizn'o.
- A, pa dabome! Dobro si radio!
- Al' da vi's sta je dalje radio! Da vi's amisaga njegova! Pa nije mu dosta bilo da je nas'o kakav tako od slovesnog stvorenja zub, pa da mu se i poveruje; nego, k'o veli, sad je lepa prilika da se i ja naplatim na Spirinu kontu i da ga konecno unictozim, da vidi, k'o veli, preosvestenstvo kako sam ostecen; pa don'o neki veee-liki zub, ta mal' te nece biti kolik' polak sapurike... Neki konjski zub, a to valj'da od onog najveceg stajerskog konja na kome Kranjci vandruju s espapom po nasim varosima.
- Konjski zub! E, to ga je ona njegova bestija navela da uradi; niko drugi neg' bas ona. Ah, k'o da je gledam i slusam! Ona, ona i niko drugi! Ta nije on toliko ni lud ni pakostan! E, vidis ti samo nje kako sovjetuje, k'o neki fiskal.
- Kako ga je sovjetovala, onako umal' nije i pros'o.
- Ta sta govoris?!
- Umal' sto njemu ne ode brada!
- Ta, ono, znas, - veli ohrabrena gospodja Sida - mnogo ga ne bi bas ni kostalo. Eto, nas bi ga Saca obrij'o zabadava, ako ni za sto drugo a ono za ono nase staro poznanstvo i prijateljstvo.
- Al' da si samo vid'la njegovo preosvestenstvo! Ostavi lepo mene, pa uz'o njega na mindros. Te ti on, boga mi, drz' ne daj, sto rekli. Jedva izn'o citavu kozu.
- Tako je to - trlja zadovoljno ruke gospodja Sida. - Ko drugom jamu kopa, sam u nju pada, govorila je uvek moja pokojna mama!
- Eh, manimo se toga! Bilo pa proslo!
- Pravo kazes! Boze, kad prekosutra sretnem u porti Persu: no, ta ce me, znam, pojesti od jeda i pakosti. A bas cu gledati da se sretnem s njome. Nego, rihtih, umal' nisam zaboravila. Imam da ti javim jednu vest koju smo dobili dok ste vi bili na putu. Nas Saca dobio onaj tal. Umrla mu jedna stara strina iz Itebeja, i Saca tako erbov'o jedno lepo nasledje, pa se poziva preko nase varoske kuce da ide da ga uzme, jer on je jedini zakoniti i najblizi naslednik.
- Eee, bog da joj dusu prosti, to nije rdjava vest.
- Vid'o me juce iz svoje oficine pa mi pritrc'o da mi javi, a ja mu kazem nek priceka tebe! Sad moze ici u Bec da svrsi hirurgiju. On ce ostati da dobroj strini da sest nedelja i da se venca, a posle ce ici da studira hirurgiluk.
- To je sve lepo, al' svatovi mogu tek u aprilu da budu.
- Pa dobro, a on nek da strini i pola godine! Daleko je, al' sta mu znamo, nego prsten...
- Prsten! Pa dobro, eto, veceras! Sta tu jos imamo da cekamo! Nek veceras bude formalna prosevina, a kroz dva-tri dana i prsten. Nek ode ko po Arkadiju. I njega sam se setio na putu, e, a kako ga se i ne bi' setio! Naspelo mi da se malo proveselim. Nije sala, toliko vec vreme sve u nekoj neizvesnosti i strahu; kako sam ot'so, a kako se vracam iz Temisvara.
Posle kraceg vremena dodje Arkadija, i bio je zadovoljan kad je cuo da je sve dobro ispalo blagodareci njegovoj doseci; a jos je zadovoljniji bio kad je dobio sal, botuse i stivu lulu; a najzadovoljniji je bio kad je cuo iz usta pop-Spirinih da ce sutra odneti sto forinti i metnuti ih u svapsku sporkasu na ime Jele, Arkadijine cerke, lepe udavace.


* * *

Posle jednoga sahata bilo je sve spremno. Arkadija je otisao po Sacu i odneo mu crvenu posu. Zatekao ga je u ducanu bas kada je Saca tucao kudeljno seme i hranio stiglice i kanarinke. Cvrkucuci im Saca je bio sav blazen kad je cuo zasto ga zovu. Odmah obuce dusanku visnjeve boje, veza svilenu posu oko vrata, a prema tome i ostalo odelo nije bilo postidno. Tako nakicen Saca, kao svakog praznicnog dana, pozvao je svoga principala, a ovaj opet pozove gospodina Kipru natarosa, a Kipra svoju suprugu. Gospodin Kipra ce biti na ruci Saci svojim savetima i uputstvima odnosno tala, i zato ga je pametno bilo i pozvati. Svi pristadose rado, i krenuse se od principala gospodinu natarosu, a od ovoga tetka-Makri, koja se takodje svecano obukla, a odatle devojackoj kuci, gde sve zateknu u svecanom odelu. Tetka Makra je htela, kao stara zena, kracim putem, izmedju basta kroz deru, - koja je u Backoj i Banatu odvajkada bila znak velikog prijateljstva i ljubavi - ali gospodin nataros i gospodja natarosevica spomenuse da je ovako svecanije, a i zvanicnije.
Zvanicni deo prosevine bio je i svrsio se. Gospodja Sida izredjala je sve poimence sta ce Jula u austafirung doneti, a tetka Makra je opet izlozila uz pripomoc gospodina natarosa stanje Sacine mase i novoga nasledja, napomenuvsi da je Saca i njen jedini i neosporni generalni naslednik, bilo testamenta, ne bilo.
- A sve to, - zavrsi tetka Makra - vi k'o jedni uceni ljudi, k'o napriliku gospodin parok, mozete se uveriti da nije nikakva varancija, jerbo mozete u grundupu sve da vidite i uverite se.
- Ta verujemo, verujemo, slatka prijo, - odgovara pop Spira - ta kad je jos komsija komsiju prevario!
Posle zvanicnog dela, posto je ugovoreno koga dana da bude prsten, nastade veselje. Zacas se iskupilo drustvo iz komsiluka. Nasli su i Sovru gajdasa.
Otpoce igra i pesma i zdravice, i redja se jedno za drugim naizmence. Sve je veselo bilo i nije ni mislilo na odlazak, niti bi se iko jos zadugo krenuo i kvario drustvo da nije obazrivi i etiketni principal prvi ustao da ide, i primetio veselim i raspolozenim gostima da je sve to lepo, ali da ipak treba da imaju prizrenja prema postovanom domacinu, koji se celoga toga dana truckao u kolima, pa mu
sad treba tople postelje i ukrepitelna sna.
Na to niko nije imao sta da primeti, i svi se krenuse pored sveg zaustavljanja gospodja-Sidinog. Gajdas je otpratio najpre gospodina natarosa i gospodju mu, a zatim tetka-Makru, i najposle principala i principalovicu kuci.


* * *

A Saca je bio tako razdragan da nije nikako mogao da ide odmah kuci, nego je udario sokacima, pun puncat najlepsih misli i vecerasnjih lepih slika i slatkih uspomena. Ide tako zadovoljan sve napred iz sokaka u sokak, pa misli kako je srecan i presrecan, jer mu je veceras Jula prvi put kazala ti Sandore, a i on njoj nekoliko puta ti Julo, pa i jedno i drugo udesavalo razgovor tako samo da se sto cesce mogu tikati. Ide Saca, tako, pa se seca svega sto je veceras cuo i video i doziveo. Seca se kako su dvaput silazili u podrum po vino i on i Jula. - "Deco, nema vina; dones'te vina! Tata je zedan, a i gosti su!" veli razdragani domacin. - "Sevaj, Tino, u podrum po vino", dodaje gospodin Kipra nataros, a Sovra gajdas zapeva: "Sipaj, Tino kroz keceljac vino!" A oni, kao poslusna deca, gotovi su da poslusaju, pa on uzme ona dva grdno velika bokala, a Jula cirak sa lojanom svecom, pa trce dole u podrum, pa on toci, a onda mu svetli. A on se sali s njom, pa je plasi, pa kaze da ce joj ugasiti svecu i otici, a nju zakljucati u podrum ako ga ne poljubi. A ona kaze da bi umrla od straha u podrumu u pomrcini onako sama, pa volije i da ga poljubi nego da u tim godinama umre od straha u pomrcini. A on je onda pita: a boji l' se i kad je s njim? A ona mu kaze da se onda kad je uz njega ne boji nikoga na svetu. A njemu milo sto ga tako drzi za junaka, pa onda on nju poljubi, a ona se otima pa mu kaze: "Sram te bilo!", ali to tako meko i nezno da mu jos i sad zvone u glavi te reci.
I on juri tako pravo, a sve misli na vecerasnje slike, od kojih je jedna od druge sve lepsa i prijatnija, dokle se ujedared nije nasao daleko izvan sela, cak na vasaristu, pa tu se tek zacudjen zaustavio, i pitao u sebi otkud on cak tu. Zatim se vratio kuci, legao, i dugo nije mogao oka sklopiti, a dva dana jos posle toga brujale mu gajde Sovre gajdasa i zujalo u usima ono Julino: "Sram te bilo!" Sutradan je segra imao muke cisteci braca-Sacine cizme.
Isto su tako zadovoljni bili i oni u pop-Spirinoj kuci. Pop Spira je odmah legao, a gospodja Sida ostala da posprema posle toga kalabaluka.
A tek Jula, kako je ona tek srecna i zadovoljna bila! U sreci toj svojoj htela je da svi budu srecni i zadovoljni, pa se pustila u razgovor sa Zuzom, i milo joj je bilo kad joj je ova pohvalila ukus, i rekla da joj je zdravo lep gospodin mladozenja, i da ce pasovati jedno za drugo taman kao poruceno. A Juli milo pa je pita ima li da koga ona voli, i da ko nju voli. A Zuza joj priznaje iskreno i hvali se i kaze da je mnogo njih vole, a i ona mnogo njih voli, al', kaze Zuza, da nijedan nije tako lep k'o frajlin mladozenja, niti ijedan ima onako lepu crvenu posu, pa da mu tako lepo stoji kao frajlinom djuvegiji. Tako su ceretale sve dok se nije Zuza vec malo i obezobrazila, pa postala isuvise intimna, i dok nisu cule maminu zapovest: "Ajd' lez'te", i tek onda prestade razgovor i nastase slatke misli i budna sanjanja pod jorganom.
- Uh, ta sto kojom srecom nije letnje vreme, - veli gospodja Sida, sva srecna, sklanjajuci posudje i tumarajuci jos po sobi - a ne znam sta bi' dala da je sad leto, pa da smo izveli gajdasa u avliju ili pred kucu! Ta mor'o bi duvati u one gajde da se cuju k'o ono veliko zvono cak do poslednji' salasa, makar mu pukle one njegove gajde. Ala bi se sekirala i kidala ona debela! E, moje radosti onda! Da je pitam sad, - veli gospodja Sida, otvarajuci prozore da se promaje soba - da je pitam koga ce to da obrijaju! Il' mog Spiru, il' onog njenog sto dovlaci neke cifucke caslovce u nasu crkvu i vara gospodina vladiku! 'Ajde da se to spava! Je l' ostalo jos stogodj, boze, - rece i stade razgledati po sobi. - Ta otkud tolika zapaljena kandila! Gledaj samo cuda sta ga ih goru! U svakoj sobi po pola tuceta kandila, k'o na Hristovom grobu! Ta pogasi ta kandila, Zuza; ta ako je popovska kuca, nismo valj'da spa'ije od Eleonske gore! Uf, ne znam sta bi' dala da mi je samo znati zna li! Sto nije leto, sto nije! - rece mecuci slofkapu na glavu.
Uostalom, ta joj je zelja sasvim izlisna bila, jer gospodja Persa je jos to isto vece - kad je posle vecere, posto je pop Cira legao, merila i krojila kupljeni flanel - to isto vece cula je od Erze sve sto je bilo kod pop-Spirinih. Jer Zuza i Erza su i dalje lepo zivele medju sobom, ne htevsi se povesti za svojom zavadjenom gospostinom, i sastajale se na sokaku, kao i pre svadje svoje gospostine, sa svojim hulanerskim kaplarima, a svaka je imala svoga. Jednoga su one same medju sobom zvale Zatraceni, a drugoga Secko-Jedno. A to su imena oni dobili prema razlicitom svom temperamentu. Jedan se ljutio kad je video svoju Zuzu da s onim drugim razgovara i odmah psovao: "Zatraceni!" a drugi nije bio takav, nego koju pre nadje, Zuzu ili Erzu, a on veli: "Secko-jedno" (kaze da mu je svejedno), pa kurise. - One su se svako vece nalazile, i tom prilikom su, izmedju ostaloga, jos i saopstavale jedna drugoj sve sto se u kuci jedne ili druge kazao, govorilo ili dogodilo, a on njih su opet njihove gospodje saznavale sve, sto je opet bio trajni uzrok vecitom potpirivanju i podgrevanju jedared vec otpocetog strasnog neprijateljstva. Pa je tako i veceras, pored svega posla, Zuza od vremena na vreme ugrabila priliku i izlazila s punim bokalom na sokak svome kaplaru Zatracenu i Erzi, koja je opet bila sa svojim kaplarom, i tu kazala sve Erzi sta je i kako je. Tu su pred kucom pili, pa cak i igrali uz svirku koja se lepo cula iz kuce. Erza je posle sve jos toga vecera referisala gospodji Persi.
- Preselo im, dabogda! - veli gospodja Persa kad je slusala Erzin referat. - Moz'te sad, - veli umorna od silne praske i vec malaksala i salomljena, tako da je vec budila sazaljenje - moz'te sad ako cete tri noci, kad ste natrefili na ludoga Ciru.

Glava dvadeset peta

U kojoj su opisane dve svadbe, najpre Melanijina, a posle Julina, i ispricana onako uzgred dva malera frau-Gabrielina.

Pre nego sto su to znali i sami popovi, znalo je selo da su se pomirili. Frau Gabriela je poletela odmah onoga casa kad ih je videla zajedno u kolima, i javila svima kod kojih je svratila da se pop Cira izmirio s pop-Spirom, pa zajedno putuju da kupe stvari za spremu. A Spira je, veli ona, poveo pop-Ciru, o svom trosku, da mu ovaj gustira stvari u bolti: sto kupi pop Cira za svoju Melaniju, to ce isto kupiti i pop Spira za svoju Julu, da ne bi Melanija, koja ima "nemecko vaspitanje", ni u cemu noblija izgledala od Jule. I ona i ona druga njena, Cveckenmajerka, znale su i kolika je bila suma, tri stotinarke, koju je pop Spira dao pop-Ciri samo da ovaj odustane od tuzbe i procesa. Sve su to znale i svakom kazale frau Gabriela i Cveckenmajerka, a ova poslednja doznala je, kao babica, jos i to da ce gospodja Persa ubuduce krstavati unucice pop-Spirine.
Medjutim, postovani citaoci, koji su i dosad poklanjali vere samome piscu i nikom vise, znace da je sve to jedna izmisljotina i da se stvar sasvim drukcije razvijala. Medju popovima je, istina, povracen neki jadni i zalosni status quo ante, ali ga popadije nisu primile, a nisu ga primile svaka iz vrlo pojmljivih razloga. Gospodja Persa je tako blizu bila zeljenom casu osvete, a osecala se u pravu, da je sada bila kao gromom porazena kad je cula kako se stvar iskrenula; a rana koju je ponela na dusi zjapila je jednako otvorena i nezalecena. I kako se onda i moglo zahtevati da pruzi ruku ili cak i da primi ruku pruzenu radi izmirenja, pa ma tu ruku i njegovo preosvestenstvo rukovodilo. U gnevu svom, sta je samo za gospodina vladiku rekla! Pop Cira je pobegao cak u trecu sobu od straha kad je cuo blasfematicne reci gnevne popadije svoje, koje je iz istoga uzroka i sam pisac navlas izostavio. Strasne reci! Sreca sto ih niko dalje nije cuo i sto su izuscene u drugoj polovini devetnaestog prosvecenog veka, kad nema ni inkvizicija ni anatema. A da su te reci bile izuscene protiv katolickog biskupa, za popovanja kakvog Inokentija ili Urbana, - gospodja Persa bi bila, izvesno iste sudbine koje i Devica Orleanska. - A gospodja Sida, opet, ona je presla iz jedne krajnosti u drugu krajnost. Do povratka popova s puta bila je meksa od pamuka i miroljubiva, a cim je cula kako se stvar svrsila, odahnula je dusom i osetila je sire oko vrata. Stidela se svoga dotadanjeg strahovanja i htela je da se naplati za sav onaj pretrpljeni strah od poslednjih nekoliko dana, pa i ona, eto, dakle nije htela da zna ni za kakvo izmirenje, iako je najlepse misljenje imala o gospodinu vladici, cija je zelja bila da se izmirenje popova rasprostre na obe njihove kuce. Iznenada ta sreca povratila joj je staru hrabrost i staru zajedljivost. I posle ovoga, gospodja Persa je mrzila a gospodja Sida zajedala, a obe su se zurile da sto bolje opreme svoje udavace.
Cim je sutradan svanulo, gospodja Persa se dogovori s popom da u iducu nedelju bude prsten, a posle Bozica svadba. Tako ce bar vratiti gospodji Sidi milo za drago sto je ona preduhitrila s prosevinom i prstenom. Tako je i bilo. I sada nastade zivo spremanje oprema i darova devojackih, u cemu im je i ne male usluge ucinila frau Gabriela.
Frau Gabriela je bila stvorena za takve prilike i usluge, a sto je najlepse bilo kod nje, to je sto se nije dala dugo moliti. Dolazila je cesto i nezvana. Ona je povazdan bila po tudjim kucama. Tek sretne tako neku na sokaku pa je zaustavi - "Za ime boga, um gotes vilen, gospoja", (ili snaso, ili vec kakva bude shodna titula), "ta sta ste to nacinili od tako krasnog deteta?!" (ili frajlice). "Ta imate l' vi oci?! Ta vi'te samo: lice i persona i stelung k'o u kakve princeze, - gledajte samo kakav je lajb u ove haljine! A, a, a! Izgleda, izgleda k'o nakarada kakva sa karnevala, a frajlica k'o jedna princeza!"... Pa onda stane namestati i tresti nasred sokaka tu rdjavim lajbom onakaradjenu princezu... "Pa ko ju je sio? Ko, zar ona! A sto ste njoj dali kad sav svet zna da ona ne ume da sije. Uf, uf! A, moram ja doci da to popravim, - pa da vidite kako ce onda izgledati kad ja to doteram!" - Badava se gospodja mama otima i veli joj: "Ta nemojte se truditi!" Gabriela samo vice: "A, ne, ne, najn, najn! To ce da bude, i to mora da bude! A od volje vam da mi date sto bude pravo, jer ja kad se kapriciram, ja i za bagatelu radim, al' tek ne mogu da trpim da u tom mestu gde ja zivim i masamodiram ide jedna tako lepa devojcica (pa je poljubi) u tako, ali tako nakaradnim i unpasent haljinama! I'te, molim vas! O Jesus-Marija! So senes kind und so, so... A a a! Samo jedan jed! Eto vi'te, vec place frajlica!" veli Gabriela pokazujuci na devojcicu koja se, posto joj je frau Gabriela otvorila oci, sva neutesna i nesrecna ogledala oko sebe. "Utesite se, frajlice, niste vi jedina koju je njena slatka mamica upropastila i unesrecila sve tako jednom fuser-masamodom! A, i'te molim vas... samo jedan jed !" veli i odlazi dalje. - A sutradan, tako oko frustuka, metne u ceger dvoje makaze, velike i male, naprstak i jos neke svoje alatke i ide na obecano mesto. I sto bi mogla za pola dana da svrsi, to njoj traje ceo dan, pa i dan i po. Gde radi tu i ruca i vecera, jer hteli domaci ili ne hteli, - moraju da je zadrze na rucak. A ona se bas mnogo i ne cifra. Ne ceka, sto kazu, da je dvaput pozovu; jer komsije njene ne pamte da se ikad pusio odzak na njenoj kuci, ni zimi, a kamoli leti. Zadrzana tako, ona bi ostala na rucku. A najradije je jela cvecken-knedle; leti njih, a zimi grundbirn-nudle. Kada toga ima, ona onda, kako sama veli, ne zna sta je dosta. Toliko navadi sebi u tanjir da ne vidi onoga vizavi od sebe; pa jede i hvali ih i veli kako samo u toj kuci jede cvecken-knedle i grundbirn-nudle, i onda ne zna sta je dosta. A umela je nekako da to tako udesi da na kraj krajeva bude neophodna u mnogoj takoj kuci. Ispocetka gundja, doduse, domacica i mrzi je, a posle, malo po malo, pa se svi u kuci prilicno naviknu na nju, pa im cudno kad je pozadugo nema. "Nema nam, boze, vec odavno frau-Gabriele; sta je to sas njom; kud se, boze, dela ta zena?!" zapitace neko od ukucana. Pa na to se navikao vec i njen pincika, - jedno malo, belo, nervozno i pakosno psetance sa plavom maslijom izmedju usiju, koje je, kad je blato, po ceo dan sedelo na prozoru i lajalo na mimoprolazece, - i koga je ona ili vodila za sobom kad je lepo, ili mu donosila kuci, posto su u mnogim kucama mrzili kad mu ona da iz tanjira da jede, a pincika opet bio je tako vaspitan i pametan da nikako nije hteo sa zemlje da jede (kao druga njegova paorska braca), nego samo iz beloga porculanskog tanjira. I to niko nije umeo da ceni kod tog stvora, samo frau Gabriela, jer su svi drzali velike rundove, zucove, gadze, i tako dalje. "A sto ne drzite pincike k'o ja sto drzim", govorila bi cesto ona, "pa ne bi placali strof kad kome otkine po pola doroca il'kabanice. Ja mome pinciki samo kazem kad dodjem: "Pincili, pincili!" a on, spicbub jedan mali, samo snufuje i kija i smajhluje sas repom". Vec nije bio taki njen macak, Her Kater nazvan. On se nikako nije mogao da prilagodi takvom zivotu jer je, kao i svi njegova roda, voleo miran i uredan domaci zivot. Zato je, cim je stao na snagu i postao, tako reci, sam svoj, ostavio i frau-Gabrielu i - sto je kod macka retka stvar, poznavajuci konzervativizam i privezanost macjeg roda ka mestu svoga rodjenja - frau-Gabrielinu kucu i odomacio se u drugoj jednoj kuci, gde su s njim svi zadovoljni i hvale ga kao jednog vrednog clana koji ne jede badava, nego koji zaradjuje svoj hleb. Postao je ljubimac babin i nece vise taj nista da zna za frau-Gabrielu i njen avanturni nacin zivota. Povazdan sedi mirno i zazmirivsi prede na banku, i prekida predivo samo onda kad cuje da u kujni lupa satara i da se sece meso, a posle se opet vraca svome protektoru, dobroj starici, na banak, i nastavlja prekinuto predivo.
No kad je rec o nastavljanju prekinutog prediva, da nastavim i ja prekinuto propovedanje. Frau Gabriela je, dakle, ovo dana najcesce svracala u pop-Cirinu kucu. Tu je pomagala i rucala, a tek je posle vecere odlazila. Preko nje je gospodja Persa doznavala mnoge stvari iz razgovora koji su se cesto vodili.
- A cujete l' - zapitace je tako jednom posle podne odmah po Bozicu, kad je rad oko spreme najzivlje i najzurnije otaljavan - kad ce se ona njena lorfa udati za onog golju? Jesu l' odredili termin za svatove?
- Kazu, gnedige, tamo cak oko Djurdjeva dana.
- The, a sta zna! Sto kazu, samo nek poveze glavu devojka ! A sta ce! Sta bi joj pomoglo da sedi pa da ceka! Bo'me joj baron i nece doci, neg' neko tako! Nasla sljuka prdavca!
- Kaze da nece ovde da ostanedu posle svadbe.
- Sta, nece ovde da otvore berbernicu?
- A pa nece, kaze, ni da otvore berbernicu.
- Nego? - Valjda ce apoteku! - dodaje pakosno gospodja Persa.
- Ah, ta ne, za ime boga, um gotes: al' kaze gospodja Sida da cedu odmah posle vencanja gore u Bec da putujedu.
- Ju, ju, ju, boze, vidis ti noblesa: valjda hohcajstrajze!?
- Ah, ta ne, gnedige, nego da studira hirurgiju. Znate, on ima pola cajgnisa iz gimnazije.
- Golim grlom u jagode! - veli zajedljivo gospodja Persa. - A sa cim ce! Valjda ce ga pop Spira o svome trosku poslati! I bijase!
- Ta man'te ga vragu! Nije taj siroma'. Sve nekakvi erbosafti. Ima taj novaca! Kazu da je dupli virilac.
- Moze biti! Uteha! - rece gospodja Persa i naprci usta.
- Kaze gospodja Sida, vratice se odande k'o hirurg i dentist, to jest canarct, jerbo ima, znate, laku i sigurnu ruku, pa su mu sovjetovali da je griota da svoj talenat zakopa ovde u ovim kaljavim selu - veli frau Gabriela.
Tu gospodja Persa zacuta sasvim. Valjda se sad i sama uverila da moze i to da bude. A sem toga, posle ovih podataka dobivenih od frau-Gabriele, bese joj, kad dovede u vezu s onim sto je pre neki dan cula, sve jasno. Onda se toliko naljutila da nije mogla hladno ni da misli posle o tome, a sada, kako se zacudo slagahu frau-Gabrieline reci sa onomadasnjim gospoja-Sidinim, i kako ih lepo objasnjavahu.
Jos pre nekoliko dana nanese ih slucaj te prodjose jedna pored druge bas kad su izlazile s jutrenja. Gospodja Sida se razgovarala s gospodjom Sokom grkinjom. - "Ju, a zar cete moci da pustite dete od sebe u svet?" pita je Soka grkinja. - "A sta znamo", veli joj gospodja Sida, "kad se uda, onda kud muz, gud, sto kazu, i zena!" - "Ta dabome, a sta bi i radili dva berberina u jednom selu!" veli Soka grkinja. "I jedan pa nema uvek posla. A posle i ovi sto su bili soldati, i oni obesenjaci naucili tamo da brijaju, pa pravidu konkurenciju". - "A, nece nas Sandor, ako bog da, brijati nikoga; nije, fala bogu, spao da od toga zivi!" - Nego?" pita Soka grkinja. - "Pa ici ce u Bec da studira hirurgiju i zubni doktorat! Da namesca zube i vilice, ako kome treba falisan zub", rekla je gospodja Sida, jace udarajuci glasom na poslednje reci, bas kad je gospodja Persa prolazila, "tu ce on biti majstor da namesti!"
To je onda cula gospodja Persa i odmah ubrzala da izmakne da ih ne slusa vise. Bila je tada ljuta celoga dana. Onda je drzala da je to kazano samo onako, iz pakosti, da ona samo cuje i da se jedi; a sad je lepo videla da je bilo istine u tome.
- He, slatka moja frau-Gabriela! Lako je njoj sad da se prdaci! - rece i uzdahnu gospodja Persa. - Ah, Ciro, Ciro!


* * *

Sa Perom je sve gotovo bilo. On je dobio za djakona u obliznjoj varosi B. Najmio je i lep udoban stan, i vec poslao sav namestaj tamo u novi stan. Frau Gabriela se ponudila da mu namesti kucu, jer je imala za to ukusa, pa joj je to zacudo islo od ruke. Tu ce mlada biti dovedena, i zivece kao djakonovica, jer ce se Pera odmah posle svadbe zadjakoniti. Mesto je po volji svima, pa i samoj
Melaniji, koja je za varosi i stvorena, kako je vec toliko puta rekla frau Gabriela.
Davno ocekivani i zeljeni dan dosao je. Dan vencanja mladenaca, provobracnog zenika Petra Petrovica i device Melanije, kceri postovanoga paroha Kirila Nikolajevica, bio je i prosao. Bili su lepi svatovi. Sav nobles tog mesta bio je zastupljen. Bila je cak i varoska muzika za okretne igre, a ni Sovra gajdas nije falio; samo je on vise duvao u gajde onima u kujni i u avliji nego onima u sali.
Mlada je bila lepa, bledja nego obicno, a mladozenja stidljiviji nego obicno. Veselje i igranka trajalo je samo toliko koliko i prilici nobl-svatovima, to jest do cetiri sahata po podne. A tada je stari svat naredio da se prezu konji. Posedase ili, bolje reci, potrpase se po sestoro-sedmoro u kola, pa se krenuse u B. mladozenjinoj kuci. Endjebule zapevase, zaplaka se gospodja Persa, a i mlada malo, brisuci suze spicom od snuftikle. A stari svat dade znak, i kola poletese sokakom, i zacas se nadjose izvan sela. Ludi konji i jos ludji kocijasi, pa nastade jedno besno i ludo sprsko utrkivanje i podvikivanje. Konji se zgranuse pa sve upropnice skacu, a zenskadija cici i podvikuje od silna besa: "Iju-ju-ju-ju!" Bilo je i prevrtanja i ispadanja iz kola. Najgore je prosla frau Gabriela, koja se povezla kao endjebula, mada je to bilo protiv njenog principa, jer se bojala utrkivanja i nazivala to "ludim rackim obicajem i pasijom", i na njenu nesrecu sela je bas u ona kola kojima je kocijasio jedan koji je drugima rado izvrtao kola, pa ih dosad mnoge vec tako zaduzio. Jos pre dve godine prevrnuo je jednome tako kola, a taj se opet danas strefio tu i bio resen da mu se, posle tolikog vrebanja, osveti za ono preklanjsko. I dala mu se prilika. Bas kad su izmakli tako za jedno cetvrt sahata izvan sela, potera on svoje konje pored frau-Gabrielinih i dohvati levcom levcu od tih drugih kola, ali ih ne prevrnu nego samo gurnu i ona odskocise ustranu. A frau Gabriela se sva zanela slusajuci kurmaheraje nakresanoga gospodina asesora. I bas kad je ovaj izjavljivao da je gotov radi nje da zaboravi i otera svoju vencanu zenu i nju da uzme, - dohvati levca od onih kola njihovu levcu, i frau Gabriela izlete iz kola tako lako k'o kakav lak perjan jastuk, i tako postade nevina zrtva ranije mrznje. Pala je jadnica i docekala se na zemlju prilicno nepristojno. "Pazi frajle kako djavoli!" povikase iz drugih kola paori kocijasi. Ali Gabrielina kola odletese za ostalim kolima, ona ostade u jendeku, a gospodin asesor produzi kurisanje drugoj jednoj dami, jer tako je bio prijan da nije ni primetio da to nije frau Gabriela! Usred te nesrece jos je to sreca bila sto se sve dogodilo tako blizu sela da se frau Gabriela mogla bar peske tiho vratiti onamo odakle je na kolima onako svecano posla. Vratila se strasno ljuta i bila je jednako tako ljuta da nije htela cak ni posle nedelju dana da ide s pogacarima u B., niti je htela da primi ikakvo pravdanje i izvinjavanje. Oni su se sutradan izvinjavali da u onom jurenju i utrkivanju, kao vec u svakim svatovima, nisu ni primetili da je ispala. Ali je to bila jedna vrlo plitka laz, primetila im je frau Gabriela, jer je ona lepo videla kako joj se Cveckenmajerka smejala k'o luda kad je njoj, Gabrieli, pasivao taj maler. Tako se zasmejala da je formalno pala gospodinu perzekutoru u krilo, a ovaj je, kao jedan fini i izobrazen covek, zadrzao da i ona ne ispadne iz kola. A, sem toga, nije samo Cveckenmajerka videla to, videli su to i mnogi drugi. Jer dugo i dugo jos posle toga, kad god se povela rec o tim svatovima i o tom maleru njenom, smejali bi se neetiketni paori i sukali zadovoljno svoje velike i cupave paorske brkove, i u smeju bi samo dodali: "E, e, ono joj je bas valjalo, i fajn bilo!"


* * *

To nikad nije mogla da zaboravi frau Gabriela i omrznula je i na Cveckenmajerku i na gospodja Persu i na sve u kuci im. Zato je i otisla gospodja Sidi, pribila se sad uz tu kucu i pomagala joj svesrdno oko spreme darova i svega; bila je, sto kazu, i pecena i kuvana kod pop-Spirinih.
Tu je, tako pomazuci im, pripovedala mnoge interesantne i gospodja-Sidi dotle nepoznate stvari iz gospodja-Persine kuce. Mnogo stosta doznala je tek tada gospodja Sida, pa i to otkad je upravo frau Gabriela obrznula na frau-Cveckenmajerku.
- Nije to bilo, milostiva, - veli Gabriela - tek od onih svatova kad mi je to pasiralo. Jos pre, jos mnogo pre, gnedige. A zar vam nisu to kazali? Zar niste to, milostiva, znali? Od onda jos ja nju ne mirisem kad smo bile obadve u Temisvaru, pa kad joj umro muz, i kad sam videla kako je flegmatis i 'ladna bila k'o da je umro kakav perzekutor, a ne njen suprug! Kazem vam, slatka, nist', al' nista; ni nesvestice, nist', nist'! Samo malo suza, pa i to tek forme radi, da moze izvaditi snuftiklu, i cerez kijavice koju je srecom u to vreme dobila! Pa zar ona supruga! Ona! Ona!
- Ta sta govorite! - veli gospodja Sida udubljena u posao, pa i ne slusajuci je bas.
- Necu da se falim, jer to nije moj obicaj, al' trebali ste u takoj prilici, kad je, to jest, moj suprug umro, mene da vidite. Da sta!
- Ta i'te, molim vas! - rece gospodja Sida zevajuci i cudeci se.
- E, to je bilo stogodj vredno, za videti! Tu je ona trebala da dodje da mene vidi! A tako sam, onako, znate, bas raspolozena bila toga dana za zalost, da vam ne umem kaz'ti. A gospoje oko mene pa sve kazedu: "Ta umirite se, al' dodjite k sebi, frau Gabrijela! Samo zabadava sebe upropascujete! Njega", kazedu, "ne mozete te ne mozete podici, a kome sve to skodi, nego opet vama!" - a ja im kazem: "Niko ne zna i ne veruje sta sam ja sas njim izgubila!" - A one kazedu: "Verujemo, slatka, i same smo take!" - A ja, slatka, nist' ne znam za sebe, vec furt padam iz jedne nesvestice u drugu! Ali furt, furt, iz jedne u drugu! Al' to tako strasno da je morala jedna da ponese sa sobom flasu sa sircetom, pa sve mi mecedu pod nos, pa onda, znate, dodjem k'o malo k sebi!
- O, o, o! Jadna frau Gabriela! Jadna zena!
- Tu je trebala da bude, pa da vidi, locka jedna, kako se zali suprug i muz. Al' to je, znate, tako islo, al' tako da sam se sutra i ja sama, sama sam se sebi cudila i koplimentirala i gratulirala kako sam ja to bila traurig? Znate, ponekad to zacudo ide od ruke!
I jos htede frau Gabriela pripovedati o svojoj zalosti, ali je sujeverna gospodja Sida prekide i okrenu razgovor na drugu stranu, i frau Gabriela nastavi posao.
Posao je iz dana u dan sve vise odmicao. O sta je cuda spremljeno bilo, ne smem cisto ni da redjam, jer se bojim da mi niko nece verovati, a posle i da izredjam sad ovde sve te stvari, bilo bi mnogo, i ova Glava izgledala bi kao kakav trgovacki cenovnik. Nikad valj'da nijedna popina cerka nije bila tako opremljena kao Jula popina. Koliko ce to kola trebati da sve to krenu, sam ce bog znati. Jer gospodja Sida je i sama dan-noc radila i spremila je svega toliko mnogo da mladencima nece trebati bar prvih dvadeset godina ni stvarcice u kuci da kupe. Sta je samo facli, kapica i benkica spremila. I sve ovo nije ni uvela u inventar aufstafirunga, nego je samo spremila i zadrzala u svom ormanu nek se nadje kad ustreba. Samih facli je predostrozna gospodja Sida, koja je uvek bila optimista, dala isheklovati nekih sedamdeset rifi, a prema ovome mogu citaoci suditi sta je i koliko je svega drugog bilo, tako da nije nuzno ni redjati sve. Dosta sto cu vam reci da je Sandor (tako su zvali Sacu svi od prosevine u kuci) potpuno zadovoljan bio kad mu je pokazan bio tacan spisak sviju stvari, i kad mu je jos primeceno da ce kroz nedelju dana primiti i ono sto nije inventarisano, ali je u celoj ovoj stvari ipak najglavnije, a to je: samu Julijanu. A tu je, tek sto nije, jos koji dan.
Blizi se Djurdjevdan, dan vencanja Jule i Sandora. I sa casnicima je vec gotovo. A casnici su taki ljudi da se Sandor moze samo ponositi kad pogleda medj kakvu je gospodu dospeo. Stari svat ce biti gospodin Kipra nataros, kum gospodin doktor, Sacin buduci kolega, a dever ce biti jedan jurat iz Staroga Beceja, koji je nesto zapeo na egzamenima, pa sada kao neki patvarista prakticira kod nekog fiskala. Pomalo prakticira, a pocesce ide u lov na sljuke, ili po vazdan peca na Tisi ili u ritu na glistu karase i drugu ribu, i nosi za sesirom veliko pero od caplje, a cim izadje izvan varosi, a on odmah skida cizme pa ih mece na stap. On je Sacin drug iz detinjstva, kroz sve osnovne i pola latinskih skola, pa su se jos onda dogovorili i zadali jedan drugome veru da jedan drugome bude dever; to jest, onome koji se prvi ozeni da onaj drugi bude dever.


* * *

Dodje i dan svadbe i vencanja. Osvanuo je lepi Djurdjevdan. Cela pop-Spirina avlija mirise od silna jorgovana, a sve selo okiceno selenom, jorgovanima i vrbovim grancicama, jer je praznik. U pop-Spirinoj se kuci formalno spalo s nogu od ovo nekoliko dana. Pop Spira je bio stari Srbenda. Kad je trebalo odresiti kesu i pokazati se sta je popina kuca, nije zalio. "Nek ide, zato je i teceno!" rekao bi. "Nisu svaki dan svatovi! Ako nemam ja, imace Lorinc Civutin!" I kao god sto je trazio da je kod parohijana toga dana svacega izobilja, tako je i on na dan Juline svadbe svacega spremio. Bio je jedan od obligatnih postovalaca Dositejevih, iako ga je malo citao, ali se ipak u tom nije slagao s njim sto je ovaj vikao na troskove, svirke, igru, pijanku i veselje, i zamerio mu sto je on, Dositej, inace tako ucen i pametan covek, - tako pisao i govorio o srpskim svatovima i drugim veselim i lepim obicajima. "Nije se zenio nikad", izvinjavao bi ga pop Spira, "pa mu nije ni zameriti sto je tako pis'o. Dok sam ja ziv, bice ovako i u mojoj kuci i u selu!"
I doista je spremljeno svega i svacega. Velika soba i dve borcne bile su ispraznjene i sav namestaj odnet u supu, a sobe ostale prazne da se na Djurdjevdan napune stolovima punim svakoga pica i svake djakonije. Staro vino u podrumu pregledano je i odredjeno da se toci dokle ijedan iz veselja trazio bude. A veselice se celoga dana i svu noc, jer mladenci ostaju u kuci, a tek posle
nekoliko nedelja se krecu na put, na Sacine nauke.
Stigose svatovi sa mladozenjom. Divan je bio Sandor djuvegija, pravi gazdacki sin, a ukusno odelo pokazivase da je svrsio nesto latinskih skola. Na njemu bogato ukusno odelo. I dusanka i prsluk i caksire, sve od bela tanka stofa, i sve raskosno isarano plavim gajtanom. Na prsluku nekih trideset sitnih srebrnih puceta, oko vrata svilena crvena posa, a na njoj zlatom izvezen srpski grb; izvezla ga je njegova Jula, misleci neprestano na njega. Ispod dopola otkopcanog prsluka vidi se tanka bela kosulja od srpskog platna, zlatom izvezena spreda, a to mu je izvezla i poslala njegova sestra Jana, iz distrikta. Na nogama lakovane cizmice sa zlatnom ruzicom i kvaslom, a na glavi sesir sa strukom kovilja, koje se rascvetalo na toplom djurdjevskom suncu pa zaklonilo djuvegiji sav sesir.
A za mladozenjinim kolima sijaset kola. Iz same Backe je doslo skelom sinoc devet i jutros sedam kola rodbine Sacine, a suvim opet toliko. Zakrcila kola sokak, ionako pun radoznala i pozvana i nepozvana sveta. Sviraju gajde, igraju kola u avliji nekoliko i duz sokaka dvaput toliko. Izlaze iz kuca pomagacice, rodjake mladine i mladozenjine, dele ruzmarine svatovima i tanke peskire konjima, pa i konjima milo, i oni udesili pa igraju uz gajde, a najlepse igraju konji Rade Karabasa.
U odaji gde se oprema mlada, zurba: svaki can ulaze i izlaze odande.
Kad se Saca skide s kola i podje u kucu, zapevase devojke Bacvanke, sve rodbina Sacina:

Oprav' se, oprav', brate Sandore!
Da mi idemo po tvoju ljubu,
po tvoju ljubu, po nasu slugu;
tebe da ljubi, a nas da sluzi!

- Hooo! - docekuje ga Julina rodbina. - Izvol'te, izvol'te. "Sniska streja, visok djuvegija!" - vele mu i uvode ga, i posluzuju njegovu rodbinu, dovode svirca, i zaigrase kolo u hodniku, ocekujuci da izvedu mladu, oko koje se skupilo sijaset drugarica i rodjaka, koji joj u silnoj revnosti i usluznosti vise smetaju nego sto pomazu. Iz odaje se cuje svatovska pesma sto je pevaju devojke kad nevestu cesljaju; cuje se pesma:

Dok stane tudja plesti pa kleti,
i tudja ruka kosu krzati,
a ti ces, Julo, onda plakati.
Onda ces svoju spominjat' majku:
Oj, majko moja, oj, nego moja!

- 'Ajd' devere, 'ajd' zlatan prstene! - viknu jedno lepuskasto veselo lice kroz odskrinuta vrata na mladinoj odaji.
Dever se pusti odmah iz kola i ode po mladu. I na njemu lepo odelo, a za sesirom mu veliko capljino pero, kao sto i prilici juratu. Izvedose i mladu i dovedose je do kola u koja behu najlepsi i najbesnji konji upregnuti. I mlada bese divna. Plave oci kao nebo djurdjevskoga dana, a pogled joj svecan i divan kao danasnji svatovski dan.
I dok su rodjake jos nesto suskale i opremale oko Jule kod kola i trazile jos neke hordnodle i ciode, edjenbule i paroske devojke zapevase kroz suze onu tuznu pesmu:

Ne jadaj jade, Julo devojko,
ne jadaj jade, ne roni suza!
Sutra ce t' majka vecma zaliti
dok tvoje druge na vodu podju,
na vodu podju, pod pendzer dodju,
pa pozovedu Julu devojku:
"'Ajde na vodu, Julo devojko,
'ajde na vodu, vode doneti!"
A kakav ce majka odgovor dati:
Ili ce reci: "Donela j' vode"?
Ili ce reci: "Ot'sla je Jula"?
Ili ce reci: "Zaspala Jula"?
Tvoja ce majka pred dvor izaci.
Pred dvor izaci pa besediti:
"Pones'te, druge, Juline sude,
moja je Jula vode donela,
vode donela - al' tudjoj majci,
ni Jule mlade, ni vode 'ladne!"

I odjednom zasuzise oci i starom i mladom, a najvise drugaricama Julinim. One se smeju, a suze im teku niz njihova bela lica. Zaplaka se i Jula, i gospodja Sida, i baba Makra; svi brisu i nos i oci. A Nica bokter - u cizmama i durdiji sa gajtanima i ruzmarinom - tesi devojke pa im kaze:
- Ta sto placete! Ta do'ce red i na vas ! Nek placu babe i starci sto im se to vise ne moze strefiti, a vi do prvi' kukuruza! Ostalo je, fala bogu, jos djuvegija!
A devojke se onda smeju kroz plac.
Mlada se pope u kola i sede uz devera. Stari svat naredi da se krecu. Zapucase bicevi, i kola poletese jedna za drugim i jedna pored drugih. Ludo i besno poletese, tako da se sve zivo sklanjalo sa sokaka, i kokoske i guske, sve polete ukraj kad podjose sila i svatovi na silnim konjima i s mnogim paorskim momcima na konjima. Kao vetar proletese ulicom i zacas nestade i kola i konja i momaka i devojaka; i cvece i perje i kovilje, sve se izgubi zacas u daljini. U poslednjim, najpametnije teranim kolima sede dve prije, gospodja Sida i tetka Makra, obe u svilenim haljinama, gospodja Sida u nekom kapizonu kakav pisac davno nije video ni na starim kontrafama, a tetka Makra u svilenoj marami, - sede pa placu i tese se uzajamno obadve. Nista ne govore nego samo liju i brisu suze; taman jedne obrisu, a druge stignu.
- Ta nemojte plakati, prijo, - tesi je prija Makra - eto i mene ste rasplakali, a ja sam bas tvrda srca; ta to mora biti. Jedared i to mora da bidne!
- Heee, e, slatka prijo... - vajka se prija Sida.
- Eto i mi smo se, sto kazu, udale, pa sta nam je falilo. Ostale smo zdrave i citave, fala bogu. Pa, tako i oni...
- Jao, lako je vama, prijo, tako divaniti; vi ne udajete! Al' kako je meni! Od'ranila je, sto kazu, izmalena, pa sad... - pa se opet zaplaka prija Sida.
- Pa ne ide Turcinu, nego opet, sto kazu, u kristijansku i komsisku familiju! - tesi je prija Makra.
- E, slatka prijo, ta kako da ne placem, od radosti!?
I obe prije zaplakase se sad opet od radosti.
Svrsi se vencanje i svatovi se vratise, zaobisavsi daleko unaokolo; vratise se jos besnje no sto su otisli.
Uhvati se u kolo i zvano i nezvano; mladji igraju, a stariji se obredjuju sljivovicom, koja je Julinih godina, a Nica bokter i pije i igra. Otpoce rucak. Posedalo sve i zapremilo nekih pet stolova, dva na glagol, a tri na pokoj, postavljenih u kuci i u avliji. Sam rucak necu opisivati, jer priznajem da je lepse i lakse biti pozvan na rucak nego ga opisivati. Napomenucu samo to da je gospodja Sida ucinila sve sto mrznja i ljubav jedne domacice uciniti moze - mrznja prema gospodja-Persi i ljubav prema gostima i svatovima - da stvar ispadne sto lepse. Raspitala se bila tacno do sitnice sta je i kako je bilo kod gospodja-Persinih, pa je gledala da svega i vise i bolje bude kod nje, i kola i konja, i peskira, i gajdasa, i postavljenih stolova, i jela i pica. "Srpbskii kuvar trudom Ierotej Draganovica, obsteziteljnoga m. Krusedola ieromomaha, sabran i dovoljnjim iskustvom pravilno ispitan" proucavan je i prelistavan jednako, i tako je danasnji sjajan i obilan rucak, kojega su svi gosti i pulgeri pa i bemateri do neba hvalili, bio rezultat udruzene teorije i prakse, - teorije jeromonaha krusedolskog Jeroteja i prakse gospodja Sidine. Za vreme rucka je bilo i nekoliko zdravica.
Posle rucka nastade opet igranje.
Stariji i ne ustadose od stola, a omladina se uhvati u kolo. Sviralo je pet gajdasa; dva u sobama, dva u prostranoj avliji, a jedan na sokaku pred kucom. (Bio je i sesti, ali je on vec do podne tako pijan bio da su ga odveli u supu da se ispava, a oko gajdi mu se sad deca otimaju, vuku ih po avliji i duvaju u njih.) Posle podne se slegao svet Juli popinoj u svatove, tako da je ko hteo, mogao je komotno pokrasti sve selo. Koga ti tu sve nije bilo, i ko ti se tu nije napio i naigrao toga dana! Dosla je cak i pop-Cirina Erza, nezvana ali izvesno poslana. I nju uvukose sa sokaka u avliju u kolo, iako se kao otimala i malo vikala: "Nem tudom, i ne znam nista !" i trazila da je puste u kujnu da pomaze Zuzi. Sve joj to ne pomoze, uvukose je izmedju Nice boktera i Proke plajasa. Erza se stidi, ali igra, i jednako se izvinjava Proki da ne zna nista, a Proka joj odgovara podskocicom:

Ja sam mala, ne znam nista,
metite me kod ognjista,
di kuvari vatru pire,
a na mene ruke sire! Iju-ju, iju-ju!

Igra kolo, zveckaju sablje hulanera Rusnjaka i dukati na vratu paorskih devojaka, a cicane paorske suknje sve se cisto lome; ohrabrila se Erza, pa trese i veze do Nice boktera, pa raspalila i njega, te joj i ovaj rece svoju:

Tako, tako, do nedelje
ma ostala bez kecelje. Iju iju-ju!

Kolo se sirilo, pa je sve vece i vece. Sred velikog Nicinog kola uhvatilo se drugo manje, u koje se pohvatale neke trgovacke kalfice i neke frajle u sesirima. Zovu ih ovi iz velikog kola, oni se lepo zahvaljuju, ali nece, izgleda ocevidno kao da hoce da su odvojeni kao zejtin nad vodom. To uvredi Nicu koji je bio u tom stanju kad je covek iskren, a i inace je bio onvo njegov dan, pa poce:

Sidji, boze, s nebesa,
pa da vidis cudesa:
kako cifte vode kolo,
a paori unaokolo!

Pored Nicinog velikog paorskog kola, i u njemu onog ciftinskog malog, uhvatilo se jos jedno trece, opet paorsko. U njega uvukose i neke Svabe iz drugog kraja sela, a medju njima i Sepla suvacara i zenu mu Betiku i cerku Kredlu. Sepl je iz postovanja prema pop-Spiri, kao lojalan Svaba i mestanin, doneo mladencima tortu na prezent. Uneli su je torzastveno; najpre je isla Kredla sa tortom, za njom Betika sa velikim stajerskim amrelom, a za njima krivonogi Sepl sa teskom lulekanjom i sa otromboljenom donjom usnom. Izvinjava se Sepl da ne zna srpski ni govoriti a kamoli igrati, ali sve mu to ne pomaze! Igra Svaba ako mu se i ne igra! Gleda ga Nica bokter iz onog drugog kola, gleda i Sepla i Seplovicu i druge Svabe i Svabice, kako smesno igraju, pa otpoce:

Igra Svaba i Svabica,
a na Svabi kabanica;
bolje igra kabanica,
nego Svaba i Svabica.

Igra kolo, bruje gajde, a decurlija trci oko kola ili vija jedno drugo i provlaci se izmedju igraca i igracica, bacaju sesire u kolo i soraju ih odande napolje, ili se kupe oko vatre gde stoji Arkadija crkvenjak i njegov pomocnik - negda najgluplji djak u skoli, kome je stari ucitelj proricao da od njega nece biti nikad nista i da nece videti od njega 'asne ni crkva ni opstina, pa se prevario, jer, eto, ovaj doterao do pomocnika na zvonari - i pale crkvene prangije. Nakupila se deca, pa cekaju da Arkadija ispali jednu prangiju. Ali ce malo poduze cekati, jer ga je frau Gabriela zamolila da ne puca dok je ona u avliji, jer kaze da ima vrlo haglih usi.
- Je l' te, necedu pucati kanoni? - pita frau Gabriela.
- Nece, nece, gospoja.
- Molicu vas, daklem! Al' vi se, je l' te, ne salite, je l' te... ne, ne, nemojte dizati tu stanglu! - viknu frau Gabriela i zapusi brzo svoje haglih usi. - Znate, strasno sam nervez!
- Necu, necu, gospoja, kako bi' ja! - smeje se Arkadija.
- Bicu vam jako obvezana! - blagodari mu frau Gabriela, koja je takodje bila u svatovima, kao i njega odskora neprijateljica frau Cveckenmajerka, i cas se unutra, a cas u avliji nalazila.
Frau Gabriela je bila na rucku i tamo se lepo unterhaltovala. Bila je vanredno raspolozena kurisanjem jednog starog stucera tamo unutra. Nije htela a ni mogla da da odgovora na jedno njegovo pitanje vrlo delikatne prirode, pa je onako razdragana izasla u avliju sva rumena i zajapurena, pa se hladila tankom snuftiklom. Na licu joj neko blazenstvo, a usta upola otvorena, pa kao da polako piri na nesto, onako kao u domacice koja sece onoga casa iz rerne izvadjeni vruc kuglof, koji joj je ispao vanredno dobar, pa se pusi i ide prijatna para i miris od njega ustima domacice, i ona oseca i na celom licu pokazuje neopisanu sladost i milinu od toga.
Tako je i frau Gabriela osecala neko zadovoljstvo, i onako razdragana izasla u avliju, pa, kao svako srecno stvorenje, gotova bila da zagrli ceo svet. Htela je da pokaze svetu da se ne tudji od paora, da se pokaze kao plebejka, pa se uhvatila i ona u paorsko kolo koje je igralo i podvikivalo u avliji. A uhvatila se bas izmedju dva ugledna i lepo obucena gazdacka momka, koje su u selu pajtasima zvali, a ne znas koji je od koga stasitiji i lepsi, i time je doista dokazala da je dobra masamoda i da ima ukusa, pa je okrenula glavu levo, i gledala stidljivo u zemlju i igrala lako kao kakva svigarica.
- A sto mi ne hofirate? - zapita frau Gabriela odjedared one oko sebe kad joj se dosadilo cutanje. - No, i vi ste mi lepi stuceri kad pustate damu da zadrema pokraj vas! Kakvi ste mi vi tenceri! Ta govor'te stogodj!
- Pa, mi k'o velimo, nece, valjda, znate, imati forme to - veli joj jedan pajtas.
- A, aber majn got, kakva forma! - hrabri ga razdragana frau Gabriela, pa mu stisnu ruku da ga, kao veli, malo upitomi i ohrabri.
- Pa, ovaj, bas i mozemo! Ajd, Severe, ti s' to bolje izucio - veli pajtas drugom pajtasu.
- A-jo, dabome, dabome - veli frau Gabriela, pa ohrabri i Severa k'o i onoga s leve strane. - Da se pofalim onima unutra sas eroberungom i sas mojim kavalirima.
- A mozemo l', gospoja, da nakitimo malo, onako, po naski, s fronclama, sto kazu, ako ne bi zamerili stogodj? - zapita Sever.
- O, zdrage volje! Ih, bit' si, molim vas! - rece frau Gabriela koja osim reci froncle nije ni reci razumela od celog ovog smisla, pa stade jos sitnije vesti u kolu.
Ali kad onaj tencer izvadi jednu takvu poskocicu kakvu frau Gabriela izvesno svoga veka nije ni cula ni citala gde, - frau Gabriela viknu samo svapski: "Na!" sa takvim glasom i izrazom na licu kao da joj je najveca gusenica pala na vrat, i pusti se naglo iz kola, pa ode kao oparena s opustenim rukama kao kad mokrih ruku covek trazi peskir. I koga da prvo sretne na vratima kao svedoka svega toga, nego opet onu fatalnu frau-Cveckenmajerku!
- Jesus-Marija! - viknu zaprepasceno frau Gabriela. - Frau Cveckenmajer!
- Na, kristi-got, tako vam i treba! - pozdravlja je ova.
- O, molim, molim! I vama i svakome moze to pasirati.
- Jest, kad bi frau Cveckenmajer bila tako lakomislena pa da se tura i di joj nije mesto.
- Pa, kad budem vasih godina, draga hebame, onda valjda necu biti tako lakomislena, nego praktis k'o vi...
- A, izvin'te! - prekide je Cveckenmajerka. - Ja mogu doci u vase godine, al' vi u moje, bo'me, nikad vise... Nikad, slatka!
- Na i vidi vam se po... Lako vam je kad je Bonaparta popalio po Oberestrajhu sve protokole i matrikule!
- A vec kdo vas ne mogu da prodju nijedni svatovi a da vam kakav godj djavo ne pasira! Ne moz'te da zivite bez malera! - veli Cveckenmajerka ocevidno popustajuci. - Tako vam i treba; al' bas, bas mi je milo! - rece trudeci se da izgleda kao da joj nije milo, pa je odvuce nastranu, onako tajanstveno kao sto to rade zaverenici u tragedijama na pozornici u trecem cinu, i stade je prijateljski koriti, poluglasno, da niko ne cuje. - Al' za ime bozije, libste, ta sta pravite to od sebe! Ta zar ne znate te racke obesenjake paore, te divljake, sto samo to znadu! A da im nije nas iz Oberestrajha, ta ne bi ni danas jos znali sta je to semlprezla i pohenes! To ne znadu, a pasija im je da se prdace sas noblesom!
- E, pa feler je, eto priznajem! - popusta frau Gabriela odobrovoljena i zadovoljna sto, primajuci ukore i savete, bar na taj nacin izgleda ipak mladja od Cveckenmajerke.
- E, bas mi je milo! Bas bog da prosti! Tako vam i treba, kad izbegavate nas, pa trazite paore!
Ovo ovoliko sacustvovanje dirne frau-Gabrielu i ona se izmiri sa frau-Cveckenmajerkom.
- 'Aj'te, slatka! - veli joj Cveckenmajerka, pa se uzese ispod ruke, i ostavise punu avliju paora, i odose u kucu medj nobles, gde im je i mesto.
A nije manje veselo bilo ni u velikoj sobi, tamo gde sad udjose ova dva izmirena clana noblesa. I tamo se jednako pilo i nazdravljalo i igralo, a bas kad su ove usle, zacutalo se. A zacutalo se zato sto se nevesta Jula stidela i ustezala se; a stidela se zato jer ju je zamolio stari svat, koji toga dana ima od sviju svatova najvise prava da zahteva da mu otpeva onu njegovu pesmu, onu koju on i pijan i trezan najradije slusa, a koja je danas bas zgodna i kao porucena da je Jula otpeva. A mlada, kao svaka mlada, stidi se, pa kaze da nema glasa. I mladozenja je zali, pa je brani, pa i on kaze da je izvine za danas jer nema glasa, ali je drugarice uteruju u laz, i vele da ona najlepse peva od sviju njih.
- Pevaj, ludo, kad ti stari svat zapoveda! Ej, pusto, sto nisam ja na tvome mestu, ta pevala bi' i da pustosvat zeli, a kamol' kad stari svat trazi! - veli joj jedna.
- Ta znas da si mlada, - sanu joj druga, - mlada mora da peva pa i da nema glasa, a kamol' kada ga ima k'o ti! Ta koja nikad u veku nije zapevala, na danasnji dan mora.
- Ta imaces kad i plakati, - sali se stari svat - a sad pevaj!
- Eh, zar mi opet ne znamo kakvo je mladino pevanje! - hrabri je otac. - 'Ajd' pevaj, pevaj, Julo!
A Jula se jos jednako usteze, ali kad navalise na nju jos jace drugarice i rekose: "Moras, moras, Julo ! Da vi's da smo mi mlade, kako se ne bi dale moliti", - otpoce i ona svojim lepim, jasnim kao srebro, devojackim glasom. Zapeva onu staru neznu pesmu:

Raduj se, mlada nevo,
vec carne tvoje vlasi
od mirte venac krasi,
zelene mirte splet.

Kiceni svati vicu:
"Odbi se vita grana
od plavog jorgovana,
odbi se s granom cvet."

I tu htede da zavrsi Jula, jer dok je pevala, sva je cisto gorela od stida, a oko nosica i ispod ociju sva se oznojila. Ali svatovi navalise, i ona morade da produzi:

"O vrat' se, nevo, vrat' se -
zar nisu seje mile
dosta ti nezne bile?
Kuda ces? Vrat' se, oj!

Iz sveta zar je momce
od majke sladje stare,
sto suze vriskom tare
i zivot kune svoj?"

Tu prekide Jula opet, jer kad je pevajuci ovu strofu pogledala na svoju mamu, videla je kako se gospodja Sida zaplakala. Zaplakala se i Jula, i glas je izdade. Svati se razresavaju od daljeg pevanja, jer je i njih sve rastuzila. I ne bi kraja hvalama sa sviju strana; hvalise i pesmu i pesnika i pevacicu.
Stari svat je sada pripovedao kumu najpre o pesniku te pesme, Vasi Zivkovicu, svom konskolaru, a posle o pesmi, zasto, to jest, voli on tu pesmu vise sviju pesama, i dalje, kako samo, eto, toj pesmi ima da blagodari sto se ozenio svojom sadasnjom suprugom. Pripovedanje staroga svata bilo je opsirno, i svece su se zapalile i vecera postavljena, a on jos nije dovrsio. Njegova sadasnja zena je tu pesmu pevala kao devojka u jednom drustvu, ona je imala divan glas, a pesma bila nova, dotle nepevana i necuvena u drustvu, pa je sve ocarala pesma, a njega i pesma i pevacica. Svi gosti sad navalise da ona produzi i zavrsi tu pesmu koju je Jula otpocela, i, posle nekog opiranja i izvinjavanja, zapeva starosvatica petu strofu:

"Zar tamo kud si posla,
zar sunce lepse sija,
il' cvece lepse klija,
o, vrat' se, snaice!

Gle ! druge dar ti nose;
od ruza gnezdo krasno,
u gnezdu gucu jasno
dve sive grlice!

Ne slusa lepa Jula,
vec belom rukom mase,
za njome ves'o jase
taj zenik nevera.

O, idi, divna nevo,
gde sreca za te cvati,
i pesma nek te prati
tvog rucnog devera.

U nove ides dvore,
gde zaova cvece bere,
i nova majka stere
od sadiplatna put.

O, zbogom, krasna duso.
Pa srecna dovek budi.
I odjek srodni' grudi
jos prima: Srecan put!"

Glas joj je malo drhtao, ali je doista lepo pevala. Dok je pevala, gledala je jednako preda se, izmedju strofa se tiho izvinjavala i tuzila za onim glasom u mladjim godinama, i kupila sa carsafa mrvice od pite s orasima i metala ih na jednu gomilu. I nju pohvalise i zablagodarise joj kad je zavrsila poslednju strofu.
Tek posle svega ovoga doneta je vecera, na koju su bili zadrzani mnogi gosti, a jos toliko ih je i samo ostalo na veceri. Veceralo se u sobama i kujni. Tamo nobles, a ovde plebs, u koji ovoga vecera racunamo i Nicu boktera, koji se inace rado za beamtera izdaje. Njega je, doduse, nudio Glisa Sermijas da ide u sobe gde su gospoda i bemateri, ali se Nica izvinjava time sto tamo ne bi bio komotan, a veli on, on i ne racuna da jede ako ne sme da se nasloni na jedan ili drugi lakat kad jede, a toga tamo u sobama ne moze da bude. Zato je ostao duboko u noc i jeo i pio u kujni. Kad su ga opominjali da ide na duznost, on nije hteo, nego je slao svakog sata po nekog mladjeg da duhne u rog na svakom roglju, a on je ostao pa i dalje jeo i pio, i strasno larmao u kujni kad je hteo sa punom casom da ide u sobu da nazdravi domacinu i mladencima, pa mu nisu dali nego ga slali da ide na duznost.
- A zasto da idem, i cerez koga da idem!... Nije me, doduse, niko zvao u svatove, al' niko me fala bogu, i ne tera! Pa zast' da idem? Je l', zast'! Ko je od dobra jos pobegao?
- Da cuvas selo! - graknuse oni u kujni na nj.
- Ta otkako je izbusen prvi bunar u ovom selu, ta nije bilo boljeg boktera neg' sto ce ga nocas biti! Ta cuva nocas selo sam svetac sveti Djuradj! Ta jes' vid'o koliki mizdrak ima k'o ulaner kakav! Lopova nema, jerbo sve je to danas pijano otislo odavde iz avlije, k'o da je bilo u svatovi kad se zenio silni car Stevan! Ko ce danas na svetac da krade! A i da ima, velim, lopova, nit' on moze bezati, nit' ga ja mogu ovakav kakav sam vijati i stici, kad smo obadvoje, sto rekli, dva dedaka, obadva jednaka! Hahahaha! Aj, je l' dobro divanim? Nego, daj-der tu cuturu ovamo. Ako sam beamter, bas sam beamter; iako sam se najmio, nisam se, sto kazu, pomamio.
I pravo je rekao Nica bokter. Sve je to bilo pijano, i tamo po sobama, i u kujni, i u avliji, i u selu. Tek pred zoru umuce pesma i svirka i prestade zagor i svatovi se razidjose iz prizrenja prema umornim mladencima i sutrasnjoj kiseloj corbi. Otpratise kuma i starog svata i devera s gajdasem, s kojim je posle Nica bokter produzio kroz sokake, vrseci u isto vreme i svoju duznost. Te noci, tako uz gajdasa, izduvao je veseli Nica bokter hiljadu i nekoliko stotina sati. Sreca te je sve po selu spavalo kao poklano, pa ga niko nije mogao kontrolisati u radu i sutradan tuziti za takvo nesavesno rukovanje i vrsenje njegove duznosti. Ostavi ga naposletku i gajdas, i savi u drugi sokak; ode i on da spava i da se potkrepi, jer ce mu trebati nove snage sutra kad ode na medljanu rakiju i na kiselu corbu, kojom ce, zajedno s ostalim gostima, da tera sutrasnji mamurluk. Mozda se i Nica za to spremao; zato se i on izvali na prvu klupu, pokri se kabanicom, i poce po svom obicaju da broji zvezde na nebu, da bi pre zaspao; izbroja sedam-osam zvezda, pa zahrka junacki i taj poslednji Mohikaner iz danasnjih svatova.


* * *

Tako se svrsila i ova svadba, ali su jos nedelju dana brujale gajde u usima mamurnih seljaka, a godinama se spominjala Julina svadba.
Saca je sedeo naizmenice u obe kuce, izmedju kojih je obaljena taraba odmah na dan svadbe; jednoga dana je sedeo kod tetka-Makre, a drugog kod pop-Spirinih. Tu mu govu. Uvek ga ujutru pitaju sta on najradije jede, pa mu kuvaju. Saca i Jula idu povazdan jedno za drugim kao macici. Najradije se bavili u basti pod zovom, - iako to nije bas ni najmanje poetsko drvo i mesto - za one koji nisu zaljubljeni. "A, vi ste tu!" rekne im tek gospodja Sida kad ih gdegod nadje. "A kad vas covek trazi, ne moze nigde da vas nadje, k'o da ste u zemlju propali!" veli zadovoljna mama. A zadovoljni su i oni, vole se sve vise i vise, i jos cisto ne mogu da veruju da su se uzeli i da ce uvek zajedno biti.
Posle dva meseca otisao je Saca zajedno s Julom u Bec da tamo dovrsi hirurgiju i zubnu lekariju, posto je pokojnoj strini dao parastos a tetka-Makru preselio kod tasta. Negovana i iskreno postovana u starim danima svojim, tu je baba Makra spokojno ocekivala smrt, cunjajuci jednako po ormanu, vetreci svoje rublje i naredjujuci cesto u cemu ce je sahraniti i sta ce sve kupiti za pokoj duse njezine.
Pera s Melanijom vec davno nije bio u tom mestu. Otisao je za djakona u B., a u selu ostali popovi s popadijama; popovi i kojekako, a popadije nikako medju sobom.

Glava dvadeset sesta i poslednja

Koja ce sadrzajem svojim zacudo mnogo biti nalik na one "stamparske pogreske" koje se obicno u svakoj, pa i u najboljoj knjizi spominju na kraju, - gde, sto jest, pise: kako je, i kako bi trebalo da je u knjizi.

Proslo je od onoga ispisanog u prosloj Glavi povise godina, a za to se vreme dosta sto-sta izmenilo, i selo i parohijani, i popovi i popadije, i zetovi i kceri im.
Popovima pomazu kapelani, a popadijama sluskinje udevaju u iglu. Popadije su - htele ili ne htele to priznati - mnogo starije, sad vec i leti, cim zahladni, nose botuse. Jedna po jedna sposobnost ih izdaje. Obe nose naocari. Ostavljaju ranije strikeraje, i priznaju i same da nije kao nekad. "He, ostarelo se to, bo'me! Prolaze godine!" tek rekne jedna ili druga savijajuci strikeraj i zabadajuci striknodlu kroz klupce i carapu. A to jos jasnije priznaju kad hoce da udenu u iglu. Tada obicno i jedna i druga zovu sluskinje, koje imaju mnogo zdravije oci, pa mogu da vide i mnogo sitnije stvari nego sto je, napriliku, kakav apotekarski pomocnik, kisbirov ili hulanerski kaplar. Postale su i zaboravne, tuze se na pamcenje. Zaborave gde sta ostave, pa cesto po pola sahata, a i vise, traze, napriliku, naprstak. "Ta di se samo deo taj prokleti naprstak? Sad je otoic tu bio, grom ga spalio! Jos se secam da sam ga na narocito mesto metla, da ga samo ne zaboravim! Moram zasiti ove proklete dzepove: sto dzepova, a ni u jednom nista!" pa se lupaju jednako rukama kao petao kad hoce da kukurikne; psuju, praskaju i bede ma koga po kuci, dok im naprstak ne spadne s prsta. "O, ubio te bog, Persida - ili Sida! Sve kod tebe mora biti neki djavo; k'o da ti je osamnaj'st godina!" Ali ipak ni jednu ni drugu nije izdao ni vid ni pamcenje onda kad treba videti svoju protivnicu, i kad se treba setiti sviju onih neprijatnih sitnica iz ranijeg neprijateljstva. Pamti sve i jedna i druga, i mada se tuzi na slab vid, ipak zato jedna drugu jos izdaleka opazi, pa se jedna drugoj uklanja s puta. Izbegavaju se da se sretnu, jer se jos jednako smrtno mrze. Ali se mora priznati da su ipak nesto manje ofanzivne i ratoborne nego nekad; jer sad radije izbegava jedna drugu, a nekad je volela nego bogzna sta da jedna kraj druge prodje, pa da nesto neprijatno rekne i dobaci jedna za drugom, da je nasekira i otruje bar za onaj dan. Ali je mrznja jos tu jednako; ona tiha, ali stalna, vecna mrznja. Ona ih krepi, daje im snage i mili im zivot. Kao ono ponekoj paorskoj babi sto treba svakog dana izvesna mera rakije pa da se moze kretati, - tako je i njima potrebna ta mrznja da ih drzi u zivotu. To im je motor u zivotu, i one bar znaju zasto zive ili, bolje reci, zvotare, jer i kakav im je to zivot kad ih i zubi jedan po jedan izdaju i daju im licu sve vise pravi babji izgled. Jedna jede samo na levu, a druga samo na desnu stranu. I u tome se ne slazu! Sve, sve se, kazem, izmenilo, - cak i onaj stari sat pop-Cirin je dospeo u celjadsku sobu, jer je, kako je pakosno govorila gospodja Persa, tako omatorio da je pored kijanja i kasljanja poceo vec da baca i slajm, - samo ona stara guja, ona stara mrznja, ostade jos da ih i dalje truje i trosi, ili drzi u zivotu, kako se one tese.
I popovi nisu kao nekad. Govore, doduse, medju sobom radi gospodina episkopa i radi svoje pastve, ali i to ne ide onako srdacno kao nekad, nego onako zvanicno, hladno; nikad vise da se vrati ono staro!
Pa i zetovi su im se izmenili. Pera je postao od ucitelja djakon, a od djakona pop; a Saca od berberina hirurg i dentist. I slavna varmedja i svi ga tituliraju: gospodin doktor Sandor, samo mu gospodja Persa jos nikako ne priznaje becke diplome njegove, jer kad je rec o njemu, nikad ne kaze drukcije nego: onaj brica. "Ta ni mu je ni deka bio doktor!" dodaje pakosno.
Obojica zive sad u varosima. Saca u B. u Backoj, a Pera u V. u Banatu.
Peri je to vec druga varos za ovih sest godina otkako je obukao mantiju. I u onoj prvoj varosi bilo mu je dobro. Bila je dobra parohija za popa, ali se nije dopadala popadiji. Melanija se osecala tu - kako se sama izrazila u pismu - kao zakopana, i on je morao traziti novu parohiju, i dobio ju je u V. Sad je, hvala bogu, i popadija zadovoljna, vise nego i sam pop. Melaniji se tu dopalo. Velika varos, ima fina varoskoga sveta; svega i svacega sto se samo pozeleti moze, "a moja je Melanija za varos i stvorena", govorila je odavno gospodja Persa. Tu Melanija ima zabave i provadjanja. Kolosalno je napredovala u klaviru; sad svira i teze pijese, koje se prostacima i ne mogu dopasti, a poucava je jedan Pemak, kinstler u tim poslovima, jedan mlad bled plavusan sa malom retkom bradicom, i ustima od uveta do uveta. Nije bas tako lep, ali je kao vestak prijatan. Vec je dvared sudelovala u dva koncerta, koja su davana radi podupiranja varoskog spitalja i u korist jos nekih drugih humanitarnih celji. A, sem toga, sad se jos odala i na ucenje jezika. Uci francuski, jer je zdravo zavolela taj jezik izobrazena sveta. Prilicno je izgustirala nemacki jezik, koji gospodja Persa jos jednako brani, pa se radi toga cesto prepiru mati i kci. Gospodja Persa nema nista protiv francuskog jezika; stavise, milo joj je, ali ipak kaze da ne treba bagatelisati ni nemacki jezik, kako to pocinje Melanija, pa kaze da je francuski jezik bas tako nobl-jezik, zar ga ne bi govorila i gospodja birgermajsterka Eulalija, kao jedna velika gospodja, u cijoj se kuci po tri-cetiri puta dnevno pije cokolada, a kupuje hleb s kimom umesen. Ali Melanija ostaje pri svome, i veli da ni mami ne bi skodilo da malo vise zna francuski. Doduse, jos ga ni ona Melanija, ne govori, ali se bar mesa s onima koji ga znaju, a sad je uci jedan regiments-auditor. A njen Pera je i pocasni clan neke tamosnje oficirske kasine. To mu je Melanija olaksala pristup u te krugove. Gospodji Persi je osobito milo bilo kad je cula za to, pa je ushiceno govorila: "O, Pera je napravio terno, hauptrefer je napravio sas nasom Melanijom!... Kad bi on dosp'o u taj svet?! Nikad! Nego njeno izobrazenje i moje vospitanje!" Svi ga uvazavaju i pozivaju na oficirske balove, koji su, kao sto je vec svakome poznato, svud u svetu najsjajniji balovi, pa tako i tu.
Cesto odlaze u tazbinu i Pera i Saca, a i tazbina ide njima u pohode, ali se Sacini i Perini ne sastaju, ne vidjaju, kao ni punice im, ne mrze se ovi mladji, ali se bas i ne traze.
Jednog letnjeg dana - osam godina posle ispricanih dogadjaja u pretposlednjoj Glavi - putovao je na kolima jedan mlad pop kroz Backu, vracajuci se s omladinskog skupa. Bio je lep letnji dan. Kola su prolazila Velikim sokakom kroz B., a bas je bilo posle podne. Vrucina bese malo popustila, vetar carlija i blago povija grane drveta ispred kuca koje pruzahu senke svoje do pola puta, i raznosi miris od bagrema, orahova lisca i mirodjija iz basta. Pred jednom lepom kucom, jos novom sindrom pokrivenom, sa zelenim salukatrama i prozorima punim divna cveca, sedjase na klupi u hladu ispod senastih bagremovih drveta pred kucom jedna mlada zena, a oko nje decica. Jedno drzase na krilu, drugo i trece sedjase kraj nje i zanimahu se jelom, a cetvrto, najstarije, bese izaslo do pola puta i bacase se prasinom na kola koja polako prolazise sokakom i u kojima sedjase putnik.
Mlada zena, u cistoj cicanoj haljini otvoreno plave boje sa belim bobicama, ustade brzo, i pripreti nestasnom malisanu koji drzase obe sake pune prasine. Putnik je pogleda. Pogledi im se susretose, i putniku se ucini jako poznato to lepo i vedro lice. Pogleda na kucu i na tablu na kojoj su blestala pozlacena pismena i procita: Aleksandar N. Beclija, hirurg i dentist, tj. zubnih bolesti lecnik.
- Dakle, to je ona! Jula! Kako je lepa, prosaputa putnik u sebi, pa skide sesir, mahnu njime mladoj zeni i pozdravi je. A ona se osmehnu i otpozdravi ga prijateljski. Poznala ga je.
- A otkud vi, gospodin-Pero, ovamo u nas kraj! - rece radosno iznenadjena, pa pritrca kolima koja stadose i rukova se s putnikom.
- Eto, otkud mi se i ne nadate. Ja sa skupa, onog naseg, pa sad se vracam kuci.
- A, znam, i moj Sandor je posl'o Omladincima pozdrav s jos nekima! Otkad vas nisam videla! A sta radi Melanija, je l' zdrava, kako izgleda?
- Fala bogu! A kako vi? Kako gospodin suprug, je l' kod kuce? A vi, k'o sto vidim, bas dobro izgledate. Je l' kod kuce gospodin Sandor?
- Nije! Odazvali ga, pa mor'o frisko da ode na vasar. Tu sat i po odavde u P. Tamo se neki pod satorom potukli, k'o na vasaru! - rece Jula smejuci se.
- Pa kako zivite?
- Fala bogu, dobro. Sandor je povazdan u poslu. Zdravo nam dobro ide.
- Pa vi ste sad, nije tamo-ovamo, vec neka Beclika! I ne falite se kako ste ziveli tamo.
- E, kako. K'o u tudjem svetu! Nije k'o medj svojima! Al', znate kako je, di muz, tu i zena; pa di je njemu dobro, mora i zeni biti. Pa izdrzi krstena dusa i to. Al' ja sam jedva cekala da se svrse te derne studije njegove! Ta nema nase Backe nigdi! - veli ushicena Jula. - K'o godj da sam u Banatu, tako je dobro! Samo kad smo tu!
- Pa, boga mi, gospoja Julo, - smeje se putnik - ne zamer'te mi, al' vi lepo govorite sprski; a ja sam vec sasvim mislio: "Naucila, bome, nasa gospoja-Jula tamo nemacki, pa se odrodila, pa srpski ni beknuti".
- Jest' naucila, - smeje se ona - naucila sto je Svaba zaboravio.
- A-a-a, a ti tu, to su, izvesno, sve vasi, je l' te?
- Jeste - rece Jula milokrvno, pa ih pogleda meko materinski.
- Pa jesu l' dobri, slusaju l' svoju mamu i tatu koji se o njima brinu i dan i noc? - pita putnik i gleda milo decu.
- T-a-a-a, dobri su, samo onaj najveci - rece i pruzi mu na zahtev ono najmanje.
Putnik ga uzme u kola i poljubi, i metnu ga na koleno. Kad videse ono troje ovo u kolima, izjavise i oni slozno i jednoglasno da i njih metnu u kola.
Nasmejase se i putnik i zenica. I ova uze jedno po jedno i potrpa ih u kola, koja sad izgledahu od silnih detinjih glavica kao da se iz bostana vracaju.
- Pa, vi se to - smeje se i veli im putnik - onako i neaufirovani potrpali u kola, a, sitna gospodo? - rece, pa ih stade milovati.
A deca sve grcaju od smeha i ne vele mu nista.
- E, pa izvin'te ih zasad, - brani ih Jula - to je njihova mama kriva. Eto, vi'te, ostala sam isto onako gemajn, bas k'o da nisam u Becu zivila.
- No, no, - smeje se putnik - moze se to jos i popraviti! Dakle, molim...
- Dakle... dakle... - pocne zenica, a ne moze nikako dalje, jer se sve klanja od smeha gledajuci na decu koja se potrpala zadovoljno u kola, pa se smeju od velikog zadovoljstva i radosti sto se voze. - Dakle, ovo najmanje je Sida, ono vece Makra, ono jos vece je Iva, a ovo najvece je Rada. Rada i Iva su bo'me Beclije; a Makra i Sida su Bacvanke, onako klot Bacvanke.
- Pa jesu l' poslusni bar, slusaju l'? - zapita putnik i stade ljubiti decu.
- Ta dobri su, - veli Jula - samo Rada, on malo. A jes' poljubio gospodin-popu u ruku, i zamolio ga da ti oprosti sto si se bac'o prasinom na kola? A? 'Ajd' odma' da s' ga poljubio u ruku! - rece i namrsti se da bi ga zaplasila.
- Necu! - smeje se Rada koji se, sem odzacara, nikog na svetu nije bojao.
- Sta kazes? - veli Jula, a digla obrve i napravila se ozbiljna i stroga.
- Ne-cu!
- No, lep si mi i ti Beclija! Ti si salasar! Oma' da si poljubio gospodin-popu.
- Necu, - veli Rada - poljubi ga ti!
- Taki gospodin-popu u ruku! Sad ces s kola! - rece, pa ga uhvati ispod pazuva.Rada popusti i poljubi gospodin-popu u ruku.
- Neka, neka! - izvinjava se putnik. - Dok naraste bice on poslusniji! Siroma' Beclija, zazeleo se prasine! Badava, vidi se odmah sto ti je backa krv! Vole prasinu! - rece smeseci se, i poljubi Radu.
- I mama sme u kola, je l' te? Je l' te, popo? Ajde, mama, i ti u kola! - zove je Rada.
- E, ne sme mama, 'rano; mama mora da ceka babu! - rece zenica smeseci se.
- Pa neka i popa ceka babu! - odgovori Rada.
- Pa kad nece gospodin popa ni da svrati - rece zenica. - A sto se ne bi bas i skinuli malo s kola, bar dok se konji odmore i na'rane? Da otvorim kapiju, 'ocete l'? - rece i ucini veselo pokret kapiji. - Ta 'aj'te bar na casak.
- Ne, ne... ne mogu! - rece putnik otimajuci se vise od sebe.
- Al' kad vas molim...
- A, hvala, hvala, gospoja-Julo; moram da se zurim! Prodangubicu, a moram zorom da sam kod kuce.
- Al' 'aj'te! Al' kad vas lepo molim!
- Ne! - rece odlucno putnik, i prevuce sakom umorno preko cela.
- O, bas mi je zao sto necete! Pa, pozdrav'te Melaniju! O, a tako mi je zao sto necete bar malo da svratite! Pa sta radi Melanija? - rece naslonivsi se na kola, kao da htede da ih bar na taj nacin zadrzi. - Otkad se nismo vidili. Cini mi se: citav vek! A tako bi' je volela viditi! Ta bile smo drugarice od detinjstva, ta i ne znam ni kad smo se poznale! Iz jednog sokaka - rece i zasja joj suza u oku. - Pa zasto da se srdimo.
- I ona... jest'... doci cemo cim uzmognemo...
- Pa gledajte, dodj'te nam! Mi tako volemo kad nam ko dodje u goste! Ja ne mogu od dece, a njoj je bar lako!
- 'Ocemo, 'ocemo, gospoja-Julo. Pa, Rado, - rece okrenuv se kocijasu - mozemo l' vec? - rece i izljubi decu. Radu i Sidu i Makru u obraz, a Ivu, koji je jauznovao hleba s pekmezom, poljubi u potiljak.
- 'Ajte, deco, s kola, 'oce gospodin popa da ide - veli zenica dec, i htede da ih skine s kola.
Ali deca nece s kola. Udarilo sve cetvoro u plac i dreku, pa nece dole, nego zovu mamu da i ona sedne u kola.
- Doci ce popa; sad ce se on vratiti! - umiruje ih putnik.
- 'Ajde, 'rano! Cujes sta kaze gospodin popa da ce se vratiti - rece zenica skinuvsi vec ono troje manjih. - 'Ajde, Rado, snago moja, sad ce doci baba! - A Rada legao u kola, pa se dere i brani nogama. - Pa zar kad baba dodje s vasara s medenim kolacima da zapita: "Di je moj Rada?" a ja da kazem: "Rada pobeg'o od babe!" Zar ce to lepo da budne? 'Ajde, lane moje, 'ajd' s kola!... A gospodin popa ce se vratiti. Odma' ce i on doci; samo ide da dovede njegovu gospoju popadiju, a ona zdravo vole dobru decu! - rece i jedva skide Radu s kola.
- Blago njemu! - rece u sebi putnik, gledajuci lepu rasplakanu decicu, koja su se poredjala kraj kola i stajala u redu kao kakvi mali krivci, i krupne im suze kapale po odelu i rukama i dole po prasini.
- Je l' te da cete doci?
- Doci cemo - uverava putnik rasplakanu decu. - Dabome da cemo doci.
- Eto vidite, lude jedne, a vi placete. Daobome da ce doci. To su nasi dobri prijatelji, je l' te, gospodin popo; babini prijatelji, je l' te, i mamini. Gospodin popa vole tvoga babu, pa ce on doci opet. On vole babu.
- I mamu vole?! - rece jecajuci mali Iva koga drzase Jula na ruci. - Je l', mama, i mamu vole? - rece dete kao malo uteseno, ali jos jednako uplaseno i uplakano, pa turilo prst u usta i gleda mater uplasenim i pitajucim pogledom.
- I mamu vole?
- Jeste, lane, i mamu on vole, i mamu! I Sidu, i Makru, i Ivu - i poljubi ga - i Radu, i babu, sve vole gospodin popa, sve; i tvoju mamu vole! - rece Jula umirujuci ga i brisuci suze detetu, i sebi krisom. - Doci ce on opet.
- Vase crte, vase lice! - rece putnik sav potresen gledajuci malo utesenog Ivu. -Susta mati! - dodade nezno.
- A, nije, nego bas njegove; bas on, isti otac! - veli Jula, i stade ljubiti te crte oceve. - Doci ce, Ivo, gospodin popa opet. Je l' te da cete doci?
- Jeste, doci cemo! - prosaputa putnik. - A sad zbogom ! - rece potresenim glasom, i pruzi joj ruku, i rukova se s njom i gledase je.
Bese lepsa nego ikada! Onako sveza kako se nadnela nad kola izgledase mu kao bujno rascvetana ruza medju pupoljcima posle majske kise kad se pruzi strukom svojim preko staze bastenske. I putnik je gledase milujuci dete, i misljase i cudjase se samom sebi gde su mu pre osam godina bile oci?! A ona ga gledase svojim blagim plavim ocima, svojim iskrenim, vazda prijateljskim pogledom. I pogled taj ne mogase vise da izdrzi setom obuzeti putnik, nego se rukova, skide sesir, i rece: "Zbogom!" i kocijas potera konje.
Odose kola s putnikom, a deca ostase deruci se iz sveg grla i bacakajuci se u srditoj nemoci svojoj. A Jula jos neko vreme gledase za kolima koja idjahu Velikim sokakom, i pratijase ih svojim pitomim ocima, pa rece u sebi:
- Bas bi' volela da se vidim sa Melanijom; da vidim je l' se sto promenila!
A zatim viknu najstarijega da se vrati. Jer ovaj je trcao za kolima i derao se i plakao: hoce kod pope u kola, da se vozi.
Kola su sve vise jurila i izmicala, a dete sve vise izostajalo, i sve se vise deralo. Putnik se jos jednom okrete. Bio je vec daleko, ali jos mogase cuti i videti kako se onaj najstariji Beclija valja po prasini i dere: "Ocu kod pope!", i videti lepo milu svoju poznanicu. Stigla bese maloga begunca koji se derase i valjase po prasini i bacakase nogama, pa se ne da materi da ga digne, a ona se savila od silna smeha nad detetom, pa mu se smeje, a posle ga dize silom i vuce preko sokaka.
- Da im dodjemo u gosti! "Mi tako volemo kad nam ko dodje u gosti", ponavlja u sebi putnik reci Juline, pa se dade u misli. "Ona je srecna, a tek on, kako je on srecan! Kako je srecan!" rece putnik, pa se opet dade u misli. Dugo je cutao i mislio tako, a kad vec behu daleko iza varosi, u polju, odmahnu putnik rukom i rece jedno: "Eh!" kao kad se covek savlada pa pregori nesto najmilije, pa oslovi kocijasa, jedno lepo, smedje, iroski obuceno momce.
- O, Rado!
- Izvol'te, gospodin-popo!
- A zasto si se ucut'o?
- A sta mogu i smem da divanim, kad me gospodin popa ne pitadu!
- Pa, onako k'o mislim, zar ti se ne dosadi sve tako da celim putem cutis? Ja znam da kocijasi hoce pokatkad i da zapevaju.
- Ta... znate... kako kad.
- Kako: "kako kad"?
- Pa eto tako! To je, znate, kako spram koga. Ima to da kocijasi, napriliku, i pevadu; al' to je i spram putnika. Jerbo vi ste, sto kazu, jedno svesteno lice, pa ne znam, znate, je l' ce vam biti po volji, e, pa di bi' onda ja.
- A kako mi, opet, ne bi bilo po volji? A zar popovi ne pevaju k'o i drugi ljudi? A zar ja ne pevam u crkvi ? Mi, vi's, pevamo ili, upravo, pojimo nedeljom vama, a vi onda valj'da treba radnjim danom nama da pevate! A, je l' tako? - pita putnik smeseci se.
- Ta znate, ono jest' sve tako k'o sto vi sad velite. Vi pojite u crkvi, e, al' ono je stogodj obaska; ono je pojanje i pjenije, a ovo nase paorsko je pevanje! A, je l' te, dugo vam vreme kad cutimo?
- A dabome. Zato 'ajd' pevaj, razgali me; nesto sam ti sumoran i deran! A ja te nisam ni zapit'o, pevas li ti?
- Ko? Je l' ja? A kako ne bi' pev'o, kad godj mi je srce veselo! Pevam i pojim, gospodin-popo. Ta poj'o sam ja i keruviku u nasem selu, pa jos pred gospodin-protom, onim nasim starobecejskim.
- E, da? - cudi se putnik.
- Ta nije da sam ja malo visoko poc'o, nego tako da sam ja posle mor'o citavo pola sata terati na svaku formu dok sam ja jedva u zlo doba ister'o da bude k'o sto treba po tiparu! Kol'ko je cela sluzba bila dugacka, ta toliko je jos jedared valj'da bila moja keruvika! Al' su bar gospodin prota i raspitivali za mene! - zavrsi Rada ponosito.
- E, da?!
- A moja familija, a i svi paori, uzivaju vec, boze, pa im vec, vec sve raste perje, pa me fale i vele: "Al' umes da cifras!..." Pitajte samo gospodin-protu kako mu se dopala molcanska keruvika?
- E, to je, vidis, lepo od tebe! Pa pevaj onda.
- A, 'ocete l' neku od onih iza pevnice, il' cete neku, onako, s roglja, onako, sto mi kazemo, rojtansku?
- Pa, ovaj, 'ajd' bas onako stogodj sto vi pevate. Il' 'ajd' bas onu sto ti voles i najvise pevas. 'Ajd' bas tu!
- A kad bas zaktevate, ja bas mogu! - rece, pa nabi na oci svoj svilen backi sesiric, pa zapeva jasnim glasom:

Julo 'rano, ta mi smo rod odavno

- A otkud ti - prekide ga putnik, - bas ta pesma pade na pamet? Zar ne znas koju drugu?
- Pa, ovaj, gospodin-popo, kako ne bi' znao; znam i' tusta, nego vi kazete: "'Ajd' bas onu sto ti voles", a ja onda ovu, k'o velim da otpevam, jer, ja... znate, pa i mojoj se zeni imelo Jula.
- A zar si ozenjen vec?
- Ta znate, kod nas paora kako je; mi se ne mudrujemo mnogo k'o kaputasi! A da sta vi mislite!? - rece Rada ponosito, pa se uzvrpoljio na sedistu. Postade intimniji i prebaci desnu nogu u kola preko sedista.
- A otkad?
- Pa imace mu vec frtalj godine; al' k'o da je tek juce bilo, tako mi lepo proslo.
- Pa kako, kako, jesi l' zadovoljan, srecan?
- A kako da ne budem srecan, kad smo se bas voleli, da prostite.
- A, voleli ste se?
- Jeste, dve godine i cetir meseca.
- E, to je, bo'me, drugo.
- Ta i nije, gospodine, i ne znam kad brz' su prosle!
- Pa bas ste se, kazes, voleli!?
- Ta kol'ko sam se samo puti tuk'o u kolu, a sve cerez nje! Sve je do mene morala da se 'vata u kolo, pa da igra nuz mene!
- Pa zasto je onda nisi odma' uz'o?
- He, ta uz'o bi' je ja odma' cim smo se prvi put pogledali u kolu, al' mi ona moja derna familija nije dugo vremena davala.
- E, da, a zasto ti nije davala?
- Ta, k'o bajagi, mi gazdacka kuca, a ja mlezimac, a ona siromaska devojka! Pa mi moji govorili: "Nije", kazu, "spram nas!"
- P' onda?
- P' onda ja im kazem: "Kad moja Jula nije spram nas, nisam ni ja sprama druge! Neg' il' nju, il' nikoju!" I kazem im: "Ako mi Julu ne date, ja odo' u soldate od svoje volje", a i ot'so bi, sunca mi!
- A sta oni onda?
- E, p' onda su morali da malko popuste. A baba mi kaze: "Kad voles nju, vecma neg nas, pa nek ti je, kaze, na cast! Al' ja", kaze on, "necu vise da te priznam za sina. Neces", kaze, "dobiti nista; ne nadaj se talu!" kaze. "Sve cu pripisati", veli, "na varoski spitalj." - A ja kazem: "Fala vam k'o ocu i za ovo dosad, sto ste me, to jest, rodili i od'ranili k'o sina! Imam ja, fala bogu, dve zdrave ruke, nisam neki bogalj, i moja Jula dve, pa cemo se 'raniti i tavoriti vec i bez toga vasega tala!... "A vi", rek'o mu ja, "podajte na spitalj, pa nek se pomognu i baskare i trezne po njemu pijani vandrokasi Svabe, pa nek mole boga za racki spokoj duse!" - Al' nije dao k'o sto je srdit rek'o i obrek'o! Kad je bila jabuka, pa ga moja Jula poljubila u ruku, a babi udarile suze, pa ti on njoj devet dukata i jedan solferin na dar! A kad smo izasli i posli kuci, a on najveseliji od sviju nas, pa mene sakom po sesiru, pa mi kaze: "Ao, kandilo ti tunjavo, uncute jedan! Ala imas zdrave i dobre oci, derane! Ala i ne znas sta valja!" kaze mi baba. "E sad bas vidim lepo i priznajem te", kaze, "da si moj sin i moja krv, sto kazu. Ta Birclijin si ti, pa nije ni cudo! A Birclijini nisu nikad", kaze on, "kojekoga u kucu dovodili niti ma kud udavali, nego sve ono sto je najlepse!" I tako baba omeks'o, pa sad on najvise uziva u mojoj Juli, i vec, bogzna kako, odaje joj cest: sve mu ona svlaci cizme, ne da nikom drugom nit' sme ko. Pa mu dika sto mu sna lepa. "Lepe konje i lepe zene", kaze on, "e, ako ni po cem, po tom ces o'ma' poznati Birclijine!"
- Znam Birclijine!
- I sad smo kod njega... Tako pokatkad kocijasim malo. Za ovo sto od vas zaradim kupicu mojoj Juli finu maramu ferdinku. Baba kaze da kocijasim, "da se izrana naucim", kaze mi on, "kako je od svoji' ruku i o svom komadu ziviti!" A nisam joj ni kaz'o da cu joj kupiti maramu; pa da vi's njene radosti kad prekosutra uvece nadje maramu pod jorganom! E, ta samo to ce mi vrediti sto forinti.
- Pa sad se volete i slazete, je l'?
- Ta k'o so i 'leb, sto kazu.
- A je l' dobra, je l' lepa?
- Pa svaka je Jula, gospodine, i lepa i dobra. Je l' njoj samo ime Jula, ne pitaj, neg odma' uzimaj dok nije drugi docep'o! - rece Rada blazeno, bas onako sa srca, pa zavali sesiric, i zapeva. Ode glas visoko do neba i daleko se razli, mislim preko cele ravne Backe! Kao ona svila u polju sto izvija ujesen, tako se izvi i oteze sa vesela srca Radina setna pesma:

Duso Julo, srce uvenulo !

- Sibaj, Rado! - viknu putnik i brzo pritisnu kao da htede natrag u oko povratiti suzu sto mu zablista u oku. - Teraj bolje!
- Haaa ! - viknu Rada na konje, i puce iroski bic preko njih, i konji poletese kao besni ravnim backim putem, a on zapeva onako za sebe, radi svoga zadovoljstva:

Ti ces stati, pa ces uzdisati,
pa ces reci: "To je moje bilo,
moje bilo, za mnom uzdisalo,
uzdisalo, i mene ljubilo;
a sada ga druge grle ruke,
druge ruke, druga usta ljube!"

Sunce se vec spustilo, zaklonio ga vec beskrajni rit s visokom trskom, jos malo pa ce i zaci, a Rada tera jednako svoje besne konje. Prevezli ih i na skeli na banatsku stranu. Vec se i noc spustila i obavila sve unaokolo, sve, pa i beskrajni rit koji se pruzase daleko nalevo od dolme. Poduhnuli vec i nocni vetrovi, zatalasalo se ono beskrajno trscano more u ritu, i tajanstven elegican sumor i
pesma uzlelujane trske zanosi sanjarijama zanetog putnika, i on budan sanja o izgubljenoj sreci! Lete konji kao besni sirokom i visokom dolmom pored puta, puca Rada bicem onako iz svoga raspolozenja, i peva misleci na svoju Julu neku pesmu koju zaglusuje topot konja, ili je od vremena na vreme odnosi vetar i mesa je sa sumom uzlelujane ritske trske i psovkom cobana koji psuju ritske komarce sto se ni zapaljene vatre ne boje, nego nasrcu.
A putniku dodje malo lakse. Dodje mu volja i zazeli da upregne sesti takvih hala, pa da puca bic, a da poteraju jos brze, da jos brze polete! Da prelete tako svu Backu i Banat i ceo svet; da ode i ostavi za sobom sve, i srecu i nesrecu svoju, pa da lete konji tako i da ga nose tako sve do na kraj sveta, u mrak, u pustolinu...


* * *

- E, fala bogu, kad smo tu! Evo nas! Jos malo! - rece Rada vec u zoru i pokaza bicaljem na crkveni toranj, na citavu sumu od djermova i na krajnje kuce koje se, onako pepeljaste, razaznavale iz lake letnje jutarnje magle i jutarnjeg sutona.
- Zar vec! - uzdahnu putnik, prenuvsi se iz svojih misli.



Beograd, 1894.